Piletina sa Tahitija je mnogo više od jednog malo drugačijeg ručka. Neobični spoj mesa, ananasa, mandarine i čudesnih začina možda nije za svakoga, ali gurmani koji vole da eksprimentišu dalje od sarme, punjenih paprika i musake će sigurno biti zadovoljni ovim egzotičnim iskustvom!
SASTOJCI:
500 g pilećeg filea
pola ananasa
1 mandarina
parče svežeg đumbira (oko 2,3 cm)
1/4 šolje (2dl) soja sosa
4 veća čena belog luka
1 crni luk
1 crvena paprika
1 kašika smeđeg šećera
sok od 1 pomorandže
1/2 šolje vode
1 kašičica gustina
1 kašičica čilija (ako ne volite mnogo ljuto stavite manje, moje je baš ljuto)
nudle, pirinač ili povrće kao prilog
so
biber
kokosovo ulje
E, da, dok polako seckate ananas, slobodno odvrnite malo jače muziku, tako klopa bude ukusnija, true story 🙂
(soundtrack for this recipe)
PRIPREMA:
Piletinu sa iseckalana trakice i stavila u staklenu činiju u koju ću dodati sastojke za marinadu. Ananas sam očistila, iseckala na kockice, a polovinu od prirpemljene količine ispasirala štapnim mikserom i dodala u piletinu.
Kao i sok od pomorandže, narendani đumbir, čili, soja sos i šećer. Sve sam lepo izmešala, prekrila folijom, odložila u frižider i otišla na kafu sa Petrom.
Posle par sati, vratila sam se, stavila kokosovo ulje u tiganj da se zagreje, pa dodala seckani crni i beli luk, a posle dva minuta i piletinu u marinadi i seckanu papriku. Bude gotovo za desetak minuta, pa sam odmah pripremila bareno povrće, pirinčane nudle koje sam imala od ranije i preliv.
Preliv se pravi tako što u pola šolje vode dodate malo soja sosa, gustin i na kraju mandarinu., Čim se zgusne, dakle za par sekundi, skloni se sa ringle i prelije gotova piletina koju ste servirali na tanjire sa prilogom po želji.
Posle sam sve pomešala u jednoj šerpi, da mi bude lakše i da ostale sudove stavim u mašinu 😀
Kiša pada već treći dan. Razmišljam kako ću konačno srediti dokumenta za sutrašnji sastanak, sedam za laptop. Baguje. Restart. Restart. Ništa. Ne reaguje. Dođavola, a moram da se spremim za sutra.
Uzimam telefon sa stola i zovem mamu.
– Hej mama, ćao, kako se zove onaj dečko što ti je prošle godine sredio komp?
– Zdravo dušo. Nije to „neki” dečko, već Milankin sin! Pa, on je inženjer i mogu ti reći da je jako fin i kulturan. Sve dobro je, hvala bogu, povukao na majku, na oca ništa.
– Dobro, mama, bre, pa neću da ga muvam, samo mi treba da mi sredi komp da bih mogla da radim.
– Dobro, dobro, ja ti samo kažem da je jako fin. Ne samo da je sve ispite dao u roku, već je svojevremeno bio student generacije. I u Ameriku su ga zvali da ide, pa ti vidi, dušo.
– Mama? Broj?
– Evo zapiši 06xxxxxxxx. Kaži da si moja ćerka i puno ga pozdravi od tate i mene.
– Važi, mama.
– Naravno, lepo se ponašaj, sredi tu kuću i molim te doteraj se malo, onako kako ti znaš, ljubi te mama.
– Daj bre, pa nemoj sad da provodadžišeš, šta ti je?
– Ma ništa mama nije loše mislila, samo kažem da je Draganče jako fin
– Zdravo, mama.
Ova žena mi već pripema drugu svadbu. Čuj – „Draganče”! Ona je još gora od one lude Petre. Ne nasedam više na iste fore i „fine momke”.
Dogovim se sa Dragančetom da dođe večeras kod mene i sredi mi komp. Imam još par sati. Sutra je koleginici rođendan pa sam ionako htela da je iznenadim keksićima. Eto, taman i programera da poslužim, red je.
ŠTREBERSKI KEKSIĆI
SASTOJCI:
200 g čokolade
400 g brašna
1 kesica praška za pecivo
200 g putera
140 g šećera
1 kašičica ekstrakta vanile
2 jajeta
PRIPREMA:
U posudi posebno izmešajte suve sastojke, a u drugoj činiji vlažne. Čokoladu iseckajte na sitne komadiće. Sjedinite sve i na kraju umešajte čokoladu. Formirajte rukama kuglice i slažite ih na pek-papir u pleh. Pecite na 200 stepeni oko 15 minuta. Ostavite da se sasvim ohlade, pa služite.
Kolači gotovi, kuća sređena.
Sve je spremno, samo da mi Draganče odradi posao, pa da mogu da radim. Pustila sam Moisture na telefonu i krenula u kupatilo da operem kosu.
Zvrrrr. Zvrrrrr.
Interfon.
Šta? Pa, 20 minuta ranije? Zaboga Draganče!
Otvaram vrata. Ispred mene je stajla slika i prilika Harija Potera, sa autentičnim naočarima. Falili su mu samo plašt i magični štapić.
– Dobro veče, jeste, ja sam Dragan, evo stigao sam malo ranije. Izvinite ako sam došao u nezgodno vreme.
– Ma, ne, naravno da nisi. I molim te nemoj da mi persiraš, stvarno nema potrebe. Samo sam pet godina starija od tebe.
Harija je opet preplavilo crvenilo. Bilo mi ga je žao u jednom trenutku, ali sam istovremeno zagrizla usnu da se ne bih nasmejala. Pobegao bi jadničak od mene! A ja bih ostala sa neupotrebljivim kršom od laptopa.
– Uđi Har… ovaj, Dragane. Sedi, evo ga laptop. Reci mi, hoćeš li da popiješ nešto? Kolače, pretpostavljam, nećeš odbiti?
– Samo čašu vode, hvala Vam. Mogao bih i jedan kolač.
– Ma šta jedan, vidi kako su mali. Sama sam ih pravila tako da slobodno navali s komplimentima, ne ustručavaj se. I ,molim te, nemoj da mi persiraš, zar želiš da se osećam kao neka ženturača?
Ovog puta su mu se uši zacrvenele. Mica! Pa, on je u stvari baš meden. Gledala sam ga kako mu šiške padaju na tegle, dok je veštim prstima baratao po tastaturi. Bolje da se sklonim da ga ne bih još više zbunila. Otišla sam do kuhinje da uključim mašinu za sudove.
Skontam da mi je sijalica pregorela. Ma, Hari će to sad da sredi.
– Hej Draganče, je l’ mogu da te zamolim da mi pomogneš oko sijalice? Pregorela je, a ja nemam merdevine. Tebi ionako nisu potrebne, to ćeš čas posla.
Dok je ulazio u kuhinju, sapleo se o otirač, a ja prasnula u smeh.
– Izvini, molim te, ne smejem se tebi, nego sam se setila nekog mejla što mi je stigao od drugarice.
Nije smeo da pogleda u mene, u rukama koje su drhtale držao je prazan tanjirić .
– Izvini, ja se stvarno ne razumem u to. Nikada nisam odvrtao sijalice i, pravo da ti kažem, imam užasan strah od struje. Binarni brojevi su druga priča. Tvoj komp ću završiti za pola sata, moraću samo da restartujem ceo sistem.
Jasno. Kapiram ja da mi je odavno taj„restart” potreban.
Pospremila sam u kuhinji i otišla u dnevnu sobu. Sela sam pored njega i uzela da prelistam neke papire i pokušam da spremim bar jedan deo za sutrašnji sastanak. Hari je radio punom parom. Keva nije preterivala, stvarno jeste nadaren. S vremena na vreme, pogled bi spontano skrenuo ka njemu.
Baš je simpatičan!
– Evo, gotovo. Uspeo sam da ti sačuvam i sve podatke i instalirao sve programe koje si imala. Samo još da središ ovaj desktop, nisam hteo mnogo da diram.
– Jao, pa ti si genije, čoveče! Stvarno, baš razmišljam kako te je moja mama nahvalila, ti si stvarno odličan. Ni Džobs ti nije ravan.
Sirotan se dok je nespretno pokušavao da mi se zahvali, zagrcnuo kolačima i počeo da kašlje.
– Hvala, ali nije to ništa, stvarno. Drago mi je što sam tako lepoj devojci uspeo da pomognem.
Ma, neodoljiv je! Prišla sam mu da ga poljubim u obraz i istovremeno primetila kako ima lep parfem. Mora da sam se zadržala trenutak duže nego što sam nameravala. Iznenada me je uhvatio za ruku, povukao me prema sebi i strasno poljubio.
– Ju! Hari! Pobogu! Pa, šta to radiš?
– Ko? Izvini molim te, oprosti… trebalo bi da krenem. Izvi… jao, ma nije mi se ovo nikad desilo. Sav sam se pogubio u tvom prisustvu… Bolje da krenem…
Ustao je sa stolice i munjevitom brzinom počeo da skuplja stvari oko sebe, hrleći ka ulaznim vratima. U toj brzini ispala mu je neka fascikla sa papirima. Sagao se i počeo da ih skuplja.
Bio je tako smotan i simaptičan.
– Hej, čekaj, polako. Samo nisam očekivala ovakvu rekaciju, to je sve. Ne moraš da žuriš, čekaj da stavim kafu.
– Ma, bolje da krenem, imam i posla, i ti imaš posla i…
Prišla sam mu i dodala mu USB koji je zaboravio. Uhvatila sam ga za rukav crvene karirane košulje i skinula mu naočare koje su se zamaglile. Zaista je pravi Poter! Poljubila sam i prošla rukom kroz kosu. Uzvratio mi je. Nastavili smo da se ljubimo i seli na kauč. Kesa sa stvarima mu je ispala iz ruke, ali on nije mario.
Kao Marvelov superheroj, počeo je da skida odeću običnog smrtnika i pretvarao se u pravu zver! Brate, ovo nije Hari, ovaj ima moći jebenog Dambldora!
Posmatrala sam kako u slow motion fazonu skida košulju i otkopčava kaiš s farmerki. Vau, ti baš umeš da iznenadiš.
Više nije crveneo, tačno je znao šta radi.
Ispostavilo se da njegove spretne ruke nisu samo vešte kada su kompjuteri u pitanju. Prelazio je njima preko mojih grudi i osetila sam vrelinu kako mi prožima celo telo. Nisam želela da stane.
– Čekaj… jesi li sigu…
Ponovo me je poljubio i nastavio da me mazi po telu. Skinuo mi je bluzu jednim pokretom i legao pored mene. Pogledali smo se u oči i znali da ovo želimo oboje. Nije bilo potrebe da pričamo. Spuštao se niže, a ja se se opet nasmejala kada su me zagolicale njegove šiške po donjem delu stomaka. Nije reagovao. Nastavio je da se spušta niže. Uzdisali smo istim tempom sve brže, sve do velikog praska. U trenutku sam skontala Hokingovu teroriju svemira. Sve je bilo savršeno.
Definitivno je umeo da popravi i moju matičnu ploču i apdejtuje drajvere.
Nakon toga, više nismo žurili. Skuvala sam nam čaj i pustila muziku. Nastavili smo da se mazimo na kauču, ćuteći i smeškajući se. Ponovo su mu se zacrvenele uši, dok je stidljivo spuštao pogled s mojih golih grudi.
Verovatno ga je u pravom momentu poneo trenutak koji je maksimalno iskoristio. Zagrlio me je.
– Hej, Hari, u kakvom si odnosu sa svojom majkom?
Nisam želela da rizikujem još jednog Andreja, maminog sina.
– Sa Milankom? Ni ne viđamo se.
Kiša je ponovo počela da dobuje po krovnim prozorima u mom stanu… Dasti Springfild sa zvučnika je zvučala još bolje…
„The only one who could ever reach me
Was the son of a preacher man…”
Posle toliko propalih dejtova, urnebesnih situacija i bizarnih upoznavanja konačno sam mogla u miru da odahnem, sipam sebi čašu crnog vina, dok kuckam poruku Dragančetu. A sladak je, šta sad!
Jebiga, pala sam na njegovu smotanu priču. Ubijte me!
U pauzi dok sam otišla do kuhinje da vidim imam li još vina, stiže mi poruka.
Ma, baš je presladak, pomislih. On ne može da sačeka ni tri minuta.
Petra.
„Predivna moja drugarice, samo da potvrdim da dolaziš večeras na promociju moje knjige. Toliko sam srećna što je konačno došao taj dan koji sam dugo čekala. Vidimo se u Vortexu. Ljubim te!”.
Naravno da nisam zaboravila na njenu promociju. I naravno da sam želela da budem pored nje. Ali cela ta priča o astralnom putovanju, magičnim svojstvima meditacije i tantričkim dodirima, mene jednostavno nije radila. A, poznajući Petru i njene „prijatelje”, veče je mirisalo na potpunu šizofreniju! I to ne figurativno.
Trebaće mi snage. Popravila sam šminku i uzela flajku domaćeg likera koji sam smućkala dan pre i njenu omiljenu bombonjeru i spustila se do kola.
DOMAĆI LIKER, ONO, KAO BEJLIS
1 l mleka
5 kašika šećera
1 kesica šlaga
1 kesica pudinga sa ukusom karamele
150 g bele mlečne čokolade
2 dl viskija ili konjaka
Prokuvajte mleko sa šećerom, sklonite sa vatre i dodajte u to mešavinu šlaga i pudinga koje ste prethodno razmutili u malo hladnog mleka. Dobro promešajte tako da ne ostanu grudvice. Otopite čokoladu na pari, pa je dodajte u mešavinu mleka, pudinga i šlaga. Kada se dobro ohladi, sipajte alkohol.
Dobijeni liker sipajte u flašu i ostavite u frižider da odstoji nedelju dana pre upotrebe.
Ulazim u svoja kola, okrećem ključ. Vergla. Opet. Ništa.
Sa druge strane ulice prolazi lik koji priča sam sa sobom. U jednom trenutku unezvereno se okreće u mom pravcu i počinje da trči. Brate. Ovo samo meni može da se desi. Gas, gas. Upali se, šta si sad našao da mi se inatiš, proklet bio!
Lik, koji je na prvi pogled normalno izgledao, vikao je nešto i i dalje trčao ka meni. Isekla sam se u trenutku i pomislila kako mi ovo moja prijateljica karma-kučka vraća za sve one informacije koje sam javno pisala na svom blogu. A, majke mi, ništa nisam slagala!
Rrrrrrmmmm…Dala sam gas i prošla kroz zeleno. Pa, nisam Ceca, a i svesna sam gde su na Dorćolu kamere.
E, ako se po večeri noć poznaje, nadam se da ću izvući živu glavu. Pa da, pun Mesec, ludaka ima na sve strane. Parkirala sam nadomak galerije u kojoj je Petra pravila promociju i počela da se penjem uz stepenice.
Ceo kraj odzvanjao je u ritmu „Jefferson airplane“ i „Somebody to love“, a ja sam naivno promislila kako će ceo događaj biti u fazonu žurke s dobrom muzikom.
U diskretno zatamnjenom prostoru punom ljudi pogledom sam tražila Petru da joj čestitam kad iznenada ugledah onog ludaka sa semafora. Srce mi je iskočilo iz grudi!
Ma, da li je moguće da sam takav maler da me najgori pacijent ‘ladno pratio dovde?
Usplahireno sam počela da tražim telefon u torbi, kad mi je prišla Petra i zagrlila me.
– Jao, mila moja, pa tako mi je drago što si stigla. Namaste!
– Šta? Ma, izvini pogubila sam se u trenutku, učinilo mi se da sam videla nekog ludaka što je vikao nasred ulice kod mene u kraju. Kakvih pacijenta ima u ovom gradu, nemaš pojma koliko sam se uplašila!
– Ma, opusti se, ovde su samo meni dragi ljudi. Sad ću sa svima da te upoznam, pre nego što počnemo sa zahvalnostima i afrimacijama.
Jao, brate, ne. Sad će još da me ubaci u neku grupnu meditaciju.
– Petra, draga, čestitam ti na divnoj knjizi, donela sam ti nešto što mnogo voliš. Ali nemoj da se ljutiš, svakako se ne bih dugo zadržavala, moram posle s Dragančetom da se vidim, sutra putuje u Amsterdam
– Jao, pa o kakvoj ljutnji pričaš? U ovom našem malom prostoru nema mesta za negativne vibracije. Svi smo jedno! A sad, kaži, da li ti se dopala moja knjiga? Jesi li počela da meditiraš i praktikuješ „om” vežbice o kojima sam ti pričala?
– Sutra. Ovih dana sam baš nešto u gužvi.
– Dobro, držim te za reč. Hajde sad dođi da sedneš, pojedeš po koji „mogoaji” i srkneš zeleni eliksir od pšenice. Aaaa, vidi ga tu je i Mister Mihajlo.
Koji đavo? Trebalo je da se sa nekim dogovorim za „hitni poziv”. Okrenula sam se i u trenutku ugledala istog onog bradatog bolesnika što je jurio prema meni dok kola nisu htela da startuju.
– Petra! Petra! On…on je, onaj…
– Mihajlo? Pa, vi se znate?
Bradati je, očigledno, bio Petrin bliski prijatelj, a ona ga je predstavila kao da je sam bog otac. I kako ja sad da joj objasnim da taj čovek nije sasvim čitav?
Nisam htela da pravim scenu, ipak je njeno veče. Mada sam malo zadržala ruku, pre nego što sam mu je pružila.
– Zdravo, zdravo.
– Namaste. Pogled dušu ima samo ako ga gledaš očima iz duše svoje.
– Da… Pa, ako ti kažeš.
– Mila, Mihajlo je moj prijatelj kog sam upoznala još na studijama. Izgiubili smo kontakt kada je otišao u Indiju. Vratio se pre par meseci i, ako mi veruješ, upravo me je on inspirisao da usavšim ono šesto poglavlje o kome sam pričala na onom seminaru.
Da si pisala horor, i te kako bih ti verovala.
– Dakle, Mihajlo. Heh, u trenutku sam pomislila da sam te videla večeras, na uglu kod Dobračine. Mada, verovatno mi se samo učinilo.
Brale u delirijumu me je gledao pravo u oči, a ja sam istog momenta zažalila što sam uopšte i htela da budem ljubazna.
– Nije ti se učinilo, samo sam želeo da prošetam kako bih prikupio dovoljno prane za ovo veče.
– Hrane? Ma, i ja htela da svratim do nekog fast fuda, nisam stigla ništa da jedem danas.
– Ne, ne, prana je kosmička energija. Hrana je, ah, ma ljudska fiksacija kojoj su podlegle mnoge bezlične generacije.
– Da… pa, ja sam ipak sasvim obična devojka koja uživa u pici s malo kečapa i dosta maslina
Petra je u međuvremenu odšetala da se pozdravi sa nekim ćelavcima u haljinama, a mene ostavila sa Čarlijem Mensonom.
Iskusno sam izbegla posluženje, ali jesam cirnula malo vina koje je stajalo na stolu. Ioanko ću taksijem kući.
Izašla sam na pet minuta ispred galerije da zapalim cigaretu, a kad sam se vratila, Čarli je sedeo u društvu tri plavušice koje, ruku na srce, nisu izgledale nimalo loše.
Taj bizaran prizor toliko mi je zaokupio pažnju da nisam mogla da skrenem pogled sa njih. Šta li ih je toliko lerao, nisam mogla da čujem, ali sve tri su ga opkolile i naprosto upijale svaku njegovu „umotvorinu”, potpuno očarane. Ili začarane. On je očigledno znao šta radi i dobro vladao situacijom. A onda me je ugledao i prišao mi uzevši mi čašu iz ruke i prošaputao mi da treba da sledim svoj „unutrašnji glas”.
– Ako bih taj glas poslušala, morala bih da krenem, odmah
– Pogledaj dublje u svoje biće. Saznaj ko si zaista. Ako želiš, ja mogu da te uputim, ali ipak sama moraš da budeš ta koja će pronaći svoj put
– Ma, opušteno Milhaus, imam ja svog taksistu, zna čovek Dorćol napamet. Nego, kaži mi, u čemu je fora? Jesi sipao nešto u piće ovim prelepoticama ili šta?
Čarli se nestašno nasmeja i približi mi se dovoljno blizu da sam mogla da osetim sve nijanse karija iz njegovog daha. Doduše, imao je lepe pune usne, to ne poričem. I sajko oči. Jebiga.
– Nema fore, one samo znaju ko sam ja.
Oookej, izvini mesija, nisam te prepoznala. Petra je u međuvremenu završila čitanje odlomka iz svoje knjige „Sa one strane supergalaksije”, a ja sam skontala da bih baš i mogla da krenem. Sa Dragančetom sam se dogovorila da se sutra vidimo, ali mi je ipak poslužio kako sjajan izgovor da šmugnem ranije sa ovog kripi mesta.
Krenula sam do garderobe, kad sam začula neko kikotanje koje je dopiralo iz prostorije iza garderobe. Ma, šta dođavola…
Da mi je radoznalost poubijala sve pretke, ja i dalje ne bih umela da iskontrolišem taj iskonski poriv da zavirim i tamo gde ne bih smela. A imala sam šta i da vidim.
Jedna od atraktivnih plavušica iz Čarlijevog harema stajala je zagrljena sa svojim „mesijom” u toplesu dok joj je on nešto mantrao u uvo.
Ali, ne verujem! Pa, kako? Koju on priču ima?
Nije Čarli bio totalni gabor, ali jeste imao taj psihotično-manični pogled od koga su me podilazili žmarci. A, kao sam mogla da primetim i plavušicu su takođe podilazili žmarci, samo malo drugačije vrste, dok je uzdisala sa njim u garderobi. Pripijena golim bradavicama uz njega, polako se spuštala niže, skidajući mu lanene pantalone, dok je jednom rukom pridržavala kosu. Sestra se uživela u svom astralnom putovanju kao da zna da ima publiku.
Iako bih rado ostala na celoj predstavi, nisam želela da me greškom žrtvuju kao devicu. Sagnula sam se da dohvatim tašnicu i u jednom trenutku oborila stočić sa Petrinim flajerima i nekakvim kristalima.
Čarlijev pogled podigao se ka meni i prikovao me za mesto. Psihoza je materijalizovana.
– Izvinite, ja samo da uzmem svoje stvarčice. Samo vi nastavite, sve je kul
Plavušica se okrenula i pozvala me da im se pridružim.
– E, hvala, ali stvarno nisam klopala ništa ceo dan, drugi put. ’Ajde, pa ono, namaste i to.
Čarli je podigao prst ka plafonu i napravio neki čudan pokret, a onda mi doviknuo da ćemo se opet sresti i da od sudbine ne mogu da pobegnem.
Sine, pomislih, jasno mi je to, inače ni bih bila pet godina u firmi koja mi je umesto 13. plate svake godine pokloni po jedan čir na želucu.
– Grešiš draga, Mihajlo zna o čemu priča. On je pronašao ono za čime tragamo svi
Doviknula mi je plavušica, a ja sam se samo ponadala da ona ipak traga za jednim regularnim orgazmom. Za njeno dobro.
Odmah ispred garderobe, sedela je druga plavuša. Mirno, staloženo, naslonjena na zid, pevušila nešto i gledala na sat. Očigledno je čekala svoj trenutak sa „jogijem”.
Na izlazu sam se pozdravila sa Petrom i obećala joj da ćemo sutra otići na čaj. Same.
Taksi me je čekao napolju, a ja sam se trudila da ove večeri ipak ne sabiram utiske. Volim ja i SF i horor, ali me je od ove kombinacije Kjubrika i Polanskog ipak podilazila jeza.
– Majstore, ‘ajde, samo stani do trafike, pa vozi do mene
– Važi, mala. Bila dobra žuraja, a? Neki gruvi hipi fazon? E, to ti se slušalo u moje vreme. Baš me vratilo u mladost dok sam te čekao ispred.
– Ma, da…može se reći. Samo daj gas, nešto sam paranoična zbog Mensona.
– Zbog koga?
– Ma, nema veze. Verovatno previše gledam filmove.
Tako sam se fino ušuškala u kancelariji, a predivna kiša koja je pljušatala učinila je da budem i produktivnija nego inače. Frik sam i obožavam takvo vreme.
Sms. Jedan, drugi.
Uzimam raspali android napukolog ekrana. Štetočina sam, šta ću.
Petra.
Ah, Petra. Žena koju zaista mnogo volim. Mada, pomalo ima „problem“ sa holističkim opsesijama. I ceo svoj život bazira na nedeljnom, mesečnom i kakvom god horoskopu i naravno, natalnoj karti. Uredno prati 20-ak motivacionih govornika, praktikuje kundalini i sve što ide uz to. Duhovna žena.
Vodi me večeras na večeru i dovodi dva „fina gospodina”.
Obećala je da ćemo imati dovoljno vremena da se ispričamo i da će njih dvojica svratiti samo na kratko.
Pa, šta sad. Kad sam već preživela Vlastimira sa Medaka, mogu i jedno veče sa „dva fina gospodina koji se neće dugo zadržati”. Uostalom, ako mi je takav horoskop, what the hell!
Izlazim ispred firme i eto nje. Nemoguće je neprimetiti famozni crveni trabant iz koga se čuje „California dreamin”. Hipi stajl Petra, kao i uvek.
– Divno izgledaš. Ne čudi me, jer su ti upravo planete…
– Hej, hej! Obećala si! Bez te tvoje parapsihologije! Ne plašim se ja tog retrogradnog Marsa
– Nije Mars, Merkur je, ali za tebe nema opasnosti. Večeras su zvezde na našoj strani.
– Pusti te „Mammas and Pappas” malo jače, bolje da zamišljam Čarlija Mensona, molim te.
Otišle smo do kafića u centru i samo što smo naručile frape, kad ulaze dva frajera. Macani, nema šta. I nisu skrenuli ni levo, ni desno, već pravo za naš sto.
Jedan je bio niži, simpa dečkonja, u hipsterskom fazonu. Drugi visok, crn, preterala bih ako bih rekla da je Don Drejper, ali da je frajer, frajer je.
Onaj niži, odmah je ušao u priču i toliko podigao atmosferu u celoj kafani za pola sata da me ne bi čudilo da ga je menadžer zaposlio kao stand up komičara da stalno zabavlja goste.
Don je, sa druge strane bio u početku uzdržan, pažljivo se izražavao, pa je meni ubrzo postalo glupo da psujem, a i da palim jednu za drugom. Kao, da ostavim utisak. Bilo je kul veče, smejali smo se, opustili donekle i posle otišli kući. „Don” mi je tražio broj da bi se sutra videli nasamo.
Tako i bi.
Možda ipak ima nade u ovom predivnom sjebanom gradu upoznati nekog ko je zapravo strava tip.
Da li je do retrogradnog, čega god, ali ta sreda je ipak bila nešto konfuznija od prethodne večeri. I više nego što sam mogla da pretpostavim.
Našla sam se sa Andrejom (Donom) kod Narodnog pozorišta. Stiže on, u bebi roze košuljici, lonama kao za svadbu, još mu je samo falio ruzmarin na reveru, pa da krenemo da kitimo svatove. Ja se u trenutku osetih ko da sam propustila neku informaciju.
– Da ja nisam pomešala nešto? Idemo u pozorište?
– Ma ne, ja ne volim taj kežual stil, čovek mora da drži do sebe. Uživam kada sam onome u čemu se osećam udobno.
– Ma i ja, nego htela sam da odemo do jednog paba, večeras sviraju neki moji drugari, pa sam mislila…
– Pab? Misliš pivnica?
– Pa..da, recimo
– Uh..hajde videćemo. Morao bih samo prvo da svratim do apoteke. Nije ti problem da skoknemo do Voždovca kolima?
– Naravno da nije. Nisi bolestan valjda? Mogli smo da odložimo ovo
– Ne, ne
Ulazimo u blistavo sivi audi š#*hx6 (ne razumem se u te oznake), kožna sedišta, perfektno čist, nabudženi zvučnici, besprekoran zvuk. U trenutku sam se uplašila da sednem da nešto ne pokvarim ili ne daj bože isprljam. Bila sam ukočena poput Hokinga dok smo se vozili.
– He, he, nadam se samo da su ti čiste cipele. Znaš, ja stvarno mnogo vodim računa o ovim kolima, a imam ih već pet godina i kao što vidiš, kao nova su. Bebica moja.
Pomislila sam da će me naterati ili da se izujem ili da navučem najlon kese na noge. Srećom, pa su i moje cipele bile nove.
Ipak me je prostrelio pogledom.
Kad smo se približili Autokomandi, Andrej mi objasni da apoteku zapravo drži njegova majka i da mora da je obiđe kako bi se uverio da je dobro, jer se nije osećala najbolje proteklih dana. Što bi bilo ok, da nije nastavio priču…
– Znaš, moja majčica, to ti je jedan veliki laf, da ne zvučim neumesno. Nema šta ta žena ne ume! Ma, prava dama, perfekcionista, divna, divna žena. A krofne! E, takve nisi još jela u životu. Bože, koliko ljubavi ona daje, to je, to je…ma neverovatno!
Slušam, naizgled šarmantnog, markantnog tipa od 42 godine, uspešne karijere, kako već deset minuta priča o svojoj mami. Ma, možda je u meni problem? Pa, pobogu, on samo poštuje roditelje. Ili…?
Ipak, kako nije prestajao da pričao o Gospođi, pomislih da možda ipak imam posla sa Normanom Bejtsom. Samo da ne završimo u njegovom hotelu gde će me poslužiti sendvičima.
Nisam ušla u apoteku, sačekala sam u kolima, a on se vratio posle par minuta noseći u rukama veliki oval sa krofnama.
Brate, on je bio ozbiljan!
– Znaš, ja bih da mi ipak preskočimo taj tvoj „pab”. Hajdemo do mene, pa ću te odbaciti posle kući.
Jeste dobio par minusa, ali je strava frajer, a i princes krofne su princes krofne. Možda sam se ipak bila paranoična bez razloga.
Otišli smo do njegovog stana na Voždovcu. Nije morao da me podseti da izujem cipele. Ponovo me je prostrelio pogledom.
Stan u kome je živeo 10 godina izgledao je kao da niko nikada u njemu nije živeo. Pored ulaznih vrata ikona, sterilan nameštaj, na daljinskom najlon. Pored Meka na stolu, perfektno poređane ploče po abecednom redu.
Pušta Lajonela Ričija.
Ovaj je peder sto posto.
– Moraš da probaš krofne moje mamite.
„Mamita”? Zaboga!
PRINCES KROFNE IZ APOTEKE
SASTOJCI:
10 gotovih krofni
2 kesice pudinga od vanile
220 g putera
600 ml mleka
5 kašika šećera
Slatka pavlaka
PRIPREMA:
Puding pomešajte sa 100 ml mleka, dobro umutite, dodajte u šerpu sa šećerom i ostalim mlekom i kuvajte pet minuta. Puding ohladite, ali ga s vremena na vreme promešajte da se ne napravi korica na površini. Otopite puter i onda ga zajedno s pudingom umutite. Nafilujte krofne i ukrasite umućenom slatkom pavlakom.
– E, čekaj, samo da ti donesem poslužavnik i escajg. Sedi za sto. Nemoj molim te tu, ORGANSKI ne podnosim mrvice. Odmah mahinalno počinjem da se češem.
Ok. Veme je za žutu lampicu.
Nakon krofni, koje su, priznajem, bile sjajne, Lajonel je i dalje pevušio ljubavnu patetiku, a Andrej je seo do mene.
Hello, is it me you’re looking for?
– Vidim, namazala si večeras lak na noktima. Dopada mi se boja. Lepa ti je i frizura, ali šiške bi možda mogla drugačije da namestiš.
Care, imam i ja opsesivno-kompulzivni poremećaj, ali ti si pobedio.
A onda su na red stigle fantazije.
– Znaš, strašno mi se dopadaju tvoja stopala. Taj ris…uf, prosto se uzbudim od samog pogleda na njega.
– Heh, pa eto, nisam imala nameru da te preterano uzbudim
– Ma, nee. Pa nisam želeo da budem navalentan. Nikada ti na prvom dejtu ne bih predložio nešto kinki, kao što je… mirisanje stopala
– Stvarno? To bi radio?
– Ma, ja sam kulturan, nikada ne bih navaljivao. Ali, baš me zanima, da li su ti čiste nogice?
– Nisu. Iskreno pre dva dana sam bila na 20/44, đuskala, smorile me cipele, pa sam ih izula. Nisam se okupala od tada (lažem i čekam reakciju)
– Ma šališ se. Mada, znaš i to ima neku draž. Uh, prilično sam se uzbudio od ove priče. Još ovaj muzički opus.
Ovaj me zajebava. Nemoguće da je ozbiljan. Je l’ ovo neki scenario iz low budget pornića? Šta je ovo?
– Sad ćeš još da mi predložiš da mi umažeš prstiće na nogicama filom iz krofni tvoje mame, he,he
Muk. Andrejeva faca poprimila je onaj zastrašujuće ozbiljan stav, baš poput Bejtsa kada mu Marion Krejn sugeriše da bi trebalo da smesti kevu u ludnicu. Pomračenje svesti. Njegove, ne moje. Ja sam se u trenutku osvestila.
Crvena lampica.
– Neumesne pošalice o mojoj majci tolerisati neću, ali nikada. Petra mi je rekla da si fina i ozbiljna devojka, a ne…
Ok, Normane, polako, smiri se. Keva je carica-lavica, skapirala sam. Krofne, foot fetish i mamita ne mogu u istu rečenicu ni pod razno.
– Znaš šta Biljana, mislim da bi bilo bolje da…
– Ali, ja nisam Biljana
– E, hajde u redu je. Mislim da bi bilo najbolje da prekinemo ovo veče i da se raziđemo, dok nisi nastavila da mi vređaš porodicu. Možda bi trebalo da nađeš nekog ko je perverzan poput tebe.
– Ali, samo sam se našalila, meni se krofne zaista sviđaju
– Nisi ti dostojna Njenih krofni. Pozvaću ti taksi.
Obuvam cipele koje su stajale na posebnom podmetaču pored vrata. Izlazim iz zgrade i ulazim u taksi.
– Majstore, do Dorćola
– Opet vi, kako ste se proveli?
– Uh, kad bih vam pričala, ne biste mi verovali. Pojačajte muziku slobodno
„Jer, mama zna da kuva i mami nije problem
da usisa, da opere, da ispegla za orden.
Al’ ne shvata da od njega pravi degenerika…
on ima smisao za posao i sumu na računu
koja je velika… al’ ništa to ne vredi,
kada je keva rodila sina Edipa… jebi ga.
Ti bi da mi šapneš šta je to ljubav,
Ali ne smeš od mamice…”
Taman sam se ponadala da će jesen ove godine poraniti i da ću sve češće osećati onaj, meni omiljeni miris mokrog, trulog lišća, kad ono, iznenađenje, meteorološki promašaj.
Večeras idem da se vidim sa gospođom Marom. Udata žena, nema više vremena za nas raspuštenice i raskalašne žene.
Viber-vajber.
Uzimam telefon, kaže Mara, kasniće, ali ima iznenađenje za mene.
Ako nije spremila čokoladne krofne, pišem joj, neću se ni truditi da dolazim.
Obećava da neću zažaliti.
Okej. Milena je ionako inkognito u nekom skrovištu sa gospodinom Žapcem. Neće da prizna, ja je obožavam jer joj je neprijatno, a znam da se zacopala do ušiju.
Farmerke, starke, majica, XXL tašna i izlazim iz zgrade.
Komšinica se s unukom upravo vraća sa jutarnje liturgije iz crkve Aleksandra Nevskog, steže je pod ruku, gleda me ispod oka, a ja kapiram da već ima ceo scenario u glavi, u kome moje drugarice i ja pravimo orgije sveke noći prinoseći žrtve Svevišnjem Sotoni.
– Dobar dan, kako ste?
Okreće glavu, šapuće nešto detetu i skreće, u prvu ulicu desno.
Dolazim do Marine zgrade, penjem se na treći sprat, zadihana već na prvom, kontam da bih konačno mogla da uplatim članiranu za teretanu i pozdravim se sa pljugama, bar na neko vreme.
Otvara vrata. Opa! Novi friz, lepršava haljinica, samo su joj falile one Odri Hepbern papučice sa pufnom.
– Hajde, upadaj, Božidar nije kod kuće.
– Krofne?
– Ma, jok, jesi luda da se kuvam pored rerne po ovom vremenu? Donela mi sveki puter keksiće, taman da ti ispričam šta sam isplanirala.
Stavlja keksiće na sto, hladan nes za mene, za nju tursku. Smeška se. Sumnjam, iza ovog zavereničkog osmeha stoji neki opasan plan, po mene, razume se, ne po nju.
– Okej, hoćeš li reći o čemu se radi?
– Ma, je l’ su ti fini ovi keksići?
– Fantastični, daj recept, samo da nema ricinusa pošto ih je tvoja svekrva spremala.
PUTER KEKSIĆI MARINE SVEKRVE
100 g seckane čokolade
330 g brašna
220 g putera
1 kašičica vanila ekstrakta
100 g šećera
1 kašičica praška za pecivo
1 jaje
Čokoladu iseckati na komadiće, a od svih sastojka umesiti testo. Na kraju u testo dodati čokoladu, Pripremiti pleh na koji ste stavili pek-papir, formirati kuglice od testa i slagati jednu do druge. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni oko 10-15 minuta. Služiti ohlađene.
– Imam frajera za tebe!
Zagrcnuh se u trenutku.
– Ma, opusti se, znam da nisi u tom fazonu blajnd dejta, ali Vlastimir je divan čovek.
Šta koji đavo? Vlastimir? Pa da želim jednog takvog, nakačila bih se na Tinder.
– Daj, Maro, o’ladi. Kul sam i stvarno ne žurim da se ponovo udam, veruj mi.
– Ma, ko je pominjao udaju, ja sam samo, eto, pomislila kako biste se i i Vlastimir baš super slagali. Drži prodavnicu mobilnih telefona na Banjici, to je Božin drug i jako je drag.
U glavi mi odzvanja Đuza kako pevuši „Devojko mala“, ali to je već skrnavljenje legende, nećemo na tu stranu da idemo.
– Maro…
– Ma, večeras se viđaš sa njim i tačka! Idite na kafu makar. Oni bi baš voleo da te upozna.
– Ma i ja bih Tima Rota, al’ mi ne ide.
– Samo jedna kafa, ako je smor, više ti nikada nikog neću nabaciti.
Hajde, de. Uostalom, ime ionako ne određuje čoveka. Ni to što je privatnik na Banjici. Ni što vozi beli retro džip. Ne?
Vlastimir mi se javio popodne i rekao da će doći po mene oko 20. Super. Taman da ga iskuliram do 22, eventualno 23 i vratim se kući da nahranim mačku.
Tek što sam završila šminkanje, kada sam začula otužno iritantan zvuk sirene ispred zgrade. Ne staje. Niko ne reaguje. Verovatno se neki krelac bezobrazno parkirao, pa se bune ljudi.
Tuuuu-tuu-tuuuu…
Brate! Da li je moguće da ima toliko nekulturnih i nadobudnih kretena?
Viber-vajber.
Vlastimir.
Nakon pet idiotskih stikera lisica, smajlija i perverzne anime sa cvetićima, pita me što ne silazim i da li sam zaboravila na njega?
Okej. Vraćam se kući pre 22.
Trčim niz stepenice da me komšiluk ne bi linčovao i eventualno spalio isped Crkve kao primer ostalim grešnicama.
Ulazim u kola. Vlastimir, u punom sjaju. Bele lone, crna majica sa zlatnim „armani“ printom. Plavušan, niži rastom i frizurom, hajde da ublažim, ležernije verzije „tarzanke”. Pa da, Marine kombinacije.
Elegantno smanjuje Acu Pejovića koji zavija sa zvučnika o kurvama i rakiji od prošle noći.
– Pa, gde si bre seksi, celog života te čekam! Divna si, kao što te je drugarica opisala
– De si, Vlasto, brate, eto drago mi je da smo se upoznali.
Nakon nebitne razmene informacija, frajer mi kaže da bi trebalo samo da svratimo do njega da ostavi neke maske za telefone, pa da odemo na kolače. Vlasto, brale, razmišljam, džabe kombinuješ.
– Nemoj, molim te, da da pomisliš nešto pogrešno, ja sam ti običan dečko iz kraja. Ne mogu da nađem normalnu devojku s kojom bih opušteno mogao da cirkam čaj uveče uz filmove. Kapiraš me?
– Ne plašim se, Vlasto, samo ti vozi, u svakom slučaju tu su štikle, pa ako zatrebaju…
– Ma, ne daj bože. Jedino ako nisi imala na umu neke kinki igrice, he, he.
Ne. Niti sam za igrice, niti za ciraknje čaja sa njim.
Ulazimo u Vlastimirovu gajbu na Medaku. On mi se nespretno izvnjava zbog krša (ruku na srce, nije ga ni bilo previše) odnosi neke kutije u drugu sobu, mene nudi da sednem i pita me jesam li za sok i kolače.
– Hvala, ne mogu.
– Izvini, je l’ ti nije problem da me sačekaš bukvalno pet minuta samo da skoknem do supermarketa dok se nije zatvorio i kupim neke gluposti? Sutra putujem do mojih pa da im odnesem nešto.
– Ma jok, samo ti idi, sačekaću ovde. Biću dobra obećavam (lažem).
– Čim se vratim, idemo negde gde želiš, možemo i do splava ako si u tom fazonu.
Mislim u sebi, sine, ne da nisam u tom fazonu, već mi duša spava, a i kontam da bih i te kolače mogla da preskočim.
Kako je zatvorio ulazna vrata, nisam mogla da sputam svoju radoznalost i ne pronjuškam. Priznajem, bilo me je sramota, ali nisam mogla da se zaustavim. Otvorila sam prvu fioku ispod TV-a.
Opa, bato!
U fioci dnevne sobe očekivali biste daljinski, teftere, baterije, blokčiće, kondome, ali ne i čipkane bele ženske tange. Ne jedne, već tri para. Pored gaćica, uredno poslagan impozantan opus filmića za odrasle. Okej, ko to nema.
Samo, fora je što su ovo bili njegovi lični filmovi.
Vlastimir je izgleda imao veoma zanimljiv hobi. I to ne amaterski. „Gospodar satisfakcije”, „Meki čovek, tvrdog srca” i „Vlažne noći na Medaku 3”.
Pa, nije moguće!
Ma, dođavola, moram da vidim makar delić ovih umetničkih dela.
Pozvala sam ga da vidim da li uskoro dolazi, izvinio se, kaže, za pet minuta, red u prodavnici.
Odlično.
Uzimam disk, stavljam ga u DVD plejer, puštam.
Scena prva:
Dnevna soba, crvene zavese, zeleni kauč. Na njemu leži crnka bujnh grudi u crnom negližeu, prekrštenih nogu, na kojima je, gle slučajnosti, imala upravo one papučice sa pufnama. Čita „Plejboj“ dok se u pozadini čuje Elvisov „Suspicious minds”.
Ovo. Nije. Realno.
U sledećem trenutku u sobu ulazi Vlastimir u kožnim sado-mazo gaćicama i u takozvanoj siledžijki sa logoom Betmena.
Pevuši, polako dolazi do crnke i počinje da je maže bebi uljem po grudima.
Jebote! Ne može da bude ljigavije od ovoga, jednostavno ne može!
Vlasta, uz nespretni strptiz skida siledžijku pokazujući ljubavni tepih u prvom planu. Rasna crnka se već oslobodila viška krpica i počinju da plešu stiskavac.
Dosta. Meni i previše.
Brzinom svetlosti sam izvadila disk, vratila ga u omot i gurnula pored onih gaćica.
Izgubila sam apetit za kolače, a i za dalje njuškanje. Možda brat Vlastimir ima dobru dušu i samo suptilno nastrane ideje, ali cela priča mi nije nešto legla nakon onih Marinih keksića.
Ostavila sam mu poruku, da su me hitno zvali iz firme da nešto završim i uletela u prvi taksi.
– Dokle ćemo?
– Do Dorćola. Je l’ smem da zapalim cigaretu?
– Naravno. Da vam ne smeta muzika? Večeras je na radiju emisija o Kralju.
– Ma, ne smeta, samo vozite.
Pojačava muziku:
„We can’t go on together
With suspicious minds
And we can’t build our dreams
On suspicious minds…”
Je*ena venčanja. Ne volim ih, ama baš uopšte. Koliko god se neki trudili da organizuju bog-zna-kako urbane svadbe, meni sve to liči na šator seljaniju. Sa sve onim, šatro, modernim crno-belim fotkama pored trabanta ili fiće dok gospodin Mladoženja i buduća gospođa Mlada drže brkove na čačkalicama i izigravaju idiote.
E, ali šta je uvertira svadbama? Pa, momačko veče! U mom slučaju (ne, ne mom, Marinom) bilo je u devojačko. I to kakvo!
Dok se sumrak polako spuštao na Dobračinu, sedela sam pored prozora i smišljala šta bih još mogla da spremim da obradujem moju Maru koja, je, avaj odlučila da stane na taj prokleti kamen.
Za sat vremena će horda podivljalih lujki da mi grune na gajbu, a ja pored solidnog izbora pića i nekog keteringa nisam ništa bitno smućkala u kuhinji.
’Alo, alkohol!
To je to!
Šta će nas bolje zagrejati/ohladiti od ledenog mohita?
Kakva vrućina! Ne mogu ni da mislim dok sam ovako lepljiva. Skinula sam majicu na bretele i gaćice i krenula ka tuš kabini. Desetak minuta kasnije i nešto čistije glave, skontala sam da mi baš treba taj prokleti mohito, ali pažnju mi je privukao komša kog sam ugledala kroz prozor, a koji je, gle čuda, rešio da se osveži na sličan način kao ja.
Nisam voajerka, keve mi, ali nisam mogla da ne primetim njegove pločice dok je kao u reklami za Levi’s, kao da zna da ga posmatram otkopčavao farmerke. Majica, bokserice, i…opa!
Mohito
5 visokih čaša
5 ravnih kašika smeđeg šećera
Šaka sveže nane
3 limete
5 dl tonika
250 ml belog ruma
Kisela voda
Dooosta leda
Crveni grejp
Sva sreća pa mi se prozor nalazi u kuhinji, a ja željna dobrog gutljaja i nenameravajući da prekinem šou, uzela čaše i u svaku najpre sipala po kašiku smeđeg šećera, a potom dodala led koji sam prethodno samlela u blenderu. Dodala sam u svaku čašu po nekoliko listića nane, po 50 ml belog ruma, po 1 dl tonika. Limetu iscedila i raporedila sok u svaku čašu. Na kraju sam dodala po malo kisele vode i ukrasila kolutićima grejpa.
Vreli komšija izgleda nije samo nameravao da se osveži, jer mu je upravo stiglo društvo. Seksi plavuša u miniću koji je naglašavao njene nauljene zategnute noge i guzu na koju bi i Džej Lo bila ljubomorna, ušetala je i bukvalno izdominirala scenom.
Ovo će biti interesantno, pomislih. I nisam mnogo pogrešila.
Nisam mogla da čujem šta pričaju, ali nije ni bilo mnogo vremena za sinhronizaciju. Dok ga je provocirala svojim stavom i raširenim nogama dok je gledala u telefon, prišao joj je otpozadi i uhvatio je za grudi.
Otpila sam gutljaj mohita.
Nije bilo uvertire. Prešli su odmah na hardkor.
Zadigao joj suknjicu dok se ona držala rukama za drveni kuhinjski sto. Jednom rukom ju je povukao za kosu, dok je drugu držao na njenim savršeno izvajanim kukovima.
A ja, seljanka mu se nisam ni javljala do sada. Bravo carice, sad ti uživaj i srči mohito, dok on prekoputa tuca Plejboj zečicu.
Polako je ubrzavao tempo, a Zečica je u jednom trenutku toliko zaječala da sam je i ja, ukoliko me moja pokvarena mašta nije navela na halucinacije, u svom stanu čula.
Vatromet!
Shvatila sam da sam posrkala ceo mohito i da mi je potrebno još jedno tuširanje. Obrisala sam graške znoja sa čela koje su se uporno stvarale i zapalila cigaretu.
Sačekala sam još par minuta da vidim hoće li se možda lajv strim od prekoputa nastaviti, jer zaboga, Komša je delovao kao da je u prilično dobroj formi, a nešto mi je govorilo da je tek počeo da se zagreva.
Hoćemo produžetke dođavola!
Ali, Komša je izgleda nastavio mambo sa Zečicom u kupatilu, a tamo baš i nisam hvatala domet.
Krenula sam ka kupatilu i još jednom bacila pogled ka njegovom prozoru. Evo ih!
Dovraga, obučeni su oboje. Zečica je oblačila svoje crvene tange, a ne sebi je već imala i sve ostalo.
Ispratio je damu, obukao majicu i izašao. Pomislila sam da je možda red da odnesem onu kesu sa đubretom pre nego što naiđu devojke i hej, pozdravim se sa Komšom. Mislim, red je!
Zvrrr..zvrr…zvrrrrrr
Milena. I po zvuku interfona, rekla bih da nije sama. A i da je već prilično zagrejana za predstojeću noć.
