Ознака: muško ženski odnosi

Te srede sam morala da izađem ranije sa posla jer nisam na vreme kupila poklon za moju bratanicu koja je slavila peti rođendan. Obožavam tu malu šmizlu i tačno sam znala čime ću je ove godine obradovati.

Iskreno, ranije, dok još u modi nisu bile dečje igraonice, pomalo sam zazirala od rođendana i sličnih familijarnih okupljanja. Mali prostor, a toliko različitih karaktera sa kojima bar iz pristojnosti moraš da ostvariš, ne samo kontakt, već i da provedeš sate i sate u razgovoru sa njima. Ovako, okupe se ljudi na dva i po sata, rasporede se sami po želji, a deca imaju svoj prostor i niko te ne gazi i ne balavi po cipelama. Svima lepo!

Igraonica se nalazila na Lionu, a pošto se dečja graja čula sve do Bulevara znala sam da sam na pravom mestu.

– Tetka, tetka, dobro je da si došla, mama se već ljutila jer kasniš
– Ma, važno je da sam stigla, a donela sam i tebi i tvojoj mami poklone tako da me valjda neće previše grditi?

U tom trenutku prišla mi je sestra i poljubila me u obraz i usput me prostrelila pogledom jer sam jednom nogom zakoračila na strunjaču po kojoj se ide bez obuće.

– Nisi se valjda stvarno naljutila? Pa znaš da je gužva u gradu? – pitala sam je i brzinom svetlosti vratila nogu na parket.
– Ma nisam, znaš da je Isidora pomalo tetralna, ha, kao da nema na koga da bude. Nego kaži mi kako si ti? Kako je na poslu? Miloše!!! Miloše rekla sam ti da odeš po tortu jebote! Pa zašto nisi krenuo već?! – arlauknula je na svog muža, inače totalnog flegmana koji je bio potpuno imun na histerične ispade moje sestre.

Možda su zato imali sjajan brak, valjda uvek neko mora da ima dobar mehanizam za filtriranje. Nisam sigurna kako bi to izgledalo da je upoznala i napravila porodicu sa nekim koji je bar upola toliko naporan kao ona. Srećom, Žarko je čovek ’ladovina koji je nju najbolje kontao i jedini umeo da je smiri kad je uhvate napadi panike.

Skontala sam da ima previše posla oko organizacije gostiju pa sam se bezbižno povukla za sto. Bilo je još mesta ali pošto je sala prostrana, a meni društvo nije bilo potrebno, sela sam sama. Taman da proćaskam sa onim slatkim tipom preko Fejsa i iskuckam Mari recept za gaspačo čorbu koji mi je tražila.

– Oprostite, da li je slobodno?
Upitao me je sredovečni čikica u rolci, tek uzgred dok je nameštao stvari na stolicu i sedao preko puta mene. Pa dobro, ne moram sad da ulazim u neku priču sa njim, sve je ok.
– Naravno, samo izvolite, sedite – odgovorila sam mu i nastavila da piljim u telefon.

Ipak Kosmos je imao drugačiji plan, očigledno sam predugo bila u miru, došlo je vreme da se zakuva čorba. Sestra mi je prišla i sa sobom dovela celu familiju. Uskokovići, kako ih je predstavila nisu želeli da budu blizu buke, jer smeta „baki“. Tako da su se mama, tata, baka i stariji sin smestili za moj sto. Ništa od Fb muvanja, pogrešan trenutak očigledno.

– Sloboodno sedite ovde, neće moja sestra mariti iako, vidim, se već snašla za društvo. Mila, jesi li se već upoznala sa Lukinim tatom? – pitala me je sa širokim plastičnim osmehom.
– Pa, ne, ovaj, tek smo seli
– To je otac Isidornog druga iz vrtića, he, he, nemoj da udaviš čoveka sa svojim pričama kao što umeš, molim te – procedila je kroz zube.

Najradije bih izmislila neki važan posao i pobegla odatle, ali to nije dolazilo u obzir. Baka preko puta mene, nije se pomerala, niti progovarala. Gledala je kao hipnotisana u jednu tačku. Delovalo je kao da su je naterali da dođe ovde, mada, nije da je nisam razumela. Gospodin i gospođa Uskoković su veselo čavrljali i s vremena na vreme prekoravali svog elegantno zaobljenog sina da ne bi trebalo toliko da jede.
A Lukin tata je uporno pokušavao da bude zanimljiv i valjda, da me šarmira, šta znam.

– A Vi niste udati, ne?
– Ne ne, srećno razvedena
– Pa lepo, lepo, mislim za Vas, he,he, ne za Vašeg bivšeg. Hoćete li još vina? Sad ćemo pozvati ovu finu devojčicu što služi pićenca da nas ugosti. Možda neki zalogajčić? Vidim ove suve šljive sa slaninom izgledaju baš sočno, he, he, skoro kao Vi. Mislim lepo, ne sočno, da Vas ne uvredim.

Pomislila sam na svoju Milenu, ona bi tako uživala u ovom bizarnom prizoru i verovatno bi dobacila koji biser da dolije ulje na vatru. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Pogledala sam preko puta tužnog dečaka kog je mama Uskoković naterala da vrati suvu šljivu sa slaninom nazad u tanjir. Jadničak, umalo što nije zaplakao.

SUVE ŠLJIVE SA SLANINOM I GORGONZOLOM

SASTOJCI:
Suve šljive bez koštica
Slanina
30 g gorgonzole
Čačkalice

PRIPREMA:
Zagrejati rernu na 200 stepeni. Na mesto gde je bila koštica, staviti po komadić sira, a zatim svaku šljivu urolati u tanku slaninu i pričvrstiti čačkalicom. Poslagati šljive na pleh na koji ste stavili prethodno pek papir i staviti u rernu na desetak minuta, a zatim svaku šljivu okrenuti i peći otprilike isto toliko ili dok slanina ne bude fino hrskava. Izvaditi i staviti na ubrus da upije višak masnoće, a zatim poslužiti kao predjelo.

Krišom sam ubacila jednu šljivu u usta, bilo mi je neprijatno da to uradim pred onim malim koji bi i mene i šljivu pojeo kad bi mu samo mama dozvolila. U više navrata sam pokušala da na ljubazan način prekinem komunikaciju sa Lukinim tatom, ali nije vredelo. Žudno je želeo da mi ispriča baš sve o najstarijim izvedenicama staroslovenskog jezika i istoriji Kraljevine Srbije. Mo’š misliti.

Celu fabulu izvrsno je pratio soundtrack muzike devedesetih koju je očigledno birao neki jugonostalgičar teške kategorije. Bilo je svega, od „Sve bi seke ljubile mornare“, preko Tajči do „Ženi nam se Vukota“.

I konačno, glas razuma.

– Žarko! Pa čuješ li ti ovu muziku jebote? Daj bre učini nešto čoveče, pa blamiramo se već sat vremena. Sad! Sad Žarko, ne može kasnije! Pa treba torta da se iznese! Ne znam kako, idi reši to tamo s njima…o pobogu, stvarno sve moram sama – sestra je rešavala probleme na svoj način a ja sam iskoristila trenutak da prekinem agoniju muvanja i odem među decu. Makar ću imati mir, dok ne dođe torta.

Kako sam ustala, otišao mi šav na čarapi koja se zakačila za stolicu. Gospodin Uskoković je diskretno sklonio pogled, a klinja je umro od smeha. Debeli, sad mi te nije žao, ima da pojedem ceo oval suvih šljiva ispred tebe, pomislila sam.

Lukin tata se ponudio da pomogne, ne znam u kom smislu, ali zahvalila sam mu se i otišla u toalet da skinem čarape. Mogla bih se zakleti da sam u kabini pored čula dahtanje. A onda i prigušeni dijalog uzvrelih strasti.

– Uvek se tako naložim kad ima ljudi oko nas, nastavi, nastavi, samo nastavi molim te. Nema nikog u wc-u osim nas – čula sam ženski šapat.

Sagnula sam se i videla sestrine cipele. Fuck! Nadam se da ne prisustvujem bračnom brodolomu i da je sa njom Žarko a ne neki pimper.

U stvari, neznanje ponekad jeste blagoslov. Istrčala sam napolje i molila Bogu da ne naletim na zeta. Zgrabila sam čašu konjaka sa šanka i sljuštila je na eks. Devojke iz igraonice su pozivale goste u drugu prostoriju zbog torte, a ja sam osetila dahtanje za vratom.

– Zabrinuo sam se, mislio sam da Vam je možda pozlilo. Ipak, tri čaše vina za jednu tanananu gospođicu…puno je – rekao je kroz kez moj nepokolebljivi udvarač dok je nameštao naočare na nosu.

Sestra, bez karmina na usnama je stajala pored male šmizle i nameštala svećice na torti. Pored nje, u svom klasično blejačkom stavu, širokog osmeha stajao je i zet. Bez kravate i crvenih obraza.

Kad bismo svi imali toliko sreće u ljubavi…