Jedna od stvari zbog kojih volimo Milenu je što ne voli da ulepšava stvari i uvek će ti sve što ima reći bez okolišanja. Uvek je otvorena i direktna, ali ako namiriše da je neko neiskren ili da je u bilo kojoj varijanti lera, tu priča momentalno staje, bilo da je u pitanju prijateljstvo, posao ili veza. Međutim, ume ponekad da se zavoza, doduše svesno, ukoliko je to zabavlja. I eto, desilo se da je baš ona naletela na Luku. A on je imao dosta zanimljivih priča na lageru.
Dok smo sedele kod mene i čekale da se ispeku marinirana krilca, ispričala mi je o cirkusu koji imala sa frajerom kog je nedavno upoznala preko zajedničkog poznanika. Sportske građe, advokat, simpatičan, doduše, malo niži od nje, ali vrlo šarmantan. Brzo su ušli u spiku, a kako je i Milena prilično otvorena za nova poznanstva nije im trebalo puno pomoći posrednika da se zbliže. Pozvao ju je na piće sledećeg dana, a ona je bez ambicioznih očekivanja izašla sa njim.
– Znaš mene, ne tražim u svakom frajeru potencijalnog muža, ne ložim se na to, ali volim dobro društvo, a on je bio zabavan, pa sam izašla čisto iz radoznalosti
– Čekaj, propustiću nešto – doviknula sam joj iz kuhinje dok sam postavljala sto. Mirisalo je na dobru priču, baš kao krilca koja sam tek izvadila iz rerne
MARINIRANA PILEĆA KRILCA
SASTOJCI:
- ½ kg pilećih krilaca
- 1/3 šolje tamnog soja sosa
- 4 kašike meda
- 1 kašika belog luka u prahu
- 2 kašičice kurkume
- ½ kašičice kumina
- 2 kašičice aleve paprike
- 2 kašike balsamico sirćeta
- 4 kašike maslinovog ulja
- So
- Biber
PRIPREMA:
Pomešala sam sve sastojke u staklenoj posudi da napravim marinadu u koju sam ubacila krilca. Pokrila sam posudu folijom i odložila u frižider na par sati. Rernu sam zagrejala na 180 stepeni, prebacila krilca u plitku tepsiju, poređala ih fino, kožicom na dole i stavila da se peku. Marinadu sam zagrejala do ključanja, da se fino zgusne i na svakih 20-ak minuta vadila krilca i premazivala ih silikonskom četkicom i okretala. Nakon sat vremena krilca su bila spremna za klopu.
– Uf, što su ti fina ova krilca, nije ni čudo što kažu da se piletina tako fino lepi za prste, dodaj mi tu salatu
– A taj advokat, je l’ i on spada u kategoriju „piletine“?
– Advokat? Pa, mogu ti reći da je žarko želeo da ostavi utisak, samo ispostavilo se da mu je maltene istekao rok trajanja. Izašli smo u ona bistro na Vračaru za koji se ti i ja dogovaramo već mesecima
– Ma, nije valjda da si me prevarila?
– E, pa ko pre devojci, njegova devojka. Mogu ti reći da imaju strava klopu, idemo sledećeg vikenda obavezno! Nego, da ti nastavim, seli smo u baštu, bilo je baš lepo vreme, međutim posle desetak minuta, tip počne da mi se hvali iz vedra neba nekim stvarima za koje ga nisam ni pitala, niti me zanimaju. Znaš ono kad keve počnu da vade albume sa stotinama slika svoje dece pa ih pokazaju kao na izložbi. E, ovaj baja je to radio sa svojim Instgramom. A posle blage uvertire, prešao je na ozbiljne stvari.
– Jesi li sigurna da se mi već nismo upoznali? Da nisi slučajno bila na reviji u Francuskoj?
– Teško, na revije idem samo kad baš moram, a i tada se ne zadržavam predugo
– Ozbiljno? Nikada ne bih rekao! Užasno me podsećaš na jednu manekenku sa kojom sam pričao, prelepa devojka sa izrazito zelenim očima, ma ista ti! U stvari, ti si lepša maco
– A ti se ložiš na manekenke?
– Ma nee, nije da se ložim, doduše nekako se potrefilo da sam imao tri ozbiljne veze baš sa devojkama koje su dugo u modelingu. Oduvek su me imprsiosinirale duge noge. A šta da ti kažem, mnoge nisu ostale ravnodušne na moj šarm, he, he
Pogledala sam simpatičnog baju preko puta mene koji je jedva imao 1,70 m. Nesmešila sam se i pozvala konobara da donese još jedno vino.
– Jesam li ti rekao da imam vinski podrum? Moji su se bavili distribucijom vina, a posle je sve to ostalo na meni, ali ja sam imao neke druge planove i eto, postao sam poznati advokat, ali vina su ostala tu za uživanje
– Nisam znala, ali zar nisi rekao da si kupio stan na Novom Beogradu kod Arene, gde je taj famozni podrum?
– Da, da…uf za taj stan sam iskeširao 200.000 evra, ne pitaj, ali ono, znaš kako kažu, u životu imaš pravo da biraš dobru gajbu, ženu i automobil iz snova, sve ostalo je prolazno. A vinski podrum je kod mojih na Senjaku, doduše oni više nisu tamo, sad su u penziji pa često putuju, retko kad su u Srbiji.
– I gajba na Senjaku je, faktički, prazna?
– Pa ne uvek, ako si čula za ona luda partijanja na Senjaku o kojima se pisalo i po novinama, to je to mesto. Pre dve godine sam letovao na Ibici, tamo odem par puta godišnje baš zbog tih žurkica da se malo opustim. I sretnem Karl Koksa, zablejali malo i ja mu kažem, vidi matori, hoću da dođeš kod mene da napravimo jedan private lom kod mene gajbi. Debeli se nasmejao i kaže mi, bro, for you, always, he, he.
– Nisam čula za te žurke na Senjaku iskreno, ali čekaj, Karl Koks je puštao muziku na privatnom partiju kod tebe na gajbi?
– Ma šta ti je, mi smo stari drugari, pa uvek bi mi učinio, a zna da su kod mene luđe žurke nego na Ibici.
Meni je ta zabava koju sam imala ispred sebe bila interesantnija od Ibice, pa mi nije padalo na pamet da odem, a i živo me je zanimalo šta će sledeće da mi servira. Zazvonio mu je telefon, izvinio mi se i rekao da mora da se javi jer je poziv iz inostranstva. Nisam ni sumnjala, već je detaljno naglasio kolika je zverka.
Vratio se, sav rumen u licu, kao da mu je neprijatno zbog nečega.
– Izgleda da ću morati da skoknem do Francuske prekosutra, to mi je malo pomerilo planove, ali dobro. Sve je u redu, ne brini
– Ma ne brinem, vidim ja da ti sve konce držiš u rukama
– E, nisam ti pokazao vikendicu u Andermatu? Tamo svake godine idem sa društvom na skijanje. Ludilo provod i leti i zimi, taman bih mogao da svratim sad kad već idem u Francusku. Obožavam tu zemlju, majke mi!
– Andermatt je divan, samo što je u Švajcarskoj
– Da, da na to sam i mislio. Jao, je l’ mi veruješ da mi se često ovo dešava?
– Verujem, toliko priča, ko će ih sve popamtiti…
– Pa to, stalno putujem, pa više ne znam ni kud’ sam pošao, ni došao
Gledala sam braćalu onako rumenog, mnogo je bre bio sladak dok me je baronisao i mislio da sam sve progutala. Klopali smo fino i krenuli na neki splav kod njegovog brata na Savu. Nisam planirala da se predugo zadržavam, ali bilo je lepo veče, a i tamo sam bliže svom stanu. Izašli smo ispred restorana, međutim, umesto bembare kojom se žestoko hvalio, sačekao nas je taxi. Nisam ni pitala gde su mu kola, verovatno ih je pozajmio Karl Koksu da obrne koji krug po kraju.
Nije skidao pogled sa mene i taman kad sam pomislila da će možda nešto pametno da predloži, taksista je iznenada uskočio u scenario.
– Markoviću, ma jesi to ti brale?
Luku, kao da je u sekundi presekao čir na želucu. Ponovo ga je preplavilo ono seljačko rumenilo, promeškoljio se i odvratio taksisti da ga je pomešao sa nekim.
– Markoviću? To sam ja, Miloš Jović, IV-2, Mašinska u Rakovici, klasa 88’ pa kako me ne prepoznaješ? Što si se stesao, izgledaš sto puta bolje nego kad sam te poslednji put video, sjajno! A vidi mene, sav sam oćelavio
– Kakva Rakovica čoveče, nisam taj na koga misliš!
– A, pa izvini onda, samo užasno me podsećaš na ortaka iz škole, ma pljunuti ti!
Nespretno je pokušao da promeni temu, dok mi je pokazivao slike u svoje vikendice „u Francuskoj“, a taksista ga sve vreme skenirao u retrovizoru. Meni je film bio više nego zabavan, pa sam rešila da dodam malo ulja na vatru
– A čekajte gospodine, evo mene baš zanima koliko vas moj prijatelj podseća na druga iz odeljenja. Šta kažete, išli ste zajedno u Mašinsku školu?
– Ma ne bi verovala, kao brat blizanac! Luka Marković! Ćale mu je držao mašinbravarsku radnju, baš kod mene u komšiluku. Čuo sam da je zapalio iz zemlje, imao je jadan nekih problema sa zelenašima, a šteta, dobar momak. Izvini brale, nisam hteo da te uvredim, strašno si me podsetio na njega. Sad kad te malo bolje pogledam vidim da niste baš toliko slični, ovaj bio prilično korpulentan.
Živo me je zanimalo koju bih pikanteriju još saznala, mali je bre Beograd, ne možeš tek tako da pobegneš od sebe. Srećom po njega, neprijatna tišina nije dugo trajala, brzo stigli do Save. Dok smo šetali prema splavu, pomenuo mi je da se takmičio na svetskom prvenstvu u hokeju u gimnaziji. Valjda da bi me razuverio od čudesne koincedencije od malopre.
Ponovo mu je pozvonio telefon, a kako ovog puta valjda nije imao prostora da šmugne, čula sam kako je neko vikao na njega da se pod hitno vrati na posao, jer valjda opet nije završio to što je trebalo. Ne drži me za reč, ali tamo je neko sa druge strane žice pominjao i neke majke. Malo je ubrzao korak dok je usplahireno pokušavao da utiša telefon.
Okrenuo se ka meni. Ovog puta nije bio crven, nego bled.
– E, izvini, došlo je do promene plana, morao bih hitno da pođem, zvali su me…
– Francuska?
Klimuno je glavom. Navalio je da mi plati taksi, iako sam mu rekla da nema potrebe, živim dve ulice od šetališta, ali on je insistirao i kako je krenuo da vadi pare, ispade čoveku lična karta.
Podignem je i ovlaš vidim sliku neprepoznatljivog debeljka ni nalik na „mangupa“ koji je stajao ispred mene. Luka Marković, rođen 1970.
– Pozdravili smo se, a ja sam lagano krenula kući i usput kupila kokice. Koji film, a? Kud ih nisam imala pre! Zamisli, posle sam saznala da je vikendica u Francuskoj zapravo na Tari, a Luka se očigledno dobro izveštio u kadriranju fotki na Instagramu. Mada, sigurna sam da je Karl Koks i tamo pravio dobre žurke
Nego, mnogo su ti dobra ova krilca, daćeš mi recept.
– Kakav trip, ali moraš priznati da je zaslužio medalju za sve priče
– Zlatnu!
