Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Je l’ verujete vi u paralelne univerzume? Ponekad mi je prosto neverovatno da toliko ljudi u ovom gradu živi totalno drugačije realnosti. Doduše, da smo svi isti, nema šanse da bi bilo ovako zanimljivo. Zato i volim Beograd, imabukvalno svega!
Pankera, rejvera, šabana, manijaka, pseudo-elite, intelektualaca i naravno puno divnih ljudi. Ima i ta neka sorta poput Milene iz Pirota. Da ne bude zabune zbog moje drugarice koju već dobro poznajete, zvaćemo je po njenom nadimku –Maca.
Maca se doselila kao podstanarka kod Petre. Taman dok završi studije na jednom „čuvenom“ i vrlo popularnom beogradskom „Univerzitetu“, a posle će polako da traži zaposlenje. Ne žuri, rekla je, ionako bi volela najpre da se skući i dobrano uda. Pa sve ostalo, laganeze.
Svratila sam do Petre konačno posle dugo vremena. Taman što mi je servirala čaj i veganske kolačiće, u dnevnu sobu ušetala je Maca. U lila plišanoj „Kavali“ trenerci i zelenim čupavim papučama, sela žena ispred nas, zapalila „Eve“ i izdominirala ko uragan Irma.
– Draga da te upoznam, ovo je Milena, živeće u onoj sobi koju sam ranije izdavala. Milena je iz Pirota, ali je došla u Beograd da studira.
– Ma, šta da studiram, došla da se udam bre! Heheh, nemoj me zvati tako Mi-lena, ne volim to bre. Maca, Maca me svi zovu i na fakultet i ovako.
Ukočila sam se. Nisam mogla da pomerim pogled sa njenih obrva koje, kao da su zarobljene na njenom čelu, uporno vrištale „upomoć!“.
– Drago mi je Maco. Baš u Pitotu imam jednu bas dragu prijateljicu
– Ma koji crni Pirot, pa sad sam s Dedinje bre, haha, a lepo sam se i uklopila ovde mogu ti reći i ne vraćam se tamo! A sve imam! Moji su pravo da ti kažem, imućni prilično, otac mi je direktor jednog preduzeća, majka ima dva lokala, sestra isto, svako svoja kola i lepo im je tamo, a oni su gospoda pa umeju da uživaju za sve pare! A ja šta ću, volim Beograd, osećam se kao da sam odrasla ovde na Dedinje!
– Pa lepo baš, a na faksu kako je? Koliko imaš ispita do kraja?
– Jao, nemoj mi tu temu! Kakvi ispiti, ja sam se i prošle godine jedva izvukla. Da mi otac nije ovde u Beograd sredio kod neki svoji uticajni prijatelji iz partije, đavola bih ja položila i izašla iz te moje frustracije. Ali Petra, ženo, nemoj to majci da kažeš, to je moja i tajkova tajna, ona ne smej da sazna! A Beograd što volim, majko mila! Što jedna moja prijateljica kaže ili Holivud ili Beograd, nema treće bre! Vidi, vidi papuče što sam juče kupila, a? Je l’ ti se sviđaju? Platila sam ih papreno, 200 evrića, ali to me tatko častio. Jao, vidi koliko je sati, brišem! Idem do solarijuma, pa se vidimo kasnije, ljubim!
***
– Petra, ? Ćeš izgineš od fenseraj! Daj ženo, ’aj palimo negde da popijemo čaj na miru, sve mi ovde vrišti na rijaliti!
– Ubićeš me, ali obećala sam joj da ćemo otići do Obilićevog venca na kafu. Rešila žena da nađe muža, šta da ti kažem.
– Ma gde bre? Na Obilićevom vencu? Sada?
– A ma ne, to je, kaže, samo za „dnevnjak“, a posle se nalazi sa drugaricama pa idu do Beton hale. To ti je, ako nisi znala sada turbo-urbana lokacija za udavače. Ima svega, od Crnogoraca do Turaka.
– Pa, šta ćeš i ti da se priključiš ekipi ?
– Idemo samo sa njom na tu jednu kafu, posle ti i ja palimo na drugu stranu, a ona na svoju.
– Ubiću te!
Pola sata kasnije Maca se vratila u punom sjaju sa ogromnom kosom na glavi, u tigrastom sakou i stileto štiklama. Pogledam se u ogledalo, h&m majica od 500 dindži, farmerke i starke i čupava, malo manja kosa.
– Znaš kako, ja mislim da ćemo nas dve samo da ti pokvarimo koncept, vidiš da si se doterala, bolje drugi put da kafenišemo, ozibljno!
– Ma ne lupaj, to je još bolje tako zbog kontrasta! Ženske, uzmite ove pužiće što mi je majka poslala. Smara me s tu domaću hranu, pa svaka tri dana moram ko kreten da se cimam do autobuske stanice. A ja to ionako ništa ne jedem.
– Jaooo vidiii! Pa to je još sa onim pirotskim sirom, obožavam ga! Pa kako ne jedeš, ovo deluje baš ukusno!
– Jok! Ja to seljačko ne mirišem baš, a mnogo je kalorično, neću imati vremena sutra za teretanu. Uzmite si pužiće!
PUŽIĆI SA SIR I PEGLANU KOBASICU IZ PIROT
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. „Pužići“ se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
***
Sat vremena kasnije, našle smo se u novoj epizodi horor serijala. Ako mi nešto u ovom gradu stvara anksioznost, to je faking Obilić! Mogla bih na prste jedne ruke da izbroijim kafe popijene u tom delu grada. Međutim, ovo je bilo totalno egzotično iskutsvo. Od toliko crnogorskih đetića oko nas imala sam osećaj kao da sam u Budvi. Eto, taman još i ovo sunce granulo, ma milina!
– Ženske, ’oćemo da popijemo po neki koktel,a? Taman i da fotkamo za Insta, a? Može? I da se selfiramo, može?
– Koji crni koteli, kafa i sikter!
– Uf, pa kakve ste! Jao, jao, vidi ove macane sto do nas! Ne taj, desno, desno skroz! Gledaj onaj što ima ruku istetoviranu, e sa njim se zabavljala moja bivša cimerka, imam ga na Fejsu, sad ću da mu pošaljem poruku. Kakva mi je šminka? Je l’ mi se razlio sjaj?
– Nije, nije, top si!
– Ma ludilo, na Obiliću uvek sretnem nekog koga znam! Jao, evo ga, prilazi nam. Kako izgledam? Je l’ sam u full-u?
– Totalno!
***
Mlađani wannabe žabar, pregrejan od solarijuma, diskretno orange boje u beloj uskoj majici istetoviranih ruku i „Ken“ frizure, prilazio nam je u slowmotion fazonu. Ovo se jebeno ne dešava! Šta je ovo Jersey Shore?
– O, gde ste devojke, Maco lepoto, svetski izgledaš, nisam te prepoznao uopšte!
– Hvala, hvala, pa eto, malo sam se doterala, idem posle s nekim drugaricama i tako. Ti? Kako si? Sedi sa nama malo!
– Pa moram da palim uskoro, imam neke obaveze, ali možemo da se čujemo posle. Odakle si beše ti, izvini zaboravio sam, sve mi nešto poznato, ali nikako da se setim cele priče!
– S Dedinje!
– Haha, ma dobro, mislim, inače odakle si?
– Pa, s Dedinje bre! Išli smo zajedno na fakultet, ti si bio sa Lenom u kombinaciji nekoj! Ne sećaš se?
– A, da Lena, bravo, jeste! Da, da…Ništa, idem ja sad, svratio sam samo da se pozdravim, pa se čujemo lepa. Kisić, super si mi tako isfenirana!
– Ljuuubiiim! E tako ženske, obavila sam šta sam imala, a sad vas i ja napuštam!
– Oh, zar već?
– Da, da, pa ja pratim ovog macana već neko vreme. Završila sam sad, ostavila utisak, dominacija, haha. Ljubim vas, Petra, ženska ne čekaj me, dolazim kasno! Ako me majka bude zvala, kaži, otišla da spremam ispit kod Vesne. Ne, nemoj kod nje, kaži u biblioteku sam, učim. Opaaa, žurka, idemooo!
***
– Ode ova! Šta ćemo sad bez svog tog šarenila bokte?
– Jaooo fuck!
– Šta bi?
– Upravo me zove njena majka. Mrzim da lažem!
Halo? Jeste, jeste teta Lela, ja sam Petra, da. Aha, ok, ok preneću joj. Sutra? Sutra u 9 tačno u JKP Beogradski vodovod i kanalizacija u Deligradskoj. U redu, zapisala sam sve. Ne brinite ništa, preneću joj. Nemam pojma iskreno, ja sam u gradu, nisam je videla danas. Ok dogovoreno. Prijatno teta Lela!
– Šta je? Mala nije platila račune, a?
– Nećeš verovati ali otac joj je sredio posao, sutra treba da se javi tačno u 9 da potpiše ugovor i počne da radi. Provalili su je da je počela da se previše mangupira sa izlascima, pa su joj unapred završili neke stvari. I do kraja nedelje se seli da bude bliže firmi da ne kasni ujutro. Eto vidiš, šta ti je Jupiter u Vagi, sve se iskristališe kako treba na kraju. Bar u njenom univerzumu.
– Au. A šta nas u našem univerzumu čeka? Opet neki uragan?
– Loše finansije. Taman ovo poskupljenje struje što sledi
Komšiluk. Obično nije kao u reklamama za kafu gde te vesela bakica s vremena na vreme pozove na šnenokle. Ako imaš sreće, bar nećeš imati neurotične penzose sprat ispod zbog kojih ne smeš da koristiš mikser posle pet po podne.
Osim one paklene bakute sa četvrtog koja me proklinje pogledom svaki put kada prođem hodnikom, ostale komšije skoro i da ne viđam. Ponekad mi se čini da živim u ukletoj napuštenoj zgradi, jer ih samo čujem, ponekad. Mada, nije da se žalim, odgovara mi tako. Samo nezgodno je kad ne kupim sve što mi treba u prodavnici, a istripujem se da pravim neko ludilo u kuhinji.
Jeste udarila vrućina, ali mi se užasno jelo nešto slatko, a danima već merkam neku opaku američku pitu. Sutra je mami rođus, taman da je iznenadim.
AMERIČKA PITA SA CRVENIM VOĆEM
SASTOJCI:
500 g lisnatog testa
200 g šećera
450 g crvenog voća (jagode, maline, borovnice, kupine)
1 kašika brašna
1 kesica vanillin šećera u prahu
Sladoled od vanile
PRIPREMA:
Lisnato testo razvaljajte i položite u pleh koji ste prethodno namastili. Pripremite voće, a zatim pomešajte sa šećerom i brašnom. Dobijeni fil sipajte u pleh sa testom i lepo rasporedite. Prekrijte pitu ostatkom testa i stavite je da se peče na 200 stepeni oko 30 minuta. Uz pitu možete servirati i sladoled od vanile.
Dok sam čekala da se testo odmrzne, zapalila sam cigaretu i pustila Elu da peva. Napravila sam promaju i sela pored prozora. Volim svoj Dorćol!
Preko puta, stan sa savršenom terasom od jedno 20 kvadrata. Kako je tim ljudima dobro, pogotovo sad dok je leto! Oduvek sam maštala da imam takvu terasu i da većinu dana provodim tamo.
Pali se svetlo i na terasu istrčava crni labrador. Komšinica izlazi i pali cigaretu. Bosa, zagledana u savršen pogled, okreće se prema meni i mahne mi. Uzvratim joj. Duga, gusta crna kosa, crvena haljina, nije mnogo visoka, ali savršeno skladno građena.Razmišljam kako dugo nisam videla da tu neko živi, a nemoguće da mi je promakla ovakva žena, jer je bila tako neobična.
Ulazim u kuhinju, mesim testo i onda skontam da nemam obavezni sastojak: Šećer u prahu!
Prošlo je 21, ne radi mi najbliži supermarket. I šta sad? Ne pada mi na pamet da idem do one bakute, a nešto kapiram da mi ostatak asocijalnog komšiluka ne bi ni otvorio vrata.
Pa, ništa, eto povoda da upoznam novu interesantnu komšinicu.
Prelazim ulicu, ulazim u zgradu i penjem se stepenicama do poslednjeg sprata.
Ding-dong.
Ništa.
Ma, daj! Nije valjda da neće da otvori! Sestro, opusti se, treba mi samo šećer.
Ding-dong.
Otključava vrata i pozdravlja me osmehom.
– Hej, ćao, izvini što sam ovako banula. Živim tu preko puta, malopre smo se videle na prozoru. Počela sam setila sam da pravim pitu od jabuka, ali nemam šećer u prahu. Da nemaš slučajno jednu kesicu? Vraćam parčetom pite kad bude gotova.
– Zdravo, zdravo. Ma uđi slobodno, ja sam ionako sad ustala, biću budna cele noći. Moram da završim neki rad.
Ulazim u ogromnu dnevnu sobu koja je više podsećala na umetnički atelje sa predivnim bojama.
– Wow, super ti je stan! Ti si slikarka?
– Da, jesam. Sedi, jesi li raspoložena za čašu vina?
– Može.
Simona, slikarka koja poslednjih pet godina nije živela u Srbiji, ali se vratila da proda stan. Imala je oko 45 godina i živela sama, sa Džekom, labradorom. Sat vremena kasnije i dalje smo ćaskale na podu slušajući Četa Bejkera i, kao i sve žene, dotakle se one čuvene teme, o muškarcima.
Džek se došunjao do mojih nogu i stavio mi glavu na krilo. A Simona nije prestajala sa pričama koje su postajale sve zanimljivije.
– Znaš kako, ne mislim da bi žena pošto-poto morala da bude sa nekim.
Pogotovo ne da se uda. Ako baš želi, OK, ali siliti sebe na takav korak, ma, potpuno je besmisleno. Pričala je Simona dok je teatralno palila cigaretu. U njenoj ruci izgledala je neverovatno ženstveno.
– Je l’ si imala nekog koga si baš volela?
– Imala sam, naravno. Više njih, ali jedan je baš ostavio posebno bolan trag.
– Skot! Pa šta se dogodilo?
– Ma, nije, mlad je dečko bio. Imala sam 43, a on 22. Bila sam mu treća žena sa kojom je bio. Bio je potpuno opčinjen našom vezom i mojim slikama, a meni je, naravno, imponovala njegova pažnja.
– Nikada me nisu privlačili mlađi tipovi. Tebi nije smetala razlika u godinama?
– Da znaš da i nije toliko. Bio je prilično zreo za svoje godine, a seks je bio epohlano dobar!
– Mirišem dobru priču. Pa, kako je došlo do toga?
– U pravu si, jeste bilo interesantno. Spremala sam neku izložbu za prijateljičinu galeriju i bio mi je potreban model za body art. Dečka nisam ni poznavala, javio mi se preko Akademije i došao do mog stana na probu. Nije bio stidljiv, naprotiv, bio je toliko otvoren i spontan da me je u jednom trenutku i zbunio. Kako je ušao na vrata, osetila sam njegovu energiju.
Znaš ono, sa nekim ljudima jednostavno klikneš i dok trepneš već ste povezani na neki način. Posle kraćeg upoznavanja, počeli smo da pričamo kao da se znamo sto godina. Došlo je vreme da radimo, on se skinuo i izgledao kao jebeni Apolon! Ne preterujem, videla sam više golih muškaraca nego Mata Hari, ali on je bio kao isklesan. Uzela sam četkicu i zadrhtala mi je ruka. Zamisli, posle 25 godina bavljenja ovim poslom, imala sam tremu. On je to očigledno primetio, ali se na simpatičan način potrudio da to ne pokaže.
Adrian Borda
Uspela sam da se fokusiram i počnem da radim. Ubrzo sam postala ponovo ja, u svom svetu dok radim, sve dok nisam došla do njegove muškosti. Erekcija nije baš nešto što je neobično da se dogodi u ovakvim situacijama. Zastala sam i pitala ga da li želi da stanem. Naravno, izvinio se i rekao da nastavim. Bio je vrlo kulturan.
Ustala sam i krenula ka kuhinji da sipam čašu vode, on mi se približio otpozadi i samo stajao iza mene par trenutaka. Mogla sam celim svojim telom da osetim njegovo prisustvo i drhtala sam dok sam osećala njegov dah. Želela sam ga, a on je to osetio. Nisam se okrenula, a on je počeo da me ljubi po vratu, skliznula mi je ova ista haljina koju sad imam na sebi. Nisam se pomerala, zabacila sam glavu pozadi i prepustila se njegovim poljupcima. Izvini, je l’ ti neprijatno zbog ove priče? Malo sam se zanela…
– Ne, ne nastavi.
– Nisam želela da stane, nikad. Nije žurio, nego je vodio ljubav, polako, nežno, kao da imamo sve vreme ovog sveta. Svidelo mi se. U nekom trenutku smo se našli na podu, umazani svim onim bojama i istraživali jedno drugom tela. Bilo je savršeno! I to je bio početak naše avanture koja je trajala godinu dana.
– Šta se desilo? Zašto ste prekinuli?
– Šta se obično desi… život! Frajer je dobio ponudu da ide na Aljasku i lovi losos, jer je navodno tamo to ekstra unosan biznis. Razumela sam ga, jer ovde nije mogao da nađe dobro plaćen posao, a ja sam se nakon njegovog odlaska odselila u Montreal.
– Uh… intuicija za dobru priču me nikada nije prevarila. Ali, čekaj, ostavio te je zbog lososa? Pa, kako nije skot?
– Imao je 22 godine, losos ili neka druga riba, bilo je neminovno i ja sam bila svesna toga od početka. Jebiga. E, da ne zaboravim, evo ti šećer.
– Ja sam i zaboravila zašto sam došla.
– Pa zbog dobre priče! Hajde svrati sledeće nedelje, pravim neku sedeljku, biće neki kul ljudi.
– Da znaš da hoću, a pitu ti svakako donosim ujutru.
– Čekam te.
Foto: Andrej Nihil
Izašla sam i razmišljala o Simoni, Apolonu, Aljasci i ponudi koja se ne odbija.
Ogladnela sam. Uzela sam telefon i pozvala restoran.
– Ćao, je l’ mogu da naručim nešto?
– Naravno, kažite.
– Salatu sa kruškama, orasima i dimnjenim lososom.
– Stižemo za sat vremena!
Dok sam se vraćala sa posla pre par dana, srela sam starog poznanika Garija, organizatora nekih bitnih muzičkih dešavanja, vlasnika fensi picerije, starog lisca. Nismo se videli pa, dobrih par godina i od tada je postao opasna faca u muzičkom svetu. Ako je iko mogao da dovede nekog DJ-a u Beograd, to je bio on, a nekada je bio samo smotani, slatki debeljko,panda, kako smo ga zvali, koji je rintao 24/7 u malenoj kancelariji.
Bio je čitavu deceniju s nekom ribom koja ga je na kraju šutnula zbog tog nekog zeme izbosne, a on je utehu pronašao u poslu. Dobro, i u brzoj hrani. Mnogo brze hrane. Silna krilca, pice i kojekakvi burgeri doneli su mu pozamašnih 40 kila, ali i par stotina hiljada evra. A jebiga brećala…valjda ne možeš da imaš sve.
No, pametni lisac pronašao je još jedan način da spoji posao i zadovoljstvo i otvorio piceriju koja je, uz pomoć bitnih Garijevih drugara vrlo brzo stekla popularnost. Ali iskreno, pice su brutalno dobre i opravdavaju hvalospeve.
Anyway, skroz mi je delovao ok, štaviše, baš je ostavio utisak na mene i tako se mi dogovorimo da izađemo u petak. Zovem Milenu.
– Hej ženo, šta radiš?
– ’Alo bre majmune, pa je l’ vidiš da imam prednost? Šta je bilo, imaš nešto da mi kažeš?
– Mmm… Milena? U gužvi si?
– Da, pa je…a, izgleda da sam uvek u gužvi kada sednem u kola. Ne kapiram kako neki ljudi uopšte dobiju dozvolu!
– Nemam pojma, znaš da sam ja flegma kada je volan u pitanju.
– Znam, zato i nisi uspela da naplatiš štetu što ti je onaj idiot napravio.
– A, dobro, moglo je da bude i gore. Šta radiš u petak? Hoćeš sa mnom na otvaranje nekog kluba?
– Može, što da ne, nemam ništa u planu. A sad, kad je to otvaranje?
– U petak od 22. Možeš da svratiš po mene?
– Naravno, vidimo se.
Naravno da sam znala da je pukla jer je onaj simpa dečkonja od pre neki dan ipak nije nazvao i ego joj je očigledno bio poljuljan, ali poznajući je, nisam smela ni da započnem tu temu otvoreno. Izlazak je delovao kao super ideja, za obe.
Dok smo se vozile ka tom famoznom „hit mestu” slušala sam Milenu kako uporno ponavlja kako se oseća fenomenalno i „zna da je u najboljem periodu svog života”. Oduvek sam je tako i gledala i na neki način i želela da sam malo čvršća kao ona. Ali sam znala i da je ranjiva i da tada svoje emocije uglavnom čuva samo za sebe. Ne priznaje poraz, pogotovo kada je u igru umešan i ego.
Dok smo se probijale kroz gužvu lažnih kosa, fejk tena, boho stilova i šljaštećeg hipsteraja pogledom sam uhvatila Garija i prišla sa Milenom do njegovog stola. U trenutku, Milena je uspela da se posvađa i sa konobarom.
– Ma, pazi ga kako je bezobrazan, on će meni da kaže tako? Jesi ga čula molim te? Maleni nabeđeni kelner!
– He,he, ok, draga, ’ajde sedi malo, opusti se. Da te upoznam, ovo je moj prijatelj Gari.
– Hej, ’de si? Novosađanin?
– Ćao, ćao, ne, ne nisam iz Novog Sada, tako me zovu zbog moje tamnopute pojave. Šta ćete da popijete?
– Dupli viski za mene.
Njene reči su me presekle posred stomaka. Samo da ne napravi neki skandal. U njenom slučaju, viski je obično uvertira za tako nešto. Doduše, Gariju se njen stav, iz nekog čudnog razloga, baš dopao i odmah je krenuo u napad. Pa, uvek je voleo bezobraznice…
– A da uzmemo nešto i da prezalogajimo? Ovaj klub, inače, drži moj prijatelj a za večerašnje otvaranje doveo je čuvenog šefa iz Italije.
– „Šefa”? Dobro da nije direktor. Muka mi je od direktora!
– On je kuvar! I to prokleto dobar kuvar.
– Znam šta si hteo da kažeš maco, nego nešto razmišlajm, možda bolje da preskočiš koji obrok.
Krenula je. Ipak, ni Gari nije bio lajt, već baš u svom gasu, kako samo on to ume. Počeo je da se hvališe kako je bitna faca u gradu i koliko je nula zaradio prošle godine. Jedva je uspevao da udahne vazduh između hvalospreva i oho-ho zalogaja nekih kanapea koje je trpao u usta.
Sećam se da je i ranije bio ješan, ali mi sada njegov mazohistički apetit nekako bio zastrašujuć.
Dok je svojim debelim prstićima, koji su podsećali na sarajevske ćevape, nabadao na čačkalicu i poslednje komadiće pršute i gorgonzole, nastavljao je da se hvali svojim avanturama. Kao da nas je to zanimalo.
PAKOSNE FENSI FINGERFOOD KOMBINACIJE
SASTOJCI:
100 g gorgonzola
200 g kozijeg sira sa mirođijom
200 g mocarele
100 g oraha
200 g pršute
3-4 sveže smokve
Med
Belo grožđe
Masline
PRIPREMA:
Pripremiti veliku drvenu dasku, hipsterski of kors, i nasumično poslagati komadiće sira, maslina, voća, pršute. Prelijte medom, ili ga sipajte u činijicu i poslužite sa strane. Napravite svoju kombinaciju onoga što volite, ali ni sa ovom sigurno nećete omanuti.
– Je l’ znaš da sam baš ja organizovao prvi festival kobasica u Beogradu? Sve je počelo kroz šalu dok smo sedeli u „Libri“ na Dorćolu, a kroz dva meseca smo imali i ceo biznis plan. A onda su došli sponzori i napravili smo spektakl. Je li tako, drugarice? Sećaš se kakav sam bio u tom periodu? A I tada sam imao pakleni plan!
– Sećam se, radije si sedeo kod kuće uz filmove nego blejao s prijateljima.
– Ne uz filmove! Nego sam radio. A danas sam stvorio imperiju. Lepo je biti na ovom mestu.
Pričao nam je Gari dok je „ćevapčićima” popravljao hipsterski ram cvikera na nosu. Morao je čovek da bude u fazonu. Treba bre reputaciju održati! Prema njegovim rečima, sada su mu se klinke i one „malo starije” prosto bacale u naručje.
– Jedno vreme sam patio zbog one moje, neću ime da joj spominjem, a danas sve klinke vole da dođu kod „Čika Pande”. He, he, znaš da sam oduvek bio neodoljiv za žene.
Ne, nisi, pomislila sam. Oduvek si bio „drugar”. Meda dobrica s kojim smo voleli da popijemo po koju. A sada dok sam ga gledala kako se unosi u sav taj boho hajp i podiže ruku masnih prstiju i zove konobara po treći put da donese specijalitet kuće, sticala sam malo drugačije mišljenje. I taman kad sam pomislila da više ne mogu da izdržim, nastupila je Milena.
– Ma, boli me bre uvo, debeli, za tvoje konkubine. Nego da ja tebi otkrijem nešto o muškarcima: vi ste sisice!
– Kako?
– Da, da, čuo si me. Svi ste vi kao kuuul sa tim svojim pričicama i to, ali u stvari ste seka-perse. Eto, baš sam upoznala skoro jednog tipa toliko priča, pa skoro kao ti, a od dela slaba vajda!
I pored Garijevog ciga-svoga-konja-hvali-nastupa, osetila sam potrebu da se opravdam i objasnim mu da je malo više popila.
– Nisam popila više, ali uskoro ću doći i do toga. Zamisli, samo zamisli na koga sam ja potrošila vreme! Eeeeeej! Na budalu! Kao tu nešto gitala njegove price, da bi me on iskulirao! On ! Mene!
– Milena, a da promenimo temu, nećemo sad u taj mrak…
– MRAK??? Koji mrak? Ma, meni je bre svanulo! Ja sam progledala! Od sada ne ulažem nikakve nade, ne trpim priče, ne javljam se na telefon, ne odgovaram na poruke ako neću! Pa ničije vise price neću da trpim, ni tvoje debeli!
– A da uzmemo nešto da pijemo? – Gari je uzbuđeno pokušavao da učini nešto. Ništa mu nije bilo jasno, ali je uporno pokušavao da preokrene priču u drugom pravcu, na primer u svom. Nakon što je olizao oval.
– Ma pusti, bre, tog pajsera, pa nije bio vredan tebe. Sad je pravo vreme da nađeš novog tipa. Ne znam da li sam ti pričao da sledećeg utorka ponovo idem u LA na jedna važan sastanak? Eto, možda bismo mogli…ti i ja?
– Ma, kakav bre LA, imam posla ovde čoveče! Čekaj bre, sad ću ja njega da okrenem da mu kažem sve. Neće njegova da bude poslednja!
– Čekaj, Milena, ostavi taj telefon, pa koga ćeš da zoveš sada?
– Ma, samo da mu objasnim neke stvari, neće dugo da traje.
Odustala sam. Poznavajući je, u tom stanju sam mogla i ja da izvučem deblji kraj. Otišla sam do WC-a, a kad sam se vratila, Milena je već kiptela od besa, rekla mi da mora da ide kod njega lično da mu objasni neke stvari.
Gari je sedeo i drndao telefon. Nije mi se išlo tamo. Počela je pesma, otišla sam na podujum i igrala kao da mi je poslednje veče života. Sama. I bilo je fenomenalno!
Jesam li vam ikad pričala o svojoj bivšoj svekrvi? Da, da, bila sam udata i za „Njega“ i celu familiju, kako to obično biva. Bila je to jedna uzbudljiva ljubavna priča, ali kad je prestalo da bude fun, rešili smo da se raziđemo, naravno, ostali smo u ok odnosima – mošaaaa!
Šalim se naravno, priča je zapravo jeziva, ali o tome ćemo drugi put. Krenula sam na Bajlonijevu pijacu i padne mi na pamet musaka, kako sam je se uželela samo! Ali, kao i svaki put kad pomislim na musaku, stvori se i slika i Gospođe Stefanije iliti gospođe svekrve.
Udavala se šest puta i ostajala udovica četiri puta. Staložena i pritajno teatralna. Taman da zaintrigira svakog ko joj se nađe na putu. I to je njen način da sprovede šou.
Gospođa Stefanija je izgledala baš kao što vas njeno ime navodi da je zamislite, kao modernija popadija u čipkanoj košulji, punijih bokova, besprekorno iscrtanih usana crvenim ružom, koje iako nisu bile pod dejstvom botoxa, vrlo retko su čak i naznačavale osmeh. Nemojte samo da vas zavara ta činjenica, jer je i te kako imala smisla za humor, pogotovo ako je na tuđ račun. Da sam malo hrabrija, zbog njene silne dobrote i vickavosti rekla bih da je bila jedinstavena kombinacija Sersei iz Igre porestola u telu Emilije Popadić iz Boljeg života. Ali naravno ja to nikad ne bih rekla.
A i znate koliko sam emotivno vezana za Džejmija, svako dalje poređenje sa realnim likovima iz života samo bi zakomplikovalo dovoljno incestioznu situaciju.
Kada me je bivši upoznao sa svojom majkom delovala mi je potpuno rezignirano za sve što se dešava oko nje, kulturna, odmerena starija dama sa kojom nije bilo potrebe da ulazim u dublji razgovor. Međutim, situacija se malo zakomplikovala kada smo se venčali. Gospođa je odjednom bila prisutna svuda, u svakoj situaciji, događaju i metafizičkom prostoru. Kao duh Kasper. Uvek spremna da pomogne i pametno podeli svoju drevnu mudrost koju je skupljala tokom svojih 248 godina.
Nego, da se vratimo na musaku.
Bivši (zvaćemo ga Danny boy) je tog četvrtka trebalo da se vrati sa nekog poslovnog putovanja. Dogovor je bio da napravimo ručak, posle kog bismo se gnjavili po kući, bez previše garderobe i planova za narednih, bar 48 sati.
Posle pijace, presvukla sam se u običnu pamučnu majicu, zavezala kosu u rep, pustila muziku i bacila se na ljuštenje krompira. Sexy, a? Sa sve podmetnutim novinama za ljuske!
Evo ih Stonsi, pojačavam do maksimuma
Je l’ to interfon? Ma jok, pa niko ne zna da sam uzela slobodan dan, čak sam pazila da se ne izlanem pred devojkama. I pre nego što sam uspela da promenim temu u glavi, zvanično se oglasilo i zvono na vratima. Koje se u kulturnim intertvalima ponavljalo. Bez naznaka da će stati.
Gospođa Stefanija, glavom i bradom. Nisam ni stigla da je pitam otkud ona tu, već je zauzela pozu na kauču i pogledom tražila šardone na polici.
– Stefanija, nisam vas očekivala, bili ste u prolazu?
– Dušo, znam da mi se sin vraća sa puta, za sat vremena. Ja sam samo svratila da vidim treba li ti nešto, pa nastavljam dalje do Magi. Sećaš se Magi dušo? To je moja prijateljica, živi tu u blizini, dva pita sam joj bila kuma.
Sa dotičnom Magi, Gopođa me je lično upoznala, pa, sigurno desetak puta. Inače je imala paranoični strah od mišljenja okoline, pa bi često sav bonton ispoštovala po više puta. Za svaki slučaj.
– Da, znam naravno, upoznali ste nas
– Moguće, nego je l’ ti to supu kuvaš? Domaću? Ti…umeš?
– Pa umem, nema neke posebne filozofije, povrće, koje parče mesa i…
– I vegeta! Ma, vi mlađe generacije volite sve instant, ali odmah da ti kažem sve što je od starta pojačanog intenziteta na kraju se ispostavi kao – otrov!
– Zapravo sam htela da kažem, peršun
– Veza domaćeg, svežeg, nikako sušenog
– Taman posla
Stajala je u inspektorskom stavu dok je u ruci držala šardone i kao da je tražila bilo kakvu temu u kuhinji za koju bi mogla da se zakači. Izvadila je iz kutije glavicu crnog luka i započela predavanje.
– Znaš, kad sam bila tvojih godina nisam imala nikog u okolini ko bi mi odao koju tajnu ili trik da mi olakša život, sve sam sama morala da učim. A onda sam prvi put mužu napravila supu, po naninom receptu i probudila pastuva u njemu!
– O bože…
– Ne bez ovog „tajnog“ sastojka – kao da je otkrila suvu mudrost pokazala mi je hokus-pokus pokretom na glavicu crnog luka koju je presekla na pola i ostavila da se zapeče na ringli sa folijom, a kad je počela da rumeni, (glavica, ne Gospođa, to se ne dešava) ubacila ga je u lonac u kome se krčkalo meso sa povrćem.
– Tako uvek i radim, samo što možda malo kraće zapečem luk
– Hm, možda ne baš ovako, zapamti recept za buđenje pastuva u muškarcu, biće ti potreban – i digla čašu u vazduh, kao da nazdravlja.
Sipala sam i sebi čašu vina. Ovo su životne lekcije.
– Juneću supu kuvaš?
– Pileću. Sa krilcima i nogicama
– A šuplja kost?
– Krčka se. Nisam puritanka kada je reč o kombinovanju mesa u supi, samo da se ukusi fino prožimaju
– Tako ti je i u životu mila moja, sa muškarcima pogotovo. Sve je u redu dok se, kako ti kažeš, ukusi prožimaju, a onda kad se istroše arome, posle pola sata, sve te „šuplje kosti“ se izvade i bace u smeće
– I zamene nekim novim parčetom?
– Ne nužno dušo.Kad je supa fino poprimila različite ukuse,to je to. Sve te kosti su bile priprema za knedle koje dolaze na kraju
– A knedle su, u stvari glavne?
– Ništa bez knedli draga, ali ne može svaka supa da se nosi sa knedlama. Neke supe su jednostavno…obične , ne bi se snašle sa knedlama.
– Ili prefinjene da bi se služile bez knedli, ne daj bože sa rezancima! I to onim instant, iz supermarketa
– Tako je mila, vidiš kako učiš. Nije teško priznati poraz jednog pogrešnog spoja, bar ćemo biti pametniji sledeći put
– Aleluja gospođo!
Danny boy se javio da će kasniti.
„Nije važno, tu je tvoja mama, daje mi besplatne kulinarske lekcije, hvatam beleške uzbuđeno.”
„Odlično, taman nek te nauči da spremiš koh, biće ti zabavno.”
Moj bivši, za razliku od svoje majke, nije imao smisla za humor. Kad god bi mi davao ovakve savete imala sam neopisivu želju da mu bacim pitu u facu. Ili taj jebeni koh.
– Stefanija, slobodno Vi krenite ako žurite, Danny boy neće skoro, nažalost
– Da, pa izgleda da ću morati, znaš, Magi me čeka da igramo remi
– Naravno, razumem
– Nego, kad sam već tu, hoćeš da ti pomognem oko tog krompira da odeš da se malo urediš do toaleta, pre nego što ti se suprug vrati kući?
– Da se uredim? Šta mi fali?
Odmerila me je od glave do pete beizražajnog lica, pogledom koji je sekao glave.
– Ta, stara majica?
– Da i?
– Ništa, ništa, to je tvoj stil, neću da se mešam, naravno. Znaš, sa Borislavom sam, to je bio moj prvi muž, naučila da je za dobar brak najvažnije da žena drži sve konce u rukama, ne i da oni vise sa nje. Nikada me nije video bez šminke i nikada nisam sebi davala oduška da navalim na slatkiše u njegovom prisustvu. Crveni lak, crveni ruž, uvek tip top.
– Bio je on jedan srećan čovek izgleda
– Jeste i imali smo divan brak, doduše, nisam se šetala u pamučnim majicama, naravno drugo vreme je bilo. Nego, sipaj mi molim te još tog vina.
Prodinstala sam mleveno meso sa crnim i belim lukom i peršunom , posolila, dodala biber i ostavila po strani dok sam ređala krompir u nauljeni pleh za musaku.
– Mila, slobodno dodaj još malo ulja, bitno je da se na početku malo više zamasti. Ako se odmah ustrčavaš, zagorećeš brzo.
– Imaću to u vidu, a hoćete li Vi da nastavite možda?
– Vidiš, mila, posle toga, ide red krompira, red mesa, sve dok ne potrošiš sve. A dobro je dozvoliti i ponekoj ljubavnici da uskoči – namigunula mi je zaverenički dok je na par mesta dodala parče paradajza..
– Samo da su vesele boje, što bi rekao Rudolf
– Da, pa tu vedrinu i daju afere
– Paradajz?
– U ovom slučaju. Lepa je musaka, ali vremenom dosadi, pa nađemo način da je obogatimo.
– Vi biste znali najbolje, čekajte da umutim jaja za preliv, ali to mogu i sama ako žurite
– Tri jajeta i 300 ml zasoljeniog mleka i dobila si kraljevski preliv, samo ja dodam i dve tri kašike kisele pavlake. Muškarci vole te starinske masnije ukuse, ako imaš kajmak , još bolje, podstiče testosteron
– Dok nam holesterol ne pokvari žurku
– I dobro zagrej rernu, to je na tebi, da je u svakom smislu pripremiš za pečenje, to je pola posla, da znaš. Ali i živ krompir može lakše da se svari, ako je ženskoume da odvuče pažnju na pravi način. Eto, ja sad moram da krenem
– Zbog Magi
– Očekuje me…ljubi mi sina i pripazi sad na porcije, ovo je malo masnije
Ode žena. Pritajila sam se uz vrata osluškivajući korake da se uverim da je zaista otišla. Otvorila sam frižider da sipam vino i ugledala činiju sa papirićem „Za dobrodošlicu mog sina“, koh sa mlekom.
Otpila sam gutljaj šardonea i uskočila u kadu koju sam napunila vodom.
Viber-vajber.
Poruka, Danny boy.
„Moram do kancelarije, stižem tek predveče, spremi se pa možemo negde na večeru“.
Sklonila sam telefon na policu i dohvatila činiju sa kohom. Taman ide uz novu sezonu „Igra prestola“.
Posle toliko propalih dejtova, urnebesnih situacija i bizarnih upoznavanja konačno sam mogla u miru da odahnem, sipam sebi čašu crnog vina, dok kuckam poruku Dragančetu. A sladak je, šta sad!
Jebiga, pala sam na njegovu smotanu priču. Ubijte me!
U pauzi dok sam otišla do kuhinje da vidim imam li još vina, stiže mi poruka.
Ma, baš je presladak, pomislih. On ne može da sačeka ni tri minuta.
Petra.
„Predivna moja drugarice, samo da potvrdim da dolaziš večeras na promociju moje knjige. Toliko sam srećna što je konačno došao taj dan koji sam dugo čekala. Vidimo se u Vortexu. Ljubim te!”.
Naravno da nisam zaboravila na njenu promociju. I naravno da sam želela da budem pored nje. Ali cela ta priča o astralnom putovanju, magičnim svojstvima meditacije i tantričkim dodirima, mene jednostavno nije radila. A, poznajući Petru i njene „prijatelje”, veče je mirisalo na potpunu šizofreniju! I to ne figurativno.
Trebaće mi snage. Popravila sam šminku i uzela flajku domaćeg likera koji sam smućkala dan pre i njenu omiljenu bombonjeru i spustila se do kola.
DOMAĆI LIKER, ONO, KAO BEJLIS
1 l mleka
5 kašika šećera
1 kesica šlaga
1 kesica pudinga sa ukusom karamele
150 g bele mlečne čokolade
2 dl viskija ili konjaka
Prokuvajte mleko sa šećerom, sklonite sa vatre i dodajte u to mešavinu šlaga i pudinga koje ste prethodno razmutili u malo hladnog mleka. Dobro promešajte tako da ne ostanu grudvice. Otopite čokoladu na pari, pa je dodajte u mešavinu mleka, pudinga i šlaga. Kada se dobro ohladi, sipajte alkohol.
Dobijeni liker sipajte u flašu i ostavite u frižider da odstoji nedelju dana pre upotrebe.
Ulazim u svoja kola, okrećem ključ. Vergla. Opet. Ništa.
Sa druge strane ulice prolazi lik koji priča sam sa sobom. U jednom trenutku unezvereno se okreće u mom pravcu i počinje da trči. Brate. Ovo samo meni može da se desi. Gas, gas. Upali se, šta si sad našao da mi se inatiš, proklet bio!
Lik, koji je na prvi pogled normalno izgledao, vikao je nešto i i dalje trčao ka meni. Isekla sam se u trenutku i pomislila kako mi ovo moja prijateljica karma-kučka vraća za sve one informacije koje sam javno pisala na svom blogu. A, majke mi, ništa nisam slagala!
Rrrrrrmmmm…Dala sam gas i prošla kroz zeleno. Pa, nisam Ceca, a i svesna sam gde su na Dorćolu kamere.
E, ako se po večeri noć poznaje, nadam se da ću izvući živu glavu. Pa da, pun Mesec, ludaka ima na sve strane. Parkirala sam nadomak galerije u kojoj je Petra pravila promociju i počela da se penjem uz stepenice.
Ceo kraj odzvanjao je u ritmu „Jefferson airplane“ i „Somebody to love“, a ja sam naivno promislila kako će ceo događaj biti u fazonu žurke s dobrom muzikom.
U diskretno zatamnjenom prostoru punom ljudi pogledom sam tražila Petru da joj čestitam kad iznenada ugledah onog ludaka sa semafora. Srce mi je iskočilo iz grudi!
Ma, da li je moguće da sam takav maler da me najgori pacijent ‘ladno pratio dovde?
Usplahireno sam počela da tražim telefon u torbi, kad mi je prišla Petra i zagrlila me.
– Jao, mila moja, pa tako mi je drago što si stigla. Namaste!
– Šta? Ma, izvini pogubila sam se u trenutku, učinilo mi se da sam videla nekog ludaka što je vikao nasred ulice kod mene u kraju. Kakvih pacijenta ima u ovom gradu, nemaš pojma koliko sam se uplašila!
– Ma, opusti se, ovde su samo meni dragi ljudi. Sad ću sa svima da te upoznam, pre nego što počnemo sa zahvalnostima i afrimacijama.
Jao, brate, ne. Sad će još da me ubaci u neku grupnu meditaciju.
– Petra, draga, čestitam ti na divnoj knjizi, donela sam ti nešto što mnogo voliš. Ali nemoj da se ljutiš, svakako se ne bih dugo zadržavala, moram posle s Dragančetom da se vidim, sutra putuje u Amsterdam
– Jao, pa o kakvoj ljutnji pričaš? U ovom našem malom prostoru nema mesta za negativne vibracije. Svi smo jedno! A sad, kaži, da li ti se dopala moja knjiga? Jesi li počela da meditiraš i praktikuješ „om” vežbice o kojima sam ti pričala?
– Sutra. Ovih dana sam baš nešto u gužvi.
– Dobro, držim te za reč. Hajde sad dođi da sedneš, pojedeš po koji „mogoaji” i srkneš zeleni eliksir od pšenice. Aaaa, vidi ga tu je i Mister Mihajlo.
Koji đavo? Trebalo je da se sa nekim dogovorim za „hitni poziv”. Okrenula sam se i u trenutku ugledala istog onog bradatog bolesnika što je jurio prema meni dok kola nisu htela da startuju.
– Petra! Petra! On…on je, onaj…
– Mihajlo? Pa, vi se znate?
Bradati je, očigledno, bio Petrin bliski prijatelj, a ona ga je predstavila kao da je sam bog otac. I kako ja sad da joj objasnim da taj čovek nije sasvim čitav?
Nisam htela da pravim scenu, ipak je njeno veče. Mada sam malo zadržala ruku, pre nego što sam mu je pružila.
– Zdravo, zdravo.
– Namaste. Pogled dušu ima samo ako ga gledaš očima iz duše svoje.
– Da… Pa, ako ti kažeš.
– Mila, Mihajlo je moj prijatelj kog sam upoznala još na studijama. Izgiubili smo kontakt kada je otišao u Indiju. Vratio se pre par meseci i, ako mi veruješ, upravo me je on inspirisao da usavšim ono šesto poglavlje o kome sam pričala na onom seminaru.
Da si pisala horor, i te kako bih ti verovala.
– Dakle, Mihajlo. Heh, u trenutku sam pomislila da sam te videla večeras, na uglu kod Dobračine. Mada, verovatno mi se samo učinilo.
Brale u delirijumu me je gledao pravo u oči, a ja sam istog momenta zažalila što sam uopšte i htela da budem ljubazna.
– Nije ti se učinilo, samo sam želeo da prošetam kako bih prikupio dovoljno prane za ovo veče.
– Hrane? Ma, i ja htela da svratim do nekog fast fuda, nisam stigla ništa da jedem danas.
– Ne, ne, prana je kosmička energija. Hrana je, ah, ma ljudska fiksacija kojoj su podlegle mnoge bezlične generacije.
– Da… pa, ja sam ipak sasvim obična devojka koja uživa u pici s malo kečapa i dosta maslina
Petra je u međuvremenu odšetala da se pozdravi sa nekim ćelavcima u haljinama, a mene ostavila sa Čarlijem Mensonom.
Iskusno sam izbegla posluženje, ali jesam cirnula malo vina koje je stajalo na stolu. Ioanko ću taksijem kući.
Izašla sam na pet minuta ispred galerije da zapalim cigaretu, a kad sam se vratila, Čarli je sedeo u društvu tri plavušice koje, ruku na srce, nisu izgledale nimalo loše.
Taj bizaran prizor toliko mi je zaokupio pažnju da nisam mogla da skrenem pogled sa njih. Šta li ih je toliko lerao, nisam mogla da čujem, ali sve tri su ga opkolile i naprosto upijale svaku njegovu „umotvorinu”, potpuno očarane. Ili začarane. On je očigledno znao šta radi i dobro vladao situacijom. A onda me je ugledao i prišao mi uzevši mi čašu iz ruke i prošaputao mi da treba da sledim svoj „unutrašnji glas”.
– Ako bih taj glas poslušala, morala bih da krenem, odmah
– Pogledaj dublje u svoje biće. Saznaj ko si zaista. Ako želiš, ja mogu da te uputim, ali ipak sama moraš da budeš ta koja će pronaći svoj put
– Ma, opušteno Milhaus, imam ja svog taksistu, zna čovek Dorćol napamet. Nego, kaži mi, u čemu je fora? Jesi sipao nešto u piće ovim prelepoticama ili šta?
Čarli se nestašno nasmeja i približi mi se dovoljno blizu da sam mogla da osetim sve nijanse karija iz njegovog daha. Doduše, imao je lepe pune usne, to ne poričem. I sajko oči. Jebiga.
– Nema fore, one samo znaju ko sam ja.
Oookej, izvini mesija, nisam te prepoznala. Petra je u međuvremenu završila čitanje odlomka iz svoje knjige „Sa one strane supergalaksije”, a ja sam skontala da bih baš i mogla da krenem. Sa Dragančetom sam se dogovorila da se sutra vidimo, ali mi je ipak poslužio kako sjajan izgovor da šmugnem ranije sa ovog kripi mesta.
Krenula sam do garderobe, kad sam začula neko kikotanje koje je dopiralo iz prostorije iza garderobe. Ma, šta dođavola…
Da mi je radoznalost poubijala sve pretke, ja i dalje ne bih umela da iskontrolišem taj iskonski poriv da zavirim i tamo gde ne bih smela. A imala sam šta i da vidim.
Jedna od atraktivnih plavušica iz Čarlijevog harema stajala je zagrljena sa svojim „mesijom” u toplesu dok joj je on nešto mantrao u uvo.
Ali, ne verujem! Pa, kako? Koju on priču ima?
Nije Čarli bio totalni gabor, ali jeste imao taj psihotično-manični pogled od koga su me podilazili žmarci. A, kao sam mogla da primetim i plavušicu su takođe podilazili žmarci, samo malo drugačije vrste, dok je uzdisala sa njim u garderobi. Pripijena golim bradavicama uz njega, polako se spuštala niže, skidajući mu lanene pantalone, dok je jednom rukom pridržavala kosu. Sestra se uživela u svom astralnom putovanju kao da zna da ima publiku.
Iako bih rado ostala na celoj predstavi, nisam želela da me greškom žrtvuju kao devicu. Sagnula sam se da dohvatim tašnicu i u jednom trenutku oborila stočić sa Petrinim flajerima i nekakvim kristalima.
Čarlijev pogled podigao se ka meni i prikovao me za mesto. Psihoza je materijalizovana.
– Izvinite, ja samo da uzmem svoje stvarčice. Samo vi nastavite, sve je kul
Plavušica se okrenula i pozvala me da im se pridružim.
– E, hvala, ali stvarno nisam klopala ništa ceo dan, drugi put. ’Ajde, pa ono, namaste i to.
Čarli je podigao prst ka plafonu i napravio neki čudan pokret, a onda mi doviknuo da ćemo se opet sresti i da od sudbine ne mogu da pobegnem.
Sine, pomislih, jasno mi je to, inače ni bih bila pet godina u firmi koja mi je umesto 13. plate svake godine pokloni po jedan čir na želucu.
– Grešiš draga, Mihajlo zna o čemu priča. On je pronašao ono za čime tragamo svi
Doviknula mi je plavušica, a ja sam se samo ponadala da ona ipak traga za jednim regularnim orgazmom. Za njeno dobro.
Odmah ispred garderobe, sedela je druga plavuša. Mirno, staloženo, naslonjena na zid, pevušila nešto i gledala na sat. Očigledno je čekala svoj trenutak sa „jogijem”.
Na izlazu sam se pozdravila sa Petrom i obećala joj da ćemo sutra otići na čaj. Same.
Taksi me je čekao napolju, a ja sam se trudila da ove večeri ipak ne sabiram utiske. Volim ja i SF i horor, ali me je od ove kombinacije Kjubrika i Polanskog ipak podilazila jeza.
– Majstore, ‘ajde, samo stani do trafike, pa vozi do mene
– Važi, mala. Bila dobra žuraja, a? Neki gruvi hipi fazon? E, to ti se slušalo u moje vreme. Baš me vratilo u mladost dok sam te čekao ispred.
– Ma, da…može se reći. Samo daj gas, nešto sam paranoična zbog Mensona.
– Zbog koga?
– Ma, nema veze. Verovatno previše gledam filmove.
I dok sam popodne (po mom satu je bilo osam ujutru, da se razumemo) slagala utiske s prošlonedeljnog izlaska u pretencioznu Savamalu i vežbala svoj karakter da ne zapalim cigaretu, bar ne danas, pozvonio mi je fiksni.
Foto: Pixabay
Čujem ga, ali se ne dižem. Verovatno je ostao ispod kauča, a meni je bilo savršeno udobno dok sam pod ćebetom gledala poslednju epizodu „True detective”. Uostalom, ko želi da te nađe, postoji i Viber, Whatsapp, Gmail, a i mobilni.
Srećom, sve sam pogasila i uz preslani kikiriki uživala u omiljenoj seriji. Nisam želela da budem pronađena.
Definitivno sam odlučila da neću da se odreknem svih grehova tek tako. Ali, za početak, dok me ne prođe kriza za cigaretama, ostajem kod kuće da vodim ljubav sa Kolinom Farelom.
Telefon uporno zvoni.
Ipak ustajem, ogrnuta ćebencetom (na moju radost, jesen je polako počela da se šunja na Dorćol).
– Bolje bi bilo da je nešto zaista važno!
(Milena)
– Mala, mislim da nije važno, urgentno je, jebote!
Naravno da je urgentno. Upravo je skontala da je sjebala 300 evra na kojekakve gluposti na internetu. Ili je neki uporni kinki fan spamuje preko Vibera, a ona ne zna kako da ga blokira. Ili je saznala da zbog posla neće moći da otputuje u Amsterdam za vikend.
– Sigurna sam da je hitno, Milena, ali sada stvarno nije trenutak…
– Zaljubila sam se
Ok. Treba mi cigareta. I baba-Zagina rakija. Odmah.
– Šta? Zezaš me?
– Ne. Mislim da sam se jebeno zaljubila u žapca.
– Daj, bre, koji ti je, pa taman si mi dala ekstra opravdanje da zapalim, a ti me ložiš bez veze
– Ej bre. Ne ložim te. Zaljubila sam se u žapca. Kapiraš? JA! Niži je od mene za glavu, ćelav, ono voskirana ćela i sve. I ima stomačinu ko moja šveca u petom mesecu trudnoće. Krezav je. Fali mu zub. Doduše, neka petica. A da ti ne pričam u kom je fazonu. A ja sam pukla.
– Milena? Aj’ ti svrati do mene. Napraviću onaj čokoladni kolač.
– Jao kul! Hoćeš staviti i „začin”?
– Ne, Milena. Čekam te za pola sata.
– Dolazim.
Sama činjenica da se vamp riba, koja fura haltere i kožne korsete, samoprozvana „zakleta singl žena-carica-lavica” zaljubila, bila je dovoljna da mi ulepša dan. Ako ona priznaje ljubav, možda i ima nade za ovaj svet.
Pripremila sam sastojke za čokoladne kolačiće.
GREŠNE KOCKE
120 g putera
400 g mlečne čokolade
5 jaja
140 g šećera
180 g brašna
100 g pečenih lešnika
1 kašičica cimeta
Foto: Pixabay
Dok sam ređala sastojke u kuhinji, Milena je već ušla u stan.
– Šta je, opet ona luda baba sa četvrtog ostavila otvorena ulazna vrata?
– A ti si, mila moja, kao slučajno zaboravila svoja da zaključaš? Da se nisi nadala da će Komša da se ušunja i u toku noći ti strgne tu Lolita haljinicu?
– Dobro, dobro, došla si ti ovde iz drugog rzaloga. Pričaj. Kakav je taj „žabac”?
Sela je na sofu ispred mene, zamišljeno gledajući u daljinu i uzdahnula kao da joj je sam Dalaj Lama upravo šapnuo svrhu života. U trenutku mi se učinilo da će i sama da citira neku njegovu mudrost. Ili makar neku epohalnu glupost.
– On je… ružan zaboga. Ima ogroman nos i užasnu devijaciju zbog koje dok priča zvuči kao pajdoman u krizi. Ima milion nekih smešnih tetovaža po nabildovanim rukama, koje više liče na crteže iz vrtića. I niži je od mene.
– I?
Uzela sam činiju i umutila jaja. Dodala šećer i brašno i sve dobro umutila varjačom.
– Upoznali smo se u nekom kafiću. Klasika, preko zajedničkog poznanika. Seo je za naš sto i odmah mi je bio iritantan. A ti znaš da, kad mi se neko ne dopada, ja ga ni ne primećujem, a kamoli da ga analiziram.
Znatiželjno sam je slušala, dok sam u šerpici otopila puter i čokoladu, a zatim sve pomešala sa testom koje sam prethodno umutila. Dodala sam cimet i seckane lešnike, sve izmešala, sipala u pleh i stavila u zagrejanu rernu da se peče oko pola sata na 180 stepeni.
– Drug je morao da ode, a ja sam čekala Maru, pa sam ostala sa Žapcem. Nije prošlo ni deset minuta, smejali smo se nekim glupostima kao da smo popili dve flaše vina. A nismo! Žabac je zapravo opičeni umetnik, ali i stolar, i kao, tako zarađuje kintu.
Počela sam da se valjam od smeha. Ne zato što je gospodin Žabac istetovirani, nosati umetnik stolar, već zbog Milenine zbunjujuće intonacije koja je varirala od blaženosti device koja je upravo prokrvarila svoj prvi orgazam, pa do histerije, jer po prvi put nije imala pojma šta joj se dešava.
– Smej se, fufo debela, čekaj samo da stignem do sočnih detalja. Samo pazi da se ne zagrcneš tim tvojim kolačima.
– Milena, pa volim te!
– Ćuti! Šetali smo se po Kališu, ko klinci kad pobegnu sa časa.
– Čekaj, nemoj mi reći da ste stigli i do lakog petinga?
– Ma kakvi, Žabac je kavaljer. Ni sama ne znam koliko je prošlo, ali delovalo mi je kao da smo satima pričali i na kraju smo se zavukli na neku od onih klupica i da se nisi usudila da pomeneš jebenu romantiku. Bilo je samo, interesantno. Eto.
– Naravno.
Izvadila sam kolače i ostavila ih da se ohlade na prozoru. Ne, ne onom što gleda na Komšinu terasu.
– Žabac mi nije rekao ništa snisohodljivo, nije mi davao trivijalne komplimente, nije me provokativno skidao pogledom. U jednom trenutku smo spontano krenuli do njega da gledamo neki film koji smo pomenuli u priči. On je bio kul, doneo mi limunadu, skinuo film sa torenta i seo pored mene.
Prozor je bio otvoren i neko od njegovih komšija je slušao džez, a ja nisam mogla da se skoncentrišem ni na muziku, ni na film.
Želela sam ga odmah, a nisam mogla da se pomerim. JA!? Kao da mi je pročitao misli, pomerio se malo da namesti jastuk iza nas i u tom trenutku sam ga uhvatila za ruku. Pogledali smo se i mogla sam se zakleti da sam tada svršila.
– Dok ste se držali za ruke? Milena! Nemoj da me leraš bre.
– Jeste, mislim jesam, valjda. Ne znam koliko je to trajalo, ali uzela sam njegovu ruku i stavila je u gaćice koje su zaista bile potpuno mokre. Ne sećam se da sam ikada bilo toliko uzbuđena. Počeli smo da se ljubimo, znojavi, prljavi, slepljeni i nismo se odvajali. On se spustio kod tetovaže ispod mojih grudi i situacija se stvarno ozbiljno zavozala. Mislila sam da ću umreti.
U milisekund pred ekstazu, neko je pokušao da otvori vrata sobe. Rekla sam mu da ne staje. Ali je ta neka baba bila užasno uporna da uđe.
– Milko, mače, znam da si sa devojkom, pusti me samo da uzmem lekove sa stočića.
Žabac apsolutno nije obraćao pažnju na dotičnu, niti mu se u bilo kom trenutku poljuljao libido. Ali meni jeste, dok sam zamišljala babu sa trajnom u kućnoj haljini kako baulja po njegovoj sobi tražeći, šta god.
Rekao mi je da je to njegova tetka o kojoj ne bi trebalo sad da mislim. Ma, važi.
Ustala sam i obukla se. Prošetala sam do kuće, istuširala se, legla na krevet i od tada nisam prestajala da razmišljam o njemu. Jebeni Žabac. Zaljubila sam se.
Nakon njene priče, kolače smo pojele u tišini, pod ćebencetom, u društvu Kolina Farela. Ali joj nisam rekla kako bih dala sve da mogu da je vidim kako u vunenim čarapama i kecelji Žapcu sprema gibanicu.
