Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Je l’ verujete vi u paralelne univerzume? Ponekad mi je prosto neverovatno da toliko ljudi u ovom gradu živi totalno drugačije realnosti. Doduše, da smo svi isti, nema šanse da bi bilo ovako zanimljivo. Zato i volim Beograd, imabukvalno svega!
Pankera, rejvera, šabana, manijaka, pseudo-elite, intelektualaca i naravno puno divnih ljudi. Ima i ta neka sorta poput Milene iz Pirota. Da ne bude zabune zbog moje drugarice koju već dobro poznajete, zvaćemo je po njenom nadimku –Maca.
Maca se doselila kao podstanarka kod Petre. Taman dok završi studije na jednom „čuvenom“ i vrlo popularnom beogradskom „Univerzitetu“, a posle će polako da traži zaposlenje. Ne žuri, rekla je, ionako bi volela najpre da se skući i dobrano uda. Pa sve ostalo, laganeze.
Svratila sam do Petre konačno posle dugo vremena. Taman što mi je servirala čaj i veganske kolačiće, u dnevnu sobu ušetala je Maca. U lila plišanoj „Kavali“ trenerci i zelenim čupavim papučama, sela žena ispred nas, zapalila „Eve“ i izdominirala ko uragan Irma.
– Draga da te upoznam, ovo je Milena, živeće u onoj sobi koju sam ranije izdavala. Milena je iz Pirota, ali je došla u Beograd da studira.
– Ma, šta da studiram, došla da se udam bre! Heheh, nemoj me zvati tako Mi-lena, ne volim to bre. Maca, Maca me svi zovu i na fakultet i ovako.
Ukočila sam se. Nisam mogla da pomerim pogled sa njenih obrva koje, kao da su zarobljene na njenom čelu, uporno vrištale „upomoć!“.
– Drago mi je Maco. Baš u Pitotu imam jednu bas dragu prijateljicu
– Ma koji crni Pirot, pa sad sam s Dedinje bre, haha, a lepo sam se i uklopila ovde mogu ti reći i ne vraćam se tamo! A sve imam! Moji su pravo da ti kažem, imućni prilično, otac mi je direktor jednog preduzeća, majka ima dva lokala, sestra isto, svako svoja kola i lepo im je tamo, a oni su gospoda pa umeju da uživaju za sve pare! A ja šta ću, volim Beograd, osećam se kao da sam odrasla ovde na Dedinje!
– Pa lepo baš, a na faksu kako je? Koliko imaš ispita do kraja?
– Jao, nemoj mi tu temu! Kakvi ispiti, ja sam se i prošle godine jedva izvukla. Da mi otac nije ovde u Beograd sredio kod neki svoji uticajni prijatelji iz partije, đavola bih ja položila i izašla iz te moje frustracije. Ali Petra, ženo, nemoj to majci da kažeš, to je moja i tajkova tajna, ona ne smej da sazna! A Beograd što volim, majko mila! Što jedna moja prijateljica kaže ili Holivud ili Beograd, nema treće bre! Vidi, vidi papuče što sam juče kupila, a? Je l’ ti se sviđaju? Platila sam ih papreno, 200 evrića, ali to me tatko častio. Jao, vidi koliko je sati, brišem! Idem do solarijuma, pa se vidimo kasnije, ljubim!
***
– Petra, ? Ćeš izgineš od fenseraj! Daj ženo, ’aj palimo negde da popijemo čaj na miru, sve mi ovde vrišti na rijaliti!
– Ubićeš me, ali obećala sam joj da ćemo otići do Obilićevog venca na kafu. Rešila žena da nađe muža, šta da ti kažem.
– Ma gde bre? Na Obilićevom vencu? Sada?
– A ma ne, to je, kaže, samo za „dnevnjak“, a posle se nalazi sa drugaricama pa idu do Beton hale. To ti je, ako nisi znala sada turbo-urbana lokacija za udavače. Ima svega, od Crnogoraca do Turaka.
– Pa, šta ćeš i ti da se priključiš ekipi ?
– Idemo samo sa njom na tu jednu kafu, posle ti i ja palimo na drugu stranu, a ona na svoju.
– Ubiću te!
Pola sata kasnije Maca se vratila u punom sjaju sa ogromnom kosom na glavi, u tigrastom sakou i stileto štiklama. Pogledam se u ogledalo, h&m majica od 500 dindži, farmerke i starke i čupava, malo manja kosa.
– Znaš kako, ja mislim da ćemo nas dve samo da ti pokvarimo koncept, vidiš da si se doterala, bolje drugi put da kafenišemo, ozibljno!
– Ma ne lupaj, to je još bolje tako zbog kontrasta! Ženske, uzmite ove pužiće što mi je majka poslala. Smara me s tu domaću hranu, pa svaka tri dana moram ko kreten da se cimam do autobuske stanice. A ja to ionako ništa ne jedem.
– Jaooo vidiii! Pa to je još sa onim pirotskim sirom, obožavam ga! Pa kako ne jedeš, ovo deluje baš ukusno!
– Jok! Ja to seljačko ne mirišem baš, a mnogo je kalorično, neću imati vremena sutra za teretanu. Uzmite si pužiće!
PUŽIĆI SA SIR I PEGLANU KOBASICU IZ PIROT
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. „Pužići“ se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
***
Sat vremena kasnije, našle smo se u novoj epizodi horor serijala. Ako mi nešto u ovom gradu stvara anksioznost, to je faking Obilić! Mogla bih na prste jedne ruke da izbroijim kafe popijene u tom delu grada. Međutim, ovo je bilo totalno egzotično iskutsvo. Od toliko crnogorskih đetića oko nas imala sam osećaj kao da sam u Budvi. Eto, taman još i ovo sunce granulo, ma milina!
– Ženske, ’oćemo da popijemo po neki koktel,a? Taman i da fotkamo za Insta, a? Može? I da se selfiramo, može?
– Koji crni koteli, kafa i sikter!
– Uf, pa kakve ste! Jao, jao, vidi ove macane sto do nas! Ne taj, desno, desno skroz! Gledaj onaj što ima ruku istetoviranu, e sa njim se zabavljala moja bivša cimerka, imam ga na Fejsu, sad ću da mu pošaljem poruku. Kakva mi je šminka? Je l’ mi se razlio sjaj?
– Nije, nije, top si!
– Ma ludilo, na Obiliću uvek sretnem nekog koga znam! Jao, evo ga, prilazi nam. Kako izgledam? Je l’ sam u full-u?
– Totalno!
***
Mlađani wannabe žabar, pregrejan od solarijuma, diskretno orange boje u beloj uskoj majici istetoviranih ruku i „Ken“ frizure, prilazio nam je u slowmotion fazonu. Ovo se jebeno ne dešava! Šta je ovo Jersey Shore?
– O, gde ste devojke, Maco lepoto, svetski izgledaš, nisam te prepoznao uopšte!
– Hvala, hvala, pa eto, malo sam se doterala, idem posle s nekim drugaricama i tako. Ti? Kako si? Sedi sa nama malo!
– Pa moram da palim uskoro, imam neke obaveze, ali možemo da se čujemo posle. Odakle si beše ti, izvini zaboravio sam, sve mi nešto poznato, ali nikako da se setim cele priče!
– S Dedinje!
– Haha, ma dobro, mislim, inače odakle si?
– Pa, s Dedinje bre! Išli smo zajedno na fakultet, ti si bio sa Lenom u kombinaciji nekoj! Ne sećaš se?
– A, da Lena, bravo, jeste! Da, da…Ništa, idem ja sad, svratio sam samo da se pozdravim, pa se čujemo lepa. Kisić, super si mi tako isfenirana!
– Ljuuubiiim! E tako ženske, obavila sam šta sam imala, a sad vas i ja napuštam!
– Oh, zar već?
– Da, da, pa ja pratim ovog macana već neko vreme. Završila sam sad, ostavila utisak, dominacija, haha. Ljubim vas, Petra, ženska ne čekaj me, dolazim kasno! Ako me majka bude zvala, kaži, otišla da spremam ispit kod Vesne. Ne, nemoj kod nje, kaži u biblioteku sam, učim. Opaaa, žurka, idemooo!
***
– Ode ova! Šta ćemo sad bez svog tog šarenila bokte?
– Jaooo fuck!
– Šta bi?
– Upravo me zove njena majka. Mrzim da lažem!
Halo? Jeste, jeste teta Lela, ja sam Petra, da. Aha, ok, ok preneću joj. Sutra? Sutra u 9 tačno u JKP Beogradski vodovod i kanalizacija u Deligradskoj. U redu, zapisala sam sve. Ne brinite ništa, preneću joj. Nemam pojma iskreno, ja sam u gradu, nisam je videla danas. Ok dogovoreno. Prijatno teta Lela!
– Šta je? Mala nije platila račune, a?
– Nećeš verovati ali otac joj je sredio posao, sutra treba da se javi tačno u 9 da potpiše ugovor i počne da radi. Provalili su je da je počela da se previše mangupira sa izlascima, pa su joj unapred završili neke stvari. I do kraja nedelje se seli da bude bliže firmi da ne kasni ujutro. Eto vidiš, šta ti je Jupiter u Vagi, sve se iskristališe kako treba na kraju. Bar u njenom univerzumu.
– Au. A šta nas u našem univerzumu čeka? Opet neki uragan?
– Loše finansije. Taman ovo poskupljenje struje što sledi
Komšiluk. Obično nije kao u reklamama za kafu gde te vesela bakica s vremena na vreme pozove na šnenokle. Ako imaš sreće, bar nećeš imati neurotične penzose sprat ispod zbog kojih ne smeš da koristiš mikser posle pet po podne.
Osim one paklene bakute sa četvrtog koja me proklinje pogledom svaki put kada prođem hodnikom, ostale komšije skoro i da ne viđam. Ponekad mi se čini da živim u ukletoj napuštenoj zgradi, jer ih samo čujem, ponekad. Mada, nije da se žalim, odgovara mi tako. Samo nezgodno je kad ne kupim sve što mi treba u prodavnici, a istripujem se da pravim neko ludilo u kuhinji.
Jeste udarila vrućina, ali mi se užasno jelo nešto slatko, a danima već merkam neku opaku američku pitu. Sutra je mami rođus, taman da je iznenadim.
AMERIČKA PITA SA CRVENIM VOĆEM
SASTOJCI:
500 g lisnatog testa
200 g šećera
450 g crvenog voća (jagode, maline, borovnice, kupine)
1 kašika brašna
1 kesica vanillin šećera u prahu
Sladoled od vanile
PRIPREMA:
Lisnato testo razvaljajte i položite u pleh koji ste prethodno namastili. Pripremite voće, a zatim pomešajte sa šećerom i brašnom. Dobijeni fil sipajte u pleh sa testom i lepo rasporedite. Prekrijte pitu ostatkom testa i stavite je da se peče na 200 stepeni oko 30 minuta. Uz pitu možete servirati i sladoled od vanile.
Dok sam čekala da se testo odmrzne, zapalila sam cigaretu i pustila Elu da peva. Napravila sam promaju i sela pored prozora. Volim svoj Dorćol!
Preko puta, stan sa savršenom terasom od jedno 20 kvadrata. Kako je tim ljudima dobro, pogotovo sad dok je leto! Oduvek sam maštala da imam takvu terasu i da većinu dana provodim tamo.
Pali se svetlo i na terasu istrčava crni labrador. Komšinica izlazi i pali cigaretu. Bosa, zagledana u savršen pogled, okreće se prema meni i mahne mi. Uzvratim joj. Duga, gusta crna kosa, crvena haljina, nije mnogo visoka, ali savršeno skladno građena.Razmišljam kako dugo nisam videla da tu neko živi, a nemoguće da mi je promakla ovakva žena, jer je bila tako neobična.
Ulazim u kuhinju, mesim testo i onda skontam da nemam obavezni sastojak: Šećer u prahu!
Prošlo je 21, ne radi mi najbliži supermarket. I šta sad? Ne pada mi na pamet da idem do one bakute, a nešto kapiram da mi ostatak asocijalnog komšiluka ne bi ni otvorio vrata.
Pa, ništa, eto povoda da upoznam novu interesantnu komšinicu.
Prelazim ulicu, ulazim u zgradu i penjem se stepenicama do poslednjeg sprata.
Ding-dong.
Ništa.
Ma, daj! Nije valjda da neće da otvori! Sestro, opusti se, treba mi samo šećer.
Ding-dong.
Otključava vrata i pozdravlja me osmehom.
– Hej, ćao, izvini što sam ovako banula. Živim tu preko puta, malopre smo se videle na prozoru. Počela sam setila sam da pravim pitu od jabuka, ali nemam šećer u prahu. Da nemaš slučajno jednu kesicu? Vraćam parčetom pite kad bude gotova.
– Zdravo, zdravo. Ma uđi slobodno, ja sam ionako sad ustala, biću budna cele noći. Moram da završim neki rad.
Ulazim u ogromnu dnevnu sobu koja je više podsećala na umetnički atelje sa predivnim bojama.
– Wow, super ti je stan! Ti si slikarka?
– Da, jesam. Sedi, jesi li raspoložena za čašu vina?
– Može.
Simona, slikarka koja poslednjih pet godina nije živela u Srbiji, ali se vratila da proda stan. Imala je oko 45 godina i živela sama, sa Džekom, labradorom. Sat vremena kasnije i dalje smo ćaskale na podu slušajući Četa Bejkera i, kao i sve žene, dotakle se one čuvene teme, o muškarcima.
Džek se došunjao do mojih nogu i stavio mi glavu na krilo. A Simona nije prestajala sa pričama koje su postajale sve zanimljivije.
– Znaš kako, ne mislim da bi žena pošto-poto morala da bude sa nekim.
Pogotovo ne da se uda. Ako baš želi, OK, ali siliti sebe na takav korak, ma, potpuno je besmisleno. Pričala je Simona dok je teatralno palila cigaretu. U njenoj ruci izgledala je neverovatno ženstveno.
– Je l’ si imala nekog koga si baš volela?
– Imala sam, naravno. Više njih, ali jedan je baš ostavio posebno bolan trag.
– Skot! Pa šta se dogodilo?
– Ma, nije, mlad je dečko bio. Imala sam 43, a on 22. Bila sam mu treća žena sa kojom je bio. Bio je potpuno opčinjen našom vezom i mojim slikama, a meni je, naravno, imponovala njegova pažnja.
– Nikada me nisu privlačili mlađi tipovi. Tebi nije smetala razlika u godinama?
– Da znaš da i nije toliko. Bio je prilično zreo za svoje godine, a seks je bio epohlano dobar!
– Mirišem dobru priču. Pa, kako je došlo do toga?
– U pravu si, jeste bilo interesantno. Spremala sam neku izložbu za prijateljičinu galeriju i bio mi je potreban model za body art. Dečka nisam ni poznavala, javio mi se preko Akademije i došao do mog stana na probu. Nije bio stidljiv, naprotiv, bio je toliko otvoren i spontan da me je u jednom trenutku i zbunio. Kako je ušao na vrata, osetila sam njegovu energiju.
Znaš ono, sa nekim ljudima jednostavno klikneš i dok trepneš već ste povezani na neki način. Posle kraćeg upoznavanja, počeli smo da pričamo kao da se znamo sto godina. Došlo je vreme da radimo, on se skinuo i izgledao kao jebeni Apolon! Ne preterujem, videla sam više golih muškaraca nego Mata Hari, ali on je bio kao isklesan. Uzela sam četkicu i zadrhtala mi je ruka. Zamisli, posle 25 godina bavljenja ovim poslom, imala sam tremu. On je to očigledno primetio, ali se na simpatičan način potrudio da to ne pokaže.
Adrian Borda
Uspela sam da se fokusiram i počnem da radim. Ubrzo sam postala ponovo ja, u svom svetu dok radim, sve dok nisam došla do njegove muškosti. Erekcija nije baš nešto što je neobično da se dogodi u ovakvim situacijama. Zastala sam i pitala ga da li želi da stanem. Naravno, izvinio se i rekao da nastavim. Bio je vrlo kulturan.
Ustala sam i krenula ka kuhinji da sipam čašu vode, on mi se približio otpozadi i samo stajao iza mene par trenutaka. Mogla sam celim svojim telom da osetim njegovo prisustvo i drhtala sam dok sam osećala njegov dah. Želela sam ga, a on je to osetio. Nisam se okrenula, a on je počeo da me ljubi po vratu, skliznula mi je ova ista haljina koju sad imam na sebi. Nisam se pomerala, zabacila sam glavu pozadi i prepustila se njegovim poljupcima. Izvini, je l’ ti neprijatno zbog ove priče? Malo sam se zanela…
– Ne, ne nastavi.
– Nisam želela da stane, nikad. Nije žurio, nego je vodio ljubav, polako, nežno, kao da imamo sve vreme ovog sveta. Svidelo mi se. U nekom trenutku smo se našli na podu, umazani svim onim bojama i istraživali jedno drugom tela. Bilo je savršeno! I to je bio početak naše avanture koja je trajala godinu dana.
– Šta se desilo? Zašto ste prekinuli?
– Šta se obično desi… život! Frajer je dobio ponudu da ide na Aljasku i lovi losos, jer je navodno tamo to ekstra unosan biznis. Razumela sam ga, jer ovde nije mogao da nađe dobro plaćen posao, a ja sam se nakon njegovog odlaska odselila u Montreal.
– Uh… intuicija za dobru priču me nikada nije prevarila. Ali, čekaj, ostavio te je zbog lososa? Pa, kako nije skot?
– Imao je 22 godine, losos ili neka druga riba, bilo je neminovno i ja sam bila svesna toga od početka. Jebiga. E, da ne zaboravim, evo ti šećer.
– Ja sam i zaboravila zašto sam došla.
– Pa zbog dobre priče! Hajde svrati sledeće nedelje, pravim neku sedeljku, biće neki kul ljudi.
– Da znaš da hoću, a pitu ti svakako donosim ujutru.
– Čekam te.
Foto: Andrej Nihil
Izašla sam i razmišljala o Simoni, Apolonu, Aljasci i ponudi koja se ne odbija.
Ogladnela sam. Uzela sam telefon i pozvala restoran.
– Ćao, je l’ mogu da naručim nešto?
– Naravno, kažite.
– Salatu sa kruškama, orasima i dimnjenim lososom.
– Stižemo za sat vremena!
Zvao se tako jednostavno, Darko Vitanovski. Mirisao je na ustajali duvan, zelenu Maliziu i ponekad vutru, koju je vešto krio od svoje majke, već uspešnih 38 godina. Živeo je na 27. spratu solitera na Konjarniku i bio samo jedan običan, povučeni komša.
Foto: Andrej Nihil
No, on je igrao jednu, ne baš tako važnu, ali zanimljivu ulogu u Marinom životu, pre nego što je upoznala Božu, sadšnjeg muža.
Sećam se tog, varljivog leta, kao da je bilo juče. Svratila je kod mene na klopu i partiju remija. U našem slučaju, to se obično oduži do kasnih sati, naravno, uz neke jake priče.
– E mala, sećaš se onog mog komše Darka? Živi u kuli do moje? Ma, znaš ga bre, pričala sam ti da mu je keva glavni žbir u kraju!
– Ček, ček…onaj ćelavi, sa svetlim očima? Sećam se nešto kroz maglu, što?
– Pa nemam pojma, eto, nešto razmišljam. Kakav ti je on frajer? Imala sam skoro jednu bizarnu situaciju.
– Jesi ozbiljna? Sa njim?
– Pa jesam, mislim,’ajde budimo realne možda nije kandidat za udaju, ali…
– Maro! Kakav kandidat, pa čovek je retard, jesi mi ti sama pričala da je jedina osoba koju znaš da se predozirala od marihuane! Da je ustondiran kad god ga vidiš!
– Eto, vidi nje, odmah osuđuje, odmah „da niste“ kakvo ti je to uopšte pitanje? E, a domaćice kad već zoveš goste idi pazi da ti ne izgori sve to što si pripremila na ringli, vidi tamo ti se nešto dimi u kuhinji!
Voda je provrela za špagete. Znala sam da skreće sa teme, uvek je to radila kad joj je zbog nečega neprijatno. Iskulirala sam priču i došunjala se do kuhinje i u ključalu vodu ubacila testeninu. Uvek sam volela taj miris obične kuvane testenine. A i u mojoj kuhinji, takva uvertira bila je sjajan početak za neku ekspanziju.
BOLONJEZE NA SEXY NAČIN
SASTOJCI:
350 g špageta
350 g mešanog mlevenog mesa
500 ml paradajz sosa
1 manji paradajz
4 veća čena belog luka
1 glavica crnog luka
Šaka svežeg peršuna
Maslinovo ulje
So
Biber
Parmezan
½ čaše crnog vina
1 kašićica suvog celera
1 kašičica suvog majorana
1 kašičica suvog origana
PRIPREMA:
Posoljenu vodu stavila sam na ringlu da proključa. Za to vreme bacila sam se na pripremu sosa. Crni luk i beli luk iseckala na sitno i zajedno ubacila u tiganj da se dinsta na maslinovom ulju. Poklopila sam i nakon par minuta, dodala mleveno meso. Za musaku i bolonjeze uvek biram mešano meso, bude nekako sočnije. Viljuškom sam dobro izdrobila meso dok se dinsta da bi bilo što sitnije, a sosa kasnije kompaktniji. Voda je provrela, ubacila sam špagete. Posle 15-ak minuta, meso se fino prodinstalo, pa sam dodala crno vino i opet poklopila puštajući arome da se fino upoznaju. Špagete su nakon desetak minuta bila al dente, Procedila sam, istuširala hladnom vodom i ostavila u cediljki. Sos je bio spreman za paradajz koji sam iseckala i ubacila, kao i paradajz sos. Začinila sam i svim ostalim suvim začinima i dodala sveži peršun koji sam sitno iseckala. Na kraju sam pomešala pastu i sos. Miris je opijao, a parmezan je jedva čekao da ukrasi jelo u tanjirima.
Ostatak vina sam donela na sto i sipala Mari čašu. Nisam progovarala. Otišla sam i pojačala radio (aha, još uvek ga slušam!), Eta Džejms je imala nešto važno da nam ispriča.
– Izvini, ako si osetila da te prozivam zbog komše, nisam imala pojma da se nešto dešava između vas
– Ma…ne dešava se. Jeste retard, veći nego što možeš da zamisliš, nego sam se ja istripovala. Čak, znaš ne bi mi smetalo da smo se kresnuli ili nešto, već činjenica da sam uopšte pomislila da bi, eto, tu nešto moglo da bude. I sad ću sve da ti ispričam, ali neka to, molim te, ne ide dalje od ove sobe, ok?
Klimnula sam glavom, Mara je otpila gutljaj, a onda i sve što je ostalo u čaši.
– Nemam pojma, dugo sam bila sama i iskreno počelo je da me smara to što sam samo ove godine bila na četiri svadbe, a da pored sebe nisam imala čak ni dečka koga bih povela kao pratnju. Evo dok tebi sad ovo pričam, ja racionalizujem, ali tada mi nije bilo baš sve tako kristalno jasno. Srela sam Darka, baš pet minuta nakon što sam videla njegovu kevu kako drži predavanje nekim klincima na stepeništu u ulazu. Sećam se da sam u sebi pomislila kako sam se uvek grozila takvih smarača, dežurnih Mileva koje su svuda imale oči i uši i uvek davale savete, svuda i svima.
Darko je imao slušalice u ušima, izvadio ih je i pozdravili smo se. Nismo se videli dugo, pa smo se lako zapričali o nekim svakodnevnim glupostima, a ni ja nisam imala pametnija posla, pa smo seli na klupu tu kod zgrade.
Iskreno, nisam ga poznavala baš najbolje, Znali smo se na ćao-ćao. Da je loš frajer, nije! Ali nisam imala pojma kakav život vodi, kakvi su mu planovi, kad je imao poslednju dugu vezu, ma znaš, sve to.
Nije prošlo 20 minuta, kad eto ti Drinke, Daretove keve. Šparta tu oko nas, vidim je, vidi je i on, ali ne reaguje.
– Darko! Darko, molim te da posle odeš i kupiš u prodavnici sardine, sutra je post. Jesi li me čuo? Zdravo Maro, kako su ti roditelji, kako ti je majka, nešto je bolesna bila?
– Dobar dan teta-Drinka. Ma, virus neki, prehlada, sve su ok, hvala.
– Dobro dušo, pozdravi ih sve. Darko! Molim te poslušaj me i idi posle po sardine!
– Hoću kevo, nemaš frke.
I ništa, nastavio je da mi priča o Weltschmerzu, opušteno paleći ko zna koju pljugu. A znaš kakva sam ja, poludela bih da mi se mama uopšte javila dok sam na ulici sa nekim tipom i razgovaram. Tako se nekako smotano i nedorečeno završio taj naš prvi susret, posle smo se viđali nasumčno danima i prošle nedelje kaže on meni kako se sprema neka oluja, pa da ne blejimo napolju da svratim kod njega. Kaže, Drnika nije kod kuće.
Jebote. Osetila sam se kao u gimnaziji kad sam se viđala sa jednom dečkom koji je živeo sa bakutom, koja me nikako nije volela. Kad kad ode negde do pošte ili Dom zdravlja po lekove, ja tad svratim kod njega da pijemo razblaženi sok od višnje i slušamo Nirvanu. Samo, tad sam imala 18 godina.
27. sprat. Veliki svetao hodnik, ispred njegovih ulaznih vrata džungla od biljaka. Drinka pazi na cveće.
Ulazim kod njega. Prvi put. Kaže, ne moram da se izuvam. Stan ima sigurno sto kvadrata, čist, lepo raspoređenih prostorija, doduše sa starim nameštajem, ali vrlo uredan.
– Hajdemo kod mene u sobu. E vidi, ovde ti je cela moja kolekcija diskova, pa ako ti se nešto sviđa od muzike, slobodno ćapi. Hoćeš kolu? Hoćeš da dunemo?
– Hvala ti neću. Ali, kafu bih mogla?
– Uff, to najbolje kad Drnika dođe, ja sam sve one 2u1 popio, mislim da ih keva nije opet kupila.
– Aha, pa dobro.
Ustala sam sa fotelje i prošetala po sobi dok je on nameštao komp. Na polici, knjige, neke sa faksa, očigledno njegove sestre koja je strudirala sociologiju, do pola izgoreli indijski štapići, rizle i zelena Malizia. Čoveče. Kakav timemachine. Ja zaboravila da je to ikad postojalo.
– Hoćeš da pustimo neki film, zavalimo se tu malo, izblejimo ovo ono?
– Pa, nije da imam pametnijeg posla. Nego, kad ti se Drinka vraća sa posla?
– Tek oko 18h, sedi, opusti se.
– Darko, izvini, nemoj da se ljutiš, moram da te pitam, a jesi razmišljao da se možda osamostališ, u smislu odvojiš od tvojih, započneš neki svoj posao, nešto?
– Kako misliš?
– Pa, lepo. Da imaš svoj stan
– Ali…imam, evo ga!
– Da, ali ovo je tvoja soba
– A to misliš, kao da živim sam? Ma jok, pa koji će mi to u životu! Zamisli, jebote, onda bih morao da radim, ali ozbiljno. Znači svakog dana od 9 do 17, pa i duže.
Pa da još plaćam stan, pa račune, pa da se bavim svim tim glupostima oko kuće u koje se he,he ni ne razumem. Ovako, keva sve završi, meni kul, zapalim buksnu, imam svoj mir. Drinka pravi ozbiljno dobre sendviče! Matora…pa znaš šta znači živeti sam! Koji je to standard…ma jok, pa ovo je Srbija o čemu pričamo…
– Ali, mogao bi super da zarađuješ, praviš sajtove čoveče!
– Jaooo, ma znaš kad sam poslednji napravio? Pre dva meseca, iskreno smaraju me svi ti rokovi I ljudi koji traže da nešto cinculiram. Rešio sam da sam sebi dam malo duži godišnji odmor, ha, ha.
Grohotom se smejao dok je u jednoj ruci držao džoint, a u drugoj pivo. Ironija života. Mog, ne njegovog. Njemu je bre super. I u tom trenutku, kad sam se i ja od muke počela da smejem sa pivom u ruci, u sobu upada njegova keva!
– Darko! Šta radiš to Darko? Na šta bre ovo liči! Kakav je to razvrat o MOJOJ kući! Šta bi ti otac rekao da te vidi, sram, da te sram bude! Da si odmah, ali momentalno ustao i ispratio „gošću“ i da te više nikad nisam videla sa njom. A da znaš, ovome ćemo još pričati. I spremi se da daš urin na test. Sutra ga nosim u Drajzerovu!
Pogledala me je prodornim, gotovo urokljivim svetlim očima i obratila mi se ledenim glasom.
– A ti, fufice, napusti našu rezidenciju. I kaži majci da mi se više ne javlja ni u prolazu. Tuđu decu kvari, a ne moju, doviđenja!
Iako sam bila svesna koliko je scenario zapravo bio komičan, bilo mi je užasno neprijatno. Darko je samo gledao u pod skidajući noktima neku prljavštinu sa svog stola. Reč nije rekao.
Izašla sam ćutke, skoro trčeći, pa se još saplela o krparu ispred vrata.
– Jao bre Maro, pa da li je moguće, čekaj a zamisli da je cela situacija bila malo više lajt, pa da ste se Dare i ti skontali. Opušteno bi za sveki imala Drinku koja bi ti kuvala kafu ujutru!
– Pregrizi jezik. Ne tražim više tipove, ovo je bio sasvim jasan znak da ukočim i okrenem se sebi i svojoj karijeri.
– Moguće…ko zna…
Dve nedelje kasnije upoznala je Božidara. I da, bili su totalno smešni, kao i sada u braku. I vole se više od bilo kog para koji poznajem.
Dok sam se vraćala sa posla pre par dana, srela sam starog poznanika Garija, organizatora nekih bitnih muzičkih dešavanja, vlasnika fensi picerije, starog lisca. Nismo se videli pa, dobrih par godina i od tada je postao opasna faca u muzičkom svetu. Ako je iko mogao da dovede nekog DJ-a u Beograd, to je bio on, a nekada je bio samo smotani, slatki debeljko,panda, kako smo ga zvali, koji je rintao 24/7 u malenoj kancelariji.
Bio je čitavu deceniju s nekom ribom koja ga je na kraju šutnula zbog tog nekog zeme izbosne, a on je utehu pronašao u poslu. Dobro, i u brzoj hrani. Mnogo brze hrane. Silna krilca, pice i kojekakvi burgeri doneli su mu pozamašnih 40 kila, ali i par stotina hiljada evra. A jebiga brećala…valjda ne možeš da imaš sve.
No, pametni lisac pronašao je još jedan način da spoji posao i zadovoljstvo i otvorio piceriju koja je, uz pomoć bitnih Garijevih drugara vrlo brzo stekla popularnost. Ali iskreno, pice su brutalno dobre i opravdavaju hvalospeve.
Anyway, skroz mi je delovao ok, štaviše, baš je ostavio utisak na mene i tako se mi dogovorimo da izađemo u petak. Zovem Milenu.
– Hej ženo, šta radiš?
– ’Alo bre majmune, pa je l’ vidiš da imam prednost? Šta je bilo, imaš nešto da mi kažeš?
– Mmm… Milena? U gužvi si?
– Da, pa je…a, izgleda da sam uvek u gužvi kada sednem u kola. Ne kapiram kako neki ljudi uopšte dobiju dozvolu!
– Nemam pojma, znaš da sam ja flegma kada je volan u pitanju.
– Znam, zato i nisi uspela da naplatiš štetu što ti je onaj idiot napravio.
– A, dobro, moglo je da bude i gore. Šta radiš u petak? Hoćeš sa mnom na otvaranje nekog kluba?
– Može, što da ne, nemam ništa u planu. A sad, kad je to otvaranje?
– U petak od 22. Možeš da svratiš po mene?
– Naravno, vidimo se.
Naravno da sam znala da je pukla jer je onaj simpa dečkonja od pre neki dan ipak nije nazvao i ego joj je očigledno bio poljuljan, ali poznajući je, nisam smela ni da započnem tu temu otvoreno. Izlazak je delovao kao super ideja, za obe.
Dok smo se vozile ka tom famoznom „hit mestu” slušala sam Milenu kako uporno ponavlja kako se oseća fenomenalno i „zna da je u najboljem periodu svog života”. Oduvek sam je tako i gledala i na neki način i želela da sam malo čvršća kao ona. Ali sam znala i da je ranjiva i da tada svoje emocije uglavnom čuva samo za sebe. Ne priznaje poraz, pogotovo kada je u igru umešan i ego.
Dok smo se probijale kroz gužvu lažnih kosa, fejk tena, boho stilova i šljaštećeg hipsteraja pogledom sam uhvatila Garija i prišla sa Milenom do njegovog stola. U trenutku, Milena je uspela da se posvađa i sa konobarom.
– Ma, pazi ga kako je bezobrazan, on će meni da kaže tako? Jesi ga čula molim te? Maleni nabeđeni kelner!
– He,he, ok, draga, ’ajde sedi malo, opusti se. Da te upoznam, ovo je moj prijatelj Gari.
– Hej, ’de si? Novosađanin?
– Ćao, ćao, ne, ne nisam iz Novog Sada, tako me zovu zbog moje tamnopute pojave. Šta ćete da popijete?
– Dupli viski za mene.
Njene reči su me presekle posred stomaka. Samo da ne napravi neki skandal. U njenom slučaju, viski je obično uvertira za tako nešto. Doduše, Gariju se njen stav, iz nekog čudnog razloga, baš dopao i odmah je krenuo u napad. Pa, uvek je voleo bezobraznice…
– A da uzmemo nešto i da prezalogajimo? Ovaj klub, inače, drži moj prijatelj a za večerašnje otvaranje doveo je čuvenog šefa iz Italije.
– „Šefa”? Dobro da nije direktor. Muka mi je od direktora!
– On je kuvar! I to prokleto dobar kuvar.
– Znam šta si hteo da kažeš maco, nego nešto razmišlajm, možda bolje da preskočiš koji obrok.
Krenula je. Ipak, ni Gari nije bio lajt, već baš u svom gasu, kako samo on to ume. Počeo je da se hvališe kako je bitna faca u gradu i koliko je nula zaradio prošle godine. Jedva je uspevao da udahne vazduh između hvalospreva i oho-ho zalogaja nekih kanapea koje je trpao u usta.
Sećam se da je i ranije bio ješan, ali mi sada njegov mazohistički apetit nekako bio zastrašujuć.
Dok je svojim debelim prstićima, koji su podsećali na sarajevske ćevape, nabadao na čačkalicu i poslednje komadiće pršute i gorgonzole, nastavljao je da se hvali svojim avanturama. Kao da nas je to zanimalo.
PAKOSNE FENSI FINGERFOOD KOMBINACIJE
SASTOJCI:
100 g gorgonzola
200 g kozijeg sira sa mirođijom
200 g mocarele
100 g oraha
200 g pršute
3-4 sveže smokve
Med
Belo grožđe
Masline
PRIPREMA:
Pripremiti veliku drvenu dasku, hipsterski of kors, i nasumično poslagati komadiće sira, maslina, voća, pršute. Prelijte medom, ili ga sipajte u činijicu i poslužite sa strane. Napravite svoju kombinaciju onoga što volite, ali ni sa ovom sigurno nećete omanuti.
– Je l’ znaš da sam baš ja organizovao prvi festival kobasica u Beogradu? Sve je počelo kroz šalu dok smo sedeli u „Libri“ na Dorćolu, a kroz dva meseca smo imali i ceo biznis plan. A onda su došli sponzori i napravili smo spektakl. Je li tako, drugarice? Sećaš se kakav sam bio u tom periodu? A I tada sam imao pakleni plan!
– Sećam se, radije si sedeo kod kuće uz filmove nego blejao s prijateljima.
– Ne uz filmove! Nego sam radio. A danas sam stvorio imperiju. Lepo je biti na ovom mestu.
Pričao nam je Gari dok je „ćevapčićima” popravljao hipsterski ram cvikera na nosu. Morao je čovek da bude u fazonu. Treba bre reputaciju održati! Prema njegovim rečima, sada su mu se klinke i one „malo starije” prosto bacale u naručje.
– Jedno vreme sam patio zbog one moje, neću ime da joj spominjem, a danas sve klinke vole da dođu kod „Čika Pande”. He, he, znaš da sam oduvek bio neodoljiv za žene.
Ne, nisi, pomislila sam. Oduvek si bio „drugar”. Meda dobrica s kojim smo voleli da popijemo po koju. A sada dok sam ga gledala kako se unosi u sav taj boho hajp i podiže ruku masnih prstiju i zove konobara po treći put da donese specijalitet kuće, sticala sam malo drugačije mišljenje. I taman kad sam pomislila da više ne mogu da izdržim, nastupila je Milena.
– Ma, boli me bre uvo, debeli, za tvoje konkubine. Nego da ja tebi otkrijem nešto o muškarcima: vi ste sisice!
– Kako?
– Da, da, čuo si me. Svi ste vi kao kuuul sa tim svojim pričicama i to, ali u stvari ste seka-perse. Eto, baš sam upoznala skoro jednog tipa toliko priča, pa skoro kao ti, a od dela slaba vajda!
I pored Garijevog ciga-svoga-konja-hvali-nastupa, osetila sam potrebu da se opravdam i objasnim mu da je malo više popila.
– Nisam popila više, ali uskoro ću doći i do toga. Zamisli, samo zamisli na koga sam ja potrošila vreme! Eeeeeej! Na budalu! Kao tu nešto gitala njegove price, da bi me on iskulirao! On ! Mene!
– Milena, a da promenimo temu, nećemo sad u taj mrak…
– MRAK??? Koji mrak? Ma, meni je bre svanulo! Ja sam progledala! Od sada ne ulažem nikakve nade, ne trpim priče, ne javljam se na telefon, ne odgovaram na poruke ako neću! Pa ničije vise price neću da trpim, ni tvoje debeli!
– A da uzmemo nešto da pijemo? – Gari je uzbuđeno pokušavao da učini nešto. Ništa mu nije bilo jasno, ali je uporno pokušavao da preokrene priču u drugom pravcu, na primer u svom. Nakon što je olizao oval.
– Ma pusti, bre, tog pajsera, pa nije bio vredan tebe. Sad je pravo vreme da nađeš novog tipa. Ne znam da li sam ti pričao da sledećeg utorka ponovo idem u LA na jedna važan sastanak? Eto, možda bismo mogli…ti i ja?
– Ma, kakav bre LA, imam posla ovde čoveče! Čekaj bre, sad ću ja njega da okrenem da mu kažem sve. Neće njegova da bude poslednja!
– Čekaj, Milena, ostavi taj telefon, pa koga ćeš da zoveš sada?
– Ma, samo da mu objasnim neke stvari, neće dugo da traje.
Odustala sam. Poznavajući je, u tom stanju sam mogla i ja da izvučem deblji kraj. Otišla sam do WC-a, a kad sam se vratila, Milena je već kiptela od besa, rekla mi da mora da ide kod njega lično da mu objasni neke stvari.
Gari je sedeo i drndao telefon. Nije mi se išlo tamo. Počela je pesma, otišla sam na podujum i igrala kao da mi je poslednje veče života. Sama. I bilo je fenomenalno!
Te srede sam morala da izađem ranije sa posla jer nisam na vreme kupila poklon za moju bratanicu koja je slavila peti rođendan. Obožavam tu malu šmizlu i tačno sam znala čime ću je ove godine obradovati.
Iskreno, ranije, dok još u modi nisu bile dečje igraonice, pomalo sam zazirala od rođendana i sličnih familijarnih okupljanja. Mali prostor, a toliko različitih karaktera sa kojima bar iz pristojnosti moraš da ostvariš, ne samo kontakt, već i da provedeš sate i sate u razgovoru sa njima. Ovako, okupe se ljudi na dva i po sata, rasporede se sami po želji, a deca imaju svoj prostor i niko te ne gazi i ne balavi po cipelama. Svima lepo!
Igraonica se nalazila na Lionu, a pošto se dečja graja čula sve do Bulevara znala sam da sam na pravom mestu.
– Tetka, tetka, dobro je da si došla, mama se već ljutila jer kasniš
– Ma, važno je da sam stigla, a donela sam i tebi i tvojoj mami poklone tako da me valjda neće previše grditi?
U tom trenutku prišla mi je sestra i poljubila me u obraz i usput me prostrelila pogledom jer sam jednom nogom zakoračila na strunjaču po kojoj se ide bez obuće.
– Nisi se valjda stvarno naljutila? Pa znaš da je gužva u gradu? – pitala sam je i brzinom svetlosti vratila nogu na parket.
– Ma nisam, znaš da je Isidora pomalo tetralna, ha, kao da nema na koga da bude. Nego kaži mi kako si ti? Kako je na poslu? Miloše!!! Miloše rekla sam ti da odeš po tortu jebote! Pa zašto nisi krenuo već?! – arlauknula je na svog muža, inače totalnog flegmana koji je bio potpuno imun na histerične ispade moje sestre.
Možda su zato imali sjajan brak, valjda uvek neko mora da ima dobar mehanizam za filtriranje. Nisam sigurna kako bi to izgledalo da je upoznala i napravila porodicu sa nekim koji je bar upola toliko naporan kao ona. Srećom, Žarko je čovek ’ladovina koji je nju najbolje kontao i jedini umeo da je smiri kad je uhvate napadi panike.
Skontala sam da ima previše posla oko organizacije gostiju pa sam se bezbižno povukla za sto. Bilo je još mesta ali pošto je sala prostrana, a meni društvo nije bilo potrebno, sela sam sama. Taman da proćaskam sa onim slatkim tipom preko Fejsa i iskuckam Mari recept za gaspačo čorbu koji mi je tražila.
– Oprostite, da li je slobodno?
Upitao me je sredovečni čikica u rolci, tek uzgred dok je nameštao stvari na stolicu i sedao preko puta mene. Pa dobro, ne moram sad da ulazim u neku priču sa njim, sve je ok.
– Naravno, samo izvolite, sedite – odgovorila sam mu i nastavila da piljim u telefon.
Ipak Kosmos je imao drugačiji plan, očigledno sam predugo bila u miru, došlo je vreme da se zakuva čorba. Sestra mi je prišla i sa sobom dovela celu familiju. Uskokovići, kako ih je predstavila nisu želeli da budu blizu buke, jer smeta „baki“. Tako da su se mama, tata, baka i stariji sin smestili za moj sto. Ništa od Fb muvanja, pogrešan trenutak očigledno.
– Sloboodno sedite ovde, neće moja sestra mariti iako, vidim, se već snašla za društvo. Mila, jesi li se već upoznala sa Lukinim tatom? – pitala me je sa širokim plastičnim osmehom.
– Pa, ne, ovaj, tek smo seli
– To je otac Isidornog druga iz vrtića, he, he, nemoj da udaviš čoveka sa svojim pričama kao što umeš, molim te – procedila je kroz zube.
Najradije bih izmislila neki važan posao i pobegla odatle, ali to nije dolazilo u obzir. Baka preko puta mene, nije se pomerala, niti progovarala. Gledala je kao hipnotisana u jednu tačku. Delovalo je kao da su je naterali da dođe ovde, mada, nije da je nisam razumela. Gospodin i gospođa Uskoković su veselo čavrljali i s vremena na vreme prekoravali svog elegantno zaobljenog sina da ne bi trebalo toliko da jede.
A Lukin tata je uporno pokušavao da bude zanimljiv i valjda, da me šarmira, šta znam.
– A Vi niste udati, ne?
– Ne ne, srećno razvedena
– Pa lepo, lepo, mislim za Vas, he,he, ne za Vašeg bivšeg. Hoćete li još vina? Sad ćemo pozvati ovu finu devojčicu što služi pićenca da nas ugosti. Možda neki zalogajčić? Vidim ove suve šljive sa slaninom izgledaju baš sočno, he, he, skoro kao Vi. Mislim lepo, ne sočno, da Vas ne uvredim.
Pomislila sam na svoju Milenu, ona bi tako uživala u ovom bizarnom prizoru i verovatno bi dobacila koji biser da dolije ulje na vatru. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Pogledala sam preko puta tužnog dečaka kog je mama Uskoković naterala da vrati suvu šljivu sa slaninom nazad u tanjir. Jadničak, umalo što nije zaplakao.
SUVE ŠLJIVE SA SLANINOM I GORGONZOLOM
SASTOJCI:
Suve šljive bez koštica
Slanina
30 g gorgonzole
Čačkalice
PRIPREMA:
Zagrejati rernu na 200 stepeni. Na mesto gde je bila koštica, staviti po komadić sira, a zatim svaku šljivu urolati u tanku slaninu i pričvrstiti čačkalicom. Poslagati šljive na pleh na koji ste stavili prethodno pek papir i staviti u rernu na desetak minuta, a zatim svaku šljivu okrenuti i peći otprilike isto toliko ili dok slanina ne bude fino hrskava. Izvaditi i staviti na ubrus da upije višak masnoće, a zatim poslužiti kao predjelo.
Krišom sam ubacila jednu šljivu u usta, bilo mi je neprijatno da to uradim pred onim malim koji bi i mene i šljivu pojeo kad bi mu samo mama dozvolila. U više navrata sam pokušala da na ljubazan način prekinem komunikaciju sa Lukinim tatom, ali nije vredelo. Žudno je želeo da mi ispriča baš sve o najstarijim izvedenicama staroslovenskog jezika i istoriji Kraljevine Srbije. Mo’š misliti.
Celu fabulu izvrsno je pratio soundtrack muzike devedesetih koju je očigledno birao neki jugonostalgičar teške kategorije. Bilo je svega, od „Sve bi seke ljubile mornare“, preko Tajči do „Ženi nam se Vukota“.
I konačno, glas razuma.
– Žarko! Pa čuješ li ti ovu muziku jebote? Daj bre učini nešto čoveče, pa blamiramo se već sat vremena. Sad! Sad Žarko, ne može kasnije! Pa treba torta da se iznese! Ne znam kako, idi reši to tamo s njima…o pobogu, stvarno sve moram sama – sestra je rešavala probleme na svoj način a ja sam iskoristila trenutak da prekinem agoniju muvanja i odem među decu. Makar ću imati mir, dok ne dođe torta.
Kako sam ustala, otišao mi šav na čarapi koja se zakačila za stolicu. Gospodin Uskoković je diskretno sklonio pogled, a klinja je umro od smeha. Debeli, sad mi te nije žao, ima da pojedem ceo oval suvih šljiva ispred tebe, pomislila sam.
Lukin tata se ponudio da pomogne, ne znam u kom smislu, ali zahvalila sam mu se i otišla u toalet da skinem čarape. Mogla bih se zakleti da sam u kabini pored čula dahtanje. A onda i prigušeni dijalog uzvrelih strasti.
– Uvek se tako naložim kad ima ljudi oko nas, nastavi, nastavi, samo nastavi molim te. Nema nikog u wc-u osim nas – čula sam ženski šapat.
Sagnula sam se i videla sestrine cipele. Fuck! Nadam se da ne prisustvujem bračnom brodolomu i da je sa njom Žarko a ne neki pimper.
U stvari, neznanje ponekad jeste blagoslov. Istrčala sam napolje i molila Bogu da ne naletim na zeta. Zgrabila sam čašu konjaka sa šanka i sljuštila je na eks. Devojke iz igraonice su pozivale goste u drugu prostoriju zbog torte, a ja sam osetila dahtanje za vratom.
– Zabrinuo sam se, mislio sam da Vam je možda pozlilo. Ipak, tri čaše vina za jednu tanananu gospođicu…puno je – rekao je kroz kez moj nepokolebljivi udvarač dok je nameštao naočare na nosu.
Sestra, bez karmina na usnama je stajala pored male šmizle i nameštala svećice na torti. Pored nje, u svom klasično blejačkom stavu, širokog osmeha stajao je i zet. Bez kravate i crvenih obraza.
Jesam li vam ikad pričala o svojoj bivšoj svekrvi? Da, da, bila sam udata i za „Njega“ i celu familiju, kako to obično biva. Bila je to jedna uzbudljiva ljubavna priča, ali kad je prestalo da bude fun, rešili smo da se raziđemo, naravno, ostali smo u ok odnosima – mošaaaa!
Šalim se naravno, priča je zapravo jeziva, ali o tome ćemo drugi put. Krenula sam na Bajlonijevu pijacu i padne mi na pamet musaka, kako sam je se uželela samo! Ali, kao i svaki put kad pomislim na musaku, stvori se i slika i Gospođe Stefanije iliti gospođe svekrve.
Udavala se šest puta i ostajala udovica četiri puta. Staložena i pritajno teatralna. Taman da zaintrigira svakog ko joj se nađe na putu. I to je njen način da sprovede šou.
Gospođa Stefanija je izgledala baš kao što vas njeno ime navodi da je zamislite, kao modernija popadija u čipkanoj košulji, punijih bokova, besprekorno iscrtanih usana crvenim ružom, koje iako nisu bile pod dejstvom botoxa, vrlo retko su čak i naznačavale osmeh. Nemojte samo da vas zavara ta činjenica, jer je i te kako imala smisla za humor, pogotovo ako je na tuđ račun. Da sam malo hrabrija, zbog njene silne dobrote i vickavosti rekla bih da je bila jedinstavena kombinacija Sersei iz Igre porestola u telu Emilije Popadić iz Boljeg života. Ali naravno ja to nikad ne bih rekla.
A i znate koliko sam emotivno vezana za Džejmija, svako dalje poređenje sa realnim likovima iz života samo bi zakomplikovalo dovoljno incestioznu situaciju.
Kada me je bivši upoznao sa svojom majkom delovala mi je potpuno rezignirano za sve što se dešava oko nje, kulturna, odmerena starija dama sa kojom nije bilo potrebe da ulazim u dublji razgovor. Međutim, situacija se malo zakomplikovala kada smo se venčali. Gospođa je odjednom bila prisutna svuda, u svakoj situaciji, događaju i metafizičkom prostoru. Kao duh Kasper. Uvek spremna da pomogne i pametno podeli svoju drevnu mudrost koju je skupljala tokom svojih 248 godina.
Nego, da se vratimo na musaku.
Bivši (zvaćemo ga Danny boy) je tog četvrtka trebalo da se vrati sa nekog poslovnog putovanja. Dogovor je bio da napravimo ručak, posle kog bismo se gnjavili po kući, bez previše garderobe i planova za narednih, bar 48 sati.
Posle pijace, presvukla sam se u običnu pamučnu majicu, zavezala kosu u rep, pustila muziku i bacila se na ljuštenje krompira. Sexy, a? Sa sve podmetnutim novinama za ljuske!
Evo ih Stonsi, pojačavam do maksimuma
Je l’ to interfon? Ma jok, pa niko ne zna da sam uzela slobodan dan, čak sam pazila da se ne izlanem pred devojkama. I pre nego što sam uspela da promenim temu u glavi, zvanično se oglasilo i zvono na vratima. Koje se u kulturnim intertvalima ponavljalo. Bez naznaka da će stati.
Gospođa Stefanija, glavom i bradom. Nisam ni stigla da je pitam otkud ona tu, već je zauzela pozu na kauču i pogledom tražila šardone na polici.
– Stefanija, nisam vas očekivala, bili ste u prolazu?
– Dušo, znam da mi se sin vraća sa puta, za sat vremena. Ja sam samo svratila da vidim treba li ti nešto, pa nastavljam dalje do Magi. Sećaš se Magi dušo? To je moja prijateljica, živi tu u blizini, dva pita sam joj bila kuma.
Sa dotičnom Magi, Gopođa me je lično upoznala, pa, sigurno desetak puta. Inače je imala paranoični strah od mišljenja okoline, pa bi često sav bonton ispoštovala po više puta. Za svaki slučaj.
– Da, znam naravno, upoznali ste nas
– Moguće, nego je l’ ti to supu kuvaš? Domaću? Ti…umeš?
– Pa umem, nema neke posebne filozofije, povrće, koje parče mesa i…
– I vegeta! Ma, vi mlađe generacije volite sve instant, ali odmah da ti kažem sve što je od starta pojačanog intenziteta na kraju se ispostavi kao – otrov!
– Zapravo sam htela da kažem, peršun
– Veza domaćeg, svežeg, nikako sušenog
– Taman posla
Stajala je u inspektorskom stavu dok je u ruci držala šardone i kao da je tražila bilo kakvu temu u kuhinji za koju bi mogla da se zakači. Izvadila je iz kutije glavicu crnog luka i započela predavanje.
– Znaš, kad sam bila tvojih godina nisam imala nikog u okolini ko bi mi odao koju tajnu ili trik da mi olakša život, sve sam sama morala da učim. A onda sam prvi put mužu napravila supu, po naninom receptu i probudila pastuva u njemu!
– O bože…
– Ne bez ovog „tajnog“ sastojka – kao da je otkrila suvu mudrost pokazala mi je hokus-pokus pokretom na glavicu crnog luka koju je presekla na pola i ostavila da se zapeče na ringli sa folijom, a kad je počela da rumeni, (glavica, ne Gospođa, to se ne dešava) ubacila ga je u lonac u kome se krčkalo meso sa povrćem.
– Tako uvek i radim, samo što možda malo kraće zapečem luk
– Hm, možda ne baš ovako, zapamti recept za buđenje pastuva u muškarcu, biće ti potreban – i digla čašu u vazduh, kao da nazdravlja.
Sipala sam i sebi čašu vina. Ovo su životne lekcije.
– Juneću supu kuvaš?
– Pileću. Sa krilcima i nogicama
– A šuplja kost?
– Krčka se. Nisam puritanka kada je reč o kombinovanju mesa u supi, samo da se ukusi fino prožimaju
– Tako ti je i u životu mila moja, sa muškarcima pogotovo. Sve je u redu dok se, kako ti kažeš, ukusi prožimaju, a onda kad se istroše arome, posle pola sata, sve te „šuplje kosti“ se izvade i bace u smeće
– I zamene nekim novim parčetom?
– Ne nužno dušo.Kad je supa fino poprimila različite ukuse,to je to. Sve te kosti su bile priprema za knedle koje dolaze na kraju
– A knedle su, u stvari glavne?
– Ništa bez knedli draga, ali ne može svaka supa da se nosi sa knedlama. Neke supe su jednostavno…obične , ne bi se snašle sa knedlama.
– Ili prefinjene da bi se služile bez knedli, ne daj bože sa rezancima! I to onim instant, iz supermarketa
– Tako je mila, vidiš kako učiš. Nije teško priznati poraz jednog pogrešnog spoja, bar ćemo biti pametniji sledeći put
– Aleluja gospođo!
Danny boy se javio da će kasniti.
„Nije važno, tu je tvoja mama, daje mi besplatne kulinarske lekcije, hvatam beleške uzbuđeno.”
„Odlično, taman nek te nauči da spremiš koh, biće ti zabavno.”
Moj bivši, za razliku od svoje majke, nije imao smisla za humor. Kad god bi mi davao ovakve savete imala sam neopisivu želju da mu bacim pitu u facu. Ili taj jebeni koh.
– Stefanija, slobodno Vi krenite ako žurite, Danny boy neće skoro, nažalost
– Da, pa izgleda da ću morati, znaš, Magi me čeka da igramo remi
– Naravno, razumem
– Nego, kad sam već tu, hoćeš da ti pomognem oko tog krompira da odeš da se malo urediš do toaleta, pre nego što ti se suprug vrati kući?
– Da se uredim? Šta mi fali?
Odmerila me je od glave do pete beizražajnog lica, pogledom koji je sekao glave.
– Ta, stara majica?
– Da i?
– Ništa, ništa, to je tvoj stil, neću da se mešam, naravno. Znaš, sa Borislavom sam, to je bio moj prvi muž, naučila da je za dobar brak najvažnije da žena drži sve konce u rukama, ne i da oni vise sa nje. Nikada me nije video bez šminke i nikada nisam sebi davala oduška da navalim na slatkiše u njegovom prisustvu. Crveni lak, crveni ruž, uvek tip top.
– Bio je on jedan srećan čovek izgleda
– Jeste i imali smo divan brak, doduše, nisam se šetala u pamučnim majicama, naravno drugo vreme je bilo. Nego, sipaj mi molim te još tog vina.
Prodinstala sam mleveno meso sa crnim i belim lukom i peršunom , posolila, dodala biber i ostavila po strani dok sam ređala krompir u nauljeni pleh za musaku.
– Mila, slobodno dodaj još malo ulja, bitno je da se na početku malo više zamasti. Ako se odmah ustrčavaš, zagorećeš brzo.
– Imaću to u vidu, a hoćete li Vi da nastavite možda?
– Vidiš, mila, posle toga, ide red krompira, red mesa, sve dok ne potrošiš sve. A dobro je dozvoliti i ponekoj ljubavnici da uskoči – namigunula mi je zaverenički dok je na par mesta dodala parče paradajza..
– Samo da su vesele boje, što bi rekao Rudolf
– Da, pa tu vedrinu i daju afere
– Paradajz?
– U ovom slučaju. Lepa je musaka, ali vremenom dosadi, pa nađemo način da je obogatimo.
– Vi biste znali najbolje, čekajte da umutim jaja za preliv, ali to mogu i sama ako žurite
– Tri jajeta i 300 ml zasoljeniog mleka i dobila si kraljevski preliv, samo ja dodam i dve tri kašike kisele pavlake. Muškarci vole te starinske masnije ukuse, ako imaš kajmak , još bolje, podstiče testosteron
– Dok nam holesterol ne pokvari žurku
– I dobro zagrej rernu, to je na tebi, da je u svakom smislu pripremiš za pečenje, to je pola posla, da znaš. Ali i živ krompir može lakše da se svari, ako je ženskoume da odvuče pažnju na pravi način. Eto, ja sad moram da krenem
– Zbog Magi
– Očekuje me…ljubi mi sina i pripazi sad na porcije, ovo je malo masnije
Ode žena. Pritajila sam se uz vrata osluškivajući korake da se uverim da je zaista otišla. Otvorila sam frižider da sipam vino i ugledala činiju sa papirićem „Za dobrodošlicu mog sina“, koh sa mlekom.
Otpila sam gutljaj šardonea i uskočila u kadu koju sam napunila vodom.
Viber-vajber.
Poruka, Danny boy.
„Moram do kancelarije, stižem tek predveče, spremi se pa možemo negde na večeru“.
Sklonila sam telefon na policu i dohvatila činiju sa kohom. Taman ide uz novu sezonu „Igra prestola“.
