istinite ispovesti – Seksi u kuhinji

19. октобра 2017.

Posrnula Milena iz Pirota i dolazak u veliki grad

Je l’ verujete vi u paralelne univerzume? Ponekad mi je prosto neverovatno da toliko ljudi u ovom gradu živi totalno drugačije realnosti. Doduše, da smo svi isti, nema šanse da bi bilo ovako zanimljivo. Zato i volim Beograd, ima bukvalno svega!

Pankera, rejvera, šabana, manijaka, pseudo-elite, intelektualaca i naravno puno divnih ljudi. Ima i ta neka sorta poput Milene iz Pirota. Da ne bude zabune zbog moje drugarice koju već dobro poznajete, zvaćemo je po njenom nadimku –Maca.

Maca se doselila kao podstanarka kod Petre. Taman dok završi studije na jednom „čuvenom“ i vrlo popularnom beogradskom „Univerzitetu“, a posle će polako da traži zaposlenje. Ne žuri, rekla je, ionako bi volela najpre da se skući i dobrano uda. Pa sve ostalo, laganeze.

Svratila sam do Petre konačno posle dugo vremena. Taman što mi je servirala čaj i veganske kolačiće, u dnevnu sobu ušetala je Maca. U lila plišanoj „Kavali“ trenerci i zelenim čupavim papučama, sela žena ispred nas, zapalila „Eve“ i izdominirala ko uragan Irma.

– Draga da te upoznam, ovo je Milena, živeće u onoj sobi koju sam ranije izdavala. Milena je iz Pirota, ali je došla u Beograd da studira.
– Ma, šta da studiram, došla da se udam bre! Heheh, nemoj me zvati tako Mi-lena, ne volim to bre. Maca, Maca me svi zovu i na fakultet i ovako.

Ukočila sam se. Nisam mogla da pomerim pogled sa njenih obrva koje, kao da su zarobljene na njenom čelu, uporno vrištale „upomoć!“.

– Drago mi je Maco. Baš u Pitotu imam jednu bas dragu prijateljicu
– Ma koji crni Pirot, pa sad sam s Dedinje bre, haha, a lepo sam se i uklopila ovde mogu ti reći i ne vraćam se tamo! A sve imam! Moji su pravo da ti kažem, imućni prilično, otac mi je direktor jednog preduzeća, majka ima dva lokala, sestra isto, svako svoja kola i lepo im je tamo, a oni su gospoda pa umeju da uživaju za sve pare! A ja šta ću, volim Beograd, osećam se kao da sam odrasla ovde na Dedinje!
– Pa lepo baš, a na faksu kako je? Koliko imaš ispita do kraja?
– Jao, nemoj mi tu temu! Kakvi ispiti, ja sam se i prošle godine jedva izvukla. Da mi otac nije ovde u Beograd sredio kod neki svoji uticajni prijatelji iz partije, đavola bih ja položila i izašla iz te moje frustracije. Ali Petra, ženo, nemoj to majci da kažeš, to je moja i tajkova tajna, ona ne smej da sazna! A Beograd što volim, majko mila! Što jedna moja prijateljica kaže ili Holivud ili Beograd, nema treće bre! Vidi, vidi papuče što sam juče kupila, a? Je l’ ti se sviđaju? Platila sam ih papreno, 200 evrića, ali to me tatko častio. Jao, vidi koliko je sati, brišem! Idem do solarijuma, pa se vidimo kasnije, ljubim!

***

– Petra, ? Ćeš izgineš od fenseraj! Daj ženo, ’aj palimo negde da popijemo čaj na miru, sve mi ovde vrišti na rijaliti!
– Ubićeš me, ali obećala sam joj da ćemo otići do Obilićevog venca na kafu. Rešila žena da nađe muža, šta da ti kažem.
– Ma gde bre? Na Obilićevom vencu? Sada?
– A ma ne, to je, kaže, samo za „dnevnjak“, a posle se nalazi sa drugaricama pa idu do Beton hale. To ti je, ako nisi znala sada turbo-urbana lokacija za udavače. Ima svega, od Crnogoraca do Turaka.
– Pa, šta ćeš i ti da se priključiš ekipi ?
– Idemo samo sa njom na tu jednu kafu, posle ti i ja palimo na drugu stranu, a ona na svoju.
– Ubiću te!

Pola sata kasnije Maca se vratila u punom sjaju sa ogromnom kosom na glavi, u tigrastom sakou i stileto štiklama. Pogledam se u ogledalo, h&m majica od 500 dindži, farmerke i starke i čupava, malo manja kosa.

– Znaš kako, ja mislim da ćemo nas dve samo da ti pokvarimo koncept, vidiš da si se doterala, bolje drugi put da kafenišemo, ozibljno!
– Ma ne lupaj, to je još bolje tako zbog kontrasta! Ženske, uzmite ove pužiće što mi je majka poslala. Smara me s tu domaću hranu, pa svaka tri dana moram ko kreten da se cimam do autobuske stanice. A ja to ionako ništa ne jedem.
– Jaooo vidiii! Pa to je još sa onim pirotskim sirom, obožavam ga! Pa kako ne jedeš, ovo deluje baš ukusno!
– Jok! Ja to seljačko ne mirišem baš, a mnogo je kalorično, neću imati vremena sutra za teretanu. Uzmite si pužiće!

PUŽIĆI SA SIR I PEGLANU KOBASICU IZ PIROT

SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana

PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. „Pužići“ se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.

***

Sat vremena kasnije, našle smo se u novoj epizodi horor serijala. Ako mi nešto u ovom gradu stvara anksioznost, to je faking Obilić! Mogla bih na prste jedne ruke da izbroijim kafe popijene u tom delu grada. Međutim, ovo je bilo totalno egzotično iskutsvo. Od toliko crnogorskih đetića oko nas imala sam osećaj kao da sam u Budvi. Eto, taman još i ovo sunce granulo, ma milina!

– Ženske, ’oćemo da popijemo po neki koktel,a? Taman i da fotkamo za Insta, a? Može? I da se selfiramo, može?
– Koji crni koteli, kafa i sikter!
– Uf, pa kakve ste! Jao, jao, vidi ove macane sto do nas! Ne taj, desno, desno skroz! Gledaj onaj što ima ruku istetoviranu, e sa njim se zabavljala moja bivša cimerka, imam ga na Fejsu, sad ću da mu pošaljem poruku. Kakva mi je šminka? Je l’ mi se razlio sjaj?
– Nije, nije, top si!
– Ma ludilo, na Obiliću uvek sretnem nekog koga znam! Jao, evo ga, prilazi nam. Kako izgledam? Je l’ sam u full-u?
– Totalno!

***

Mlađani wannabe žabar, pregrejan od solarijuma, diskretno orange boje u beloj uskoj majici istetoviranih ruku i „Ken“ frizure, prilazio nam je u slowmotion fazonu. Ovo se jebeno ne dešava! Šta je ovo Jersey Shore?

– O, gde ste devojke, Maco lepoto, svetski izgledaš, nisam te prepoznao uopšte!
– Hvala, hvala, pa eto, malo sam se doterala, idem posle s nekim drugaricama i tako. Ti? Kako si? Sedi sa nama malo!
– Pa moram da palim uskoro, imam neke obaveze, ali možemo da se čujemo posle. Odakle si beše ti, izvini zaboravio sam, sve mi nešto poznato, ali nikako da se setim cele priče!
– S Dedinje!
– Haha, ma dobro, mislim, inače odakle si?
– Pa, s Dedinje bre! Išli smo zajedno na fakultet, ti si bio sa Lenom u kombinaciji nekoj! Ne sećaš se?
– A, da Lena, bravo, jeste! Da, da…Ništa, idem ja sad, svratio sam samo da se pozdravim, pa se čujemo lepa. Kisić, super si mi tako isfenirana!
– Ljuuubiiim! E tako ženske, obavila sam šta sam imala, a sad vas i ja napuštam!
– Oh, zar već?
– Da, da, pa ja pratim ovog macana već neko vreme. Završila sam sad, ostavila utisak, dominacija, haha. Ljubim vas, Petra, ženska ne čekaj me, dolazim kasno! Ako me majka bude zvala, kaži, otišla da spremam ispit kod Vesne. Ne, nemoj kod nje, kaži u biblioteku sam, učim. Opaaa, žurka, idemooo!

***

– Ode ova! Šta ćemo sad bez svog tog šarenila bokte?

– Jaooo fuck!

– Šta bi?

– Upravo me zove njena majka. Mrzim da lažem!
Halo? Jeste, jeste teta Lela, ja sam Petra, da. Aha, ok, ok preneću joj. Sutra? Sutra u 9 tačno u JKP Beogradski vodovod i kanalizacija u Deligradskoj. U redu, zapisala sam sve. Ne brinite ništa, preneću joj. Nemam pojma iskreno, ja sam u gradu, nisam je videla danas. Ok dogovoreno. Prijatno teta Lela!

– Šta je? Mala nije platila račune, a?

– Nećeš verovati ali otac joj je sredio posao, sutra treba da se javi tačno u 9 da potpiše ugovor i počne da radi. Provalili su je da je počela da se previše mangupira sa izlascima, pa su joj unapred završili neke stvari. I do kraja nedelje se seli da bude bliže firmi da ne kasni ujutro. Eto vidiš, šta ti je Jupiter u Vagi, sve se iskristališe kako treba na kraju. Bar u njenom univerzumu.

– Au. A šta nas u našem univerzumu čeka? Opet neki uragan?

– Loše finansije. Taman ovo poskupljenje struje što sledi

1. јуна 2017.

Dečji rođendani mogu da postanu pakao ako vas muva ovakav tip

Te srede sam morala da izađem ranije sa posla jer nisam na vreme kupila poklon za moju bratanicu koja je slavila peti rođendan. Obožavam tu malu šmizlu i tačno sam znala čime ću je ove godine obradovati.

Iskreno, ranije, dok još u modi nisu bile dečje igraonice, pomalo sam zazirala od rođendana i sličnih familijarnih okupljanja. Mali prostor, a toliko različitih karaktera sa kojima bar iz pristojnosti moraš da ostvariš, ne samo kontakt, već i da provedeš sate i sate u razgovoru sa njima. Ovako, okupe se ljudi na dva i po sata, rasporede se sami po želji, a deca imaju svoj prostor i niko te ne gazi i ne balavi po cipelama. Svima lepo!

Igraonica se nalazila na Lionu, a pošto se dečja graja čula sve do Bulevara znala sam da sam na pravom mestu.

– Tetka, tetka, dobro je da si došla, mama se već ljutila jer kasniš
– Ma, važno je da sam stigla, a donela sam i tebi i tvojoj mami poklone tako da me valjda neće previše grditi?

U tom trenutku prišla mi je sestra i poljubila me u obraz i usput me prostrelila pogledom jer sam jednom nogom zakoračila na strunjaču po kojoj se ide bez obuće.

– Nisi se valjda stvarno naljutila? Pa znaš da je gužva u gradu? – pitala sam je i brzinom svetlosti vratila nogu na parket.
– Ma nisam, znaš da je Isidora pomalo tetralna, ha, kao da nema na koga da bude. Nego kaži mi kako si ti? Kako je na poslu? Miloše!!! Miloše rekla sam ti da odeš po tortu jebote! Pa zašto nisi krenuo već?! – arlauknula je na svog muža, inače totalnog flegmana koji je bio potpuno imun na histerične ispade moje sestre.

Možda su zato imali sjajan brak, valjda uvek neko mora da ima dobar mehanizam za filtriranje. Nisam sigurna kako bi to izgledalo da je upoznala i napravila porodicu sa nekim koji je bar upola toliko naporan kao ona. Srećom, Žarko je čovek ’ladovina koji je nju najbolje kontao i jedini umeo da je smiri kad je uhvate napadi panike.

Skontala sam da ima previše posla oko organizacije gostiju pa sam se bezbižno povukla za sto. Bilo je još mesta ali pošto je sala prostrana, a meni društvo nije bilo potrebno, sela sam sama. Taman da proćaskam sa onim slatkim tipom preko Fejsa i iskuckam Mari recept za gaspačo čorbu koji mi je tražila.

– Oprostite, da li je slobodno?
Upitao me je sredovečni čikica u rolci, tek uzgred dok je nameštao stvari na stolicu i sedao preko puta mene. Pa dobro, ne moram sad da ulazim u neku priču sa njim, sve je ok.
– Naravno, samo izvolite, sedite – odgovorila sam mu i nastavila da piljim u telefon.

Ipak Kosmos je imao drugačiji plan, očigledno sam predugo bila u miru, došlo je vreme da se zakuva čorba. Sestra mi je prišla i sa sobom dovela celu familiju. Uskokovići, kako ih je predstavila nisu želeli da budu blizu buke, jer smeta „baki“. Tako da su se mama, tata, baka i stariji sin smestili za moj sto. Ništa od Fb muvanja, pogrešan trenutak očigledno.

– Sloboodno sedite ovde, neće moja sestra mariti iako, vidim, se već snašla za društvo. Mila, jesi li se već upoznala sa Lukinim tatom? – pitala me je sa širokim plastičnim osmehom.
– Pa, ne, ovaj, tek smo seli
– To je otac Isidornog druga iz vrtića, he, he, nemoj da udaviš čoveka sa svojim pričama kao što umeš, molim te – procedila je kroz zube.

Najradije bih izmislila neki važan posao i pobegla odatle, ali to nije dolazilo u obzir. Baka preko puta mene, nije se pomerala, niti progovarala. Gledala je kao hipnotisana u jednu tačku. Delovalo je kao da su je naterali da dođe ovde, mada, nije da je nisam razumela. Gospodin i gospođa Uskoković su veselo čavrljali i s vremena na vreme prekoravali svog elegantno zaobljenog sina da ne bi trebalo toliko da jede.
A Lukin tata je uporno pokušavao da bude zanimljiv i valjda, da me šarmira, šta znam.

– A Vi niste udati, ne?
– Ne ne, srećno razvedena
– Pa lepo, lepo, mislim za Vas, he,he, ne za Vašeg bivšeg. Hoćete li još vina? Sad ćemo pozvati ovu finu devojčicu što služi pićenca da nas ugosti. Možda neki zalogajčić? Vidim ove suve šljive sa slaninom izgledaju baš sočno, he, he, skoro kao Vi. Mislim lepo, ne sočno, da Vas ne uvredim.

Pomislila sam na svoju Milenu, ona bi tako uživala u ovom bizarnom prizoru i verovatno bi dobacila koji biser da dolije ulje na vatru. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Pogledala sam preko puta tužnog dečaka kog je mama Uskoković naterala da vrati suvu šljivu sa slaninom nazad u tanjir. Jadničak, umalo što nije zaplakao.

SUVE ŠLJIVE SA SLANINOM I GORGONZOLOM

SASTOJCI:
Suve šljive bez koštica
Slanina
30 g gorgonzole
Čačkalice

PRIPREMA:
Zagrejati rernu na 200 stepeni. Na mesto gde je bila koštica, staviti po komadić sira, a zatim svaku šljivu urolati u tanku slaninu i pričvrstiti čačkalicom. Poslagati šljive na pleh na koji ste stavili prethodno pek papir i staviti u rernu na desetak minuta, a zatim svaku šljivu okrenuti i peći otprilike isto toliko ili dok slanina ne bude fino hrskava. Izvaditi i staviti na ubrus da upije višak masnoće, a zatim poslužiti kao predjelo.

Krišom sam ubacila jednu šljivu u usta, bilo mi je neprijatno da to uradim pred onim malim koji bi i mene i šljivu pojeo kad bi mu samo mama dozvolila. U više navrata sam pokušala da na ljubazan način prekinem komunikaciju sa Lukinim tatom, ali nije vredelo. Žudno je želeo da mi ispriča baš sve o najstarijim izvedenicama staroslovenskog jezika i istoriji Kraljevine Srbije. Mo’š misliti.

Celu fabulu izvrsno je pratio soundtrack muzike devedesetih koju je očigledno birao neki jugonostalgičar teške kategorije. Bilo je svega, od „Sve bi seke ljubile mornare“, preko Tajči do „Ženi nam se Vukota“.

I konačno, glas razuma.

– Žarko! Pa čuješ li ti ovu muziku jebote? Daj bre učini nešto čoveče, pa blamiramo se već sat vremena. Sad! Sad Žarko, ne može kasnije! Pa treba torta da se iznese! Ne znam kako, idi reši to tamo s njima…o pobogu, stvarno sve moram sama – sestra je rešavala probleme na svoj način a ja sam iskoristila trenutak da prekinem agoniju muvanja i odem među decu. Makar ću imati mir, dok ne dođe torta.

Kako sam ustala, otišao mi šav na čarapi koja se zakačila za stolicu. Gospodin Uskoković je diskretno sklonio pogled, a klinja je umro od smeha. Debeli, sad mi te nije žao, ima da pojedem ceo oval suvih šljiva ispred tebe, pomislila sam.

Lukin tata se ponudio da pomogne, ne znam u kom smislu, ali zahvalila sam mu se i otišla u toalet da skinem čarape. Mogla bih se zakleti da sam u kabini pored čula dahtanje. A onda i prigušeni dijalog uzvrelih strasti.

– Uvek se tako naložim kad ima ljudi oko nas, nastavi, nastavi, samo nastavi molim te. Nema nikog u wc-u osim nas – čula sam ženski šapat.

Sagnula sam se i videla sestrine cipele. Fuck! Nadam se da ne prisustvujem bračnom brodolomu i da je sa njom Žarko a ne neki pimper.

U stvari, neznanje ponekad jeste blagoslov. Istrčala sam napolje i molila Bogu da ne naletim na zeta. Zgrabila sam čašu konjaka sa šanka i sljuštila je na eks. Devojke iz igraonice su pozivale goste u drugu prostoriju zbog torte, a ja sam osetila dahtanje za vratom.

– Zabrinuo sam se, mislio sam da Vam je možda pozlilo. Ipak, tri čaše vina za jednu tanananu gospođicu…puno je – rekao je kroz kez moj nepokolebljivi udvarač dok je nameštao naočare na nosu.

Sestra, bez karmina na usnama je stajala pored male šmizle i nameštala svećice na torti. Pored nje, u svom klasično blejačkom stavu, širokog osmeha stajao je i zet. Bez kravate i crvenih obraza.

Kad bismo svi imali toliko sreće u ljubavi…

18. септембра 2016.

Kad odeš na Medak na kolače, a naletiš na Vlastimira i njegovu porno fioku

Taman sam se ponadala da će jesen ove godine poraniti i da ću sve češće osećati onaj, meni omiljeni miris mokrog, trulog lišća, kad ono, iznenađenje, meteorološki promašaj.

Večeras idem da se vidim sa gospođom Marom. Udata žena, nema više vremena za nas raspuštenice i raskalašne žene.

Viber-vajber.

Uzimam telefon, kaže Mara, kasniće, ali ima iznenađenje za mene.
Ako nije spremila čokoladne krofne, pišem joj, neću se ni truditi da dolazim.

Obećava da neću zažaliti.

Okej. Milena je ionako inkognito u nekom skrovištu sa gospodinom Žapcem. Neće da prizna, ja je obožavam jer joj je neprijatno, a znam da se zacopala do ušiju.
Farmerke, starke, majica, XXL tašna i izlazim iz zgrade.

Komšinica se s unukom upravo vraća sa jutarnje liturgije iz crkve Aleksandra Nevskog, steže je pod ruku, gleda me ispod oka, a ja kapiram da već ima ceo scenario u glavi, u kome moje drugarice i ja pravimo orgije sveke noći prinoseći žrtve Svevišnjem Sotoni.

– Dobar dan, kako ste?
Okreće glavu, šapuće nešto detetu i skreće, u prvu ulicu desno.

Dolazim do Marine zgrade, penjem se na treći sprat, zadihana već na prvom, kontam da bih konačno mogla da uplatim članiranu za teretanu i pozdravim se sa pljugama, bar na neko vreme.
Otvara vrata. Opa! Novi friz, lepršava haljinica, samo su joj falile one Odri Hepbern papučice sa pufnom.

– Hajde, upadaj, Božidar nije kod kuće.
– Krofne?
– Ma, jok, jesi luda da se kuvam pored rerne po ovom vremenu? Donela mi sveki puter keksiće, taman da ti ispričam šta sam isplanirala.

Stavlja keksiće na sto, hladan nes za mene, za nju tursku. Smeška se. Sumnjam, iza ovog zavereničkog osmeha stoji neki opasan plan, po mene, razume se, ne po nju.

– Okej, hoćeš li reći o čemu se radi?
– Ma, je l’ su ti fini ovi keksići?
– Fantastični, daj recept, samo da nema ricinusa pošto ih je tvoja svekrva spremala.

PUTER KEKSIĆI MARINE SVEKRVE

100 g seckane čokolade
330 g brašna
220 g putera
1 kašičica vanila ekstrakta
100 g šećera
1 kašičica praška za pecivo
1 jaje

Čokoladu iseckati na komadiće, a od svih sastojka umesiti testo. Na kraju u testo dodati čokoladu, Pripremiti pleh na koji ste stavili pek-papir, formirati kuglice od testa i slagati jednu do druge. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni oko 10-15 minuta. Služiti ohlađene.

– Imam frajera za tebe!

Zagrcnuh se u trenutku.

– Ma, opusti se, znam da nisi u tom fazonu blajnd dejta, ali Vlastimir je divan čovek.

Šta koji đavo? Vlastimir? Pa da želim jednog takvog, nakačila bih se na Tinder.

– Daj, Maro, o’ladi. Kul sam i stvarno ne žurim da se ponovo udam, veruj mi.
– Ma, ko je pominjao udaju, ja sam samo, eto, pomislila kako biste se i i Vlastimir baš super slagali. Drži prodavnicu mobilnih telefona na Banjici, to je Božin drug i jako je drag.

U glavi mi odzvanja Đuza kako pevuši „Devojko mala“, ali to je već skrnavljenje legende, nećemo na tu stranu da idemo.
– Maro…
– Ma, večeras se viđaš sa njim i tačka! Idite na kafu makar. Oni bi baš voleo da te upozna.
– Ma i ja bih Tima Rota, al’ mi ne ide.
– Samo jedna kafa, ako je smor, više ti nikada nikog neću nabaciti.

Hajde, de. Uostalom, ime ionako ne određuje čoveka. Ni to što je privatnik na Banjici. Ni što vozi beli retro džip. Ne?

Vlastimir mi se javio popodne i rekao da će doći po mene oko 20. Super. Taman da ga iskuliram do 22, eventualno 23 i vratim se kući da nahranim mačku.

Tek što sam završila šminkanje, kada sam začula otužno iritantan zvuk sirene ispred zgrade. Ne staje. Niko ne reaguje. Verovatno se neki krelac bezobrazno parkirao, pa se bune ljudi.

Tuuuu-tuu-tuuuu…
Brate! Da li je moguće da ima toliko nekulturnih i nadobudnih kretena?
Viber-vajber.
Vlastimir.
Nakon pet idiotskih stikera lisica, smajlija i perverzne anime sa cvetićima, pita me što ne silazim i da li sam zaboravila na njega?

Okej. Vraćam se kući pre 22.
Trčim niz stepenice da me komšiluk ne bi linčovao i eventualno spalio isped Crkve kao primer ostalim grešnicama.

Ulazim u kola. Vlastimir, u punom sjaju. Bele lone, crna majica sa zlatnim „armani“ printom. Plavušan, niži rastom i frizurom, hajde da ublažim, ležernije verzije „tarzanke”. Pa da, Marine kombinacije.

Elegantno smanjuje Acu Pejovića koji zavija sa zvučnika o kurvama i rakiji od prošle noći.

– Pa, gde si bre seksi, celog života te čekam! Divna si, kao što te je drugarica opisala
– De si, Vlasto, brate, eto drago mi je da smo se upoznali.

Nakon nebitne razmene informacija, frajer mi kaže da bi trebalo samo da svratimo do njega da ostavi neke maske za telefone, pa da odemo na kolače. Vlasto, brale, razmišljam, džabe kombinuješ.

– Nemoj, molim te, da da pomisliš nešto pogrešno, ja sam ti običan dečko iz kraja. Ne mogu da nađem normalnu devojku s kojom bih opušteno mogao da cirkam čaj uveče uz filmove. Kapiraš me?
– Ne plašim se, Vlasto, samo ti vozi, u svakom slučaju tu su štikle, pa ako zatrebaju…
– Ma, ne daj bože. Jedino ako nisi imala na umu neke kinki igrice, he, he.
Ne. Niti sam za igrice, niti za ciraknje čaja sa njim.

Ulazimo u Vlastimirovu gajbu na Medaku. On mi se nespretno izvnjava zbog krša (ruku na srce, nije ga ni bilo previše) odnosi neke kutije u drugu sobu, mene nudi da sednem i pita me jesam li za sok i kolače.
– Hvala, ne mogu.
– Izvini, je l’ ti nije problem da me sačekaš bukvalno pet minuta samo da skoknem do supermarketa dok se nije zatvorio i kupim neke gluposti? Sutra putujem do mojih pa da im odnesem nešto.
– Ma jok, samo ti idi, sačekaću ovde. Biću dobra obećavam (lažem).
– Čim se vratim, idemo negde gde želiš, možemo i do splava ako si u tom fazonu.

Mislim u sebi, sine, ne da nisam u tom fazonu, već mi duša spava, a i kontam da bih i te kolače mogla da preskočim.

Kako je zatvorio ulazna vrata, nisam mogla da sputam svoju radoznalost i ne pronjuškam. Priznajem, bilo me je sramota, ali nisam mogla da se zaustavim. Otvorila sam prvu fioku ispod TV-a.

Opa, bato!

U fioci dnevne sobe očekivali biste daljinski, teftere, baterije, blokčiće, kondome, ali ne i čipkane bele ženske tange. Ne jedne, već tri para. Pored gaćica, uredno poslagan impozantan opus filmića za odrasle. Okej, ko to nema.

Samo, fora je što su ovo bili njegovi lični filmovi.
Vlastimir je izgleda imao veoma zanimljiv hobi. I to ne amaterski. „Gospodar satisfakcije”, „Meki čovek, tvrdog srca” i „Vlažne noći na Medaku 3”.

Pa, nije moguće!
Ma, dođavola, moram da vidim makar delić ovih umetničkih dela.
Pozvala sam ga da vidim da li uskoro dolazi, izvinio se, kaže, za pet minuta, red u prodavnici.

Odlično.
Uzimam disk, stavljam ga u DVD plejer, puštam.
Scena prva:

Dnevna soba, crvene zavese, zeleni kauč. Na njemu leži crnka bujnh grudi u crnom negližeu, prekrštenih nogu, na kojima je, gle slučajnosti, imala upravo one papučice sa pufnama. Čita „Plejboj“ dok se u pozadini čuje Elvisov „Suspicious minds”.

Ovo. Nije. Realno.

U sledećem trenutku u sobu ulazi Vlastimir u kožnim sado-mazo gaćicama i u takozvanoj siledžijki sa logoom Betmena.

Pevuši, polako dolazi do crnke i počinje da je maže bebi uljem po grudima.
Jebote! Ne može da bude ljigavije od ovoga, jednostavno ne može!
Vlasta, uz nespretni strptiz skida siledžijku pokazujući ljubavni tepih u prvom planu. Rasna crnka se već oslobodila viška krpica i počinju da plešu stiskavac.

Dosta. Meni i previše.

Brzinom svetlosti sam izvadila disk, vratila ga u omot i gurnula pored onih gaćica.
Izgubila sam apetit za kolače, a i za dalje njuškanje. Možda brat Vlastimir ima dobru dušu i samo suptilno nastrane ideje, ali cela priča mi nije nešto legla nakon onih Marinih keksića.

Ostavila sam mu poruku, da su me hitno zvali iz firme da nešto završim i uletela u prvi taksi.

– Dokle ćemo?
– Do Dorćola. Je l’ smem da zapalim cigaretu?
– Naravno. Da vam ne smeta muzika? Večeras je na radiju emisija o Kralju.
– Ma, ne smeta, samo vozite.

Pojačava muziku:

„We can’t go on together
With suspicious minds
And we can’t build our dreams
On suspicious minds…”

(Žena.blic.rs)