beograd – Seksi u kuhinji

17. марта 2018.

Kad te life coach Đura motiviše kako da pobereš pare sa drveća i zaradiš stan

Ponekad me neke prelepe stvari podsete na neke totalno bizarne momente koji me nepravedno zakucaju svojim imenom, mirisima, muzikom i onda ostanem večno vezana za njih. A nije muzika kriva, šta ona zna šta su loši tripovi ili još gore veze.

Na primer dunjevača! Uf ne, nećemo na tu stranu…na primer kuglof od limuna! Probala sam ga prvi put u Rimu, pre nekoliko godina i to uz neki fini prosseco i bukvalno sam od tad patila za njim! Mama je pronašla sličan recept i oduševila me prošle godine kad mi ga je napravila za rođendan. E sad, kod ovog kuglofa je jedino pogrešno to što nema šanse da uzmeš samo jedno parče. A i to što se Đura, beogradski life coach, slučajno umešao u celu priču.

Đura je, kako bih vam rekla, bio jedan sasvim prosečan lik. Ni posebno lep, a ni gubav brate, mada nekako mlak, neupadljiv. Nikada ne biste za njega rekli da je glumac, mnogo upadljivije su recimo bile njegove zanoktice i užasavajuće izgrickani kratki nokti kojih gotovo da nije ni bilo na prstima.

Posle gimnazije upisao je FDU, uredno završio, međutim nikada nije dobio neku značajniju ulogu. Okušao se u nekim domaćim serijama, TV reklamama, ali ostao je ipak da radi u dečjem pozorištu.

Voleo je Đura da ode i na poneki rejv doduše. Poslednji put kad sam ga videla pre deset godina, bio neki trance u SKC-u, Đura izbečenih očiju i vatreno crvene kose. Rekao mi da ne može na after sa mnom jer ima predstavu, dolazi vrtić iz provincije, prvi put u Beograd. Jadna deca, razočaraće se ako počne da trokira na sred scene, pomislih.

I to je bilo to. Ne bih se ni setila njega da ga nisam srela na Bajlonijevoj pijaci. Da, da, na pijaci.

– Gospođo? Plavušo lepa, poznajemo li se?
– Gospođica, molim te. Pa, gde si Đuro čoveče, nisam te videla bukvalno celu večnost! ’Ladno te ne bih ni prepoznala da mi se nisi javio, izgledaš sjajno!
– Hvala, ti si prelepa kao i uvek i uzmi ovo kao kompliment, ali zaista se nisi promenila. Kako si?
– Rekla bih ti da sam zapravo užasno jer sam još mamurna, ali biću uljudna.
– A ja ću biti džentlmen i ponuditi se da ti ponesem tu torbu.
– Ma divan si! A nije teška kesa, kupila sam malo povrća i dosta limuna.
– Daću ti ja aspirin za mamurluk, kakav limun!
– A ne, limun je za dolce al limone, spremam neki kuglof, dolazi mi drugarica večeras, pa ćemo malo da se počastimo uz hladni prosseco.
– Zvuči super, a šta kažeš da sednemo negde na kafu, ako ne žuriš mislim?
– Ne žurim toliko, može!

ITALIJANSKI KUGLOF OD LIMUNA- DOLCE AL LIMONE
SASTOJCI:

170 g putera
220 g maskarpone sira
300 g šećera
3 veća jajeta
1 kk ekstrakta limuna
1 kk ekstrakta vanile
narendana korica limuna
1 kesica praška za pecivo
1 kk sode bikarbone
¼ kk soli
200 g brašna
Malo šećera u prah

Đura! Čoveče! Nisam mu iz pristojnosti rekla da ga ne bih prepoznala. Košuljica, ležarne pantalone od tvida i cipele, bokte! A krenuo na pijacu lisac. Naočare i brada kao šlag na torti, ovo uopšte ne mora da bude jedna bedna neradna subota.

– Kaži mi, jesi li još u pozorištu? Kako ide sa glumom?
– Gluma? Ma odavno sam ja promenio životni pravac.
– Ozbiljno?
– Ma da, nema od ’leba od umetnosti, pa znaš i sama. Sada držim predavanja, imam seminare svuda po zemlji, regionu, pa i šire. Evo ti moja vist kartica.
– Life coach?
– Više volim izraz, motivator, umetnik života, ali da, life coach. E, obavezno se subscribe-uj na moj YouTube kanal. Mislim, ako možeš odmah?
– Aha, da, da naravno.
– E i kad si već tu, ako ti nije teško, lajkni mi i Facebook page mila. E, to. I Insta, molim te!
– Baš si promenio pravac, za 180 stepeni rekla bih.
– Znaš kako, ja bih rekao da je to oduvek bilo u meni. Sva ta ljubav Univerzuma, emocije…ma mislim da ti ne pričam kakvu sam ekspanziju tek doživeo kad sam otputovao u Indiju. Pazi, kad nije uopšte kliše da tamo nađeš sebe. Dosta dugo sam već radio na sebi, a onda jednom u dubokoj meditaciji, samo sam čuo kako me zove.
– Ko? Milanka? E, da kako ti je mama?
– Ne mama, odselio sam se od nje odavno. Dobro je, uživa sa mačkama. Ja sam prošle godine kupio svoj stan, tu u centru. Indija me je dozvala, a znaš kako kažu, jednom kad te pozove,moraš se odazvati, Pa sam organizovao jedan veliki seminar, skupio pare i otišao da nadogradim sebe. Prosto, morao sam.
– Da, naravno. Mislim isplatilo se svakako.
– Kako ne. Nego šta ćeš da popiješ mila? Prosseco? Može? Donećete dva i gledajte da bude baš fino ohlađen.
– Da nije rano? Još nije ni podne Đuro?
– Reći ću ti nešto, ključ apsolutnog zadovoljstva u životu je – balans. Na primer, ja sam jutros ustao u 6, uradio pozdrav suncu, meditirao, popio smuti i sad mogu prosseco, ali mora da postoji taj jin i jang, kapiraš?
– Kapiram, još samo taj jin, u jangu ne oskudevam.

– Daj mi ruku, slobodno ispruži lepo prste, e tako. Vidiš ova ovde tačka je za opuštanje nerava, ova ovde… au mila, baš si napeta, opusti se, sad ću da ti izmasiram dlan, da malo podstaknem energiju. Ovaj deo ovde, to možeš i sama da masiraš, to je smirivanje bola, a ovu ovde ako bih u pravom momentu pritisnuo momentalno bih te odveo u krevet.
– E ih sad!
– Pa šta ti je, Radža Choudhury mi je sam otkrio tu tajnu!
– U bre, pa ti si postao stvarno opasan, lepo ti je krenulo sa novom karijerom.
– Ništa to meni ne znači, kad jednom pronađeš spiritualnog gurua u sebi, cela tvoja percepcija života se promeni. Trebalo bi da dođeš jednom na moja predavanja, značilo bi ti. Sledeće je u avgustu: „Postani svesni kreator i oberi sve pare sveta sa drveća“, veliko je interesovanje već sada. E, izvini samo na sekund, odmah se vraćam.

Promenio se, to stoji, mada sumnjam da svetleća bela bića, bogovi i slični njima grizu nokte, i to do živaca.
Kako mi je prosecco lagano skliznuo niz grlo, pomislila sam na kuglof. Fantastično se slažu, nisu žabari mutavi.

– Halo, mama tu si? E kaži mi kako se sprema dolce al limone, ali na brazaka, tu sam sa Đurom na kafi, sećaš se njega? Onaj glumac, nismo se videli sto godina.
– Đura? A pa dušo nije on glumac, nemoj da se osramotiš pred njim, on je poznati motivacioni govornik, ja pratim njegov YouTube kanal. Kako to nisi znala? Imaš maskarpone?
– Nemam, sad ću da kupim. Očigledno da ne živimo u istom univerzumu i ko si ti? Otkad ti pratiš te gluposti mama?
– Ma nisu gluposti, pričaću ti kako je moja drugarica Ljilja našla trećeg muža.
– Mama, Ljilja je otišla na liposukciju i ugradila silikone. Pričaj, kako pravim kuglof.

PRIPREMA:
Prvo namestiš rernu na 180 stepeni. Neka svi sastojci budu sobne temperature. Umuti prvo puter i šećer tako da se dobije fina vazdušasta smesa. Dodaj maskarpone, jedno po jedno jaje i sve dobro umuti. U sve to umešaj i narendanu koricu limuna i ekstrakt vanile i limuna. U posebnoj posudi pomešaj brašno, sodu, so i prašak za pecivo, a onda sve to sjedini sa prvom smesom. Dobro izmešaj i sipaj u kalup za kuglof i peci oko 30-40 minuta odnosno dok testo ne bude sasvim pečeno (probaj nožićem). Kad bude sasvim lepo pečen, izvadi i ostavi da se skroz ohladi pre nego što ga izvadiš iz kalupa. A onda možeš da ga preliješ glazurom ili prah šećerom, kako voliš.

– Pozdravi mi Đuru, ljubim te. I javi kako je ispalo, baš me zanima.

Važi mama, hvala ti.

Sedela sam tako u bašti kafića pod suncem i razmišljala o jebenoj propasti sveta. Kako se sve tako izvrnulo naopako za kratko vreme, ili nije baš bilo tako, možda sam i ja predugo u svom svetu. A Đura je konačno izašao iz meditacije i rešio da mi se pridruži. Posle cirka 15 minuta.

– Je l’ sve ok čoveče? Nisam znala treba li da se zabrinem?
– Izvini molim te, sad ćemo još jednu turu da obrnemo. Konobar! E mila, morao sam samo do kladionice da skoknem, da pokupim nešto što sam dobio. Vidiš, ukratko, tako Zakon privlačnosti deluje, opustiš se, uđeš u duboko meditativno stanje, pokupiš informacije i napraviš pravi tiket, Onda se samo prepustiš, ne razmišljaš o tome i Svemir ti donese šta ti treba. Konobar! Pa gde je taj mali?!

– Đuro, ja ne mogu stvarno, limunadu ću, više će mi prijati. A čekaj, kaži mi, kako bre kladža i spiritualnost? Je l’ to ide?

– Šta? Ma, to je sportska prognoza, sport mila! Je l’ zdravo trčati? Jeste, ja ne mogu doduše zbog tetiva. Je l’ zdrav fudbal? Jeste! A šah? Kako nije, fantastilčno razgibavanje za mozak. E vidiš, to ti je neki spoj svih tih disciplina, a usput se i obrazuješ, radiš na sebi, vežbaš.

– Da, vidiš, nisam to nikad tako gledala. Inače? Imaš nekog? Oženjen?

– Pa ne, bio sam sa Macanovićkom dugo, ali znaš da to nije baš išlo. Ona je u nekom reto centru sada, sirota. A ti? Izlaziš još po gradu sa ludom Milenom?

– Ponekad, doduše na drugačija mesta od onog perioda otkad smo se viđali po žurkama. Ti?

– Ne, ne, moram da pazim na renome. Dva puta godišnje odem na neki trance festival i potpuno se obeznanim. Baš se ošurim, onda se fino vratim u Beograd i ko nov. Spreman za seminar. E, ako znaš nekog kome trebaju lične konsultacije, možemo neki popust da sredimo, nije frka.

– E, super, baš ti hvala. Drago mi je da smo se videli, lajkovala sam sve što si me zamolio, a sad palim, treba da malo sredim gajbu pre nego što mi dođe društvo i zamiriše kuglof.

– Mila, prelepa si, javi se ako si za bilo kakvu inspirativnu akciju, ljubim te.

Dok sam se udaljavala od bašte zamislila sam ga kako pre velikog seminara „čisti auru“ na nekoj žurci, sa fluo minđušom na obrvi, u šarenoj majici i japankama. I posle održava formu redovnim treningom u kladži. Balans je bitan, kaže Đurica guru indijski. Sasvim je izvesno da ja moram da ga sredim. A možda i da napravim taj zaokret od 180 stepeni. Samo na drugu stranu.

3. августа 2017.

Grčka plaža, saveti jedne domaćice i nepristojne ponude dok žena ne gleda

Dočekala sam taj sveti, prvi dan odmora, obojila ga u crveno slovo i uredno nisam apsolutno ništa radila osim pakovanja kofera. Nikada nisam prerasla onu „putničku groznicu“, još uvek sam kao malo dete pre nego što treba da otputujem negde, a Grčkoj se pogotovo radujem. Peščana plaža, miris borovine, domaće vino, lignje i savršeno začinjena tzatziki salata! Voda mi je pošla na usta od same pomisli na njihov kuhinji, mada nije ni čudo jer nisam jela od jutros. Nego, jesam li podelila sa vama moj omiljeni recept za tzatziki? Ne? A, pa to ćemo momentalno da ispravimo, pazi sad:

TZATZIKI SALATA

SASTOJCI:

1 veći krastavac
1 šolja (2dl) grčkog jogurta
1 kašika kislele pavlake
1 čen belog luka
2 kašičlice grčkog miksa za tzatziki (ili beli luk u prahu, so, biber, sveže seckana ili suva mirođija)

PRIPREMA:
Narendajte krastavac, ocedite ga od viška tečnosti i pomešajte sa jogurtom, pavlakom, belim lukom koji ste sitno iseckali i začinima. ostavite da odstoji u frižideru par sati pre služenja.

Koliko god volim svoj Beograd, volim i da odem „preko“. Čini mi se da ga kad imam mogućnosti da putujem čak i mnogo više volim. Onaj momenat kad u zoru krećem na aerodrom mi je totalno magičan i nikada mi nije mrsko ustajanje rano ako je zbog putovanja. Još bolji osećaj kada slećem na aerodrom, pogotovo neki novi, na kom do tad nisam bila.

Petra i ja, na kefalonijskom aerodromu. Uzbuđenje, level: roditelji su nas pustili da prvi put letujemo same. Nekada smo imale tradiciju da zajedno letujemo, ali obaveze, manje-više uspešne ljubavne veze i nepoklapanje godišnjih odmora su nam tu radost stavile na pauzu. Sve do danas 🙂 Milena je u Grčkoj već dve nedelje, trebalo bi da se nađemo sa njom, ali je nema.

– Petra, jesi li sigurna da si joj javila tačno vreme? Milena obično ne kasni – pitam,već uznemirena jer smo pokupile i kofere a od Milene ni traga ni glasa.
– Ma da, opušteno, samo što nije.

I kako je to rekla eto nje. Vozi se na onom čudu za kofere koje gura nasmejalni Crnja.

– Žene, ’de ste breee! U kako mi je drago da se konačno vidimo! U al’ sam nekulturna, da vas upoznam, ovo je Džoni. Džoni dragi je bio tako sladak da mi pomogne sa ovim čudom za kofere, a usput sam skontala da je totalno super! Zar nije sladak?

Petra i ja se upoznajemo sa njim, zbunjene, Džoni ne skida osmeh sa lica, ne progovara, samo klima glavom u znak pozdrava (valjda?).

– Sad sam ga upoznala, Džoni vam je inače kralj ovde na plažama Kefalonije, je’l tako Džunule, a? Mislila sam da ga povedemo sa nama, baš mi je simpatičan. Vi, jeste žive? Idemo do vile da se odmorimo pa na plažu.
I tako smo se nas tri uputile prema mestu gde ćemo biti smeštene, sa koferima, započetim pričama i Džonijem – novim prijateljem koji ništa ne razume, ali mu to ne smeta da i dalje bude nasmejan i raspoložen da nam pomogne oko svega.

Inače, ne znam da li ste primetili, lokalne bakute u Grčkoj, pogotovo u ovim selima, nisu ništa drugačije od ovih naših dežurnih žbireva. Sede ispred kuća na tremu i gledaju prolaznike, povrmeno coktajući i prevrćući očima.
Jedna se prekrstila kad smo prošli pored njene kapije. Imala je isti urokljivi pogled kao moja komšinica sa Dorćola. Nije baš da verujem u „znakove pored puta“ to je više Petrin fazon, ali od te urokljive bakice je sve krenulo. Celo ludilo koje će trajati narednih deset dana.

Petra, Milena i Džoni su ipa odlučili da idu pravo u bar. Ja sam otišla na plažu, a dogovor je bio da me posle pokupe. Jedan od razloga zbog kojih smo se odlučili baš za ovo mesto je zato što srpski jezik ne bi trebalo da čujemo uopšte za tih deset dana ili veoma retko, tako nas je bar Milena uveravala kad smo se odlučivale za aranžman jer je ona navodno već bila ovde, doduše pre sedam godina.

Trudile da izbegnemo „naše“ je zato što smo na našem poslednjem zajedničkom odmoru nalatele na neku nenormlanu ekipu iz Beograda, pa se ceo odmor pretvorio u još veću ludnicu, a kad smo se vratile kući, svima nam je bio potreban rehab.

„Plaža je prelepa, peščana, odmah tu ispred vile u kojoj ćemo biti smeštene, a naših ljudi nema uopšte! Nema ko da nas smara, uglavnom dolaze Italijani, Britanci, Rusi, ali generalno ih u ovom periodu ima malo. Uživaćemo samo tako“, rekla je Milena.

Plaža i nije bila baš impozantna, umesto peska sitniji šljunak, a naroda koliko hoćeš. Voda je sa druge strane bila apsolutno prelepa, čista, plava i prijatno topla. Namestila sam peškir na ležaljku, namazala se uljem, legla i zatvorila oči. Ovaj odmor ću stvarno iskoristiti da lepo napunim baterije. Dve sekunde kasnije, grudva peska pogodila me je u lice!

– Vera! Vera,rekla sam vam da ne trčite kod tih ležaljki! Vodiću te kući na spavanje pod hitno, jesi li čula! Ve..Vera! Ne smetaj čoveku, ne prosipaj mu pesak u torbu! Veeeraaa!

Dotična keva je urlala sve vreme pokušavajući da zavede red. Svi smo je čuli dobro, svi osim Vere koja se poput Demijana zlokobno smejala dok je peskom posipala ljude. U trenutku skapiram da sam na jebenoj Adi Ciganliji. Ispred mene tinejdžeri iz Niša, dole bliže vodi tri-četiri ekipe iz Beograda i bar dva tri roditelja koja se istovremeno nadvikuju. Pakao, moj, ne Danteov, ovaj je žešći.
Prilazi mi keva, očigledno ova najglasnija, Verina.

– Izvini molim te, strašno je nemirna, našla je tu nekog malog iz Niša, pa samo trče i smetaju ljudima. Ja sam Nataša, a ova mala šmizla što ti je proslula pesak u lice, he,he je Vera, a tamo, onaj sa slamenim šeširom što se zarumeneo sav, e to ti je Miroslav, moj muž. Ti, odakle si? Sa kim si došla? Videla sam po knjizi koju čitaš da si iz Srbije, he, he, pa reko’ da priđem da se upoznamo.

– Iz Beograda, tu sam sa prijateljima, nego sam samo ja danas na plaži (i zabole me baš i za tebe i za tvog Miroslava sa jebenim šeširom, mislim u sebi, a trudim se da budem koliko toliko ljubazna).
– Ma daaaj! I mi, iz Zemuna,ha! Pa, nemoj da budeš sama, hajde dođi kod nas! Je l’ voliš kuvani kukuruz? Kupio Miroslav kukuruza jutros u prodavnici, ja skuvala na brzaka, ima taman još dva klipa za tebe, hajde nemoj da se stidiš!
– Hvala, zaista ne mogu, ali kao da sam uzela. Pravo da Vam kažem, moram upravo da otkucam jedan važan mejl za posao pa sam malo u gužvi
– Posao? Na plaži? Juuu…A ja sam ti i zaboravila kako to izgleda, sva ta frka, žurba, stres oko posla, ma idi…da mi nije mog Miroslava…nego, poslušaj ti mene, nađi nekog dobro čoveka i bog da te vidi!
– Imaću to na umu, a sad bih stvarno trebalo…
– I ja sam nekad bila tako kao ti, borila se za neku karijeru i onda shvatim jednog dana da mi vreme prolazi, a ja se nisam ni udala, ni decu rodila, sama, ali, eto, sa platom. Ne bih mogla ni psa da nabavim jer ne bih imala kad da ga čuvam! I šta ti to znači? Ništa! A dobrog čoveka nije tako lako naći, ja da ti kažem, a-a! Pa nije to baš, odeš u grad, sedneš u kafić, a udvarači samo niču. Nema toga više, sad su svi nešto uzdržani, svako pilji u telefon i bira najbolji filer za selfi, samo od tih lajkova slaba vajda u stvarnom životu, kontaš?
– U pravu ste…
– Mog Mikija ti Fejsbuci i te gluposti ne interesuju. Ode ujutru na posao da radi i zaradi, posle se vrati kući, a meni ne bude teško posle da prinesem i odnesem, muči se on za sve nas. I Vera od druge godine ide na engleski, plaćamo skoro 6.000 mesečno, ali vredi! Ide i na balet i u školicu lepog ponašanja i na…Veeera! Pa dobro koliko puta moram da ti kažem da ne bacaš pesak na ljude! Batina ćeš dobiti! Sad ću oca da ti pošaljem! Izvini molim te, znaš kako su nestašni u ovim godinama, videćeš kad dobiješ svoje, he,he, samo prvo moraš jednog finog frajera da nađeš. I nemoj, molim te da mi persiraš više
– Poput Miroslava?
– Eh sad, ne preteruj i ti! Pa nema takvih baš puno. Nego moram da idem do ove male, udaviće onog malog Nišliju, gle šta mu radi! Neee, Vera!

Pakao. I u njemu ja.
Udahnula sam i vratila se u pozu za sunčanje. Kad ono, nema sunca. Zaklonio ga…ma, ko je to? Pomeram se, skidam naočare i ispred sebe vidim veliku rumenu glavu sa slamenim šeširom. Miroslav!

– Lepa, ako ti zatreba nešto, ali BUKVALNO bilo šta, samo mi mahni…Nataša, čak ne mora ni da vidi, ako me kontaš, he,he

Ovo se nije desilo upravo, zar ne? Ustajem sa ležaljke, kupim stvari i krećem ka baru. Sunčanje može da sačeka sutra. Za stolom, moja ekipa je postala još rasploženija i glasnija.
Milena me grli i otvara mi pivo.

– Šta je, ispeklo te sunce? Pakao je, stvarno!
– A ne, nije, upravo dolazim iz njega i više se ne vraćamo tamo…sutra ja biram plažu
– Dogovoreno!

(Nastaviće se…)

22. јуна 2017.

Princ ne postoji i neće doći na belom konju, a kad skontaš to, dolazi psihijatar koji rešava stvar

Ima onih perioda kada si sasvim zadovoljan sobom i svojim životom, sve nekako teče i sasvim je u redu. Ne dešava se ništa spektakularno, a opet sudelujemo u nekim predivnim jedinstvenim trenucima. U takvim periodima, ne žalim za prošlošću, ne razmišljam o budućnosti, nemam strahove. Osim ako vidim neku odvratnu bubu, pa mi iskonska jeza prožme celo telo. Ali nešto vise od toga? Ne.

Ne tražim partnera i ne maštam o princu na belom konju koji će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Jok, to ostavljam Sili, onoj koja nikad ne umire i uvek me digne.

Sa prijateljicama se već neko vreme nisam videla, Milena je zapalila u Grčku gde putuje svake godine i ostaje do septembra, Petra drži seminare češće nego inače, a Boža i Mara su svratili pre neko veče do mene.
Dok sam u susret sumraku koračala Kosovskom i udisala beogradski asfalt kao da sam tek kročila na gradsko tlo, tu negde kod Muzeja Kinoteke naleteh na starog poznanika Ljubu.

– Gle, gle, gle, da li je to moja stara nepreboljena simpatija? Kao kliše je, ali stvarno se nisi ništa promenila, zgodna, dugokosa plavuša koja i dalje mami uzdahe! Pa, gde si mala, drago mi je da te vidim. Kako si? Šta ima?
– Ljubo! Ti se, bogami, i te kako jesi promenio, na bolje! Wow, da mi nisi prišao verujem da te ne bih ni prepoznala, baš si super izgledaš, a I ta brada ti odlično stoji. Kakos i? Ti si sada, ako se ne varam psihijatar?
– Da, da, nastavio sam sa studijama ovde, pa sam se u Londonu doškolovao. Sad sam ovde otvorio privatnu ordinaciju. Nego, ako ne žuriš, hoćeš da sednemo negde na piće?
– Vrlo rado!

Ljuba je bio jedan od onih simpatija za koje se nikada nije pružila prilika da postanu nešto vise od toga. Sve je ostalo samo na, željI. kod mene i kod njega. Sudbina. Kasnije se, koliko sam čula oženio i dobio dete, pa me je ovaj pregršt komplimenata pomalo i iznenadio. Pogotovo poljubac u obraz koji je za trenutak trajao malo duže. A nije da sam želela da se prekine.

PROČITAJTE JOŠ I:
Za sve one koji zavide cicama koje se vozikaju noću u audiju po centru Beograda

Kad te svekrva uči kako da skuvaš ručak pa ti da i savet da sačuvaš brak

Tip je bio totalno kul. A onda mi je rekao da je Zemlja ravna ploča i da Svemir ne postoji

Seli smo u “Bivši bar”, naručili pivo, nepretenciozno, znamo se nas dvoje predugo. Nema potrebe da glumatamo.

– I? Ko će prvi da okreće strane pohabane biografije?
– Dame imaju prednost, ne? Hajde, evo ja ću. Završila faks, promenila dve kompanije, sada radim u malo manjem kolektivu, ali na boljoj poziciji, zadovoljna sam platom, ali kao i svi, volela bih da imam malo više slobodnog vremena i da ne vučem posao kući svakodnevno. Udala sam se, razvela, srećna sam, okružena sam prijateljima. E, da i dalje se družim sa Milenom, sećaš se nje? I otkrila sam Najdželu Loson u sebi, tako da korstim svaki dan da napravim nešto pikantno i slasno za nepce, bez kokaina, naravno. Na Dorćolu sam i dalje. I dalje ga obožavam, kao i kasne noćne šetnje Beogradom. A ti?
– Strava, mislim, ne razvod, kapiram da ti je teško pao…
– Pa, u početku, naravno, ali znaš tako je trebalo da bude, oboje smo sada mnogo srećniji i ispunjeniji, bila je to dobra odluka.

– Znaš i ja sam bio oženjen, imamo ćerkicu, Anu, ima šest godina. Naš razvod i nije protekao tako glatko, ali čini mi se da otpočetka nisu štimale neke stvari i jebiga, prelomilo se. Sada funkcionišemo ok, Ana je dobro, vikendima je kod mene, preko nedelje kod moje bivše i tako. A ja sam psihijatar koji pomaže ljudima da prebrode svoje problem na nekonvencionalan način. Organizujem različite radionice i seminare i iskreno volim svoj posao. Ne viđam se ni sa kim trenutno, iskreno malo sam više fokusiran na posao. Nego, ako nemaš pametnija posla, ima tu na ćošku jedno sjajno mesto sa različitim čokoladicama, inače moja sestra ih pravi u saradnji sa
– tom franšizom. Hoćeš da se prošetamo? Nekako mi se čini da ni ti, ni ja ne bismo imali ništa protiv malo serotonina?

– Može! Čokoladu ne odbijam, a bogami ni šetnju sa jedna takvim šmekerom. Znaš, drago mi je da smo se sreli. Izašla sam tek tako, nisam imala neki cilj, prijala mi je ova noćna atmosfera koja me je izvukla napolje.

Krenuli smo ćutke niz Vlajkovićevu. Oduvek sam volela Stari Beograd. Ne zbog ne znam kakvog prestiža, zapravo, luksuza je sve manje u tom delu grada. Alu duša Beograda se tu najbolje oseća. Svi ti naši beogradski preci koji tumaraju istim tim ulicama kojima danas šetamo. Meni je to fascinantno. Kao i predratna arhitektura koja hipnotiše I otkriva neke druge svetove, a beogradski asfalt na magičn način uvek dovede do pravog mesta. Ovog puta do veličanstvenog ukusa čokolade. Ljuba nije preterao. Bila je ono što mi je trebalo, magično.

– Uh, uz ove spajsi čokoladice, znaš šta bi išlo savršeno? Jedan dobar konjak!
– Piješ, često?
– Oookkk, gospodin Frojd progovara, jeste li već počeli sa psihoanalizom doktore?
– Naravno, od samog početka!
– I? Koju biste mi dijagnozu dali? U stvari, zanemari dijagnozu, šta nudite od terapije?
– Ne treba tebi ksanaks, valijum ili neka slična glupost. Samo ljubav. Rekao sam ti da nisam konvencioanlni psihoterapeut, ne verujem u medikamente, osim kod ozbiljnih oboljenja. Za ovo ostalo, jednostavan recept, oatarasi se pijavica koje ti crpe energiju, oteraj ih u pi*ku materinu, ne odgovaraj na pozove koje znaš da ćete isprovocirati, nauči da kažeš NE i nemoj da imaš grižu savesti od stvari koje te čine srećnom. A sad, uzmi čokoladu. Nemoj brojati kalorije, nego uživaj svim svojim čulima, kao dete!

ČOKOLADA KOJA SE NEOČEKIVANO POJAVLJUJE I REŠAVA STVAR

SASTOJCI:
– 2 dl vode
– 250 g mleka u prahu
– 500 g šećera
– 1 kašičice arome vanile
– 100 g kakaoa
– 250 g putera
– 200 g badema

PRIPREMA:
Stavite vodu da provri, dodajte mleku u prahu, kakao, šećer, vanilu i na tihoj vatri kuvajte uz povremeno mešanje, oko 15 minuta. U toplu masu dodajte maslac i na kraju seckane bademe. Izlijte masu u pliću tepsiju i odložite u frižider do sutra. Iseckjate oblike koje želite i poslužite uz omiljenu kafu ili konjak.

Prišao mi dovoljno blizu da sam mogla da osetim svaki njegov dah. Bio je savršen. Suptilan, ali tako seksi parfem, pomešan s omekšivačem. Brine o sebi. Volim to kod muškarca.

Stajala sam kao ukopana. Želela sam da me poljubi. Želela sam da pobegnem, a nisam mogla da se pomerim. Sklonio mi je kosu iza uva. Prišao mi je i šapnuo da bi voleo da me vidi ponovo. Srce je počelo da mi lupa. Aritmija. Anksioznost. Želja… Sve bih sada s njim. Odmah. A nisam htela da mu to pokažem.
Uplašila sam se, ali sam se svojski trudila da to ne primeti, zanemarivši činjenicu da je psihijatar.

Pogledala sam ga i usne su same od sebe počele da rade ono što smo se mi ustručavali.Lagano sam se izmakla i prošaputala da bih morala da pođem.
– Voleo bih da te ispratim, ako nemaš ništa protiv?
– Naravno

Ćutke smo izašli iz kafea i nastavili da koračamo pod neonskim gradskim svetlima. Bilo je buke, ali ne one koja smeta. To bio naš grad. U nekom trenutku smo se ovlaš uhvatili za ruke dok smo prepričavali dogodovštine od pre desetak godina.

Bilo je lepo. Dugo nije bilo tako jednostavno, bez spektakluranih iznenađenja, vatrometa, skupih pića, preglupo potrošenih para i muzike od koje nisi mogao da čuješ ni svoje misli. Bilo je prosto. Bilo je tiho, intimno i blisko Kao susret dva davno izgubljenja prijatelja koji su s vremena na vreme čeznuli jedno za drugim. Kao Aomame i Tengo.
Pogledali smo u nebo i videli dva Meseca.