Komšiluk. Obično nije kao u reklamama za kafu gde te vesela bakica s vremena na vreme pozove na šnenokle. Ako imaš sreće, bar nećeš imati neurotične penzose sprat ispod zbog kojih ne smeš da koristiš mikser posle pet po podne.
Osim one paklene bakute sa četvrtog koja me proklinje pogledom svaki put kada prođem hodnikom, ostale komšije skoro i da ne viđam. Ponekad mi se čini da živim u ukletoj napuštenoj zgradi, jer ih samo čujem, ponekad. Mada, nije da se žalim, odgovara mi tako. Samo nezgodno je kad ne kupim sve što mi treba u prodavnici, a istripujem se da pravim neko ludilo u kuhinji.
Jeste udarila vrućina, ali mi se užasno jelo nešto slatko, a danima već merkam neku opaku američku pitu. Sutra je mami rođus, taman da je iznenadim.
AMERIČKA PITA SA CRVENIM VOĆEM
SASTOJCI:
- 500 g lisnatog testa
- 200 g šećera
- 450 g crvenog voća (jagode, maline, borovnice, kupine)
- 1 kašika brašna
- 1 kesica vanillin šećera u prahu
- Sladoled od vanile
PRIPREMA:
Lisnato testo razvaljajte i položite u pleh koji ste prethodno namastili. Pripremite voće, a zatim pomešajte sa šećerom i brašnom. Dobijeni fil sipajte u pleh sa testom i lepo rasporedite. Prekrijte pitu ostatkom testa i stavite je da se peče na 200 stepeni oko 30 minuta. Uz pitu možete servirati i sladoled od vanile.
Dok sam čekala da se testo odmrzne, zapalila sam cigaretu i pustila Elu da peva. Napravila sam promaju i sela pored prozora. Volim svoj Dorćol!
Preko puta, stan sa savršenom terasom od jedno 20 kvadrata. Kako je tim ljudima dobro, pogotovo sad dok je leto! Oduvek sam maštala da imam takvu terasu i da većinu dana provodim tamo.
Pali se svetlo i na terasu istrčava crni labrador. Komšinica izlazi i pali cigaretu. Bosa, zagledana u savršen pogled, okreće se prema meni i mahne mi. Uzvratim joj. Duga, gusta crna kosa, crvena haljina, nije mnogo visoka, ali savršeno skladno građena.Razmišljam kako dugo nisam videla da tu neko živi, a nemoguće da mi je promakla ovakva žena, jer je bila tako neobična.
Ulazim u kuhinju, mesim testo i onda skontam da nemam obavezni sastojak: Šećer u prahu!
Prošlo je 21, ne radi mi najbliži supermarket. I šta sad? Ne pada mi na pamet da idem do one bakute, a nešto kapiram da mi ostatak asocijalnog komšiluka ne bi ni otvorio vrata.
Pa, ništa, eto povoda da upoznam novu interesantnu komšinicu.
Prelazim ulicu, ulazim u zgradu i penjem se stepenicama do poslednjeg sprata.
Ding-dong.
Ništa.
Ma, daj! Nije valjda da neće da otvori! Sestro, opusti se, treba mi samo šećer.
Ding-dong.
Otključava vrata i pozdravlja me osmehom.
– Hej, ćao, izvini što sam ovako banula. Živim tu preko puta, malopre smo se videle na prozoru. Počela sam setila sam da pravim pitu od jabuka, ali nemam šećer u prahu. Da nemaš slučajno jednu kesicu? Vraćam parčetom pite kad bude gotova.
– Zdravo, zdravo. Ma uđi slobodno, ja sam ionako sad ustala, biću budna cele noći. Moram da završim neki rad.
Ulazim u ogromnu dnevnu sobu koja je više podsećala na umetnički atelje sa predivnim bojama.
– Wow, super ti je stan! Ti si slikarka?
– Da, jesam. Sedi, jesi li raspoložena za čašu vina?
– Može.
Simona, slikarka koja poslednjih pet godina nije živela u Srbiji, ali se vratila da proda stan. Imala je oko 45 godina i živela sama, sa Džekom, labradorom. Sat vremena kasnije i dalje smo ćaskale na podu slušajući Četa Bejkera i, kao i sve žene, dotakle se one čuvene teme, o muškarcima.
Džek se došunjao do mojih nogu i stavio mi glavu na krilo. A Simona nije prestajala sa pričama koje su postajale sve zanimljivije.
– Znaš kako, ne mislim da bi žena pošto-poto morala da bude sa nekim.
Pogotovo ne da se uda. Ako baš želi, OK, ali siliti sebe na takav korak, ma, potpuno je besmisleno. Pričala je Simona dok je teatralno palila cigaretu. U njenoj ruci izgledala je neverovatno ženstveno.
– Je l’ si imala nekog koga si baš volela?
– Imala sam, naravno. Više njih, ali jedan je baš ostavio posebno bolan trag.
– Skot! Pa šta se dogodilo?
– Ma, nije, mlad je dečko bio. Imala sam 43, a on 22. Bila sam mu treća žena sa kojom je bio. Bio je potpuno opčinjen našom vezom i mojim slikama, a meni je, naravno, imponovala njegova pažnja.
– Nikada me nisu privlačili mlađi tipovi. Tebi nije smetala razlika u godinama?
– Da znaš da i nije toliko. Bio je prilično zreo za svoje godine, a seks je bio epohlano dobar!
– Mirišem dobru priču. Pa, kako je došlo do toga?
– U pravu si, jeste bilo interesantno. Spremala sam neku izložbu za prijateljičinu galeriju i bio mi je potreban model za body art. Dečka nisam ni poznavala, javio mi se preko Akademije i došao do mog stana na probu. Nije bio stidljiv, naprotiv, bio je toliko otvoren i spontan da me je u jednom trenutku i zbunio. Kako je ušao na vrata, osetila sam njegovu energiju.
Znaš ono, sa nekim ljudima jednostavno klikneš i dok trepneš već ste povezani na neki način. Posle kraćeg upoznavanja, počeli smo da pričamo kao da se znamo sto godina. Došlo je vreme da radimo, on se skinuo i izgledao kao jebeni Apolon! Ne preterujem, videla sam više golih muškaraca nego Mata Hari, ali on je bio kao isklesan. Uzela sam četkicu i zadrhtala mi je ruka. Zamisli, posle 25 godina bavljenja ovim poslom, imala sam tremu. On je to očigledno primetio, ali se na simpatičan način potrudio da to ne pokaže.
Uspela sam da se fokusiram i počnem da radim. Ubrzo sam postala ponovo ja, u svom svetu dok radim, sve dok nisam došla do njegove muškosti. Erekcija nije baš nešto što je neobično da se dogodi u ovakvim situacijama. Zastala sam i pitala ga da li želi da stanem. Naravno, izvinio se i rekao da nastavim. Bio je vrlo kulturan.
Ustala sam i krenula ka kuhinji da sipam čašu vode, on mi se približio otpozadi i samo stajao iza mene par trenutaka. Mogla sam celim svojim telom da osetim njegovo prisustvo i drhtala sam dok sam osećala njegov dah. Želela sam ga, a on je to osetio. Nisam se okrenula, a on je počeo da me ljubi po vratu, skliznula mi je ova ista haljina koju sad imam na sebi. Nisam se pomerala, zabacila sam glavu pozadi i prepustila se njegovim poljupcima. Izvini, je l’ ti neprijatno zbog ove priče? Malo sam se zanela…
– Ne, ne nastavi.
– Nisam želela da stane, nikad. Nije žurio, nego je vodio ljubav, polako, nežno, kao da imamo sve vreme ovog sveta. Svidelo mi se. U nekom trenutku smo se našli na podu, umazani svim onim bojama i istraživali jedno drugom tela. Bilo je savršeno! I to je bio početak naše avanture koja je trajala godinu dana.
– Šta se desilo? Zašto ste prekinuli?
– Šta se obično desi… život! Frajer je dobio ponudu da ide na Aljasku i lovi losos, jer je navodno tamo to ekstra unosan biznis. Razumela sam ga, jer ovde nije mogao da nađe dobro plaćen posao, a ja sam se nakon njegovog odlaska odselila u Montreal.
– Uh… intuicija za dobru priču me nikada nije prevarila. Ali, čekaj, ostavio te je zbog lososa? Pa, kako nije skot?
– Imao je 22 godine, losos ili neka druga riba, bilo je neminovno i ja sam bila svesna toga od početka. Jebiga. E, da ne zaboravim, evo ti šećer.
– Ja sam i zaboravila zašto sam došla.
– Pa zbog dobre priče! Hajde svrati sledeće nedelje, pravim neku sedeljku, biće neki kul ljudi.
– Da znaš da hoću, a pitu ti svakako donosim ujutru.
– Čekam te.
Izašla sam i razmišljala o Simoni, Apolonu, Aljasci i ponudi koja se ne odbija.
Ogladnela sam. Uzela sam telefon i pozvala restoran.
– Ćao, je l’ mogu da naručim nešto?
– Naravno, kažite.
– Salatu sa kruškama, orasima i dimnjenim lososom.
– Stižemo za sat vremena!
