Znate onaj osećaj u stomaku koji vam govori da nešto nije kako treba? A pri tom to nije pica koju ste sinoć smazali oko dvojke. Nije baš čest, ali kad naiđe, znate da vas ne vara.
Intuicija, uvek je treba poslušati kada se javi.
Tog petka ujutru sam kao i obično pre polaska na posao upalila komp i videla tri propuštena poziva sa skajpa od dragog Dragančeta. Sećate se Dragančeta? Onog simpatičnog Harija Potera što me je restartorvao? Pa, učinio je to ponovo, doduše, na malo drugačiji način.
Nazvala sam programera zabrinuto, da proverim da mu nije slučajno pozlilo od nekih amsterdamskih kolača.
– Hej, gde si?
– O, zdravo, pa nisam te baš očekivao…sada. Kako si?
– Još ne znam, nisam se sasvim razbudila, pijuckam prvu jutarnju. Ti? Ima li zime u Amstredamu?
– Nema, ovaj ima. Uh…ja..ja moram nešto da ti kažem
Muk. Progutam knedlu.
– Da preskočim ja onda ovu kafu i odmah sipam nešto žešće?
– Zaljubio sam se
– Bravo. Ko je srećnica?
– Dženi. Zove se Dženi i stvarno nije bilo planirano. Znamo se jako dugo, a eto, ovaj susret nijedno od nas nije moglo da predvidi. Ovakav epilog, pa, znaš, probudile su se neke potisnute emocije i…
Postalo mi je muka u sekundi. Nisam više želela da ga slušam.
– Izvini, mislim da mi neko zvoni na vrata, zvaću te kasnije
– Hej, čekaj, stani, hteo sam samo da ti objasnim! Izvini…
+++
Isključila sam kompjuter. Odaljila se od njega, duboko udahnula i otišla da se tuširam. Nisam se preterano ložla na njega, ali mi ego, naravno, jeste bio poljuljan. Čuj poljuljan, bio je polupan.
Javila sam devojkama da večeras organizujem sedeljku kod mene. Šifra: filmsko veče. Da se razumemamo, na tim „filmskim večerima” najmanje su se gledali filmovi. Najviše se pilo vino i ogovarali mušakrci. A ovog puta smo i te kako imale dobar materijal za analizu.
Milena je stigla prva. Iako sam samo u porukama nagovestila o čemu se radi, one su dobro znale da treba da donesu punu opremnu. Tri flaše vina, filmove koje nećemo pogledati i nešto slatko, što je zapravo bila hrana za utehu. Iako to niko nije smeo naglas da izgovori.
MEDENJACI ZA UTEHU
SASTOJCI:
- 350 grama brašna
- Kesica praška za pecivo
- 100 grama smeđeg šećera
- 1 kašika meda
- ½ kašičice mlevenog đumbira
- 1/8 kašičice klinčića u prahu
- 130 grama putera
- 1 jaje
- 2 kašičice cimeta u prahu
PRIPREMA:
Brašno pomešati sa začinima i praško za pecivo. U posebnom sudu umutiti jaje sa otopljenim maslacem, a zatim sjediniti sa brašnom. Testo rastanjite, umotajte u foliju i odložite u frižider na dva sata. Izvadite, još jednom razvaljajte, pa modlama vadite oblike. Pecite u zagrejanoj rerni na 180 stepeni dok ne porumene.
Mara je konačno otvorila Pandorinu kutiju.
– I šta kažeš, Dženi, a?
– Pa brate, izgleda da jeste
– Ma, da nije neki Majkl, nego mu glupo da ti kaže. Meni on baš liči na takvog tipa
– Ma, nije bre
Milena je mudro ćutala, pedantno gaseći cigaretu i onda taman kada je delovalo da će nešto pametno da kaže..
– Ma, znaš šta. Ja mislim da ti treba da instaliraš Tinder
– Ja mislim da si ti dosta popila
– Ozbiljna sam! Moja prijateljica je tako našla muža
– E, pusti me tih urbanih legendi od moje prijateljice prijateljica, pa njena sestra…Uostalom, ja ni ne tražim muža
– Samo kažem. Možda nađeš samo dobru kombinaciju, a možda nađeš dobrog prijatelja
– A možda mi treba etiketa i bar-kod očajnice?
Mara je stala na Mileninu stranu i počela da vrišti kako su u današnje vreme društvene mreže potpuno zamenile ofline muvanje. Sve se dešava virtuelno, pa ako klinkete, kliknuli ste. A jedno piće nije puno izgubljenog vremena ako se pokaže da je bila loša procena.
I dok sam se nećkala, već sam skinula aplikaciju.
Posle dve čaše vina, ogovaranja Marinog Božidara i propuštenih 35 minuta Kjubrikovog remek dela, mečovala sam se sa nekim simpa dečkonjom. Kako sam to izgovorila naglas, Mara mi je otela telefon.
– A viiidiii gaa, kako je samo sladak! Pa, evo već ti je poslao i poruku
– Šta kaže?
– Ma čovek se raspisao, sve u šesnaes’! Daj, odgovori mu, evo već priča kako planira da pali za Bled sledeće nedelje.
– Ma, šta da mu kažem, pa ne znam ništa o njemu! Vidiš da ne kapiram te klinačke fore i ta virtuelna muvanja
– Koje fore bre, pa evo napisao je da ima 38 godina, razveden, ima dvoje dece, bavi se muzikom i voli životinje. Ma, ja mislim da ste vi stvoreni jedno za drugo.
– Maro, nemoj slučajno da mu odogovaraš u moje ime! Pa ne pada mi na pamet da isto veče tražim drugog frajera.
– Ali ovako ćeš se pre oporaviti. Eto, klik, gotovo
– Šta klik?
– Ništa, napisala sam mu da te doda na Fejs i da je sladak
– Maro!
– Molim i drugi put.
Devojke su ostale još nekih sat vremena, a kad je i poslednja mrvica kolačića nestala, počele smo da se razilazimo. Na kraju sam ostala sama sa upaljenim telefonom. Pripita i željna da mi neko podgreje ego, počela sam da se dopisujem sa „Giletom”.
Nakon pola sata skontala sam da je stvarno kul, da obožavamo iste filmove, oboje mislimo da je Lars von Trir sadista i smatramo da su Stonsi najbolji bend svih vremena.
„A da izađeš na pola sata da se malo prošetamo po kraju?”
Ma, dođavola, koliko može da bude loše?
I zaista je počelo lepo. „Gile” nije bio previše isfotošopiran i uživo je bio prilično sladak tip. Visok, mladolik. A onda smo počeli da pričamo.
– Odmah si mi se dopala, tačno sam osetio taj neki vajb između nas
– Vajb? Pa nismo baš toliko ćaskali
– Ma nije ni potrebno, to se…prosto oseti
Gile je bio uporan. I potpuno otvoren. I previše.
– Znaš, moram da ti priznam nešto
Jao, ne opet. Pa, brate zar sam toliki maler? Zašto baš ja?
– Majkl? Džon? Dženi?
– Šta? Ma, hteo sam da ti kažem da sam poliamoričan.
– Je l’ to zarazno?
– Pa, nadam se da jeste. Jednostavno imam previše ljubavi u sebi i često se zaljubljujem. Ponekad i dok šetam sa drugaricom ili čak drugom pored reke recimo, imam osećaj kao da su mi neki leptirići u stomaku. Toliko mi bude lepo!
Pa, da. Znala sam.
– Inače, rekao sam ti za moj status. Razveo sam se, ali mi smo i dalje veoma bliski i živimo zajedno. To ti je kao komuna gde se svi se mnogo volimo i poštujemo, bez obzira na zajedničku prošlost.
– Vi? Ko to „vi”?
– Moja žena, njena majka, prijateljica Ljiljana, naše dvoje dece, njeno troje, a tu je i Ljiljin prvi muž Dragutin. On ne živi sa nama, ali često svrati, pa bude po par dana. Nije takav haos kao što možda deluje, svi se poštujemo, veliki je stan, a i lakše je finansijski.
Televisa presenta. Previše ljubavi u tako malo prostora. Koliko god kvadrata bilo. Kako to da baš ja od svih ljudi u ovom prokletom gradu nabasam na lika iz mormonske zajednice?
– Pa, dobro, ako ti tako kažeš. Verujem da vam je lepo. Ja sam recimo, više za mono varijantu.
Eventualno stereo. Ali taj multi fazon mi je ipak skeri, izvini.
– Znam, znam, ljudi nisu navikli. Mislim, ja često putujem, tako da nismo baš stalno zajedno. Sledeće nedelje palim za Bled, pa ću tamo ostati do Nove godine. Je l’ mogu da te uhvatim za ruku?
– Samo ako obećaš da nećeš da mi gledaš u dlan
– Uhhhh…kakav vajb! Osećaš energiju?
– Hajde da prošetamo
– O, ti si, ti si tako…mislim da moram ponovo da te vidim. Ne želim više da upoznajem bilo koga na Tinderu. Izbrisaću aplikaciju i napisati ti pesmu. Haiku, ako preferiraš?
– Čekaj, polako, ko zna, možda upoznaš nekoga pa kliknete. Nemoj je brisati molim te!
– Ma ja klikćem sve vreme na tebe!
A ja sam samo osetila potrebu da legnem u svoj eko-neprijateljski krevet, pokrijem se jorganom i smirim haos u svojoj glavi. Bez mnogo avantura. Pozdravila sam se sa Giletom.
Dok sam se vraćala kući, iz nečijeg stana u Kneginje Ljubice ispratio me je Lenard Koen…
Nevermind
Nevermind
The war was lost
The treaty signed..
(Žena.blic.rs)