Dočekala sam taj sveti, prvi dan odmora, obojila ga u crveno slovo i uredno nisam apsolutno ništa radila osim pakovanja kofera. Nikada nisam prerasla onu „putničku groznicu“, još uvek sam kao malo dete pre nego što treba da otputujem negde, a Grčkoj se pogotovo radujem. Peščana plaža, miris borovine, domaće vino, lignje i savršeno začinjena tzatziki salata! Voda mi je pošla na usta od same pomisli na njihov kuhinji, mada nije ni čudo jer nisam jela od jutros. Nego, jesam li podelila sa vama moj omiljeni recept za tzatziki? Ne? A, pa to ćemo momentalno da ispravimo, pazi sad:
TZATZIKI SALATA
SASTOJCI:
- 1 veći krastavac
- 1 šolja (2dl) grčkog jogurta
- 1 kašika kislele pavlake
- 1 čen belog luka
- 2 kašičlice grčkog miksa za tzatziki (ili beli luk u prahu, so, biber, sveže seckana ili suva mirođija)
PRIPREMA:
Narendajte krastavac, ocedite ga od viška tečnosti i pomešajte sa jogurtom, pavlakom, belim lukom koji ste sitno iseckali i začinima. ostavite da odstoji u frižideru par sati pre služenja.
Koliko god volim svoj Beograd, volim i da odem „preko“. Čini mi se da ga kad imam mogućnosti da putujem čak i mnogo više volim. Onaj momenat kad u zoru krećem na aerodrom mi je totalno magičan i nikada mi nije mrsko ustajanje rano ako je zbog putovanja. Još bolji osećaj kada slećem na aerodrom, pogotovo neki novi, na kom do tad nisam bila.
Petra i ja, na kefalonijskom aerodromu. Uzbuđenje, level: roditelji su nas pustili da prvi put letujemo same. Nekada smo imale tradiciju da zajedno letujemo, ali obaveze, manje-više uspešne ljubavne veze i nepoklapanje godišnjih odmora su nam tu radost stavile na pauzu. Sve do danas 🙂 Milena je u Grčkoj već dve nedelje, trebalo bi da se nađemo sa njom, ali je nema.
– Petra, jesi li sigurna da si joj javila tačno vreme? Milena obično ne kasni – pitam,već uznemirena jer smo pokupile i kofere a od Milene ni traga ni glasa.
– Ma da, opušteno, samo što nije.
I kako je to rekla eto nje. Vozi se na onom čudu za kofere koje gura nasmejalni Crnja.
– Žene, ’de ste breee! U kako mi je drago da se konačno vidimo! U al’ sam nekulturna, da vas upoznam, ovo je Džoni. Džoni dragi je bio tako sladak da mi pomogne sa ovim čudom za kofere, a usput sam skontala da je totalno super! Zar nije sladak?
Petra i ja se upoznajemo sa njim, zbunjene, Džoni ne skida osmeh sa lica, ne progovara, samo klima glavom u znak pozdrava (valjda?).
– Sad sam ga upoznala, Džoni vam je inače kralj ovde na plažama Kefalonije, je’l tako Džunule, a? Mislila sam da ga povedemo sa nama, baš mi je simpatičan. Vi, jeste žive? Idemo do vile da se odmorimo pa na plažu.
I tako smo se nas tri uputile prema mestu gde ćemo biti smeštene, sa koferima, započetim pričama i Džonijem – novim prijateljem koji ništa ne razume, ali mu to ne smeta da i dalje bude nasmejan i raspoložen da nam pomogne oko svega.
Inače, ne znam da li ste primetili, lokalne bakute u Grčkoj, pogotovo u ovim selima, nisu ništa drugačije od ovih naših dežurnih žbireva. Sede ispred kuća na tremu i gledaju prolaznike, povrmeno coktajući i prevrćući očima.
Jedna se prekrstila kad smo prošli pored njene kapije. Imala je isti urokljivi pogled kao moja komšinica sa Dorćola. Nije baš da verujem u „znakove pored puta“ to je više Petrin fazon, ali od te urokljive bakice je sve krenulo. Celo ludilo koje će trajati narednih deset dana.
Petra, Milena i Džoni su ipa odlučili da idu pravo u bar. Ja sam otišla na plažu, a dogovor je bio da me posle pokupe. Jedan od razloga zbog kojih smo se odlučili baš za ovo mesto je zato što srpski jezik ne bi trebalo da čujemo uopšte za tih deset dana ili veoma retko, tako nas je bar Milena uveravala kad smo se odlučivale za aranžman jer je ona navodno već bila ovde, doduše pre sedam godina.
Trudile da izbegnemo „naše“ je zato što smo na našem poslednjem zajedničkom odmoru nalatele na neku nenormlanu ekipu iz Beograda, pa se ceo odmor pretvorio u još veću ludnicu, a kad smo se vratile kući, svima nam je bio potreban rehab.
„Plaža je prelepa, peščana, odmah tu ispred vile u kojoj ćemo biti smeštene, a naših ljudi nema uopšte! Nema ko da nas smara, uglavnom dolaze Italijani, Britanci, Rusi, ali generalno ih u ovom periodu ima malo. Uživaćemo samo tako“, rekla je Milena.
Plaža i nije bila baš impozantna, umesto peska sitniji šljunak, a naroda koliko hoćeš. Voda je sa druge strane bila apsolutno prelepa, čista, plava i prijatno topla. Namestila sam peškir na ležaljku, namazala se uljem, legla i zatvorila oči. Ovaj odmor ću stvarno iskoristiti da lepo napunim baterije. Dve sekunde kasnije, grudva peska pogodila me je u lice!
– Vera! Vera,rekla sam vam da ne trčite kod tih ležaljki! Vodiću te kući na spavanje pod hitno, jesi li čula! Ve..Vera! Ne smetaj čoveku, ne prosipaj mu pesak u torbu! Veeeraaa!
Dotična keva je urlala sve vreme pokušavajući da zavede red. Svi smo je čuli dobro, svi osim Vere koja se poput Demijana zlokobno smejala dok je peskom posipala ljude. U trenutku skapiram da sam na jebenoj Adi Ciganliji. Ispred mene tinejdžeri iz Niša, dole bliže vodi tri-četiri ekipe iz Beograda i bar dva tri roditelja koja se istovremeno nadvikuju. Pakao, moj, ne Danteov, ovaj je žešći.
Prilazi mi keva, očigledno ova najglasnija, Verina.
– Izvini molim te, strašno je nemirna, našla je tu nekog malog iz Niša, pa samo trče i smetaju ljudima. Ja sam Nataša, a ova mala šmizla što ti je proslula pesak u lice, he,he je Vera, a tamo, onaj sa slamenim šeširom što se zarumeneo sav, e to ti je Miroslav, moj muž. Ti, odakle si? Sa kim si došla? Videla sam po knjizi koju čitaš da si iz Srbije, he, he, pa reko’ da priđem da se upoznamo.
– Iz Beograda, tu sam sa prijateljima, nego sam samo ja danas na plaži (i zabole me baš i za tebe i za tvog Miroslava sa jebenim šeširom, mislim u sebi, a trudim se da budem koliko toliko ljubazna).
– Ma daaaj! I mi, iz Zemuna,ha! Pa, nemoj da budeš sama, hajde dođi kod nas! Je l’ voliš kuvani kukuruz? Kupio Miroslav kukuruza jutros u prodavnici, ja skuvala na brzaka, ima taman još dva klipa za tebe, hajde nemoj da se stidiš!
– Hvala, zaista ne mogu, ali kao da sam uzela. Pravo da Vam kažem, moram upravo da otkucam jedan važan mejl za posao pa sam malo u gužvi
– Posao? Na plaži? Juuu…A ja sam ti i zaboravila kako to izgleda, sva ta frka, žurba, stres oko posla, ma idi…da mi nije mog Miroslava…nego, poslušaj ti mene, nađi nekog dobro čoveka i bog da te vidi!
– Imaću to na umu, a sad bih stvarno trebalo…
– I ja sam nekad bila tako kao ti, borila se za neku karijeru i onda shvatim jednog dana da mi vreme prolazi, a ja se nisam ni udala, ni decu rodila, sama, ali, eto, sa platom. Ne bih mogla ni psa da nabavim jer ne bih imala kad da ga čuvam! I šta ti to znači? Ništa! A dobrog čoveka nije tako lako naći, ja da ti kažem, a-a! Pa nije to baš, odeš u grad, sedneš u kafić, a udvarači samo niču. Nema toga više, sad su svi nešto uzdržani, svako pilji u telefon i bira najbolji filer za selfi, samo od tih lajkova slaba vajda u stvarnom životu, kontaš?
– U pravu ste…
– Mog Mikija ti Fejsbuci i te gluposti ne interesuju. Ode ujutru na posao da radi i zaradi, posle se vrati kući, a meni ne bude teško posle da prinesem i odnesem, muči se on za sve nas. I Vera od druge godine ide na engleski, plaćamo skoro 6.000 mesečno, ali vredi! Ide i na balet i u školicu lepog ponašanja i na…Veeera! Pa dobro koliko puta moram da ti kažem da ne bacaš pesak na ljude! Batina ćeš dobiti! Sad ću oca da ti pošaljem! Izvini molim te, znaš kako su nestašni u ovim godinama, videćeš kad dobiješ svoje, he,he, samo prvo moraš jednog finog frajera da nađeš. I nemoj, molim te da mi persiraš više
– Poput Miroslava?
– Eh sad, ne preteruj i ti! Pa nema takvih baš puno. Nego moram da idem do ove male, udaviće onog malog Nišliju, gle šta mu radi! Neee, Vera!
Pakao. I u njemu ja.
Udahnula sam i vratila se u pozu za sunčanje. Kad ono, nema sunca. Zaklonio ga…ma, ko je to? Pomeram se, skidam naočare i ispred sebe vidim veliku rumenu glavu sa slamenim šeširom. Miroslav!
– Lepa, ako ti zatreba nešto, ali BUKVALNO bilo šta, samo mi mahni…Nataša, čak ne mora ni da vidi, ako me kontaš, he,he
Ovo se nije desilo upravo, zar ne? Ustajem sa ležaljke, kupim stvari i krećem ka baru. Sunčanje može da sačeka sutra. Za stolom, moja ekipa je postala još rasploženija i glasnija.
Milena me grli i otvara mi pivo.
– Šta je, ispeklo te sunce? Pakao je, stvarno!
– A ne, nije, upravo dolazim iz njega i više se ne vraćamo tamo…sutra ja biram plažu
– Dogovoreno!
(Nastaviće se…)
