Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Dok sam se vraćala sa posla pre par dana, srela sam starog poznanika Garija, organizatora nekih bitnih muzičkih dešavanja, vlasnika fensi picerije, starog lisca. Nismo se videli pa, dobrih par godina i od tada je postao opasna faca u muzičkom svetu. Ako je iko mogao da dovede nekog DJ-a u Beograd, to je bio on, a nekada je bio samo smotani, slatki debeljko,panda, kako smo ga zvali, koji je rintao 24/7 u malenoj kancelariji.
Bio je čitavu deceniju s nekom ribom koja ga je na kraju šutnula zbog tog nekog zeme izbosne, a on je utehu pronašao u poslu. Dobro, i u brzoj hrani. Mnogo brze hrane. Silna krilca, pice i kojekakvi burgeri doneli su mu pozamašnih 40 kila, ali i par stotina hiljada evra. A jebiga brećala…valjda ne možeš da imaš sve.
No, pametni lisac pronašao je još jedan način da spoji posao i zadovoljstvo i otvorio piceriju koja je, uz pomoć bitnih Garijevih drugara vrlo brzo stekla popularnost. Ali iskreno, pice su brutalno dobre i opravdavaju hvalospeve.
Anyway, skroz mi je delovao ok, štaviše, baš je ostavio utisak na mene i tako se mi dogovorimo da izađemo u petak. Zovem Milenu.
– Hej ženo, šta radiš?
– ’Alo bre majmune, pa je l’ vidiš da imam prednost? Šta je bilo, imaš nešto da mi kažeš?
– Mmm… Milena? U gužvi si?
– Da, pa je…a, izgleda da sam uvek u gužvi kada sednem u kola. Ne kapiram kako neki ljudi uopšte dobiju dozvolu!
– Nemam pojma, znaš da sam ja flegma kada je volan u pitanju.
– Znam, zato i nisi uspela da naplatiš štetu što ti je onaj idiot napravio.
– A, dobro, moglo je da bude i gore. Šta radiš u petak? Hoćeš sa mnom na otvaranje nekog kluba?
– Može, što da ne, nemam ništa u planu. A sad, kad je to otvaranje?
– U petak od 22. Možeš da svratiš po mene?
– Naravno, vidimo se.
Naravno da sam znala da je pukla jer je onaj simpa dečkonja od pre neki dan ipak nije nazvao i ego joj je očigledno bio poljuljan, ali poznajući je, nisam smela ni da započnem tu temu otvoreno. Izlazak je delovao kao super ideja, za obe.
Dok smo se vozile ka tom famoznom „hit mestu” slušala sam Milenu kako uporno ponavlja kako se oseća fenomenalno i „zna da je u najboljem periodu svog života”. Oduvek sam je tako i gledala i na neki način i želela da sam malo čvršća kao ona. Ali sam znala i da je ranjiva i da tada svoje emocije uglavnom čuva samo za sebe. Ne priznaje poraz, pogotovo kada je u igru umešan i ego.
Dok smo se probijale kroz gužvu lažnih kosa, fejk tena, boho stilova i šljaštećeg hipsteraja pogledom sam uhvatila Garija i prišla sa Milenom do njegovog stola. U trenutku, Milena je uspela da se posvađa i sa konobarom.
– Ma, pazi ga kako je bezobrazan, on će meni da kaže tako? Jesi ga čula molim te? Maleni nabeđeni kelner!
– He,he, ok, draga, ’ajde sedi malo, opusti se. Da te upoznam, ovo je moj prijatelj Gari.
– Hej, ’de si? Novosađanin?
– Ćao, ćao, ne, ne nisam iz Novog Sada, tako me zovu zbog moje tamnopute pojave. Šta ćete da popijete?
– Dupli viski za mene.
Njene reči su me presekle posred stomaka. Samo da ne napravi neki skandal. U njenom slučaju, viski je obično uvertira za tako nešto. Doduše, Gariju se njen stav, iz nekog čudnog razloga, baš dopao i odmah je krenuo u napad. Pa, uvek je voleo bezobraznice…
– A da uzmemo nešto i da prezalogajimo? Ovaj klub, inače, drži moj prijatelj a za večerašnje otvaranje doveo je čuvenog šefa iz Italije.
– „Šefa”? Dobro da nije direktor. Muka mi je od direktora!
– On je kuvar! I to prokleto dobar kuvar.
– Znam šta si hteo da kažeš maco, nego nešto razmišlajm, možda bolje da preskočiš koji obrok.
Krenula je. Ipak, ni Gari nije bio lajt, već baš u svom gasu, kako samo on to ume. Počeo je da se hvališe kako je bitna faca u gradu i koliko je nula zaradio prošle godine. Jedva je uspevao da udahne vazduh između hvalospreva i oho-ho zalogaja nekih kanapea koje je trpao u usta.
Sećam se da je i ranije bio ješan, ali mi sada njegov mazohistički apetit nekako bio zastrašujuć.
Dok je svojim debelim prstićima, koji su podsećali na sarajevske ćevape, nabadao na čačkalicu i poslednje komadiće pršute i gorgonzole, nastavljao je da se hvali svojim avanturama. Kao da nas je to zanimalo.
PAKOSNE FENSI FINGERFOOD KOMBINACIJE
SASTOJCI:
100 g gorgonzola
200 g kozijeg sira sa mirođijom
200 g mocarele
100 g oraha
200 g pršute
3-4 sveže smokve
Med
Belo grožđe
Masline
PRIPREMA:
Pripremiti veliku drvenu dasku, hipsterski of kors, i nasumično poslagati komadiće sira, maslina, voća, pršute. Prelijte medom, ili ga sipajte u činijicu i poslužite sa strane. Napravite svoju kombinaciju onoga što volite, ali ni sa ovom sigurno nećete omanuti.
– Je l’ znaš da sam baš ja organizovao prvi festival kobasica u Beogradu? Sve je počelo kroz šalu dok smo sedeli u „Libri“ na Dorćolu, a kroz dva meseca smo imali i ceo biznis plan. A onda su došli sponzori i napravili smo spektakl. Je li tako, drugarice? Sećaš se kakav sam bio u tom periodu? A I tada sam imao pakleni plan!
– Sećam se, radije si sedeo kod kuće uz filmove nego blejao s prijateljima.
– Ne uz filmove! Nego sam radio. A danas sam stvorio imperiju. Lepo je biti na ovom mestu.
Pričao nam je Gari dok je „ćevapčićima” popravljao hipsterski ram cvikera na nosu. Morao je čovek da bude u fazonu. Treba bre reputaciju održati! Prema njegovim rečima, sada su mu se klinke i one „malo starije” prosto bacale u naručje.
– Jedno vreme sam patio zbog one moje, neću ime da joj spominjem, a danas sve klinke vole da dođu kod „Čika Pande”. He, he, znaš da sam oduvek bio neodoljiv za žene.
Ne, nisi, pomislila sam. Oduvek si bio „drugar”. Meda dobrica s kojim smo voleli da popijemo po koju. A sada dok sam ga gledala kako se unosi u sav taj boho hajp i podiže ruku masnih prstiju i zove konobara po treći put da donese specijalitet kuće, sticala sam malo drugačije mišljenje. I taman kad sam pomislila da više ne mogu da izdržim, nastupila je Milena.
– Ma, boli me bre uvo, debeli, za tvoje konkubine. Nego da ja tebi otkrijem nešto o muškarcima: vi ste sisice!
– Kako?
– Da, da, čuo si me. Svi ste vi kao kuuul sa tim svojim pričicama i to, ali u stvari ste seka-perse. Eto, baš sam upoznala skoro jednog tipa toliko priča, pa skoro kao ti, a od dela slaba vajda!
I pored Garijevog ciga-svoga-konja-hvali-nastupa, osetila sam potrebu da se opravdam i objasnim mu da je malo više popila.
– Nisam popila više, ali uskoro ću doći i do toga. Zamisli, samo zamisli na koga sam ja potrošila vreme! Eeeeeej! Na budalu! Kao tu nešto gitala njegove price, da bi me on iskulirao! On ! Mene!
– Milena, a da promenimo temu, nećemo sad u taj mrak…
– MRAK??? Koji mrak? Ma, meni je bre svanulo! Ja sam progledala! Od sada ne ulažem nikakve nade, ne trpim priče, ne javljam se na telefon, ne odgovaram na poruke ako neću! Pa ničije vise price neću da trpim, ni tvoje debeli!
– A da uzmemo nešto da pijemo? – Gari je uzbuđeno pokušavao da učini nešto. Ništa mu nije bilo jasno, ali je uporno pokušavao da preokrene priču u drugom pravcu, na primer u svom. Nakon što je olizao oval.
– Ma pusti, bre, tog pajsera, pa nije bio vredan tebe. Sad je pravo vreme da nađeš novog tipa. Ne znam da li sam ti pričao da sledećeg utorka ponovo idem u LA na jedna važan sastanak? Eto, možda bismo mogli…ti i ja?
– Ma, kakav bre LA, imam posla ovde čoveče! Čekaj bre, sad ću ja njega da okrenem da mu kažem sve. Neće njegova da bude poslednja!
– Čekaj, Milena, ostavi taj telefon, pa koga ćeš da zoveš sada?
– Ma, samo da mu objasnim neke stvari, neće dugo da traje.
Odustala sam. Poznavajući je, u tom stanju sam mogla i ja da izvučem deblji kraj. Otišla sam do WC-a, a kad sam se vratila, Milena je već kiptela od besa, rekla mi da mora da ide kod njega lično da mu objasni neke stvari.
Gari je sedeo i drndao telefon. Nije mi se išlo tamo. Počela je pesma, otišla sam na podujum i igrala kao da mi je poslednje veče života. Sama. I bilo je fenomenalno!
Te srede sam morala da izađem ranije sa posla jer nisam na vreme kupila poklon za moju bratanicu koja je slavila peti rođendan. Obožavam tu malu šmizlu i tačno sam znala čime ću je ove godine obradovati.
Iskreno, ranije, dok još u modi nisu bile dečje igraonice, pomalo sam zazirala od rođendana i sličnih familijarnih okupljanja. Mali prostor, a toliko različitih karaktera sa kojima bar iz pristojnosti moraš da ostvariš, ne samo kontakt, već i da provedeš sate i sate u razgovoru sa njima. Ovako, okupe se ljudi na dva i po sata, rasporede se sami po želji, a deca imaju svoj prostor i niko te ne gazi i ne balavi po cipelama. Svima lepo!
Igraonica se nalazila na Lionu, a pošto se dečja graja čula sve do Bulevara znala sam da sam na pravom mestu.
– Tetka, tetka, dobro je da si došla, mama se već ljutila jer kasniš
– Ma, važno je da sam stigla, a donela sam i tebi i tvojoj mami poklone tako da me valjda neće previše grditi?
U tom trenutku prišla mi je sestra i poljubila me u obraz i usput me prostrelila pogledom jer sam jednom nogom zakoračila na strunjaču po kojoj se ide bez obuće.
– Nisi se valjda stvarno naljutila? Pa znaš da je gužva u gradu? – pitala sam je i brzinom svetlosti vratila nogu na parket.
– Ma nisam, znaš da je Isidora pomalo tetralna, ha, kao da nema na koga da bude. Nego kaži mi kako si ti? Kako je na poslu? Miloše!!! Miloše rekla sam ti da odeš po tortu jebote! Pa zašto nisi krenuo već?! – arlauknula je na svog muža, inače totalnog flegmana koji je bio potpuno imun na histerične ispade moje sestre.
Možda su zato imali sjajan brak, valjda uvek neko mora da ima dobar mehanizam za filtriranje. Nisam sigurna kako bi to izgledalo da je upoznala i napravila porodicu sa nekim koji je bar upola toliko naporan kao ona. Srećom, Žarko je čovek ’ladovina koji je nju najbolje kontao i jedini umeo da je smiri kad je uhvate napadi panike.
Skontala sam da ima previše posla oko organizacije gostiju pa sam se bezbižno povukla za sto. Bilo je još mesta ali pošto je sala prostrana, a meni društvo nije bilo potrebno, sela sam sama. Taman da proćaskam sa onim slatkim tipom preko Fejsa i iskuckam Mari recept za gaspačo čorbu koji mi je tražila.
– Oprostite, da li je slobodno?
Upitao me je sredovečni čikica u rolci, tek uzgred dok je nameštao stvari na stolicu i sedao preko puta mene. Pa dobro, ne moram sad da ulazim u neku priču sa njim, sve je ok.
– Naravno, samo izvolite, sedite – odgovorila sam mu i nastavila da piljim u telefon.
Ipak Kosmos je imao drugačiji plan, očigledno sam predugo bila u miru, došlo je vreme da se zakuva čorba. Sestra mi je prišla i sa sobom dovela celu familiju. Uskokovići, kako ih je predstavila nisu želeli da budu blizu buke, jer smeta „baki“. Tako da su se mama, tata, baka i stariji sin smestili za moj sto. Ništa od Fb muvanja, pogrešan trenutak očigledno.
– Sloboodno sedite ovde, neće moja sestra mariti iako, vidim, se već snašla za društvo. Mila, jesi li se već upoznala sa Lukinim tatom? – pitala me je sa širokim plastičnim osmehom.
– Pa, ne, ovaj, tek smo seli
– To je otac Isidornog druga iz vrtića, he, he, nemoj da udaviš čoveka sa svojim pričama kao što umeš, molim te – procedila je kroz zube.
Najradije bih izmislila neki važan posao i pobegla odatle, ali to nije dolazilo u obzir. Baka preko puta mene, nije se pomerala, niti progovarala. Gledala je kao hipnotisana u jednu tačku. Delovalo je kao da su je naterali da dođe ovde, mada, nije da je nisam razumela. Gospodin i gospođa Uskoković su veselo čavrljali i s vremena na vreme prekoravali svog elegantno zaobljenog sina da ne bi trebalo toliko da jede.
A Lukin tata je uporno pokušavao da bude zanimljiv i valjda, da me šarmira, šta znam.
– A Vi niste udati, ne?
– Ne ne, srećno razvedena
– Pa lepo, lepo, mislim za Vas, he,he, ne za Vašeg bivšeg. Hoćete li još vina? Sad ćemo pozvati ovu finu devojčicu što služi pićenca da nas ugosti. Možda neki zalogajčić? Vidim ove suve šljive sa slaninom izgledaju baš sočno, he, he, skoro kao Vi. Mislim lepo, ne sočno, da Vas ne uvredim.
Pomislila sam na svoju Milenu, ona bi tako uživala u ovom bizarnom prizoru i verovatno bi dobacila koji biser da dolije ulje na vatru. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Pogledala sam preko puta tužnog dečaka kog je mama Uskoković naterala da vrati suvu šljivu sa slaninom nazad u tanjir. Jadničak, umalo što nije zaplakao.
SUVE ŠLJIVE SA SLANINOM I GORGONZOLOM
SASTOJCI:
Suve šljive bez koštica
Slanina
30 g gorgonzole
Čačkalice
PRIPREMA:
Zagrejati rernu na 200 stepeni. Na mesto gde je bila koštica, staviti po komadić sira, a zatim svaku šljivu urolati u tanku slaninu i pričvrstiti čačkalicom. Poslagati šljive na pleh na koji ste stavili prethodno pek papir i staviti u rernu na desetak minuta, a zatim svaku šljivu okrenuti i peći otprilike isto toliko ili dok slanina ne bude fino hrskava. Izvaditi i staviti na ubrus da upije višak masnoće, a zatim poslužiti kao predjelo.
Krišom sam ubacila jednu šljivu u usta, bilo mi je neprijatno da to uradim pred onim malim koji bi i mene i šljivu pojeo kad bi mu samo mama dozvolila. U više navrata sam pokušala da na ljubazan način prekinem komunikaciju sa Lukinim tatom, ali nije vredelo. Žudno je želeo da mi ispriča baš sve o najstarijim izvedenicama staroslovenskog jezika i istoriji Kraljevine Srbije. Mo’š misliti.
Celu fabulu izvrsno je pratio soundtrack muzike devedesetih koju je očigledno birao neki jugonostalgičar teške kategorije. Bilo je svega, od „Sve bi seke ljubile mornare“, preko Tajči do „Ženi nam se Vukota“.
I konačno, glas razuma.
– Žarko! Pa čuješ li ti ovu muziku jebote? Daj bre učini nešto čoveče, pa blamiramo se već sat vremena. Sad! Sad Žarko, ne može kasnije! Pa treba torta da se iznese! Ne znam kako, idi reši to tamo s njima…o pobogu, stvarno sve moram sama – sestra je rešavala probleme na svoj način a ja sam iskoristila trenutak da prekinem agoniju muvanja i odem među decu. Makar ću imati mir, dok ne dođe torta.
Kako sam ustala, otišao mi šav na čarapi koja se zakačila za stolicu. Gospodin Uskoković je diskretno sklonio pogled, a klinja je umro od smeha. Debeli, sad mi te nije žao, ima da pojedem ceo oval suvih šljiva ispred tebe, pomislila sam.
Lukin tata se ponudio da pomogne, ne znam u kom smislu, ali zahvalila sam mu se i otišla u toalet da skinem čarape. Mogla bih se zakleti da sam u kabini pored čula dahtanje. A onda i prigušeni dijalog uzvrelih strasti.
– Uvek se tako naložim kad ima ljudi oko nas, nastavi, nastavi, samo nastavi molim te. Nema nikog u wc-u osim nas – čula sam ženski šapat.
Sagnula sam se i videla sestrine cipele. Fuck! Nadam se da ne prisustvujem bračnom brodolomu i da je sa njom Žarko a ne neki pimper.
U stvari, neznanje ponekad jeste blagoslov. Istrčala sam napolje i molila Bogu da ne naletim na zeta. Zgrabila sam čašu konjaka sa šanka i sljuštila je na eks. Devojke iz igraonice su pozivale goste u drugu prostoriju zbog torte, a ja sam osetila dahtanje za vratom.
– Zabrinuo sam se, mislio sam da Vam je možda pozlilo. Ipak, tri čaše vina za jednu tanananu gospođicu…puno je – rekao je kroz kez moj nepokolebljivi udvarač dok je nameštao naočare na nosu.
Sestra, bez karmina na usnama je stajala pored male šmizle i nameštala svećice na torti. Pored nje, u svom klasično blejačkom stavu, širokog osmeha stajao je i zet. Bez kravate i crvenih obraza.
Jesam li vam ikad pričala o svojoj bivšoj svekrvi? Da, da, bila sam udata i za „Njega“ i celu familiju, kako to obično biva. Bila je to jedna uzbudljiva ljubavna priča, ali kad je prestalo da bude fun, rešili smo da se raziđemo, naravno, ostali smo u ok odnosima – mošaaaa!
Šalim se naravno, priča je zapravo jeziva, ali o tome ćemo drugi put. Krenula sam na Bajlonijevu pijacu i padne mi na pamet musaka, kako sam je se uželela samo! Ali, kao i svaki put kad pomislim na musaku, stvori se i slika i Gospođe Stefanije iliti gospođe svekrve.
Udavala se šest puta i ostajala udovica četiri puta. Staložena i pritajno teatralna. Taman da zaintrigira svakog ko joj se nađe na putu. I to je njen način da sprovede šou.
Gospođa Stefanija je izgledala baš kao što vas njeno ime navodi da je zamislite, kao modernija popadija u čipkanoj košulji, punijih bokova, besprekorno iscrtanih usana crvenim ružom, koje iako nisu bile pod dejstvom botoxa, vrlo retko su čak i naznačavale osmeh. Nemojte samo da vas zavara ta činjenica, jer je i te kako imala smisla za humor, pogotovo ako je na tuđ račun. Da sam malo hrabrija, zbog njene silne dobrote i vickavosti rekla bih da je bila jedinstavena kombinacija Sersei iz Igre porestola u telu Emilije Popadić iz Boljeg života. Ali naravno ja to nikad ne bih rekla.
A i znate koliko sam emotivno vezana za Džejmija, svako dalje poređenje sa realnim likovima iz života samo bi zakomplikovalo dovoljno incestioznu situaciju.
Kada me je bivši upoznao sa svojom majkom delovala mi je potpuno rezignirano za sve što se dešava oko nje, kulturna, odmerena starija dama sa kojom nije bilo potrebe da ulazim u dublji razgovor. Međutim, situacija se malo zakomplikovala kada smo se venčali. Gospođa je odjednom bila prisutna svuda, u svakoj situaciji, događaju i metafizičkom prostoru. Kao duh Kasper. Uvek spremna da pomogne i pametno podeli svoju drevnu mudrost koju je skupljala tokom svojih 248 godina.
Nego, da se vratimo na musaku.
Bivši (zvaćemo ga Danny boy) je tog četvrtka trebalo da se vrati sa nekog poslovnog putovanja. Dogovor je bio da napravimo ručak, posle kog bismo se gnjavili po kući, bez previše garderobe i planova za narednih, bar 48 sati.
Posle pijace, presvukla sam se u običnu pamučnu majicu, zavezala kosu u rep, pustila muziku i bacila se na ljuštenje krompira. Sexy, a? Sa sve podmetnutim novinama za ljuske!
Evo ih Stonsi, pojačavam do maksimuma
Je l’ to interfon? Ma jok, pa niko ne zna da sam uzela slobodan dan, čak sam pazila da se ne izlanem pred devojkama. I pre nego što sam uspela da promenim temu u glavi, zvanično se oglasilo i zvono na vratima. Koje se u kulturnim intertvalima ponavljalo. Bez naznaka da će stati.
Gospođa Stefanija, glavom i bradom. Nisam ni stigla da je pitam otkud ona tu, već je zauzela pozu na kauču i pogledom tražila šardone na polici.
– Stefanija, nisam vas očekivala, bili ste u prolazu?
– Dušo, znam da mi se sin vraća sa puta, za sat vremena. Ja sam samo svratila da vidim treba li ti nešto, pa nastavljam dalje do Magi. Sećaš se Magi dušo? To je moja prijateljica, živi tu u blizini, dva pita sam joj bila kuma.
Sa dotičnom Magi, Gopođa me je lično upoznala, pa, sigurno desetak puta. Inače je imala paranoični strah od mišljenja okoline, pa bi često sav bonton ispoštovala po više puta. Za svaki slučaj.
– Da, znam naravno, upoznali ste nas
– Moguće, nego je l’ ti to supu kuvaš? Domaću? Ti…umeš?
– Pa umem, nema neke posebne filozofije, povrće, koje parče mesa i…
– I vegeta! Ma, vi mlađe generacije volite sve instant, ali odmah da ti kažem sve što je od starta pojačanog intenziteta na kraju se ispostavi kao – otrov!
– Zapravo sam htela da kažem, peršun
– Veza domaćeg, svežeg, nikako sušenog
– Taman posla
Stajala je u inspektorskom stavu dok je u ruci držala šardone i kao da je tražila bilo kakvu temu u kuhinji za koju bi mogla da se zakači. Izvadila je iz kutije glavicu crnog luka i započela predavanje.
– Znaš, kad sam bila tvojih godina nisam imala nikog u okolini ko bi mi odao koju tajnu ili trik da mi olakša život, sve sam sama morala da učim. A onda sam prvi put mužu napravila supu, po naninom receptu i probudila pastuva u njemu!
– O bože…
– Ne bez ovog „tajnog“ sastojka – kao da je otkrila suvu mudrost pokazala mi je hokus-pokus pokretom na glavicu crnog luka koju je presekla na pola i ostavila da se zapeče na ringli sa folijom, a kad je počela da rumeni, (glavica, ne Gospođa, to se ne dešava) ubacila ga je u lonac u kome se krčkalo meso sa povrćem.
– Tako uvek i radim, samo što možda malo kraće zapečem luk
– Hm, možda ne baš ovako, zapamti recept za buđenje pastuva u muškarcu, biće ti potreban – i digla čašu u vazduh, kao da nazdravlja.
Sipala sam i sebi čašu vina. Ovo su životne lekcije.
– Juneću supu kuvaš?
– Pileću. Sa krilcima i nogicama
– A šuplja kost?
– Krčka se. Nisam puritanka kada je reč o kombinovanju mesa u supi, samo da se ukusi fino prožimaju
– Tako ti je i u životu mila moja, sa muškarcima pogotovo. Sve je u redu dok se, kako ti kažeš, ukusi prožimaju, a onda kad se istroše arome, posle pola sata, sve te „šuplje kosti“ se izvade i bace u smeće
– I zamene nekim novim parčetom?
– Ne nužno dušo.Kad je supa fino poprimila različite ukuse,to je to. Sve te kosti su bile priprema za knedle koje dolaze na kraju
– A knedle su, u stvari glavne?
– Ništa bez knedli draga, ali ne može svaka supa da se nosi sa knedlama. Neke supe su jednostavno…obične , ne bi se snašle sa knedlama.
– Ili prefinjene da bi se služile bez knedli, ne daj bože sa rezancima! I to onim instant, iz supermarketa
– Tako je mila, vidiš kako učiš. Nije teško priznati poraz jednog pogrešnog spoja, bar ćemo biti pametniji sledeći put
– Aleluja gospođo!
Danny boy se javio da će kasniti.
„Nije važno, tu je tvoja mama, daje mi besplatne kulinarske lekcije, hvatam beleške uzbuđeno.”
„Odlično, taman nek te nauči da spremiš koh, biće ti zabavno.”
Moj bivši, za razliku od svoje majke, nije imao smisla za humor. Kad god bi mi davao ovakve savete imala sam neopisivu želju da mu bacim pitu u facu. Ili taj jebeni koh.
– Stefanija, slobodno Vi krenite ako žurite, Danny boy neće skoro, nažalost
– Da, pa izgleda da ću morati, znaš, Magi me čeka da igramo remi
– Naravno, razumem
– Nego, kad sam već tu, hoćeš da ti pomognem oko tog krompira da odeš da se malo urediš do toaleta, pre nego što ti se suprug vrati kući?
– Da se uredim? Šta mi fali?
Odmerila me je od glave do pete beizražajnog lica, pogledom koji je sekao glave.
– Ta, stara majica?
– Da i?
– Ništa, ništa, to je tvoj stil, neću da se mešam, naravno. Znaš, sa Borislavom sam, to je bio moj prvi muž, naučila da je za dobar brak najvažnije da žena drži sve konce u rukama, ne i da oni vise sa nje. Nikada me nije video bez šminke i nikada nisam sebi davala oduška da navalim na slatkiše u njegovom prisustvu. Crveni lak, crveni ruž, uvek tip top.
– Bio je on jedan srećan čovek izgleda
– Jeste i imali smo divan brak, doduše, nisam se šetala u pamučnim majicama, naravno drugo vreme je bilo. Nego, sipaj mi molim te još tog vina.
Prodinstala sam mleveno meso sa crnim i belim lukom i peršunom , posolila, dodala biber i ostavila po strani dok sam ređala krompir u nauljeni pleh za musaku.
– Mila, slobodno dodaj još malo ulja, bitno je da se na početku malo više zamasti. Ako se odmah ustrčavaš, zagorećeš brzo.
– Imaću to u vidu, a hoćete li Vi da nastavite možda?
– Vidiš, mila, posle toga, ide red krompira, red mesa, sve dok ne potrošiš sve. A dobro je dozvoliti i ponekoj ljubavnici da uskoči – namigunula mi je zaverenički dok je na par mesta dodala parče paradajza..
– Samo da su vesele boje, što bi rekao Rudolf
– Da, pa tu vedrinu i daju afere
– Paradajz?
– U ovom slučaju. Lepa je musaka, ali vremenom dosadi, pa nađemo način da je obogatimo.
– Vi biste znali najbolje, čekajte da umutim jaja za preliv, ali to mogu i sama ako žurite
– Tri jajeta i 300 ml zasoljeniog mleka i dobila si kraljevski preliv, samo ja dodam i dve tri kašike kisele pavlake. Muškarci vole te starinske masnije ukuse, ako imaš kajmak , još bolje, podstiče testosteron
– Dok nam holesterol ne pokvari žurku
– I dobro zagrej rernu, to je na tebi, da je u svakom smislu pripremiš za pečenje, to je pola posla, da znaš. Ali i živ krompir može lakše da se svari, ako je ženskoume da odvuče pažnju na pravi način. Eto, ja sad moram da krenem
– Zbog Magi
– Očekuje me…ljubi mi sina i pripazi sad na porcije, ovo je malo masnije
Ode žena. Pritajila sam se uz vrata osluškivajući korake da se uverim da je zaista otišla. Otvorila sam frižider da sipam vino i ugledala činiju sa papirićem „Za dobrodošlicu mog sina“, koh sa mlekom.
Otpila sam gutljaj šardonea i uskočila u kadu koju sam napunila vodom.
Viber-vajber.
Poruka, Danny boy.
„Moram do kancelarije, stižem tek predveče, spremi se pa možemo negde na večeru“.
Sklonila sam telefon na policu i dohvatila činiju sa kohom. Taman ide uz novu sezonu „Igra prestola“.
Da li ste raspoloženi da probate savršeno sočnu i suptilno pikantnu picu? Kažu da je za ovo jelo najvažnije umesiti dobro testo, a ovo je recept koji nikada ne omane, pritom jednostavno se sprema.
SASTOJCI:
TESTO:
450 g brašna
250 ml vode
1 kesica suvog kvasca
3 kašike maslinovog ulja
1 kašičica meda
1 kašičica soli
Malo belog luka u prahu
FIL:
6 parčića slanine
100 g šunke
225 g paradajz sosa sa bosiljkom i origanom
50 g kobasice (čajne)
2 kašike maslinovog ulja
150 g gaude
150 g dimnjenog kačkavalja
50 g pečuraka
3 kašike parmezana
Malo ljute papričice
Masline
Malo vlašca
PRIPREMA
Važno je napomenuti da se testo mesi bar sat vremena ranije jer bi trebalo da odstoji u frižideru. Možete ga umesiti i uveče i ostaviti ga da odstoji do jutra. Nakon toga razvaljajte ga oklagijom, prelijte maslinovim uljem i ubacite na pet minuta u dobro zagrejanu rernu na 250 stepeni. Izvadite i zatim nafilujte paradajz sosom u koji ste dodali bosiljak i origano, po ukusu. Poređajte šunku, slaninu, kobasicu, pečurke, narendala gaudu i dimnjeni kačkavalj, dodajte masline i na kraju pospite malo vlašca, seckane ljute papričice i parmezana, a zatim vratite u rernu na još 20-ak minuta.
Prijatelji. Svima nam su nam potrebni, zar ne? Čuj potrebni, meni su moji ko familija. I baš zato mi bude teško kad ne mogu da im pomognem.
Doduše, ne mogu ih spasiti od njih samih, kao što ni oni mene ne mogu. Nego, jesam li vam pričala o mom drugu Gagiju?
Gagi je najveći car ovog univerzuma! Ali ima katastrofalan ukus kad su žene u pitanju. Ne, ne, nije to ukus, to je jednostavno manjak inutiacije, za ono pogrešno. Ono BAŠ pogrešno.
Imala sam napornu nedelju iza sebe i rešila da se počastim jednom pravom gurmanskom picom. Na brzinu sam umesila testo jutros i ostavila ga u frižideru da odstoji. Sada je došlo vreme da se razvalja i poslažu sastojci. Upalila sam muziku i bacila se na posao.
Zvoni fiksni. Ma, nebitno, mislim u sebi, nema sile da sad ustanem sa kauča, tek što sam stavila masku na lice.
Zvrrr. Zvrrr. Zvrrr.
Pobogu, ovaj ne odustaje! Skidam krastavac sa kapaka i nervozno se javljam.
– Bolje bi bilo da je nešto zaista hitno inače mi plaćaš tretman u salonu
– Hej mila, ja sam
– Gagi! Je l’ se desilo nešto? Što ne zoveš na mobilni? Mislila sam da je keva
– Pa nedostupna si. Okrenuo sam te na fiksni, da mi se nisi javila pomislio bih da si u nekoj akciji
– Ma, daj Gagi, kakva akcija majke ti, repriza „Ranjenog orla” je interesantnija od mog privatnog života trenutno. Šta ima kod tebe?
– Bolje tako nego da doživljavaš traume kao ja
– Traume?
– Ma, pusti imao sam neviđeno lud sudar sa nekom lujkom
– Pa zar opet čoveče?
– Ma…
– Hajde svrati do mene, tam an sam mislila da spremim onu moju gurmansku picu, pa ćeš sve da mi ispričaš
– Stižem
GURMANSKA PIZZA
SASTOJCI:
TESTO:
450 g brašna
250 ml vode
1 kesica suvog kvasca
3 kašike maslinovog ulja
1 kašičica meda
1 kašičica soli
Malo belog luka u prahu
FIL:
6 parčića slanine
100 g šunke
225 g paradajz sosa sa bosiljkom i origanom
50 g kobasice (čajne)
2 kašike maslinovog ulja
150 g gaude
150 g dimnjenog kačkavalja
50 g pečuraka
3 kašike parmezana
Malo ljute papričice
Masline
Malo vlašca
PRIPREMA
Umesila sam testo od navedenih sastojaka i ostavila ga da odstoji u frižideru par sati. Nakon toga razvaljala sam ga oklagijom, prelila maslinovim uljem i ubacila na pet minuta u zagrejanu rernu na 250 stepeni. Izvadila sam i zatim nafilovala paradajz sosom u koji sam dodala bosiljak i origano. Poređala šunku, slaninu, kobasicu, pečurke, narendala gaudu i dimnjeni kačkavalj, dodala masline i na kraju posula malo vlašca, seckane ljute papričice i parmezana, a zatim vratila u rernu na još 20-ak minuta.
Za to vreme, Gagi je došao, vidno pokunjen seo na fotelju, uzdahnu i započeo ispovest.
– Pre nekoliko dana otišao sam sa koleginicom na ručak, pokazuje ona meni neke fotke iz Kine na laptopu i na jednoj sedi sa švecom. A šveca, ko boginja! Primetila ona moju reakciju i kao, šta dopada ti se Ana? Ja sam se samo nasmešio, nisam baš hteo da ulazim u priču, ali ne možeš da zamisliš kako riba izgleda. Zgodna do bola, crna ravna kosa do leđa. Meleskinja jebote sa minđušom u nosu. I to onom ko Leni što ima, ma znači ne možeš ni da zamisliš koja lepotica. I ništa, koleginica se primila da me upozna sa njom. Kaže, pa ionako si sam, nemaš devojku neko vreme, šta će da ti fali, izađite na piće, eto i ona je sama. Ja se tu malo zamislim, što je sama kad tako savršeno izgleda. Možda radi previše, možda je žena od karijere. Međutim, koleginica kaže da se bavi muzikom, nema „standardni posao” nego radi kad je kreativna. Dok mi je pričala o njoj, ja mislim da sam se već zaljubio. Dala mi Anin broj i rekla da joj se javim.
Nije morala dva puta da mi ponovi, a znaš kakav sam ja, odmah sam smislio sve, ceo dejt u full-u. Okrenuo je i dogovorio se gde da je pokupim. Jebote, da si samo čula kako seksi glas ima, ko na hot line-u da radi. Ništa, primio sam se, naravno i pokupio je sledeće večeri u Zemunu.
Izlazim iz kola prilazim devojci utegnutoj u seksi kožne pantalone, ona se okreće, upoznajemo se, sve super. I onda smo seli u auto. Počinjemo, u prvi mah, sasvim običan razgovor.
– Koliko dugo voziš?
– Pa, šta znam sigurno 20-ak godina
– Mnogo si spor
– Pa dobro, kapiram da nigde ne žurimo
– Stani!
U trenutku sam pomislio da se šali, pogotovo što sam osetio suptilan miris alkohola, ali ona je bila ozbiljna. Skočila je na mene i bukvalno me prisilila da zaustavim auto.
– Stani kad ti kažem, parkiraj tu. Idemo mojim kolima, nisam navikla da me drugi voze.
Ništa izašli smo, ja pomalo zbunjen nisam očekivao tako nešto, ali reko’ ok, ako će joj biti prijatnije, nemam ništa protiv.
Ušli smo u njen Pontijak, kad je riba dala gas nisam znao šta me je snašlo! A onda je u roku od tri minuta napravila tri prekršaja. Pritom je psovala ko šofer 50-ce!
– Ali majmune, pa je l’ vidiš da imam! E, je l’ vidiš ti ko sve danas ima dozvolu?
– Ma, dobro, ok je bre, ne moraš toliko da se nerviraš
Izgovarao sam pokušavajući da umirim situaciju i suptilno se spuštao niz sedište.
– Šta je?! Šta je! Sviraj mami svojoj tako!
Kad je ušla u krivinu, oprostio sam se od života. Onda je konačno stala ispred nekog…jebote, ne znam ni šta je ono, neki pab, neki hevimetal kafić, otkud znam. Debeli istetovirani šanker samo me je odmerio ispod oka, a ona se pozdarvila ortački sa njim. Znaju se očigledno, jako dobro.
– Gde si Šerpo, šta ima. Daj ono standardno. Šta ćeš ti da piješ?
– Pa, ono, isto što i ti
Dobili smo dva vinjaka. Nekako mi je posle tog kratkog poznanstva i bilo logično. Eksirala ga je i naručila još jedan dupli. Rešio sam da je ne pratim, već mi je želudac goreo.
– I? Šta kažeš, šljakaš sa mojom švecom, a? Pa, ona je uvek bila gudi-gudi u porodici. Ja sam oduvek bila tatin sin
– Pa, nemoj tako, izgledaš kao boginja
– I šta je to sad trebalo da znači? Ja sam kao, šta, neka princeza, a ti si bitanga? To tako treba, je l’?
– Ma, izvini nisam hteo da te uvredim, samo kompliment
– Šaaaalim se bre, opusti se. Izvini imala sam do kasno svirku pa je pred kraj šutke nastala neka gužva…ma idi, ne pitaj.
– Hm, verujem. Nego, kad si poslednji put bila u vezi?
Razvukla je osmeh i eksirala još jedan vinjak. To je valjda trebalo sam da protumačim. Pomislio sam u trenutku da je sve ovo bila velika greška, a onda sam sam se setio da realno nisam imao seks dva meseca, pa na kraju bismo mogli oboje da budemo zadovoljni. Ipak, ona je imala malo drugačije planove.
– Šta te pali?
– Molim?
– Na šta se ložiš čoveče? Pa daj nismo u osnovnoj školi, zašto smo izašli? Da ti se upišem u spomenar prvo?
– Pa nemam neki određeni fetiš, ja sam normalan momak, nisam manijak
– A, pa onda ništa
– Mislim, uvek sam otvoren za izazove
– Je l’ ti to piše i u CV-u?
Pročitala me je. Osetio sam se kao potpuni krelac, ali sam baš zato bio rešen da završimo u krevetu. Ispostavilo se da sam malo potcenio situaciju.
Povukla me je za rukav i poljubila me. Iako sam mogao da osetim mešavinu ustajalog duvana i odvratnog vinjaka, napalio sam se istog momenta!
– Hajde, idemo do mene
Ustao sam i sledio je kao neki neuki klinja. Seo u kola, nisam stigao ni da se vežem, ponovo je dala gas i zalepila me za sedište. U nekom trenutku čula se sirena iza nas. Ne bih je ni konstatovao da nju nije uhvatila sumanuta paranoja.
– U jebote, murija! Jao, je l’ imaš nešto kod sebe?
– Šta? Na šta misliš?
– Drogu, oružje, bilo šta? Na uslovnoj sam čoveče ne smem da se zajebavam, ako imaš nešto bacaj kroz prozor, odmah!
– Nemam ništa, šta ti je
– Kaži ako imaš, nemoj posle da te robijam! Bacaj sve kroz prozor!
– Ma, nema, nemam ništa!!!
Počeo je da me obliva hladan znoj. Šta mi je ovo trebalo! Ona je skrenula u prvu uličicu za koju se ispostavilo da je slepa. Preskao sam se.
– Uh, pa ovo nisam doživeo za ceo život. Ti nisi normalna, kakva droga, kakva uslovna
– A ti si kao neki čistunac, ma daj. Nego, daj pocepaj mi ovaj korest
Ovog puta nisam hteo da se iščuđavam. Ni da budem džentlemen. Očigledno da ni ona nije želela to. Uradio sam šta je tražila. Ona je uzdisala, a onda mi je gurnula glavu u njeno međunožje. Malo sam se namučio sa pantalonama dok sam ih skinuo, na šta je ona ponovo nervozno frkatala. Bacila me je na zadnje sedište i bukvalno mi jednom rukom skinula pantalone. Morao sam da se suzdržavam kako bih i nju mogao da zadovoljim, ali ona je imala druge namere.
– Sagni se do mojih stopala
– Kako?
– Dole! Kažem, dole robe!
– Umm, a je l’ možemo neku drugu pozu?
– Puši mi štiklu!
Jebote, ova je luda skroz. Bio sam već siguran da ima karton u Lazi ili Padinjaku. Pokušao sam da se isfoliram da nisam razumeo iako više skoro da nisam ni imao erekciju, ali ona je nastavljala dalje pretvarajući se u besnu dominu gospodaricu. Inače, nikad se nisam ložio na te stvari.
– Pričaj mi koliko ti se dopadaju moje štikle
– Pa, dopadaju mi se…uf, lepe su i seksi i…
– Koliko si bio bezobrazan? Sad ću da te kaznim!
Mislio sam da je loži samo priča, a onda je iz kasete izvadila neku prokletu antenu! Vidim ja da je vrag odneo šalu i krajičkom oka sam uspeo da vidim i da je vrata zaključala. Crni Gagi, mislim u sebi, sad si našao da se zezaš sa Mizeri! Pokidala bi me, da se nisam setio da ima problem sa policijom pa sam isfolirao da čujem sirene.
Obukla se za par sekundi, skočila za volan i dala gas. Ja sam bukvalno iskočio iz kola na prvom semaforu. Nikad se nisam tako odsekao u životu. Ona mi je još zapretila iz kola, pošteno me opsovala i odjuriula dalje. Je l’ veruješ ti na kakvu sam budalu naišao?
– Gagi, da te ne znam , mislila bih da me leraš. Ti si još gori baksuz od mene! Daj uzmi još jedno parče pice.
– Da znaš! Ova pica bukvalno leči traume, pogotovo ove bizarne
Bilo mi je žao Gagija, ali nisam mogla da ne puknem od smeha dok sam ga zamišljala u ludačkoj sado-mazo pozi. Sa antenom i gag ball-om u ustima. Uz soundtruck iz 50 nijansi sive.
Taman sam se ponadala da će jesen ove godine poraniti i da ću sve češće osećati onaj, meni omiljeni miris mokrog, trulog lišća, kad ono, iznenađenje, meteorološki promašaj.
Večeras idem da se vidim sa gospođom Marom. Udata žena, nema više vremena za nas raspuštenice i raskalašne žene.
Viber-vajber.
Uzimam telefon, kaže Mara, kasniće, ali ima iznenađenje za mene.
Ako nije spremila čokoladne krofne, pišem joj, neću se ni truditi da dolazim.
Obećava da neću zažaliti.
Okej. Milena je ionako inkognito u nekom skrovištu sa gospodinom Žapcem. Neće da prizna, ja je obožavam jer joj je neprijatno, a znam da se zacopala do ušiju.
Farmerke, starke, majica, XXL tašna i izlazim iz zgrade.
Komšinica se s unukom upravo vraća sa jutarnje liturgije iz crkve Aleksandra Nevskog, steže je pod ruku, gleda me ispod oka, a ja kapiram da već ima ceo scenario u glavi, u kome moje drugarice i ja pravimo orgije sveke noći prinoseći žrtve Svevišnjem Sotoni.
– Dobar dan, kako ste?
Okreće glavu, šapuće nešto detetu i skreće, u prvu ulicu desno.
Dolazim do Marine zgrade, penjem se na treći sprat, zadihana već na prvom, kontam da bih konačno mogla da uplatim članiranu za teretanu i pozdravim se sa pljugama, bar na neko vreme.
Otvara vrata. Opa! Novi friz, lepršava haljinica, samo su joj falile one Odri Hepbern papučice sa pufnom.
– Hajde, upadaj, Božidar nije kod kuće.
– Krofne?
– Ma, jok, jesi luda da se kuvam pored rerne po ovom vremenu? Donela mi sveki puter keksiće, taman da ti ispričam šta sam isplanirala.
Stavlja keksiće na sto, hladan nes za mene, za nju tursku. Smeška se. Sumnjam, iza ovog zavereničkog osmeha stoji neki opasan plan, po mene, razume se, ne po nju.
– Okej, hoćeš li reći o čemu se radi?
– Ma, je l’ su ti fini ovi keksići?
– Fantastični, daj recept, samo da nema ricinusa pošto ih je tvoja svekrva spremala.
PUTER KEKSIĆI MARINE SVEKRVE
100 g seckane čokolade
330 g brašna
220 g putera
1 kašičica vanila ekstrakta
100 g šećera
1 kašičica praška za pecivo
1 jaje
Čokoladu iseckati na komadiće, a od svih sastojka umesiti testo. Na kraju u testo dodati čokoladu, Pripremiti pleh na koji ste stavili pek-papir, formirati kuglice od testa i slagati jednu do druge. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni oko 10-15 minuta. Služiti ohlađene.
– Imam frajera za tebe!
Zagrcnuh se u trenutku.
– Ma, opusti se, znam da nisi u tom fazonu blajnd dejta, ali Vlastimir je divan čovek.
Šta koji đavo? Vlastimir? Pa da želim jednog takvog, nakačila bih se na Tinder.
– Daj, Maro, o’ladi. Kul sam i stvarno ne žurim da se ponovo udam, veruj mi.
– Ma, ko je pominjao udaju, ja sam samo, eto, pomislila kako biste se i i Vlastimir baš super slagali. Drži prodavnicu mobilnih telefona na Banjici, to je Božin drug i jako je drag.
U glavi mi odzvanja Đuza kako pevuši „Devojko mala“, ali to je već skrnavljenje legende, nećemo na tu stranu da idemo.
– Maro…
– Ma, večeras se viđaš sa njim i tačka! Idite na kafu makar. Oni bi baš voleo da te upozna.
– Ma i ja bih Tima Rota, al’ mi ne ide.
– Samo jedna kafa, ako je smor, više ti nikada nikog neću nabaciti.
Hajde, de. Uostalom, ime ionako ne određuje čoveka. Ni to što je privatnik na Banjici. Ni što vozi beli retro džip. Ne?
Vlastimir mi se javio popodne i rekao da će doći po mene oko 20. Super. Taman da ga iskuliram do 22, eventualno 23 i vratim se kući da nahranim mačku.
Tek što sam završila šminkanje, kada sam začula otužno iritantan zvuk sirene ispred zgrade. Ne staje. Niko ne reaguje. Verovatno se neki krelac bezobrazno parkirao, pa se bune ljudi.
Tuuuu-tuu-tuuuu…
Brate! Da li je moguće da ima toliko nekulturnih i nadobudnih kretena?
Viber-vajber.
Vlastimir.
Nakon pet idiotskih stikera lisica, smajlija i perverzne anime sa cvetićima, pita me što ne silazim i da li sam zaboravila na njega?
Okej. Vraćam se kući pre 22.
Trčim niz stepenice da me komšiluk ne bi linčovao i eventualno spalio isped Crkve kao primer ostalim grešnicama.
Ulazim u kola. Vlastimir, u punom sjaju. Bele lone, crna majica sa zlatnim „armani“ printom. Plavušan, niži rastom i frizurom, hajde da ublažim, ležernije verzije „tarzanke”. Pa da, Marine kombinacije.
Elegantno smanjuje Acu Pejovića koji zavija sa zvučnika o kurvama i rakiji od prošle noći.
– Pa, gde si bre seksi, celog života te čekam! Divna si, kao što te je drugarica opisala
– De si, Vlasto, brate, eto drago mi je da smo se upoznali.
Nakon nebitne razmene informacija, frajer mi kaže da bi trebalo samo da svratimo do njega da ostavi neke maske za telefone, pa da odemo na kolače. Vlasto, brale, razmišljam, džabe kombinuješ.
– Nemoj, molim te, da da pomisliš nešto pogrešno, ja sam ti običan dečko iz kraja. Ne mogu da nađem normalnu devojku s kojom bih opušteno mogao da cirkam čaj uveče uz filmove. Kapiraš me?
– Ne plašim se, Vlasto, samo ti vozi, u svakom slučaju tu su štikle, pa ako zatrebaju…
– Ma, ne daj bože. Jedino ako nisi imala na umu neke kinki igrice, he, he.
Ne. Niti sam za igrice, niti za ciraknje čaja sa njim.
Ulazimo u Vlastimirovu gajbu na Medaku. On mi se nespretno izvnjava zbog krša (ruku na srce, nije ga ni bilo previše) odnosi neke kutije u drugu sobu, mene nudi da sednem i pita me jesam li za sok i kolače.
– Hvala, ne mogu.
– Izvini, je l’ ti nije problem da me sačekaš bukvalno pet minuta samo da skoknem do supermarketa dok se nije zatvorio i kupim neke gluposti? Sutra putujem do mojih pa da im odnesem nešto.
– Ma jok, samo ti idi, sačekaću ovde. Biću dobra obećavam (lažem).
– Čim se vratim, idemo negde gde želiš, možemo i do splava ako si u tom fazonu.
Mislim u sebi, sine, ne da nisam u tom fazonu, već mi duša spava, a i kontam da bih i te kolače mogla da preskočim.
Kako je zatvorio ulazna vrata, nisam mogla da sputam svoju radoznalost i ne pronjuškam. Priznajem, bilo me je sramota, ali nisam mogla da se zaustavim. Otvorila sam prvu fioku ispod TV-a.
Opa, bato!
U fioci dnevne sobe očekivali biste daljinski, teftere, baterije, blokčiće, kondome, ali ne i čipkane bele ženske tange. Ne jedne, već tri para. Pored gaćica, uredno poslagan impozantan opus filmića za odrasle. Okej, ko to nema.
Samo, fora je što su ovo bili njegovi lični filmovi.
Vlastimir je izgleda imao veoma zanimljiv hobi. I to ne amaterski. „Gospodar satisfakcije”, „Meki čovek, tvrdog srca” i „Vlažne noći na Medaku 3”.
Pa, nije moguće!
Ma, dođavola, moram da vidim makar delić ovih umetničkih dela.
Pozvala sam ga da vidim da li uskoro dolazi, izvinio se, kaže, za pet minuta, red u prodavnici.
Odlično.
Uzimam disk, stavljam ga u DVD plejer, puštam.
Scena prva:
Dnevna soba, crvene zavese, zeleni kauč. Na njemu leži crnka bujnh grudi u crnom negližeu, prekrštenih nogu, na kojima je, gle slučajnosti, imala upravo one papučice sa pufnama. Čita „Plejboj“ dok se u pozadini čuje Elvisov „Suspicious minds”.
Ovo. Nije. Realno.
U sledećem trenutku u sobu ulazi Vlastimir u kožnim sado-mazo gaćicama i u takozvanoj siledžijki sa logoom Betmena.
Pevuši, polako dolazi do crnke i počinje da je maže bebi uljem po grudima.
Jebote! Ne može da bude ljigavije od ovoga, jednostavno ne može!
Vlasta, uz nespretni strptiz skida siledžijku pokazujući ljubavni tepih u prvom planu. Rasna crnka se već oslobodila viška krpica i počinju da plešu stiskavac.
Dosta. Meni i previše.
Brzinom svetlosti sam izvadila disk, vratila ga u omot i gurnula pored onih gaćica.
Izgubila sam apetit za kolače, a i za dalje njuškanje. Možda brat Vlastimir ima dobru dušu i samo suptilno nastrane ideje, ali cela priča mi nije nešto legla nakon onih Marinih keksića.
Ostavila sam mu poruku, da su me hitno zvali iz firme da nešto završim i uletela u prvi taksi.
– Dokle ćemo?
– Do Dorćola. Je l’ smem da zapalim cigaretu?
– Naravno. Da vam ne smeta muzika? Večeras je na radiju emisija o Kralju.
– Ma, ne smeta, samo vozite.
Pojačava muziku:
„We can’t go on together
With suspicious minds
And we can’t build our dreams
On suspicious minds…”
