Proleće me nikad nije previše inspirisalo, ali ovo dugoočekivano sunce me je baš podstaklo da konačno izađem iz zone komfora i malo izađem među ljude. Znate kako, ovo bi inače bila sjajna uveritira u neki chick movie.
U tako nekom filmiću ja bih verovatno tu negde na Dorćolu upoznala Roberta Redforda koji bi me uz par šarmantnih fora i gotivan soundtrack osvojio na prvu loptu.
Ali u realnosti, ne.
Prošle nedelje izašla sam sa Milenom na otvaranje nekog novog mesta u gradu. Poklope se tako neke kockice, lepo veče, dobra ekipa, muzika i umerena količina alkohola.
I eto, stvori se jedan Marko.
Mare, totalno kul frajer. Daleko od Redforda, ali ima taj neki gradski šmek. Nije od onih napadnih, ekstrovertnih tipova Wikipedija tipova što se nadglasavaju i bajonišu. Suptilan, odmeren, visok. Taman za mene. Bio je u društvu sa Mileninom ekipom i mic po pic i skontasmo se u priči. Posle gotivne svirke, razmenili smo telefone i dogovorili da se vidimo sutradan.
Dok sam se spremala za dejt, okrenula sam Milenu.
– Živa?
– Ih! Jesi luda? Pa već sam bila na džogingu i do pijace da kupim jaja
– Ozbiljno?
– Ma lupam, jedva sam isterala nekog wannabe Džegera iz gajbe. Uvalio mi se sinoć pa nikako da ode. Šta ima kod tebe?
– Spremam se da se vidim sa onim Maretom od sinoć
– Opaaa, biće akcije Seksi, osećam ti vajb
– A sladak je, a?
– Ko? Mare dizajner? Jeste, nego…znaš, on ti je malo u Molder fazonu
– Molder?
– Ma da, ima neke fiks ideje, ali kul je tip, doduše, ja ga znam samo površno
– Je l’ mi sad nešto prećutkuješ? Nemoj to da mi radiš, pa taman sam se zavozala
– Znam, znam. Samo ti vozi, ali povuci ručnu ako zatreba, hahah, znaš već kako to ide
– Ti mi kažeš!
– Zezam se, opusti se, biće ti zabavno, sigurna sam. Nego, aj’ posle svrati do mene, taman da se ispričamo
– Važi
Poznavajući njena morning after stanja, nisam ni htela je preduboko analiziram. Divan je dan, idem na sladoled sa kul tipom, šta uopšte ima da filozofiram.
Našla sam se sa Maretom u lokalnom kafiću. Ušla sam i momentalno ga spazila u ćošku dok zamišljeno puši cigaretu. Ma, baš je bio cakan, verovatno se opet udubio u neku svoju filozofiju. Bez previše ustezanja ušli smo u priču kao da se znamo sto godina. I skontamo da smo išli u istu školu, roditelji su nam ista generacija, čak smo proče godine sa različitim ekipama letovali na Kefaloniji.
Znate ono kad se koincedencije nadovezuju, a vi u svemu tome znakove pored puta koji pokazuju da ste našli sa nekim?
– Totalno si kul, majke mi. Evo, veruj mi da i dalje ne mogu da objasnim kako sam ti prišao. Znaš ja inače retko upoznajem nove ljude po žurkama, ali ti si mi od samog starta baš bila gotivna
– Da, super je što možemo da pričamo o svemu. Iskreno, ne sećam kad sam sa nekim imala toliko zajedničkih tema. Ono, što bi moja drugarica Petra rekla, Univerzum je složio kockice
– Heh, da, moglo bi da Univerzum postoji
– Ma jok, ma ni ja ne kapiram taj Zakon privlačenja i te gluposti, ona je baš u tom gasu
– Hm, ne znam šta je to, ali sam siguran da je jedna od najvećih ljudskih obmana Svemir
– Svemir? Misliš planete, Sunčev sistem, Mesec?
– Ma, kakav Mesec. Je l’ si ti nekad videla prave slike tog Meseca, a da ih nije plasirala NASA ili neki sličan ološ? Fotošop!
Fuck. Jebem ti znakove pored puta. Konačno upoznam zanimljivog šmekera koji mi se baš dopada. A on lud. Pokušala sam da ga stavim na mute. Da ga posmatram u slowmotion stilu, dok mu šiške tako seksi zaklanjaju oči. Probala sam da ga iskuliram ovo što je upravo rekao. Menjam temu. Šta je jedan Svemir u odnosu na sve ostalo?
– E, hoćemo da uzmemo sladoled? Nisam ga jela ove godine, a sećam se da su razbijali sa ukusima prošle sezone. A imaju i neki totalno super, veganski!
LUDILO SLADOLED
SASTOJCI:
– 2 zrele banane
– 1 kašika kakaoa u prahu
PRIPREMA:
Iseckajte banane, stavite ih u plastičnu kesu i odložite u zamrzivač na par sati. Kada se dobro zamrznu, izvadite ih i spiajte u blender, dodajte jednu veliku kašiku kakao praha, a zatim sve ispasirajte. I ole, sladoled je gotov!
– Može, može. Nego, znaš, možda ćeš misliti da sam lud, ali…ja zaista ne verujem u mnoge stvari koje nam se vekovima plasiraju
– Ma, dobro, ne moramo o prokletom Svemiru
– Ne, nije samo to. Na primer, ja sam čvrsto uveren da je Zemlja ravna ploča. Ako malo zagrebeš ispod površine, skontaćeš i da postoje dobri argumenti za to
– Ravna ploča? Šta je sledeće, evolucija ne postoji i Darvin je prevarant?
– Da!
Je l’ realno da sam toliko baksuz? I taman što sam počela da padam u očajanje i razmišljam o izgovorima da zapalim, on me je uhvatio za ruku, povukao ka sebi i poljubio. I sav onaj haos odjednom je utihnuo.
U glavi mi se stvorila ona scena iz „Neki to vole vruće“ kad lik prerušen u ribu skida periku i priznaje frajeru da je on ipak nije žensko, a on mu odvrati „ma nema veze, niko nije savršen“.
I meni je u tom trenutku bilo totalno nebitno što Mare ne veruje u Darvina, Ajnštajna i Teslu. Krenuli smo u šetnju držeći se za ruke kao tinejdžeri, a meni je bilo tako dobro da sam se osetila kao Bjork u spotu „It’s oh so quiet“.
Sve dok nisu stigli nus efekti njegovog stanja bez terapije.
Krenuli smo ka klupi i taman što sam htela da sednem, on me je zaustavio, pogledao me u oči , nežno mi sklonio pramen kose sa lica i pljusnuo pitanje koje me je u trenutku raspršilo sve kratkotrajne iluzije.
– Dopadaš mi se. Baš, baš, ali pre nego što se oboje zavozamo, moram da te pitam…jesi li pelcovana?
– Šta?
– Je l’ možeš samo malo da spustiš rukav da vidim?
– Ma, jesi lud? O čemu pričaš?
– O vakcinama. Super si devojka, dopada mi se sve u vezi sa tobom. Ali iskreno, ne mogu da dozvolim da se zaljubim u tebe ako si vakcinisana. Verujem da to utiče na gene, a ako budemo planirali decu…
– Decu? Jesi normalan čoveče, izašli smo pre dva sata na kafu?
– ’Ajde, samo malo skloni košuljicu
– Da kao razlog nisi naveo pelcovanje pomislila bih da si se uzbudio, na kinky način
– Maco, prvo mi pokaži dokaz, pa možemo da se igramo koliko god hoćeš
– Mare care, bolje da ostanemo drugari, ne vredi jebi ga
– Pa da, uvek kad mi se neko baš dopadne završi se nekako tragično
– To te skorz kapiram! Hoćeš da odemo na pivo negde, drugarski?
– ’Ajmo
Dogovorili smo se da ostanemo u kontaktu, a i obećao mi je da će da mi završi dizajn za neki moj projekat na poslu.
U povratku do kuće sam svratila do Milene. Smejale smo se do suza,ali smo se obe složile da nikako nije dosadan i bezličan. Nisam u fazonu Deretića i jebi ga i dalje verujem u lekcije iz biologije, u obaveznu vakcinaciju i prava izbora. Makar zbog toga išla i pod mač, bato.
