Ima onih perioda kada si sasvim zadovoljan sobom i svojim životom, sve nekako teče i sasvim je u redu. Ne dešava se ništa spektakularno, a opet sudelujemo u nekim predivnim jedinstvenim trenucima. U takvim periodima, ne žalim za prošlošću, ne razmišljam o budućnosti, nemam strahove. Osim ako vidim neku odvratnu bubu, pa mi iskonska jeza prožme celo telo. Ali nešto vise od toga? Ne.
Ne tražim partnera i ne maštam o princu na belom konju koji će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Jok, to ostavljam Sili, onoj koja nikad ne umire i uvek me digne.
Sa prijateljicama se već neko vreme nisam videla, Milena je zapalila u Grčku gde putuje svake godine i ostaje do septembra, Petra drži seminare češće nego inače, a Boža i Mara su svratili pre neko veče do mene.
Dok sam u susret sumraku koračala Kosovskom i udisala beogradski asfalt kao da sam tek kročila na gradsko tlo, tu negde kod Muzeja Kinoteke naleteh na starog poznanika Ljubu.
– Gle, gle, gle, da li je to moja stara nepreboljena simpatija? Kao kliše je, ali stvarno se nisi ništa promenila, zgodna, dugokosa plavuša koja i dalje mami uzdahe! Pa, gde si mala, drago mi je da te vidim. Kako si? Šta ima?
– Ljubo! Ti se, bogami, i te kako jesi promenio, na bolje! Wow, da mi nisi prišao verujem da te ne bih ni prepoznala, baš si super izgledaš, a I ta brada ti odlično stoji. Kakos i? Ti si sada, ako se ne varam psihijatar?
– Da, da, nastavio sam sa studijama ovde, pa sam se u Londonu doškolovao. Sad sam ovde otvorio privatnu ordinaciju. Nego, ako ne žuriš, hoćeš da sednemo negde na piće?
– Vrlo rado!
Ljuba je bio jedan od onih simpatija za koje se nikada nije pružila prilika da postanu nešto vise od toga. Sve je ostalo samo na, željI. kod mene i kod njega. Sudbina. Kasnije se, koliko sam čula oženio i dobio dete, pa me je ovaj pregršt komplimenata pomalo i iznenadio. Pogotovo poljubac u obraz koji je za trenutak trajao malo duže. A nije da sam želela da se prekine.
PROČITAJTE JOŠ I:
Za sve one koji zavide cicama koje se vozikaju noću u audiju po centru Beograda
Kad te svekrva uči kako da skuvaš ručak pa ti da i savet da sačuvaš brak
Tip je bio totalno kul. A onda mi je rekao da je Zemlja ravna ploča i da Svemir ne postoji
Seli smo u “Bivši bar”, naručili pivo, nepretenciozno, znamo se nas dvoje predugo. Nema potrebe da glumatamo.
– I? Ko će prvi da okreće strane pohabane biografije?
– Dame imaju prednost, ne? Hajde, evo ja ću. Završila faks, promenila dve kompanije, sada radim u malo manjem kolektivu, ali na boljoj poziciji, zadovoljna sam platom, ali kao i svi, volela bih da imam malo više slobodnog vremena i da ne vučem posao kući svakodnevno. Udala sam se, razvela, srećna sam, okružena sam prijateljima. E, da i dalje se družim sa Milenom, sećaš se nje? I otkrila sam Najdželu Loson u sebi, tako da korstim svaki dan da napravim nešto pikantno i slasno za nepce, bez kokaina, naravno. Na Dorćolu sam i dalje. I dalje ga obožavam, kao i kasne noćne šetnje Beogradom. A ti?
– Strava, mislim, ne razvod, kapiram da ti je teško pao…
– Pa, u početku, naravno, ali znaš tako je trebalo da bude, oboje smo sada mnogo srećniji i ispunjeniji, bila je to dobra odluka.
– Znaš i ja sam bio oženjen, imamo ćerkicu, Anu, ima šest godina. Naš razvod i nije protekao tako glatko, ali čini mi se da otpočetka nisu štimale neke stvari i jebiga, prelomilo se. Sada funkcionišemo ok, Ana je dobro, vikendima je kod mene, preko nedelje kod moje bivše i tako. A ja sam psihijatar koji pomaže ljudima da prebrode svoje problem na nekonvencionalan način. Organizujem različite radionice i seminare i iskreno volim svoj posao. Ne viđam se ni sa kim trenutno, iskreno malo sam više fokusiran na posao. Nego, ako nemaš pametnija posla, ima tu na ćošku jedno sjajno mesto sa različitim čokoladicama, inače moja sestra ih pravi u saradnji sa
– tom franšizom. Hoćeš da se prošetamo? Nekako mi se čini da ni ti, ni ja ne bismo imali ništa protiv malo serotonina?
– Može! Čokoladu ne odbijam, a bogami ni šetnju sa jedna takvim šmekerom. Znaš, drago mi je da smo se sreli. Izašla sam tek tako, nisam imala neki cilj, prijala mi je ova noćna atmosfera koja me je izvukla napolje.
Krenuli smo ćutke niz Vlajkovićevu. Oduvek sam volela Stari Beograd. Ne zbog ne znam kakvog prestiža, zapravo, luksuza je sve manje u tom delu grada. Alu duša Beograda se tu najbolje oseća. Svi ti naši beogradski preci koji tumaraju istim tim ulicama kojima danas šetamo. Meni je to fascinantno. Kao i predratna arhitektura koja hipnotiše I otkriva neke druge svetove, a beogradski asfalt na magičn način uvek dovede do pravog mesta. Ovog puta do veličanstvenog ukusa čokolade. Ljuba nije preterao. Bila je ono što mi je trebalo, magično.
– Uh, uz ove spajsi čokoladice, znaš šta bi išlo savršeno? Jedan dobar konjak!
– Piješ, često?
– Oookkk, gospodin Frojd progovara, jeste li već počeli sa psihoanalizom doktore?
– Naravno, od samog početka!
– I? Koju biste mi dijagnozu dali? U stvari, zanemari dijagnozu, šta nudite od terapije?
– Ne treba tebi ksanaks, valijum ili neka slična glupost. Samo ljubav. Rekao sam ti da nisam konvencioanlni psihoterapeut, ne verujem u medikamente, osim kod ozbiljnih oboljenja. Za ovo ostalo, jednostavan recept, oatarasi se pijavica koje ti crpe energiju, oteraj ih u pi*ku materinu, ne odgovaraj na pozove koje znaš da ćete isprovocirati, nauči da kažeš NE i nemoj da imaš grižu savesti od stvari koje te čine srećnom. A sad, uzmi čokoladu. Nemoj brojati kalorije, nego uživaj svim svojim čulima, kao dete!
ČOKOLADA KOJA SE NEOČEKIVANO POJAVLJUJE I REŠAVA STVAR
SASTOJCI:
– 2 dl vode
– 250 g mleka u prahu
– 500 g šećera
– 1 kašičice arome vanile
– 100 g kakaoa
– 250 g putera
– 200 g badema
PRIPREMA:
Stavite vodu da provri, dodajte mleku u prahu, kakao, šećer, vanilu i na tihoj vatri kuvajte uz povremeno mešanje, oko 15 minuta. U toplu masu dodajte maslac i na kraju seckane bademe. Izlijte masu u pliću tepsiju i odložite u frižider do sutra. Iseckjate oblike koje želite i poslužite uz omiljenu kafu ili konjak.
Prišao mi dovoljno blizu da sam mogla da osetim svaki njegov dah. Bio je savršen. Suptilan, ali tako seksi parfem, pomešan s omekšivačem. Brine o sebi. Volim to kod muškarca.
Stajala sam kao ukopana. Želela sam da me poljubi. Želela sam da pobegnem, a nisam mogla da se pomerim. Sklonio mi je kosu iza uva. Prišao mi je i šapnuo da bi voleo da me vidi ponovo. Srce je počelo da mi lupa. Aritmija. Anksioznost. Želja… Sve bih sada s njim. Odmah. A nisam htela da mu to pokažem.
Uplašila sam se, ali sam se svojski trudila da to ne primeti, zanemarivši činjenicu da je psihijatar.
Pogledala sam ga i usne su same od sebe počele da rade ono što smo se mi ustručavali.Lagano sam se izmakla i prošaputala da bih morala da pođem.
– Voleo bih da te ispratim, ako nemaš ništa protiv?
– Naravno
Ćutke smo izašli iz kafea i nastavili da koračamo pod neonskim gradskim svetlima. Bilo je buke, ali ne one koja smeta. To bio naš grad. U nekom trenutku smo se ovlaš uhvatili za ruke dok smo prepričavali dogodovštine od pre desetak godina.
Bilo je lepo. Dugo nije bilo tako jednostavno, bez spektakluranih iznenađenja, vatrometa, skupih pića, preglupo potrošenih para i muzike od koje nisi mogao da čuješ ni svoje misli. Bilo je prosto. Bilo je tiho, intimno i blisko Kao susret dva davno izgubljenja prijatelja koji su s vremena na vreme čeznuli jedno za drugim. Kao Aomame i Tengo.
Pogledali smo u nebo i videli dva Meseca.
Mala ispravka. Xanax se čita zanaks, ne ksanaks.
Sestro, svaka čast! Obožavam tvoje priče! bravooo
Ovo je… ovo je… taaaaaaaako dobro!
Hvala puno draga Negoslava 🙂