priče blog – Seksi u kuhinji

3. августа 2017.

Grčka plaža, saveti jedne domaćice i nepristojne ponude dok žena ne gleda

Dočekala sam taj sveti, prvi dan odmora, obojila ga u crveno slovo i uredno nisam apsolutno ništa radila osim pakovanja kofera. Nikada nisam prerasla onu „putničku groznicu“, još uvek sam kao malo dete pre nego što treba da otputujem negde, a Grčkoj se pogotovo radujem. Peščana plaža, miris borovine, domaće vino, lignje i savršeno začinjena tzatziki salata! Voda mi je pošla na usta od same pomisli na njihov kuhinji, mada nije ni čudo jer nisam jela od jutros. Nego, jesam li podelila sa vama moj omiljeni recept za tzatziki? Ne? A, pa to ćemo momentalno da ispravimo, pazi sad:

TZATZIKI SALATA

SASTOJCI:

1 veći krastavac
1 šolja (2dl) grčkog jogurta
1 kašika kislele pavlake
1 čen belog luka
2 kašičlice grčkog miksa za tzatziki (ili beli luk u prahu, so, biber, sveže seckana ili suva mirođija)

PRIPREMA:
Narendajte krastavac, ocedite ga od viška tečnosti i pomešajte sa jogurtom, pavlakom, belim lukom koji ste sitno iseckali i začinima. ostavite da odstoji u frižideru par sati pre služenja.

Koliko god volim svoj Beograd, volim i da odem „preko“. Čini mi se da ga kad imam mogućnosti da putujem čak i mnogo više volim. Onaj momenat kad u zoru krećem na aerodrom mi je totalno magičan i nikada mi nije mrsko ustajanje rano ako je zbog putovanja. Još bolji osećaj kada slećem na aerodrom, pogotovo neki novi, na kom do tad nisam bila.

Petra i ja, na kefalonijskom aerodromu. Uzbuđenje, level: roditelji su nas pustili da prvi put letujemo same. Nekada smo imale tradiciju da zajedno letujemo, ali obaveze, manje-više uspešne ljubavne veze i nepoklapanje godišnjih odmora su nam tu radost stavile na pauzu. Sve do danas 🙂 Milena je u Grčkoj već dve nedelje, trebalo bi da se nađemo sa njom, ali je nema.

– Petra, jesi li sigurna da si joj javila tačno vreme? Milena obično ne kasni – pitam,već uznemirena jer smo pokupile i kofere a od Milene ni traga ni glasa.
– Ma da, opušteno, samo što nije.

I kako je to rekla eto nje. Vozi se na onom čudu za kofere koje gura nasmejalni Crnja.

– Žene, ’de ste breee! U kako mi je drago da se konačno vidimo! U al’ sam nekulturna, da vas upoznam, ovo je Džoni. Džoni dragi je bio tako sladak da mi pomogne sa ovim čudom za kofere, a usput sam skontala da je totalno super! Zar nije sladak?

Petra i ja se upoznajemo sa njim, zbunjene, Džoni ne skida osmeh sa lica, ne progovara, samo klima glavom u znak pozdrava (valjda?).

– Sad sam ga upoznala, Džoni vam je inače kralj ovde na plažama Kefalonije, je’l tako Džunule, a? Mislila sam da ga povedemo sa nama, baš mi je simpatičan. Vi, jeste žive? Idemo do vile da se odmorimo pa na plažu.
I tako smo se nas tri uputile prema mestu gde ćemo biti smeštene, sa koferima, započetim pričama i Džonijem – novim prijateljem koji ništa ne razume, ali mu to ne smeta da i dalje bude nasmejan i raspoložen da nam pomogne oko svega.

Inače, ne znam da li ste primetili, lokalne bakute u Grčkoj, pogotovo u ovim selima, nisu ništa drugačije od ovih naših dežurnih žbireva. Sede ispred kuća na tremu i gledaju prolaznike, povrmeno coktajući i prevrćući očima.
Jedna se prekrstila kad smo prošli pored njene kapije. Imala je isti urokljivi pogled kao moja komšinica sa Dorćola. Nije baš da verujem u „znakove pored puta“ to je više Petrin fazon, ali od te urokljive bakice je sve krenulo. Celo ludilo koje će trajati narednih deset dana.

Petra, Milena i Džoni su ipa odlučili da idu pravo u bar. Ja sam otišla na plažu, a dogovor je bio da me posle pokupe. Jedan od razloga zbog kojih smo se odlučili baš za ovo mesto je zato što srpski jezik ne bi trebalo da čujemo uopšte za tih deset dana ili veoma retko, tako nas je bar Milena uveravala kad smo se odlučivale za aranžman jer je ona navodno već bila ovde, doduše pre sedam godina.

Trudile da izbegnemo „naše“ je zato što smo na našem poslednjem zajedničkom odmoru nalatele na neku nenormlanu ekipu iz Beograda, pa se ceo odmor pretvorio u još veću ludnicu, a kad smo se vratile kući, svima nam je bio potreban rehab.

„Plaža je prelepa, peščana, odmah tu ispred vile u kojoj ćemo biti smeštene, a naših ljudi nema uopšte! Nema ko da nas smara, uglavnom dolaze Italijani, Britanci, Rusi, ali generalno ih u ovom periodu ima malo. Uživaćemo samo tako“, rekla je Milena.

Plaža i nije bila baš impozantna, umesto peska sitniji šljunak, a naroda koliko hoćeš. Voda je sa druge strane bila apsolutno prelepa, čista, plava i prijatno topla. Namestila sam peškir na ležaljku, namazala se uljem, legla i zatvorila oči. Ovaj odmor ću stvarno iskoristiti da lepo napunim baterije. Dve sekunde kasnije, grudva peska pogodila me je u lice!

– Vera! Vera,rekla sam vam da ne trčite kod tih ležaljki! Vodiću te kući na spavanje pod hitno, jesi li čula! Ve..Vera! Ne smetaj čoveku, ne prosipaj mu pesak u torbu! Veeeraaa!

Dotična keva je urlala sve vreme pokušavajući da zavede red. Svi smo je čuli dobro, svi osim Vere koja se poput Demijana zlokobno smejala dok je peskom posipala ljude. U trenutku skapiram da sam na jebenoj Adi Ciganliji. Ispred mene tinejdžeri iz Niša, dole bliže vodi tri-četiri ekipe iz Beograda i bar dva tri roditelja koja se istovremeno nadvikuju. Pakao, moj, ne Danteov, ovaj je žešći.
Prilazi mi keva, očigledno ova najglasnija, Verina.

– Izvini molim te, strašno je nemirna, našla je tu nekog malog iz Niša, pa samo trče i smetaju ljudima. Ja sam Nataša, a ova mala šmizla što ti je proslula pesak u lice, he,he je Vera, a tamo, onaj sa slamenim šeširom što se zarumeneo sav, e to ti je Miroslav, moj muž. Ti, odakle si? Sa kim si došla? Videla sam po knjizi koju čitaš da si iz Srbije, he, he, pa reko’ da priđem da se upoznamo.

– Iz Beograda, tu sam sa prijateljima, nego sam samo ja danas na plaži (i zabole me baš i za tebe i za tvog Miroslava sa jebenim šeširom, mislim u sebi, a trudim se da budem koliko toliko ljubazna).
– Ma daaaj! I mi, iz Zemuna,ha! Pa, nemoj da budeš sama, hajde dođi kod nas! Je l’ voliš kuvani kukuruz? Kupio Miroslav kukuruza jutros u prodavnici, ja skuvala na brzaka, ima taman još dva klipa za tebe, hajde nemoj da se stidiš!
– Hvala, zaista ne mogu, ali kao da sam uzela. Pravo da Vam kažem, moram upravo da otkucam jedan važan mejl za posao pa sam malo u gužvi
– Posao? Na plaži? Juuu…A ja sam ti i zaboravila kako to izgleda, sva ta frka, žurba, stres oko posla, ma idi…da mi nije mog Miroslava…nego, poslušaj ti mene, nađi nekog dobro čoveka i bog da te vidi!
– Imaću to na umu, a sad bih stvarno trebalo…
– I ja sam nekad bila tako kao ti, borila se za neku karijeru i onda shvatim jednog dana da mi vreme prolazi, a ja se nisam ni udala, ni decu rodila, sama, ali, eto, sa platom. Ne bih mogla ni psa da nabavim jer ne bih imala kad da ga čuvam! I šta ti to znači? Ništa! A dobrog čoveka nije tako lako naći, ja da ti kažem, a-a! Pa nije to baš, odeš u grad, sedneš u kafić, a udvarači samo niču. Nema toga više, sad su svi nešto uzdržani, svako pilji u telefon i bira najbolji filer za selfi, samo od tih lajkova slaba vajda u stvarnom životu, kontaš?
– U pravu ste…
– Mog Mikija ti Fejsbuci i te gluposti ne interesuju. Ode ujutru na posao da radi i zaradi, posle se vrati kući, a meni ne bude teško posle da prinesem i odnesem, muči se on za sve nas. I Vera od druge godine ide na engleski, plaćamo skoro 6.000 mesečno, ali vredi! Ide i na balet i u školicu lepog ponašanja i na…Veeera! Pa dobro koliko puta moram da ti kažem da ne bacaš pesak na ljude! Batina ćeš dobiti! Sad ću oca da ti pošaljem! Izvini molim te, znaš kako su nestašni u ovim godinama, videćeš kad dobiješ svoje, he,he, samo prvo moraš jednog finog frajera da nađeš. I nemoj, molim te da mi persiraš više
– Poput Miroslava?
– Eh sad, ne preteruj i ti! Pa nema takvih baš puno. Nego moram da idem do ove male, udaviće onog malog Nišliju, gle šta mu radi! Neee, Vera!

Pakao. I u njemu ja.
Udahnula sam i vratila se u pozu za sunčanje. Kad ono, nema sunca. Zaklonio ga…ma, ko je to? Pomeram se, skidam naočare i ispred sebe vidim veliku rumenu glavu sa slamenim šeširom. Miroslav!

– Lepa, ako ti zatreba nešto, ali BUKVALNO bilo šta, samo mi mahni…Nataša, čak ne mora ni da vidi, ako me kontaš, he,he

Ovo se nije desilo upravo, zar ne? Ustajem sa ležaljke, kupim stvari i krećem ka baru. Sunčanje može da sačeka sutra. Za stolom, moja ekipa je postala još rasploženija i glasnija.
Milena me grli i otvara mi pivo.

– Šta je, ispeklo te sunce? Pakao je, stvarno!
– A ne, nije, upravo dolazim iz njega i više se ne vraćamo tamo…sutra ja biram plažu
– Dogovoreno!

(Nastaviće se…)

6. октобра 2016.

A mislila sam da je običan psihopata s Dorćola

Posle toliko propalih dejtova, urnebesnih situacija i bizarnih upoznavanja konačno sam mogla u miru da odahnem, sipam sebi čašu crnog vina, dok kuckam poruku Dragančetu. A sladak je, šta sad!

Jebiga, pala sam na njegovu smotanu priču. Ubijte me!
U pauzi dok sam otišla do kuhinje da vidim imam li još vina, stiže mi poruka.
Ma, baš je presladak, pomislih. On ne može da sačeka ni tri minuta.
Petra.

„Predivna moja drugarice, samo da potvrdim da dolaziš večeras na promociju moje knjige. Toliko sam srećna što je konačno došao taj dan koji sam dugo čekala. Vidimo se u Vortexu. Ljubim te!”.

Naravno da nisam zaboravila na njenu promociju. I naravno da sam želela da budem pored nje. Ali cela ta priča o astralnom putovanju, magičnim svojstvima meditacije i tantričkim dodirima, mene jednostavno nije radila. A, poznajući Petru i njene „prijatelje”, veče je mirisalo na potpunu šizofreniju! I to ne figurativno.

Trebaće mi snage. Popravila sam šminku i uzela flajku domaćeg likera koji sam smućkala dan pre i njenu omiljenu bombonjeru i spustila se do kola.

DOMAĆI LIKER, ONO, KAO BEJLIS

1 l mleka
5 kašika šećera
1 kesica šlaga
1 kesica pudinga sa ukusom karamele
150 g bele mlečne čokolade
2 dl viskija ili konjaka

Prokuvajte mleko sa šećerom, sklonite sa vatre i dodajte u to mešavinu šlaga i pudinga koje ste prethodno razmutili u malo hladnog mleka. Dobro promešajte tako da ne ostanu grudvice. Otopite čokoladu na pari, pa je dodajte u mešavinu mleka, pudinga i šlaga. Kada se dobro ohladi, sipajte alkohol.
Dobijeni liker sipajte u flašu i ostavite u frižider da odstoji nedelju dana pre upotrebe.

Ulazim u svoja kola, okrećem ključ. Vergla. Opet. Ništa.

Sa druge strane ulice prolazi lik koji priča sam sa sobom. U jednom trenutku unezvereno se okreće u mom pravcu i počinje da trči. Brate. Ovo samo meni može da se desi. Gas, gas. Upali se, šta si sad našao da mi se inatiš, proklet bio!

Lik, koji je na prvi pogled normalno izgledao, vikao je nešto i i dalje trčao ka meni. Isekla sam se u trenutku i pomislila kako mi ovo moja prijateljica karma-kučka vraća za sve one informacije koje sam javno pisala na svom blogu. A, majke mi, ništa nisam slagala!

Rrrrrrmmmm…Dala sam gas i prošla kroz zeleno. Pa, nisam Ceca, a i svesna sam gde su na Dorćolu kamere.

E, ako se po večeri noć poznaje, nadam se da ću izvući živu glavu. Pa da, pun Mesec, ludaka ima na sve strane. Parkirala sam nadomak galerije u kojoj je Petra pravila promociju i počela da se penjem uz stepenice.

Ceo kraj odzvanjao je u ritmu „Jefferson airplane“ i „Somebody to love“, a ja sam naivno promislila kako će ceo događaj biti u fazonu žurke s dobrom muzikom.

U diskretno zatamnjenom prostoru punom ljudi pogledom sam tražila Petru da joj čestitam kad iznenada ugledah onog ludaka sa semafora. Srce mi je iskočilo iz grudi!
Ma, da li je moguće da sam takav maler da me najgori pacijent ‘ladno pratio dovde?

Usplahireno sam počela da tražim telefon u torbi, kad mi je prišla Petra i zagrlila me.
– Jao, mila moja, pa tako mi je drago što si stigla. Namaste!
– Šta? Ma, izvini pogubila sam se u trenutku, učinilo mi se da sam videla nekog ludaka što je vikao nasred ulice kod mene u kraju. Kakvih pacijenta ima u ovom gradu, nemaš pojma koliko sam se uplašila!
– Ma, opusti se, ovde su samo meni dragi ljudi. Sad ću sa svima da te upoznam, pre nego što počnemo sa zahvalnostima i afrimacijama.

Jao, brate, ne. Sad će još da me ubaci u neku grupnu meditaciju.

– Petra, draga, čestitam ti na divnoj knjizi, donela sam ti nešto što mnogo voliš. Ali nemoj da se ljutiš, svakako se ne bih dugo zadržavala, moram posle s Dragančetom da se vidim, sutra putuje u Amsterdam
– Jao, pa o kakvoj ljutnji pričaš? U ovom našem malom prostoru nema mesta za negativne vibracije. Svi smo jedno! A sad, kaži, da li ti se dopala moja knjiga? Jesi li počela da meditiraš i praktikuješ „om” vežbice o kojima sam ti pričala?
– Sutra. Ovih dana sam baš nešto u gužvi.
– Dobro, držim te za reč. Hajde sad dođi da sedneš, pojedeš po koji „mogoaji” i srkneš zeleni eliksir od pšenice. Aaaa, vidi ga tu je i Mister Mihajlo.

Koji đavo? Trebalo je da se sa nekim dogovorim za „hitni poziv”. Okrenula sam se i u trenutku ugledala istog onog bradatog bolesnika što je jurio prema meni dok kola nisu htela da startuju.

– Petra! Petra! On…on je, onaj…
– Mihajlo? Pa, vi se znate?

Bradati je, očigledno, bio Petrin bliski prijatelj, a ona ga je predstavila kao da je sam bog otac. I kako ja sad da joj objasnim da taj čovek nije sasvim čitav?
Nisam htela da pravim scenu, ipak je njeno veče. Mada sam malo zadržala ruku, pre nego što sam mu je pružila.

– Zdravo, zdravo.
– Namaste. Pogled dušu ima samo ako ga gledaš očima iz duše svoje.

– Da… Pa, ako ti kažeš.
– Mila, Mihajlo je moj prijatelj kog sam upoznala još na studijama. Izgiubili smo kontakt kada je otišao u Indiju. Vratio se pre par meseci i, ako mi veruješ, upravo me je on inspirisao da usavšim ono šesto poglavlje o kome sam pričala na onom seminaru.

Da si pisala horor, i te kako bih ti verovala.

– Dakle, Mihajlo. Heh, u trenutku sam pomislila da sam te videla večeras, na uglu kod Dobračine. Mada, verovatno mi se samo učinilo.

Brale u delirijumu me je gledao pravo u oči, a ja sam istog momenta zažalila što sam uopšte i htela da budem ljubazna.

– Nije ti se učinilo, samo sam želeo da prošetam kako bih prikupio dovoljno prane za ovo veče.
– Hrane? Ma, i ja htela da svratim do nekog fast fuda, nisam stigla ništa da jedem danas.
– Ne, ne, prana je kosmička energija. Hrana je, ah, ma ljudska fiksacija kojoj su podlegle mnoge bezlične generacije.
– Da… pa, ja sam ipak sasvim obična devojka koja uživa u pici s malo kečapa i dosta maslina
Petra je u međuvremenu odšetala da se pozdravi sa nekim ćelavcima u haljinama, a mene ostavila sa Čarlijem Mensonom.

Iskusno sam izbegla posluženje, ali jesam cirnula malo vina koje je stajalo na stolu. Ioanko ću taksijem kući.
Izašla sam na pet minuta ispred galerije da zapalim cigaretu, a kad sam se vratila, Čarli je sedeo u društvu tri plavušice koje, ruku na srce, nisu izgledale nimalo loše.

Taj bizaran prizor toliko mi je zaokupio pažnju da nisam mogla da skrenem pogled sa njih. Šta li ih je toliko lerao, nisam mogla da čujem, ali sve tri su ga opkolile i naprosto upijale svaku njegovu „umotvorinu”, potpuno očarane. Ili začarane. On je očigledno znao šta radi i dobro vladao situacijom. A onda me je ugledao i prišao mi uzevši mi čašu iz ruke i prošaputao mi da treba da sledim svoj „unutrašnji glas”.

– Ako bih taj glas poslušala, morala bih da krenem, odmah
– Pogledaj dublje u svoje biće. Saznaj ko si zaista. Ako želiš, ja mogu da te uputim, ali ipak sama moraš da budeš ta koja će pronaći svoj put
– Ma, opušteno Milhaus, imam ja svog taksistu, zna čovek Dorćol napamet. Nego, kaži mi, u čemu je fora? Jesi sipao nešto u piće ovim prelepoticama ili šta?

Čarli se nestašno nasmeja i približi mi se dovoljno blizu da sam mogla da osetim sve nijanse karija iz njegovog daha. Doduše, imao je lepe pune usne, to ne poričem. I sajko oči. Jebiga.

– Nema fore, one samo znaju ko sam ja.

Oookej, izvini mesija, nisam te prepoznala. Petra je u međuvremenu završila čitanje odlomka iz svoje knjige „Sa one strane supergalaksije”, a ja sam skontala da bih baš i mogla da krenem. Sa Dragančetom sam se dogovorila da se sutra vidimo, ali mi je ipak poslužio kako sjajan izgovor da šmugnem ranije sa ovog kripi mesta.

Krenula sam do garderobe, kad sam začula neko kikotanje koje je dopiralo iz prostorije iza garderobe. Ma, šta dođavola…
Da mi je radoznalost poubijala sve pretke, ja i dalje ne bih umela da iskontrolišem taj iskonski poriv da zavirim i tamo gde ne bih smela. A imala sam šta i da vidim.

Jedna od atraktivnih plavušica iz Čarlijevog harema stajala je zagrljena sa svojim „mesijom” u toplesu dok joj je on nešto mantrao u uvo.
Ali, ne verujem! Pa, kako? Koju on priču ima?

Nije Čarli bio totalni gabor, ali jeste imao taj psihotično-manični pogled od koga su me podilazili žmarci. A, kao sam mogla da primetim i plavušicu su takođe podilazili žmarci, samo malo drugačije vrste, dok je uzdisala sa njim u garderobi. Pripijena golim bradavicama uz njega, polako se spuštala niže, skidajući mu lanene pantalone, dok je jednom rukom pridržavala kosu. Sestra se uživela u svom astralnom putovanju kao da zna da ima publiku.

Iako bih rado ostala na celoj predstavi, nisam želela da me greškom žrtvuju kao devicu. Sagnula sam se da dohvatim tašnicu i u jednom trenutku oborila stočić sa Petrinim flajerima i nekakvim kristalima.
Čarlijev pogled podigao se ka meni i prikovao me za mesto. Psihoza je materijalizovana.

– Izvinite, ja samo da uzmem svoje stvarčice. Samo vi nastavite, sve je kul
Plavušica se okrenula i pozvala me da im se pridružim.
– E, hvala, ali stvarno nisam klopala ništa ceo dan, drugi put. ’Ajde, pa ono, namaste i to.

Čarli je podigao prst ka plafonu i napravio neki čudan pokret, a onda mi doviknuo da ćemo se opet sresti i da od sudbine ne mogu da pobegnem.
Sine, pomislih, jasno mi je to, inače ni bih bila pet godina u firmi koja mi je umesto 13. plate svake godine pokloni po jedan čir na želucu.

– Grešiš draga, Mihajlo zna o čemu priča. On je pronašao ono za čime tragamo svi

Doviknula mi je plavušica, a ja sam se samo ponadala da ona ipak traga za jednim regularnim orgazmom. Za njeno dobro.

Odmah ispred garderobe, sedela je druga plavuša. Mirno, staloženo, naslonjena na zid, pevušila nešto i gledala na sat. Očigledno je čekala svoj trenutak sa „jogijem”.

Na izlazu sam se pozdravila sa Petrom i obećala joj da ćemo sutra otići na čaj. Same.
Taksi me je čekao napolju, a ja sam se trudila da ove večeri ipak ne sabiram utiske. Volim ja i SF i horor, ali me je od ove kombinacije Kjubrika i Polanskog ipak podilazila jeza.

– Majstore, ‘ajde, samo stani do trafike, pa vozi do mene
– Važi, mala. Bila dobra žuraja, a? Neki gruvi hipi fazon? E, to ti se slušalo u moje vreme. Baš me vratilo u mladost dok sam te čekao ispred.
– Ma, da…može se reći. Samo daj gas, nešto sam paranoična zbog Mensona.
– Zbog koga?
– Ma, nema veze. Verovatno previše gledam filmove.

(Žena.blic.rs)

1. октобра 2016.

Za sve one koji zavide cicama koje se vozikaju noću u audiju po centru Beograda

Tako sam se fino ušuškala u kancelariji, a predivna kiša koja je pljušatala učinila je da budem i produktivnija nego inače. Frik sam i obožavam takvo vreme.

Sms. Jedan, drugi.
Uzimam raspali android napukolog ekrana. Štetočina sam, šta ću.

Petra.

Ah, Petra. Žena koju zaista mnogo volim. Mada, pomalo ima „problem“ sa holističkim opsesijama. I ceo svoj život bazira na nedeljnom, mesečnom i kakvom god horoskopu i naravno, natalnoj karti. Uredno prati 20-ak motivacionih govornika, praktikuje kundalini i sve što ide uz to. Duhovna žena.

Vodi me večeras na večeru i dovodi dva „fina gospodina”.
Obećala je da ćemo imati dovoljno vremena da se ispričamo i da će njih dvojica svratiti samo na kratko.

Pa, šta sad. Kad sam već preživela Vlastimira sa Medaka, mogu i jedno veče sa „dva fina gospodina koji se neće dugo zadržati”. Uostalom, ako mi je takav horoskop, what the hell!

Izlazim ispred firme i eto nje. Nemoguće je neprimetiti famozni crveni trabant iz koga se čuje „California dreamin”. Hipi stajl Petra, kao i uvek.

– Divno izgledaš. Ne čudi me, jer su ti upravo planete…
– Hej, hej! Obećala si! Bez te tvoje parapsihologije! Ne plašim se ja tog retrogradnog Marsa
– Nije Mars, Merkur je, ali za tebe nema opasnosti. Večeras su zvezde na našoj strani.
– Pusti te „Mammas and Pappas” malo jače, bolje da zamišljam Čarlija Mensona, molim te.

Otišle smo do kafića u centru i samo što smo naručile frape, kad ulaze dva frajera. Macani, nema šta. I nisu skrenuli ni levo, ni desno, već pravo za naš sto.

Jedan je bio niži, simpa dečkonja, u hipsterskom fazonu. Drugi visok, crn, preterala bih ako bih rekla da je Don Drejper, ali da je frajer, frajer je.

Onaj niži, odmah je ušao u priču i toliko podigao atmosferu u celoj kafani za pola sata da me ne bi čudilo da ga je menadžer zaposlio kao stand up komičara da stalno zabavlja goste.

Don je, sa druge strane bio u početku uzdržan, pažljivo se izražavao, pa je meni ubrzo postalo glupo da psujem, a i da palim jednu za drugom. Kao, da ostavim utisak. Bilo je kul veče, smejali smo se, opustili donekle i posle otišli kući. „Don” mi je tražio broj da bi se sutra videli nasamo.

Tako i bi.
Možda ipak ima nade u ovom predivnom sjebanom gradu upoznati nekog ko je zapravo strava tip.

Da li je do retrogradnog, čega god, ali ta sreda je ipak bila nešto konfuznija od prethodne večeri. I više nego što sam mogla da pretpostavim.

Našla sam se sa Andrejom (Donom) kod Narodnog pozorišta. Stiže on, u bebi roze košuljici, lonama kao za svadbu, još mu je samo falio ruzmarin na reveru, pa da krenemo da kitimo svatove. Ja se u trenutku osetih ko da sam propustila neku informaciju.

– Da ja nisam pomešala nešto? Idemo u pozorište?
– Ma ne, ja ne volim taj kežual stil, čovek mora da drži do sebe. Uživam kada sam onome u čemu se osećam udobno.
– Ma i ja, nego htela sam da odemo do jednog paba, večeras sviraju neki moji drugari, pa sam mislila…
– Pab? Misliš pivnica?
– Pa..da, recimo
– Uh..hajde videćemo. Morao bih samo prvo da svratim do apoteke. Nije ti problem da skoknemo do Voždovca kolima?
– Naravno da nije. Nisi bolestan valjda? Mogli smo da odložimo ovo
– Ne, ne

Ulazimo u blistavo sivi audi š#*hx6 (ne razumem se u te oznake), kožna sedišta, perfektno čist, nabudženi zvučnici, besprekoran zvuk. U trenutku sam se uplašila da sednem da nešto ne pokvarim ili ne daj bože isprljam. Bila sam ukočena poput Hokinga dok smo se vozili.

– He, he, nadam se samo da su ti čiste cipele. Znaš, ja stvarno mnogo vodim računa o ovim kolima, a imam ih već pet godina i kao što vidiš, kao nova su. Bebica moja.

Pomislila sam da će me naterati ili da se izujem ili da navučem najlon kese na noge. Srećom, pa su i moje cipele bile nove.
Ipak me je prostrelio pogledom.

Kad smo se približili Autokomandi, Andrej mi objasni da apoteku zapravo drži njegova majka i da mora da je obiđe kako bi se uverio da je dobro, jer se nije osećala najbolje proteklih dana. Što bi bilo ok, da nije nastavio priču…

– Znaš, moja majčica, to ti je jedan veliki laf, da ne zvučim neumesno. Nema šta ta žena ne ume! Ma, prava dama, perfekcionista, divna, divna žena. A krofne! E, takve nisi još jela u životu. Bože, koliko ljubavi ona daje, to je, to je…ma neverovatno!

Slušam, naizgled šarmantnog, markantnog tipa od 42 godine, uspešne karijere, kako već deset minuta priča o svojoj mami. Ma, možda je u meni problem? Pa, pobogu, on samo poštuje roditelje. Ili…?

Ipak, kako nije prestajao da pričao o Gospođi, pomislih da možda ipak imam posla sa Normanom Bejtsom. Samo da ne završimo u njegovom hotelu gde će me poslužiti sendvičima.
Nisam ušla u apoteku, sačekala sam u kolima, a on se vratio posle par minuta noseći u rukama veliki oval sa krofnama.

Brate, on je bio ozbiljan!

– Znaš, ja bih da mi ipak preskočimo taj tvoj „pab”. Hajdemo do mene, pa ću te odbaciti posle kući.
Jeste dobio par minusa, ali je strava frajer, a i princes krofne su princes krofne. Možda sam se ipak bila paranoična bez razloga.

Otišli smo do njegovog stana na Voždovcu. Nije morao da me podseti da izujem cipele. Ponovo me je prostrelio pogledom.

Stan u kome je živeo 10 godina izgledao je kao da niko nikada u njemu nije živeo. Pored ulaznih vrata ikona, sterilan nameštaj, na daljinskom najlon. Pored Meka na stolu, perfektno poređane ploče po abecednom redu.

Pušta Lajonela Ričija.

Ovaj je peder sto posto.

– Moraš da probaš krofne moje mamite.
„Mamita”? Zaboga!

PRINCES KROFNE IZ APOTEKE

SASTOJCI:

10 gotovih krofni
2 kesice pudinga od vanile
220 g putera
600 ml mleka
5 kašika šećera
Slatka pavlaka

PRIPREMA:
Puding pomešajte sa 100 ml mleka, dobro umutite, dodajte u šerpu sa šećerom i ostalim mlekom i kuvajte pet minuta. Puding ohladite, ali ga s vremena na vreme promešajte da se ne napravi korica na površini. Otopite puter i onda ga zajedno s pudingom umutite. Nafilujte krofne i ukrasite umućenom slatkom pavlakom.

– E, čekaj, samo da ti donesem poslužavnik i escajg. Sedi za sto. Nemoj molim te tu, ORGANSKI ne podnosim mrvice. Odmah mahinalno počinjem da se češem.

Ok. Veme je za žutu lampicu.

Nakon krofni, koje su, priznajem, bile sjajne, Lajonel je i dalje pevušio ljubavnu patetiku, a Andrej je seo do mene.

Hello, is it me you’re looking for?

– Vidim, namazala si večeras lak na noktima. Dopada mi se boja. Lepa ti je i frizura, ali šiške bi možda mogla drugačije da namestiš.

Care, imam i ja opsesivno-kompulzivni poremećaj, ali ti si pobedio.

A onda su na red stigle fantazije.

– Znaš, strašno mi se dopadaju tvoja stopala. Taj ris…uf, prosto se uzbudim od samog pogleda na njega.
– Heh, pa eto, nisam imala nameru da te preterano uzbudim
– Ma, nee. Pa nisam želeo da budem navalentan. Nikada ti na prvom dejtu ne bih predložio nešto kinki, kao što je… mirisanje stopala
– Stvarno? To bi radio?
– Ma, ja sam kulturan, nikada ne bih navaljivao. Ali, baš me zanima, da li su ti čiste nogice?
– Nisu. Iskreno pre dva dana sam bila na 20/44, đuskala, smorile me cipele, pa sam ih izula. Nisam se okupala od tada (lažem i čekam reakciju)
– Ma šališ se. Mada, znaš i to ima neku draž. Uh, prilično sam se uzbudio od ove priče. Još ovaj muzički opus.

Ovaj me zajebava. Nemoguće da je ozbiljan. Je l’ ovo neki scenario iz low budget pornića? Šta je ovo?

– Sad ćeš još da mi predložiš da mi umažeš prstiće na nogicama filom iz krofni tvoje mame, he,he

Muk. Andrejeva faca poprimila je onaj zastrašujuće ozbiljan stav, baš poput Bejtsa kada mu Marion Krejn sugeriše da bi trebalo da smesti kevu u ludnicu. Pomračenje svesti. Njegove, ne moje. Ja sam se u trenutku osvestila.

Crvena lampica.

– Neumesne pošalice o mojoj majci tolerisati neću, ali nikada. Petra mi je rekla da si fina i ozbiljna devojka, a ne…

Ok, Normane, polako, smiri se. Keva je carica-lavica, skapirala sam. Krofne, foot fetish i mamita ne mogu u istu rečenicu ni pod razno.

– Znaš šta Biljana, mislim da bi bilo bolje da…
– Ali, ja nisam Biljana
– E, hajde u redu je. Mislim da bi bilo najbolje da prekinemo ovo veče i da se raziđemo, dok nisi nastavila da mi vređaš porodicu. Možda bi trebalo da nađeš nekog ko je perverzan poput tebe.
– Ali, samo sam se našalila, meni se krofne zaista sviđaju
– Nisi ti dostojna Njenih krofni. Pozvaću ti taksi.

Obuvam cipele koje su stajale na posebnom podmetaču pored vrata. Izlazim iz zgrade i ulazim u taksi.

– Majstore, do Dorćola
– Opet vi, kako ste se proveli?
– Uh, kad bih vam pričala, ne biste mi verovali. Pojačajte muziku slobodno

„Jer, mama zna da kuva i mami nije problem
da usisa, da opere, da ispegla za orden.
Al’ ne shvata da od njega pravi degenerika…
on ima smisao za posao i sumu na računu
koja je velika… al’ ništa to ne vredi,
kada je keva rodila sina Edipa… jebi ga.
Ti bi da mi šapneš šta je to ljubav,
Ali ne smeš od mamice…”

(Žena.blic.rs)

18. септембра 2016.

Kad odeš na Medak na kolače, a naletiš na Vlastimira i njegovu porno fioku

Taman sam se ponadala da će jesen ove godine poraniti i da ću sve češće osećati onaj, meni omiljeni miris mokrog, trulog lišća, kad ono, iznenađenje, meteorološki promašaj.

Večeras idem da se vidim sa gospođom Marom. Udata žena, nema više vremena za nas raspuštenice i raskalašne žene.

Viber-vajber.

Uzimam telefon, kaže Mara, kasniće, ali ima iznenađenje za mene.
Ako nije spremila čokoladne krofne, pišem joj, neću se ni truditi da dolazim.

Obećava da neću zažaliti.

Okej. Milena je ionako inkognito u nekom skrovištu sa gospodinom Žapcem. Neće da prizna, ja je obožavam jer joj je neprijatno, a znam da se zacopala do ušiju.
Farmerke, starke, majica, XXL tašna i izlazim iz zgrade.

Komšinica se s unukom upravo vraća sa jutarnje liturgije iz crkve Aleksandra Nevskog, steže je pod ruku, gleda me ispod oka, a ja kapiram da već ima ceo scenario u glavi, u kome moje drugarice i ja pravimo orgije sveke noći prinoseći žrtve Svevišnjem Sotoni.

– Dobar dan, kako ste?
Okreće glavu, šapuće nešto detetu i skreće, u prvu ulicu desno.

Dolazim do Marine zgrade, penjem se na treći sprat, zadihana već na prvom, kontam da bih konačno mogla da uplatim članiranu za teretanu i pozdravim se sa pljugama, bar na neko vreme.
Otvara vrata. Opa! Novi friz, lepršava haljinica, samo su joj falile one Odri Hepbern papučice sa pufnom.

– Hajde, upadaj, Božidar nije kod kuće.
– Krofne?
– Ma, jok, jesi luda da se kuvam pored rerne po ovom vremenu? Donela mi sveki puter keksiće, taman da ti ispričam šta sam isplanirala.

Stavlja keksiće na sto, hladan nes za mene, za nju tursku. Smeška se. Sumnjam, iza ovog zavereničkog osmeha stoji neki opasan plan, po mene, razume se, ne po nju.

– Okej, hoćeš li reći o čemu se radi?
– Ma, je l’ su ti fini ovi keksići?
– Fantastični, daj recept, samo da nema ricinusa pošto ih je tvoja svekrva spremala.

PUTER KEKSIĆI MARINE SVEKRVE

100 g seckane čokolade
330 g brašna
220 g putera
1 kašičica vanila ekstrakta
100 g šećera
1 kašičica praška za pecivo
1 jaje

Čokoladu iseckati na komadiće, a od svih sastojka umesiti testo. Na kraju u testo dodati čokoladu, Pripremiti pleh na koji ste stavili pek-papir, formirati kuglice od testa i slagati jednu do druge. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni oko 10-15 minuta. Služiti ohlađene.

– Imam frajera za tebe!

Zagrcnuh se u trenutku.

– Ma, opusti se, znam da nisi u tom fazonu blajnd dejta, ali Vlastimir je divan čovek.

Šta koji đavo? Vlastimir? Pa da želim jednog takvog, nakačila bih se na Tinder.

– Daj, Maro, o’ladi. Kul sam i stvarno ne žurim da se ponovo udam, veruj mi.
– Ma, ko je pominjao udaju, ja sam samo, eto, pomislila kako biste se i i Vlastimir baš super slagali. Drži prodavnicu mobilnih telefona na Banjici, to je Božin drug i jako je drag.

U glavi mi odzvanja Đuza kako pevuši „Devojko mala“, ali to je već skrnavljenje legende, nećemo na tu stranu da idemo.
– Maro…
– Ma, večeras se viđaš sa njim i tačka! Idite na kafu makar. Oni bi baš voleo da te upozna.
– Ma i ja bih Tima Rota, al’ mi ne ide.
– Samo jedna kafa, ako je smor, više ti nikada nikog neću nabaciti.

Hajde, de. Uostalom, ime ionako ne određuje čoveka. Ni to što je privatnik na Banjici. Ni što vozi beli retro džip. Ne?

Vlastimir mi se javio popodne i rekao da će doći po mene oko 20. Super. Taman da ga iskuliram do 22, eventualno 23 i vratim se kući da nahranim mačku.

Tek što sam završila šminkanje, kada sam začula otužno iritantan zvuk sirene ispred zgrade. Ne staje. Niko ne reaguje. Verovatno se neki krelac bezobrazno parkirao, pa se bune ljudi.

Tuuuu-tuu-tuuuu…
Brate! Da li je moguće da ima toliko nekulturnih i nadobudnih kretena?
Viber-vajber.
Vlastimir.
Nakon pet idiotskih stikera lisica, smajlija i perverzne anime sa cvetićima, pita me što ne silazim i da li sam zaboravila na njega?

Okej. Vraćam se kući pre 22.
Trčim niz stepenice da me komšiluk ne bi linčovao i eventualno spalio isped Crkve kao primer ostalim grešnicama.

Ulazim u kola. Vlastimir, u punom sjaju. Bele lone, crna majica sa zlatnim „armani“ printom. Plavušan, niži rastom i frizurom, hajde da ublažim, ležernije verzije „tarzanke”. Pa da, Marine kombinacije.

Elegantno smanjuje Acu Pejovića koji zavija sa zvučnika o kurvama i rakiji od prošle noći.

– Pa, gde si bre seksi, celog života te čekam! Divna si, kao što te je drugarica opisala
– De si, Vlasto, brate, eto drago mi je da smo se upoznali.

Nakon nebitne razmene informacija, frajer mi kaže da bi trebalo samo da svratimo do njega da ostavi neke maske za telefone, pa da odemo na kolače. Vlasto, brale, razmišljam, džabe kombinuješ.

– Nemoj, molim te, da da pomisliš nešto pogrešno, ja sam ti običan dečko iz kraja. Ne mogu da nađem normalnu devojku s kojom bih opušteno mogao da cirkam čaj uveče uz filmove. Kapiraš me?
– Ne plašim se, Vlasto, samo ti vozi, u svakom slučaju tu su štikle, pa ako zatrebaju…
– Ma, ne daj bože. Jedino ako nisi imala na umu neke kinki igrice, he, he.
Ne. Niti sam za igrice, niti za ciraknje čaja sa njim.

Ulazimo u Vlastimirovu gajbu na Medaku. On mi se nespretno izvnjava zbog krša (ruku na srce, nije ga ni bilo previše) odnosi neke kutije u drugu sobu, mene nudi da sednem i pita me jesam li za sok i kolače.
– Hvala, ne mogu.
– Izvini, je l’ ti nije problem da me sačekaš bukvalno pet minuta samo da skoknem do supermarketa dok se nije zatvorio i kupim neke gluposti? Sutra putujem do mojih pa da im odnesem nešto.
– Ma jok, samo ti idi, sačekaću ovde. Biću dobra obećavam (lažem).
– Čim se vratim, idemo negde gde želiš, možemo i do splava ako si u tom fazonu.

Mislim u sebi, sine, ne da nisam u tom fazonu, već mi duša spava, a i kontam da bih i te kolače mogla da preskočim.

Kako je zatvorio ulazna vrata, nisam mogla da sputam svoju radoznalost i ne pronjuškam. Priznajem, bilo me je sramota, ali nisam mogla da se zaustavim. Otvorila sam prvu fioku ispod TV-a.

Opa, bato!

U fioci dnevne sobe očekivali biste daljinski, teftere, baterije, blokčiće, kondome, ali ne i čipkane bele ženske tange. Ne jedne, već tri para. Pored gaćica, uredno poslagan impozantan opus filmića za odrasle. Okej, ko to nema.

Samo, fora je što su ovo bili njegovi lični filmovi.
Vlastimir je izgleda imao veoma zanimljiv hobi. I to ne amaterski. „Gospodar satisfakcije”, „Meki čovek, tvrdog srca” i „Vlažne noći na Medaku 3”.

Pa, nije moguće!
Ma, dođavola, moram da vidim makar delić ovih umetničkih dela.
Pozvala sam ga da vidim da li uskoro dolazi, izvinio se, kaže, za pet minuta, red u prodavnici.

Odlično.
Uzimam disk, stavljam ga u DVD plejer, puštam.
Scena prva:

Dnevna soba, crvene zavese, zeleni kauč. Na njemu leži crnka bujnh grudi u crnom negližeu, prekrštenih nogu, na kojima je, gle slučajnosti, imala upravo one papučice sa pufnama. Čita „Plejboj“ dok se u pozadini čuje Elvisov „Suspicious minds”.

Ovo. Nije. Realno.

U sledećem trenutku u sobu ulazi Vlastimir u kožnim sado-mazo gaćicama i u takozvanoj siledžijki sa logoom Betmena.

Pevuši, polako dolazi do crnke i počinje da je maže bebi uljem po grudima.
Jebote! Ne može da bude ljigavije od ovoga, jednostavno ne može!
Vlasta, uz nespretni strptiz skida siledžijku pokazujući ljubavni tepih u prvom planu. Rasna crnka se već oslobodila viška krpica i počinju da plešu stiskavac.

Dosta. Meni i previše.

Brzinom svetlosti sam izvadila disk, vratila ga u omot i gurnula pored onih gaćica.
Izgubila sam apetit za kolače, a i za dalje njuškanje. Možda brat Vlastimir ima dobru dušu i samo suptilno nastrane ideje, ali cela priča mi nije nešto legla nakon onih Marinih keksića.

Ostavila sam mu poruku, da su me hitno zvali iz firme da nešto završim i uletela u prvi taksi.

– Dokle ćemo?
– Do Dorćola. Je l’ smem da zapalim cigaretu?
– Naravno. Da vam ne smeta muzika? Večeras je na radiju emisija o Kralju.
– Ma, ne smeta, samo vozite.

Pojačava muziku:

„We can’t go on together
With suspicious minds
And we can’t build our dreams
On suspicious minds…”

(Žena.blic.rs)

10. јула 2016.

Mohito, vreli komšija i neplanirana voajerska akcija

Je*ena venčanja. Ne volim ih, ama baš uopšte. Koliko god se neki trudili da organizuju bog-zna-kako urbane svadbe, meni sve to liči na šator seljaniju. Sa sve onim, šatro, modernim crno-belim fotkama pored trabanta ili fiće dok gospodin Mladoženja i buduća gospođa Mlada drže brkove na čačkalicama i izigravaju idiote.

E, ali šta je uvertira svadbama? Pa, momačko veče! U mom slučaju (ne, ne mom, Marinom) bilo je u devojačko. I to kakvo!

Dok se sumrak polako spuštao na Dobračinu, sedela sam pored prozora i smišljala šta bih još mogla da spremim da obradujem moju Maru koja, je, avaj odlučila da stane na taj prokleti kamen.

Za sat vremena će horda podivljalih lujki da mi grune na gajbu, a ja pored solidnog izbora pića i nekog keteringa nisam ništa bitno smućkala u kuhinji.

’Alo, alkohol!
To je to!
Šta će nas bolje zagrejati/ohladiti od ledenog mohita?

Kakva vrućina! Ne mogu ni da mislim dok sam ovako lepljiva. Skinula sam majicu na bretele i gaćice i krenula ka tuš kabini. Desetak minuta kasnije i nešto čistije glave, skontala sam da mi baš treba taj prokleti mohito, ali pažnju mi je privukao komša kog sam ugledala kroz prozor, a koji je, gle čuda, rešio da se osveži na sličan način kao ja.

Nisam voajerka, keve mi, ali nisam mogla da ne primetim njegove pločice dok je kao u reklami za Levi’s, kao da zna da ga posmatram otkopčavao farmerke. Majica, bokserice, i…opa!

Mohito

5 visokih čaša
5 ravnih kašika smeđeg šećera
Šaka sveže nane
3 limete
5 dl tonika
250 ml belog ruma
Kisela voda
Dooosta leda
Crveni grejp

Sva sreća pa mi se prozor nalazi u kuhinji, a ja željna dobrog gutljaja i nenameravajući da prekinem šou, uzela čaše i u svaku najpre sipala po kašiku smeđeg šećera, a potom dodala led koji sam prethodno samlela u blenderu. Dodala sam u svaku čašu po nekoliko listića nane, po 50 ml belog ruma, po 1 dl tonika. Limetu iscedila i raporedila sok u svaku čašu. Na kraju sam dodala po malo kisele vode i ukrasila kolutićima grejpa.

Vreli komšija izgleda nije samo nameravao da se osveži, jer mu je upravo stiglo društvo. Seksi plavuša u miniću koji je naglašavao njene nauljene zategnute noge i guzu na koju bi i Džej Lo bila ljubomorna, ušetala je i bukvalno izdominirala scenom.

Ovo će biti interesantno, pomislih. I nisam mnogo pogrešila.

Nisam mogla da čujem šta pričaju, ali nije ni bilo mnogo vremena za sinhronizaciju. Dok ga je provocirala svojim stavom i raširenim nogama dok je gledala u telefon, prišao joj je otpozadi i uhvatio je za grudi.

Otpila sam gutljaj mohita.
Nije bilo uvertire. Prešli su odmah na hardkor.

Zadigao joj suknjicu dok se ona držala rukama za drveni kuhinjski sto. Jednom rukom ju je povukao za kosu, dok je drugu držao na njenim savršeno izvajanim kukovima.

A ja, seljanka mu se nisam ni javljala do sada. Bravo carice, sad ti uživaj i srči mohito, dok on prekoputa tuca Plejboj zečicu.

Polako je ubrzavao tempo, a Zečica je u jednom trenutku toliko zaječala da sam je i ja, ukoliko me moja pokvarena mašta nije navela na halucinacije, u svom stanu čula.

Vatromet!
Shvatila sam da sam posrkala ceo mohito i da mi je potrebno još jedno tuširanje. Obrisala sam graške znoja sa čela koje su se uporno stvarale i zapalila cigaretu.

Sačekala sam još par minuta da vidim hoće li se možda lajv strim od prekoputa nastaviti, jer zaboga, Komša je delovao kao da je u prilično dobroj formi, a nešto mi je govorilo da je tek počeo da se zagreva.

Hoćemo produžetke dođavola!

Ali, Komša je izgleda nastavio mambo sa Zečicom u kupatilu, a tamo baš i nisam hvatala domet.
Krenula sam ka kupatilu i još jednom bacila pogled ka njegovom prozoru. Evo ih!

Dovraga, obučeni su oboje. Zečica je oblačila svoje crvene tange, a ne sebi je već imala i sve ostalo.

Ispratio je damu, obukao majicu i izašao. Pomislila sam da je možda red da odnesem onu kesu sa đubretom pre nego što naiđu devojke i hej, pozdravim se sa Komšom. Mislim, red je!

Zvrrr..zvrr…zvrrrrrr

Milena. I po zvuku interfona, rekla bih da nije sama. A i da je već prilično zagrejana za predstojeću noć.

– Uđite, odoh samo na brzinu da se istuširam

Ovo će biti duga noć…osećam libido u vazduhu.

(Nastaviće se…)

(Žena.blic.rs)