Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
U Beogradu uvek tražiš nešto. Ili posao ili stan ili dečka. A ako ti fali problema, to ćeš verovatno najbrže da iskreiraš. Imam drugaricu koja često kaže, ma nismo mi žene komplikovane, samo malo dramatične jer obožavamo filmove! Jesmo, neka manje, neke više. I umemo da pretarmo ponekad. Ali svima se desi.
Zato nisam mogla da osuđujem Milenu kad mi je ispričala za incident na svadbi. Jebiga, previše sam je dobro razumela da bih joj držala slovo. Zagrljaj je bio bolja varijanta. I nutela čokoladice, uvek perfect match kod ovakvih filmova.
Nisam vam rekla, ali počela sam da trčim. Tako sam i te nedelje ustala u 6 i kad sam se vratila sa trčanja, napravila ovsenu kašu i uživala u jutru.
Iz te moje spontane meditacije prodrmalo me je zvono interfona. Opet. I opet.
Nije poštar, više deluje kao da su uterivači dugova bokte.
– Da?
– Hej, ženo, ja sam, otvaraj. Napravila sam sranje.
Milena. U sedam ujutru ako se pojavi kod mene verovatno je noćas zaglavila u gradu pa zaboravila gde je i da li je parkirala auto. Ušla je u stan u svečanoj haljini, pocepanih čarapa i razmazane šminke, sa salonkama u rukama.
– Jesi OK? Provod izgleda i nije bio neki?
– A, pazi, realno je mogao da bude. Hoćeš da nam staviš kafu?
Sličan smisao za humor nas je možda i najviše povezivao od svega i zato sam je toliko volela, jer ja kao i ja umela da svaku tragediju pretvori u komediju. I zato obe obožavamo Vudija Alena.
– Da nemaš nešto slatko? Znaš da nisam neki slatkoholičar, ali sad bi mi baš prijala neka čokolada.
– Nemam, ali ako možeš da sačekaš, tipa, pola sata napraviću ti nešto mnogo lepo, kapiram da bi ti sad dobro došlo. Ili možda prvo hoćeš rakiju uz tu kafu?
– Neka, preskočiću rakiju, možda i na neki duži period. Čekam to „nešto mnogo lepo“.
NUTELA ČOKOLADICE
Foto: Zoran Lončarević
SASTOJCI:
200 g nutele
200 g euro bloka
100 g pečenih lešnika
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euro blok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euro blok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Milena je zapalila cigaretu, srknula kafu i počela ispovest.
– Sećaš se Mladena? Počeli smo kao da dejtamo pre dva meseca, pričala sam ti o njemu?
– Konačno si se zaljubila, a to od onog nosatog umetnika nikako da se dogodi. Pa šta se desilo?
– Tip je ispao debil. Koliko god da je bio kjut, koliko god da je bio ludački sex, gotovo je.
Znaš kako sam se trudila da se ne zaljubim! Ali, to nije nešto što može da se kontroliše i pre nego što sam i skapirala šta se dogodilo, PAF! Već sam bila u oblacima. Najviše me je privuklo što je totalno opušten tip, bez nekih patoloških trauma, paranoja. Samo smo krenuli da se vozimo i sve je išlo lagano, spontano. A pored njegove velike kite, oduševila me je iskrenost. Nikad se nije ustručavao da mi kaže kako stoje stvari i kako se oseća! Jesi svesna koliko je to retko?
E tu sam se i zajebala. Pre otprilike dve tri nedelje, pomenuo mi je da treba da ide na svadbu kod dobre drugarice i pitao me da idem sa njim, kao sad smo zvanični, upoznala sam dosta njegovih bliskih prijatelja i to. Idemo da se zezamo, kaže. Ja baš i ne volim svadbe, ali bilo je onih na kojima sam se bolje provodila nego u Barutani!
Nisam bila sigurna ni hoću li iskulirati tu varijantu, međutim, pre nekoliko dana dogovaramo se gde ćemo sad za vikend i on mi kaže, e vidi u subotu ne mogu nikako jer imam tu neku svadbu kod drugarice.
Možda je trebalo nešto odmah da kažem, ali bilo mi bez veze. Šatro štitim njegovu zonu komfora, a meni neprijatno. Rešim da prećutim, iskuliram sve.
Ali đavo mi nije dao mira, kako se jebena svadba približavala, ja sam bila sve uznemirenija jer iako mi se nije ni išlo, užasno me je kopkalo zašto se predomislio i nije mene zvao.
Nismo se čuli u subotu, nisam htela da ga zovem, uzenimirila bih se još više. Pustila sam mu samo SMS da idem na masažu i da neću biti dostupna neko vreme. Sati su prolazili, nervoza u meni je rasla iz želuca sve do grla. E kad je dotle došlo, više nisam mogla da trpim!
Okrenula sam Cileta, znaš onog mog geja što mi pravi društvo kad organizujemo ona modna dešavanja. Dramatičnija je diva od mene, pa mi se nekako skroz uklapao u taj dizajn. Tebe nisam ni pomišljala da okrenem, znala sam da bi me zaustavila, a ja bih pre umrla da se nisam uverila svojim očima. Naravno, pre svadbe smo se našli kod mene, taman da mi sredi šminku i da se malo zagrejemo.
– Milena! Lažeš da si stvarno otišla nepozvala na tu svadbu?! I još si pila? Koliko si popila?
– Dovoljno da budem sigurna u to što radim. Izgledala sam strava, nego mi krivo što sam ove nove čarape iscepala…Laganeze smo izašli na Bulevar da uhvatimo taxi. Tu me je Cile oduševio jer se setio i pljosku da ponese!
***
– Uzmi lepa, taman malo da se ohrabriš vidiš da si nešto posustala!
– Jao Cile pa ti si car jebote! Ma ko je posustao, pa ne radimo ništa loše, samo idemo da im čestitamo i pokažemo ko su bičarke od stila i kako se postavljaju standardi!
– Znam maco, ja te uvek podržavam, nego, nešto razmišljam, a šta ako nas pitaju, sa čije smo strane, mladine ili mladoženjine? Šta je uljudnije da kažemo?
– Neće to niko da nas pita, uostalom odmah ćemo da nađemo Mladena da se pozdravimo
– Auuu, pa ja ne znam hoće li nas odobriti, možda bolje da se ti i ja zezamo malo dalje, kod muzike recimo?
– Ne mogu da nas ne primete, vidi kakve smo lepote, biće im drago da smo došli da dignemo atmosferu. Tebi strava stoji taj pink džemperić!
Posle nerealne sume koju smo platili taksisti za vožnju do periferije, ulazimo u zadimljenu salu koja se od šatora razlikovala samo jer je imala zidove.
Piči Ceca, zvučnici se tresu. Nije baš bilo ni gužve, a na podijumu za ples samo neki uštogljeni matorci što se klate. Posle šampanjca i konjaka malo je već počelo da mi se muti, ali Cile je kao i uvek imao neke ludačke komentare pa smo počeli da se vrištimo tu odmah pored ulaza.
E sad da li zbog toga ili što smo mnogo lepi, već su počeli da nas gledaju. I prilazi nam mlada, ta valjda Mladenova drugarica. Iskreno, pojma nemam kako se zove. Imala je užasno iritantan glas.
– Ćaoooo!!! Baš mi je drago da ste doooošlii!! Vi ste beše Markovi školski drugariii???
– Niiiismooo! Ali srećno venčanje, nadam se da će dugo trajati! Kaži mi gde je Mladen?
– Koji Mladen? A mikica moooooj!!! Evo ga prilazi! A nije mi rekao da će dovesti prijatelje?
– Nismo prijatelji, a kao što vidiš nije nas ni doveo!
Prišao mi je, crven u licu i škripeći zubima pitao me odakle ja tu.
– Šta otkud, pa zvao si me! A pošto si došao bez mene, povela sam svog +1
– Ja te zvao? To je Milena bilo pre tri nedelje! Kasnije sam shvatio da bi ipak želeo da idem sam jer sam znao da će ovde biti moja bivša pa sam htepo da izbegnem neprijatnu situaciju. Ali, očigledno da od sramote nisam mogao da pobegnem!
– Pre tri nedelje? Pa šta istekao rok trajanja? Mi smo čuli da je ovde do jaja zezanje, pa smo došli i mi malo da uživamo, popijemo po koju i da nas upoznaš sa prijateljima, mladencima, rodbinom…ne znam, možda devojkom?
– Devojka, uskoro bivša, je ispred mene, lepa i u vidno alkoholisanom i incidentom stanju. Okreni se i idi molim te! Ne blamiraj me sa svojim pederom pred mojim prijateljima! Ionako si rekla da ne voliš svadbe i da mrziš narodnjake! Odlazi!
– Ja??!! E pa volim Cecu! Daj taj mikrofon seko!Dobrodošli drugoviiii, na našu maluuu maskaradu, šampanjac otvorite, otkačimo se do daske, i da se goli skinemo ostaće nam naše maskeee!
– Ludačo! Treba ti pomoć!
– ’Ajmo sad jedna za mladence, dobrodošli drugovi na našu malu…ok, ok idemo, ionako vam je krš žurka, seljačine!
– A tebi mlada ko da je baba Slavka birala venčanicu – doviknuo je Cile dok je sa čašom u ruci istrčavao za mnom.
Tu odmah ispred sam se rasplakala, saplela i pocepala čarape. Cile je opet sredio taksi, pa smo otišli do grada, bili na još goroj žurci, pa na KPTM afteru. Posle toga sam bila još depresivnija. I eto me kod tebe na kafi.
– Au, ženo!
– Jebiga, možda sam malo preterala, a svejedno nisam dobila odogovre. Muškarci su kreteni!
– Pa jesu uglavnom, ali ni mi nismo bolje. I šta sad? Jeste se čuli posle toga?
– Ne, ali ni ne želim da ga čujem, ispao je veći šaban od svih finih koje sam ikada znala. Nego, jesu spremne te čokoladice?
– Jesu, ali pazi, užasno su adiktivne, nema šanse da te zadovolji samo jedna. Uostalom, kao i gluposti koje praviš, nikad dosta!
– A znaš kako sam lepo pevala na svadbi?
– Verujem, to ćemo jednom zajedno negde, samo bez konjaka i šampanjca, može?
Ima onih perioda kada si sasvim zadovoljan sobom i svojim životom, sve nekako teče i sasvim je u redu. Ne dešava se ništa spektakularno, a opet sudelujemo u nekim predivnim jedinstvenim trenucima. U takvim periodima, ne žalim za prošlošću, ne razmišljam o budućnosti, nemam strahove. Osim ako vidim neku odvratnu bubu, pa mi iskonska jeza prožme celo telo. Ali nešto vise od toga? Ne.
Ne tražim partnera i ne maštam o princu na belom konju koji će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Jok, to ostavljam Sili, onoj koja nikad ne umire i uvek me digne.
Sa prijateljicama se već neko vreme nisam videla, Milena je zapalila u Grčku gde putuje svake godine i ostaje do septembra, Petra drži seminare češće nego inače, a Boža i Mara su svratili pre neko veče do mene.
Dok sam u susret sumraku koračala Kosovskom i udisala beogradski asfalt kao da sam tek kročila na gradsko tlo, tu negde kod Muzeja Kinoteke naleteh na starog poznanika Ljubu.
– Gle, gle, gle, da li je to moja stara nepreboljena simpatija? Kao kliše je, ali stvarno se nisi ništa promenila, zgodna, dugokosa plavuša koja i dalje mami uzdahe! Pa, gde si mala, drago mi je da te vidim. Kako si? Šta ima?
– Ljubo! Ti se, bogami, i te kako jesi promenio, na bolje! Wow, da mi nisi prišao verujem da te ne bih ni prepoznala, baš si super izgledaš, a I ta brada ti odlično stoji. Kakos i? Ti si sada, ako se ne varam psihijatar?
– Da, da, nastavio sam sa studijama ovde, pa sam se u Londonu doškolovao. Sad sam ovde otvorio privatnu ordinaciju. Nego, ako ne žuriš, hoćeš da sednemo negde na piće?
– Vrlo rado!
Ljuba je bio jedan od onih simpatija za koje se nikada nije pružila prilika da postanu nešto vise od toga. Sve je ostalo samo na, željI. kod mene i kod njega. Sudbina. Kasnije se, koliko sam čula oženio i dobio dete, pa me je ovaj pregršt komplimenata pomalo i iznenadio. Pogotovo poljubac u obraz koji je za trenutak trajao malo duže. A nije da sam želela da se prekine.
Seli smo u “Bivši bar”, naručili pivo, nepretenciozno, znamo se nas dvoje predugo. Nema potrebe da glumatamo.
– I? Ko će prvi da okreće strane pohabane biografije?
– Dame imaju prednost, ne? Hajde, evo ja ću. Završila faks, promenila dve kompanije, sada radim u malo manjem kolektivu, ali na boljoj poziciji, zadovoljna sam platom, ali kao i svi, volela bih da imam malo više slobodnog vremena i da ne vučem posao kući svakodnevno. Udala sam se, razvela, srećna sam, okružena sam prijateljima. E, da i dalje se družim sa Milenom, sećaš se nje? I otkrila sam Najdželu Loson u sebi, tako da korstim svaki dan da napravim nešto pikantno i slasno za nepce, bez kokaina, naravno. Na Dorćolu sam i dalje. I dalje ga obožavam, kao i kasne noćne šetnje Beogradom. A ti?
– Strava, mislim, ne razvod, kapiram da ti je teško pao…
– Pa, u početku, naravno, ali znaš tako je trebalo da bude, oboje smo sada mnogo srećniji i ispunjeniji, bila je to dobra odluka.
– Znaš i ja sam bio oženjen, imamo ćerkicu, Anu, ima šest godina. Naš razvod i nije protekao tako glatko, ali čini mi se da otpočetka nisu štimale neke stvari i jebiga, prelomilo se. Sada funkcionišemo ok, Ana je dobro, vikendima je kod mene, preko nedelje kod moje bivše i tako. A ja sam psihijatar koji pomaže ljudima da prebrode svoje problem na nekonvencionalan način. Organizujem različite radionice i seminare i iskreno volim svoj posao. Ne viđam se ni sa kim trenutno, iskreno malo sam više fokusiran na posao. Nego, ako nemaš pametnija posla, ima tu na ćošku jedno sjajno mesto sa različitim čokoladicama, inače moja sestra ih pravi u saradnji sa
– tom franšizom. Hoćeš da se prošetamo? Nekako mi se čini da ni ti, ni ja ne bismo imali ništa protiv malo serotonina?
– Može! Čokoladu ne odbijam, a bogami ni šetnju sa jedna takvim šmekerom. Znaš, drago mi je da smo se sreli. Izašla sam tek tako, nisam imala neki cilj, prijala mi je ova noćna atmosfera koja me je izvukla napolje.
Krenuli smo ćutke niz Vlajkovićevu. Oduvek sam volela Stari Beograd. Ne zbog ne znam kakvog prestiža, zapravo, luksuza je sve manje u tom delu grada. Alu duša Beograda se tu najbolje oseća. Svi ti naši beogradski preci koji tumaraju istim tim ulicama kojima danas šetamo. Meni je to fascinantno. Kao i predratna arhitektura koja hipnotiše I otkriva neke druge svetove, a beogradski asfalt na magičn način uvek dovede do pravog mesta. Ovog puta do veličanstvenog ukusa čokolade. Ljuba nije preterao. Bila je ono što mi je trebalo, magično.
– Uh, uz ove spajsi čokoladice, znaš šta bi išlo savršeno? Jedan dobar konjak!
– Piješ, često?
– Oookkk, gospodin Frojd progovara, jeste li već počeli sa psihoanalizom doktore?
– Naravno, od samog početka!
– I? Koju biste mi dijagnozu dali? U stvari, zanemari dijagnozu, šta nudite od terapije?
– Ne treba tebi ksanaks, valijum ili neka slična glupost. Samo ljubav. Rekao sam ti da nisam konvencioanlni psihoterapeut, ne verujem u medikamente, osim kod ozbiljnih oboljenja. Za ovo ostalo, jednostavan recept, oatarasi se pijavica koje ti crpe energiju, oteraj ih u pi*ku materinu, ne odgovaraj na pozove koje znaš da ćete isprovocirati, nauči da kažeš NE i nemoj da imaš grižu savesti od stvari koje te čine srećnom. A sad, uzmi čokoladu. Nemoj brojati kalorije, nego uživaj svim svojim čulima, kao dete!
ČOKOLADA KOJA SE NEOČEKIVANO POJAVLJUJE I REŠAVA STVAR
SASTOJCI:
– 2 dl vode
– 250 g mleka u prahu
– 500 g šećera
– 1 kašičice arome vanile
– 100 g kakaoa
– 250 g putera
– 200 g badema
PRIPREMA:
Stavite vodu da provri, dodajte mleku u prahu, kakao, šećer, vanilu i na tihoj vatri kuvajte uz povremeno mešanje, oko 15 minuta. U toplu masu dodajte maslac i na kraju seckane bademe. Izlijte masu u pliću tepsiju i odložite u frižider do sutra. Iseckjate oblike koje želite i poslužite uz omiljenu kafu ili konjak.
Prišao mi dovoljno blizu da sam mogla da osetim svaki njegov dah. Bio je savršen. Suptilan, ali tako seksi parfem, pomešan s omekšivačem. Brine o sebi. Volim to kod muškarca.
Stajala sam kao ukopana. Želela sam da me poljubi. Želela sam da pobegnem, a nisam mogla da se pomerim. Sklonio mi je kosu iza uva. Prišao mi je i šapnuo da bi voleo da me vidi ponovo. Srce je počelo da mi lupa. Aritmija. Anksioznost. Želja… Sve bih sada s njim. Odmah. A nisam htela da mu to pokažem.
Uplašila sam se, ali sam se svojski trudila da to ne primeti, zanemarivši činjenicu da je psihijatar.
Pogledala sam ga i usne su same od sebe počele da rade ono što smo se mi ustručavali.Lagano sam se izmakla i prošaputala da bih morala da pođem.
– Voleo bih da te ispratim, ako nemaš ništa protiv?
– Naravno
Ćutke smo izašli iz kafea i nastavili da koračamo pod neonskim gradskim svetlima. Bilo je buke, ali ne one koja smeta. To bio naš grad. U nekom trenutku smo se ovlaš uhvatili za ruke dok smo prepričavali dogodovštine od pre desetak godina.
Bilo je lepo. Dugo nije bilo tako jednostavno, bez spektakluranih iznenađenja, vatrometa, skupih pića, preglupo potrošenih para i muzike od koje nisi mogao da čuješ ni svoje misli. Bilo je prosto. Bilo je tiho, intimno i blisko Kao susret dva davno izgubljenja prijatelja koji su s vremena na vreme čeznuli jedno za drugim. Kao Aomame i Tengo.
Pogledali smo u nebo i videli dva Meseca.
