Piletina u kokosovom kariju meni zvuči tako kremasto egzotično! To je jedan oid onih recepata koje iako nisi lično probao tačno po miksu sastojaka možeš da osetiš delikatan ukus pod nepcem. I tako je dobro!
Štaviše, piletina u kokosovom kariju nije ništa posebno egzotična, u smislu da sam dosta puta pravila nešto slično koristeći neutralnu pavlaku, kari i piletinu. Ali moram priznati da ništa od toga nije bilo ni približno tako zavodljivo kao ovo!
Ovo je moja verzija legendarnog kenijskog jela kuku pake, dakle not official, otud i ovi dražesni indijski orasi kojih realno nikako da se zasitim.
Na kokosovom ulju, dobro zagrejanom prodinstala sam sitno seckani beli luk, kari, čili, narendani đumbir i kumin. Na ovaj način kad se prvo prepeku začlni, arome postaju dominantnije.
Nakon par minuta dodala sam seckani pelići file, so, biber i sve prelila kokosovim mlekom, promešala, poklopila, smanjila vatru i ostavila da se krčka. Nakon 30-ak minuta jelo će biti gotovo, ali treba proveravati s vremena na vreme da li je potrebno dodati malo vode.
Na kraju sam dodala indijske orahe, a kao prilog sam skuvala pirinač, ali se originalno može služiti uz chapati, tradiocionalni indijski tanki hleb, dosta podseća na tortilje ali je po meni još ukusniji, a uskoro ću postaviti i taj recept.
Uživajte i javite kako vam se dopada ovakav kari. 🙂
Je l’ verujete vi u paralelne univerzume? Ponekad mi je prosto neverovatno da toliko ljudi u ovom gradu živi totalno drugačije realnosti. Doduše, da smo svi isti, nema šanse da bi bilo ovako zanimljivo. Zato i volim Beograd, imabukvalno svega!
Pankera, rejvera, šabana, manijaka, pseudo-elite, intelektualaca i naravno puno divnih ljudi. Ima i ta neka sorta poput Milene iz Pirota. Da ne bude zabune zbog moje drugarice koju već dobro poznajete, zvaćemo je po njenom nadimku –Maca.
Maca se doselila kao podstanarka kod Petre. Taman dok završi studije na jednom „čuvenom“ i vrlo popularnom beogradskom „Univerzitetu“, a posle će polako da traži zaposlenje. Ne žuri, rekla je, ionako bi volela najpre da se skući i dobrano uda. Pa sve ostalo, laganeze.
Svratila sam do Petre konačno posle dugo vremena. Taman što mi je servirala čaj i veganske kolačiće, u dnevnu sobu ušetala je Maca. U lila plišanoj „Kavali“ trenerci i zelenim čupavim papučama, sela žena ispred nas, zapalila „Eve“ i izdominirala ko uragan Irma.
– Draga da te upoznam, ovo je Milena, živeće u onoj sobi koju sam ranije izdavala. Milena je iz Pirota, ali je došla u Beograd da studira.
– Ma, šta da studiram, došla da se udam bre! Heheh, nemoj me zvati tako Mi-lena, ne volim to bre. Maca, Maca me svi zovu i na fakultet i ovako.
Ukočila sam se. Nisam mogla da pomerim pogled sa njenih obrva koje, kao da su zarobljene na njenom čelu, uporno vrištale „upomoć!“.
– Drago mi je Maco. Baš u Pitotu imam jednu bas dragu prijateljicu
– Ma koji crni Pirot, pa sad sam s Dedinje bre, haha, a lepo sam se i uklopila ovde mogu ti reći i ne vraćam se tamo! A sve imam! Moji su pravo da ti kažem, imućni prilično, otac mi je direktor jednog preduzeća, majka ima dva lokala, sestra isto, svako svoja kola i lepo im je tamo, a oni su gospoda pa umeju da uživaju za sve pare! A ja šta ću, volim Beograd, osećam se kao da sam odrasla ovde na Dedinje!
– Pa lepo baš, a na faksu kako je? Koliko imaš ispita do kraja?
– Jao, nemoj mi tu temu! Kakvi ispiti, ja sam se i prošle godine jedva izvukla. Da mi otac nije ovde u Beograd sredio kod neki svoji uticajni prijatelji iz partije, đavola bih ja položila i izašla iz te moje frustracije. Ali Petra, ženo, nemoj to majci da kažeš, to je moja i tajkova tajna, ona ne smej da sazna! A Beograd što volim, majko mila! Što jedna moja prijateljica kaže ili Holivud ili Beograd, nema treće bre! Vidi, vidi papuče što sam juče kupila, a? Je l’ ti se sviđaju? Platila sam ih papreno, 200 evrića, ali to me tatko častio. Jao, vidi koliko je sati, brišem! Idem do solarijuma, pa se vidimo kasnije, ljubim!
***
– Petra, ? Ćeš izgineš od fenseraj! Daj ženo, ’aj palimo negde da popijemo čaj na miru, sve mi ovde vrišti na rijaliti!
– Ubićeš me, ali obećala sam joj da ćemo otići do Obilićevog venca na kafu. Rešila žena da nađe muža, šta da ti kažem.
– Ma gde bre? Na Obilićevom vencu? Sada?
– A ma ne, to je, kaže, samo za „dnevnjak“, a posle se nalazi sa drugaricama pa idu do Beton hale. To ti je, ako nisi znala sada turbo-urbana lokacija za udavače. Ima svega, od Crnogoraca do Turaka.
– Pa, šta ćeš i ti da se priključiš ekipi ?
– Idemo samo sa njom na tu jednu kafu, posle ti i ja palimo na drugu stranu, a ona na svoju.
– Ubiću te!
Pola sata kasnije Maca se vratila u punom sjaju sa ogromnom kosom na glavi, u tigrastom sakou i stileto štiklama. Pogledam se u ogledalo, h&m majica od 500 dindži, farmerke i starke i čupava, malo manja kosa.
– Znaš kako, ja mislim da ćemo nas dve samo da ti pokvarimo koncept, vidiš da si se doterala, bolje drugi put da kafenišemo, ozibljno!
– Ma ne lupaj, to je još bolje tako zbog kontrasta! Ženske, uzmite ove pužiće što mi je majka poslala. Smara me s tu domaću hranu, pa svaka tri dana moram ko kreten da se cimam do autobuske stanice. A ja to ionako ništa ne jedem.
– Jaooo vidiii! Pa to je još sa onim pirotskim sirom, obožavam ga! Pa kako ne jedeš, ovo deluje baš ukusno!
– Jok! Ja to seljačko ne mirišem baš, a mnogo je kalorično, neću imati vremena sutra za teretanu. Uzmite si pužiće!
PUŽIĆI SA SIR I PEGLANU KOBASICU IZ PIROT
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. „Pužići“ se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
***
Sat vremena kasnije, našle smo se u novoj epizodi horor serijala. Ako mi nešto u ovom gradu stvara anksioznost, to je faking Obilić! Mogla bih na prste jedne ruke da izbroijim kafe popijene u tom delu grada. Međutim, ovo je bilo totalno egzotično iskutsvo. Od toliko crnogorskih đetića oko nas imala sam osećaj kao da sam u Budvi. Eto, taman još i ovo sunce granulo, ma milina!
– Ženske, ’oćemo da popijemo po neki koktel,a? Taman i da fotkamo za Insta, a? Može? I da se selfiramo, može?
– Koji crni koteli, kafa i sikter!
– Uf, pa kakve ste! Jao, jao, vidi ove macane sto do nas! Ne taj, desno, desno skroz! Gledaj onaj što ima ruku istetoviranu, e sa njim se zabavljala moja bivša cimerka, imam ga na Fejsu, sad ću da mu pošaljem poruku. Kakva mi je šminka? Je l’ mi se razlio sjaj?
– Nije, nije, top si!
– Ma ludilo, na Obiliću uvek sretnem nekog koga znam! Jao, evo ga, prilazi nam. Kako izgledam? Je l’ sam u full-u?
– Totalno!
***
Mlađani wannabe žabar, pregrejan od solarijuma, diskretno orange boje u beloj uskoj majici istetoviranih ruku i „Ken“ frizure, prilazio nam je u slowmotion fazonu. Ovo se jebeno ne dešava! Šta je ovo Jersey Shore?
– O, gde ste devojke, Maco lepoto, svetski izgledaš, nisam te prepoznao uopšte!
– Hvala, hvala, pa eto, malo sam se doterala, idem posle s nekim drugaricama i tako. Ti? Kako si? Sedi sa nama malo!
– Pa moram da palim uskoro, imam neke obaveze, ali možemo da se čujemo posle. Odakle si beše ti, izvini zaboravio sam, sve mi nešto poznato, ali nikako da se setim cele priče!
– S Dedinje!
– Haha, ma dobro, mislim, inače odakle si?
– Pa, s Dedinje bre! Išli smo zajedno na fakultet, ti si bio sa Lenom u kombinaciji nekoj! Ne sećaš se?
– A, da Lena, bravo, jeste! Da, da…Ništa, idem ja sad, svratio sam samo da se pozdravim, pa se čujemo lepa. Kisić, super si mi tako isfenirana!
– Ljuuubiiim! E tako ženske, obavila sam šta sam imala, a sad vas i ja napuštam!
– Oh, zar već?
– Da, da, pa ja pratim ovog macana već neko vreme. Završila sam sad, ostavila utisak, dominacija, haha. Ljubim vas, Petra, ženska ne čekaj me, dolazim kasno! Ako me majka bude zvala, kaži, otišla da spremam ispit kod Vesne. Ne, nemoj kod nje, kaži u biblioteku sam, učim. Opaaa, žurka, idemooo!
***
– Ode ova! Šta ćemo sad bez svog tog šarenila bokte?
– Jaooo fuck!
– Šta bi?
– Upravo me zove njena majka. Mrzim da lažem!
Halo? Jeste, jeste teta Lela, ja sam Petra, da. Aha, ok, ok preneću joj. Sutra? Sutra u 9 tačno u JKP Beogradski vodovod i kanalizacija u Deligradskoj. U redu, zapisala sam sve. Ne brinite ništa, preneću joj. Nemam pojma iskreno, ja sam u gradu, nisam je videla danas. Ok dogovoreno. Prijatno teta Lela!
– Šta je? Mala nije platila račune, a?
– Nećeš verovati ali otac joj je sredio posao, sutra treba da se javi tačno u 9 da potpiše ugovor i počne da radi. Provalili su je da je počela da se previše mangupira sa izlascima, pa su joj unapred završili neke stvari. I do kraja nedelje se seli da bude bliže firmi da ne kasni ujutro. Eto vidiš, šta ti je Jupiter u Vagi, sve se iskristališe kako treba na kraju. Bar u njenom univerzumu.
– Au. A šta nas u našem univerzumu čeka? Opet neki uragan?
– Loše finansije. Taman ovo poskupljenje struje što sledi
Zvao se tako jednostavno, Darko Vitanovski. Mirisao je na ustajali duvan, zelenu Maliziu i ponekad vutru, koju je vešto krio od svoje majke, već uspešnih 38 godina. Živeo je na 27. spratu solitera na Konjarniku i bio samo jedan običan, povučeni komša.
Foto: Andrej Nihil
No, on je igrao jednu, ne baš tako važnu, ali zanimljivu ulogu u Marinom životu, pre nego što je upoznala Božu, sadšnjeg muža.
Sećam se tog, varljivog leta, kao da je bilo juče. Svratila je kod mene na klopu i partiju remija. U našem slučaju, to se obično oduži do kasnih sati, naravno, uz neke jake priče.
– E mala, sećaš se onog mog komše Darka? Živi u kuli do moje? Ma, znaš ga bre, pričala sam ti da mu je keva glavni žbir u kraju!
– Ček, ček…onaj ćelavi, sa svetlim očima? Sećam se nešto kroz maglu, što?
– Pa nemam pojma, eto, nešto razmišljam. Kakav ti je on frajer? Imala sam skoro jednu bizarnu situaciju.
– Jesi ozbiljna? Sa njim?
– Pa jesam, mislim,’ajde budimo realne možda nije kandidat za udaju, ali…
– Maro! Kakav kandidat, pa čovek je retard, jesi mi ti sama pričala da je jedina osoba koju znaš da se predozirala od marihuane! Da je ustondiran kad god ga vidiš!
– Eto, vidi nje, odmah osuđuje, odmah „da niste“ kakvo ti je to uopšte pitanje? E, a domaćice kad već zoveš goste idi pazi da ti ne izgori sve to što si pripremila na ringli, vidi tamo ti se nešto dimi u kuhinji!
Voda je provrela za špagete. Znala sam da skreće sa teme, uvek je to radila kad joj je zbog nečega neprijatno. Iskulirala sam priču i došunjala se do kuhinje i u ključalu vodu ubacila testeninu. Uvek sam volela taj miris obične kuvane testenine. A i u mojoj kuhinji, takva uvertira bila je sjajan početak za neku ekspanziju.
BOLONJEZE NA SEXY NAČIN
SASTOJCI:
350 g špageta
350 g mešanog mlevenog mesa
500 ml paradajz sosa
1 manji paradajz
4 veća čena belog luka
1 glavica crnog luka
Šaka svežeg peršuna
Maslinovo ulje
So
Biber
Parmezan
½ čaše crnog vina
1 kašićica suvog celera
1 kašičica suvog majorana
1 kašičica suvog origana
PRIPREMA:
Posoljenu vodu stavila sam na ringlu da proključa. Za to vreme bacila sam se na pripremu sosa. Crni luk i beli luk iseckala na sitno i zajedno ubacila u tiganj da se dinsta na maslinovom ulju. Poklopila sam i nakon par minuta, dodala mleveno meso. Za musaku i bolonjeze uvek biram mešano meso, bude nekako sočnije. Viljuškom sam dobro izdrobila meso dok se dinsta da bi bilo što sitnije, a sosa kasnije kompaktniji. Voda je provrela, ubacila sam špagete. Posle 15-ak minuta, meso se fino prodinstalo, pa sam dodala crno vino i opet poklopila puštajući arome da se fino upoznaju. Špagete su nakon desetak minuta bila al dente, Procedila sam, istuširala hladnom vodom i ostavila u cediljki. Sos je bio spreman za paradajz koji sam iseckala i ubacila, kao i paradajz sos. Začinila sam i svim ostalim suvim začinima i dodala sveži peršun koji sam sitno iseckala. Na kraju sam pomešala pastu i sos. Miris je opijao, a parmezan je jedva čekao da ukrasi jelo u tanjirima.
Ostatak vina sam donela na sto i sipala Mari čašu. Nisam progovarala. Otišla sam i pojačala radio (aha, još uvek ga slušam!), Eta Džejms je imala nešto važno da nam ispriča.
– Izvini, ako si osetila da te prozivam zbog komše, nisam imala pojma da se nešto dešava između vas
– Ma…ne dešava se. Jeste retard, veći nego što možeš da zamisliš, nego sam se ja istripovala. Čak, znaš ne bi mi smetalo da smo se kresnuli ili nešto, već činjenica da sam uopšte pomislila da bi, eto, tu nešto moglo da bude. I sad ću sve da ti ispričam, ali neka to, molim te, ne ide dalje od ove sobe, ok?
Klimnula sam glavom, Mara je otpila gutljaj, a onda i sve što je ostalo u čaši.
– Nemam pojma, dugo sam bila sama i iskreno počelo je da me smara to što sam samo ove godine bila na četiri svadbe, a da pored sebe nisam imala čak ni dečka koga bih povela kao pratnju. Evo dok tebi sad ovo pričam, ja racionalizujem, ali tada mi nije bilo baš sve tako kristalno jasno. Srela sam Darka, baš pet minuta nakon što sam videla njegovu kevu kako drži predavanje nekim klincima na stepeništu u ulazu. Sećam se da sam u sebi pomislila kako sam se uvek grozila takvih smarača, dežurnih Mileva koje su svuda imale oči i uši i uvek davale savete, svuda i svima.
Darko je imao slušalice u ušima, izvadio ih je i pozdravili smo se. Nismo se videli dugo, pa smo se lako zapričali o nekim svakodnevnim glupostima, a ni ja nisam imala pametnija posla, pa smo seli na klupu tu kod zgrade.
Iskreno, nisam ga poznavala baš najbolje, Znali smo se na ćao-ćao. Da je loš frajer, nije! Ali nisam imala pojma kakav život vodi, kakvi su mu planovi, kad je imao poslednju dugu vezu, ma znaš, sve to.
Nije prošlo 20 minuta, kad eto ti Drinke, Daretove keve. Šparta tu oko nas, vidim je, vidi je i on, ali ne reaguje.
– Darko! Darko, molim te da posle odeš i kupiš u prodavnici sardine, sutra je post. Jesi li me čuo? Zdravo Maro, kako su ti roditelji, kako ti je majka, nešto je bolesna bila?
– Dobar dan teta-Drinka. Ma, virus neki, prehlada, sve su ok, hvala.
– Dobro dušo, pozdravi ih sve. Darko! Molim te poslušaj me i idi posle po sardine!
– Hoću kevo, nemaš frke.
I ništa, nastavio je da mi priča o Weltschmerzu, opušteno paleći ko zna koju pljugu. A znaš kakva sam ja, poludela bih da mi se mama uopšte javila dok sam na ulici sa nekim tipom i razgovaram. Tako se nekako smotano i nedorečeno završio taj naš prvi susret, posle smo se viđali nasumčno danima i prošle nedelje kaže on meni kako se sprema neka oluja, pa da ne blejimo napolju da svratim kod njega. Kaže, Drnika nije kod kuće.
Jebote. Osetila sam se kao u gimnaziji kad sam se viđala sa jednom dečkom koji je živeo sa bakutom, koja me nikako nije volela. Kad kad ode negde do pošte ili Dom zdravlja po lekove, ja tad svratim kod njega da pijemo razblaženi sok od višnje i slušamo Nirvanu. Samo, tad sam imala 18 godina.
27. sprat. Veliki svetao hodnik, ispred njegovih ulaznih vrata džungla od biljaka. Drinka pazi na cveće.
Ulazim kod njega. Prvi put. Kaže, ne moram da se izuvam. Stan ima sigurno sto kvadrata, čist, lepo raspoređenih prostorija, doduše sa starim nameštajem, ali vrlo uredan.
– Hajdemo kod mene u sobu. E vidi, ovde ti je cela moja kolekcija diskova, pa ako ti se nešto sviđa od muzike, slobodno ćapi. Hoćeš kolu? Hoćeš da dunemo?
– Hvala ti neću. Ali, kafu bih mogla?
– Uff, to najbolje kad Drnika dođe, ja sam sve one 2u1 popio, mislim da ih keva nije opet kupila.
– Aha, pa dobro.
Ustala sam sa fotelje i prošetala po sobi dok je on nameštao komp. Na polici, knjige, neke sa faksa, očigledno njegove sestre koja je strudirala sociologiju, do pola izgoreli indijski štapići, rizle i zelena Malizia. Čoveče. Kakav timemachine. Ja zaboravila da je to ikad postojalo.
– Hoćeš da pustimo neki film, zavalimo se tu malo, izblejimo ovo ono?
– Pa, nije da imam pametnijeg posla. Nego, kad ti se Drinka vraća sa posla?
– Tek oko 18h, sedi, opusti se.
– Darko, izvini, nemoj da se ljutiš, moram da te pitam, a jesi razmišljao da se možda osamostališ, u smislu odvojiš od tvojih, započneš neki svoj posao, nešto?
– Kako misliš?
– Pa, lepo. Da imaš svoj stan
– Ali…imam, evo ga!
– Da, ali ovo je tvoja soba
– A to misliš, kao da živim sam? Ma jok, pa koji će mi to u životu! Zamisli, jebote, onda bih morao da radim, ali ozbiljno. Znači svakog dana od 9 do 17, pa i duže.
Pa da još plaćam stan, pa račune, pa da se bavim svim tim glupostima oko kuće u koje se he,he ni ne razumem. Ovako, keva sve završi, meni kul, zapalim buksnu, imam svoj mir. Drinka pravi ozbiljno dobre sendviče! Matora…pa znaš šta znači živeti sam! Koji je to standard…ma jok, pa ovo je Srbija o čemu pričamo…
– Ali, mogao bi super da zarađuješ, praviš sajtove čoveče!
– Jaooo, ma znaš kad sam poslednji napravio? Pre dva meseca, iskreno smaraju me svi ti rokovi I ljudi koji traže da nešto cinculiram. Rešio sam da sam sebi dam malo duži godišnji odmor, ha, ha.
Grohotom se smejao dok je u jednoj ruci držao džoint, a u drugoj pivo. Ironija života. Mog, ne njegovog. Njemu je bre super. I u tom trenutku, kad sam se i ja od muke počela da smejem sa pivom u ruci, u sobu upada njegova keva!
– Darko! Šta radiš to Darko? Na šta bre ovo liči! Kakav je to razvrat o MOJOJ kući! Šta bi ti otac rekao da te vidi, sram, da te sram bude! Da si odmah, ali momentalno ustao i ispratio „gošću“ i da te više nikad nisam videla sa njom. A da znaš, ovome ćemo još pričati. I spremi se da daš urin na test. Sutra ga nosim u Drajzerovu!
Pogledala me je prodornim, gotovo urokljivim svetlim očima i obratila mi se ledenim glasom.
– A ti, fufice, napusti našu rezidenciju. I kaži majci da mi se više ne javlja ni u prolazu. Tuđu decu kvari, a ne moju, doviđenja!
Iako sam bila svesna koliko je scenario zapravo bio komičan, bilo mi je užasno neprijatno. Darko je samo gledao u pod skidajući noktima neku prljavštinu sa svog stola. Reč nije rekao.
Izašla sam ćutke, skoro trčeći, pa se još saplela o krparu ispred vrata.
– Jao bre Maro, pa da li je moguće, čekaj a zamisli da je cela situacija bila malo više lajt, pa da ste se Dare i ti skontali. Opušteno bi za sveki imala Drinku koja bi ti kuvala kafu ujutru!
– Pregrizi jezik. Ne tražim više tipove, ovo je bio sasvim jasan znak da ukočim i okrenem se sebi i svojoj karijeri.
– Moguće…ko zna…
Dve nedelje kasnije upoznala je Božidara. I da, bili su totalno smešni, kao i sada u braku. I vole se više od bilo kog para koji poznajem.
Kad čujem od ljudi kako nemaju vremena da kuvaju, puno rade i obroke uglavnom naručuju, znam da su to samo opravdanja. Za savršeno ukusne obroke, slične onima koje naručuju iz fast food-a nije potrebno ništa više vremena od onog koliko bi inače čekali dostavu.
Dobra strana kuvanja je što uvek možeš i da eksperimentišeš i napraviš neku novu ludu kombinaciju. A ako baš nemaš inspiraciju, evo superlakog recepta za preukusne raviole sa gorgonzolom gotove za 15 minuta! Ovako ih ja spremam i ne postoji šansa da se omane 😉
SASTOJCI:
Pakovanje raviola sa sirom
250 ml neutralne pavlake za kuvanje
2 kašike kisele pavlake
200 g dimnjenog kačkavalja
20 g gorgonzole
3 čena belog luka
Komadić putera
Parmezan
So
Biber
PRIPREMA:
Stavila sam vodu koju sam blago posolila da proključa, a zatim ubacila raviole i kuvala oko desetak minuta. Za to vreme izrendala sam kačkavalj i pripremila ga za sos. Na malo putera prodinstala sam beli luk koji sam prethodno iseckala, dodala neutralnu pavlaku, kačkavalj, gorgonzolu, dodala so i biber i nakon dva minuta sklonila sa ringle. Do tada su ravioli već bili gotovi, ocedila sam ih od vode i ubacila u sos. Sve sam promešala i servirala uz parmezan. Dooosta parmezana 🙂
Eto, ručak/večera za 15 minuta i kladim se da će svako biti sasvim zadovoljan ekspresnim ishodom!
Otkako su došle do nas, čini se da retko ko može da odluči da li su bolje domaće klasične ili „američke“ palačinke. Drugačiji sastojci, drugačiji način pripreme, ali obe vrste su savršeno prikladan način da se zabavite i zasladite o istom trošku.
Džejmi kaže da je ovo jedan od najjednostavnijih recepata za ovaj popularni desert, a nije vam čak ni potrebna vaga da biste izmerili sastojke. Samo šolja!
SASTOJCI:
1 veće jaje
1 šolja (128g) brašna
1/2 kesice praška za pecivo
1 šolja mleka
Prstohvat morske soli
200 g borovnica
Maslinovo ulje
4 kašike grčkog jogurta
Banane
Brusnice
Seckani bademi/lešnici/orasi
Med
Cimet
PRIPREMA:
Pomešajte jaje, mleko, brašno sa praškom za pecivo i malo morske soli. Mikserom mutite dok ne dobijete finu kompaktnu smesu bez grudvica. Ubacite borovnice (ovaj sastojak možete izostaviti, ili ga zameniti nekom po vašem ukusu). Na srednjoj vatri zagrejte 1/2 kašičice ulja, a zatim sipajte testo. Pecite oko 1-2 minuta, a zatim prevrnite na drugu stranu. Kada palačinka poprimi zlatno- braonkastu boju sa obe strane, gotova je i možete je servirati uz preliv od meda i grčkog jogurta, seckane banane, bademe, brusnice i naravno cimeta.
Taman sam se ponadala da će jesen ove godine poraniti i da ću sve češće osećati onaj, meni omiljeni miris mokrog, trulog lišća, kad ono, iznenađenje, meteorološki promašaj.
Večeras idem da se vidim sa gospođom Marom. Udata žena, nema više vremena za nas raspuštenice i raskalašne žene.
Viber-vajber.
Uzimam telefon, kaže Mara, kasniće, ali ima iznenađenje za mene.
Ako nije spremila čokoladne krofne, pišem joj, neću se ni truditi da dolazim.
Obećava da neću zažaliti.
Okej. Milena je ionako inkognito u nekom skrovištu sa gospodinom Žapcem. Neće da prizna, ja je obožavam jer joj je neprijatno, a znam da se zacopala do ušiju.
Farmerke, starke, majica, XXL tašna i izlazim iz zgrade.
Komšinica se s unukom upravo vraća sa jutarnje liturgije iz crkve Aleksandra Nevskog, steže je pod ruku, gleda me ispod oka, a ja kapiram da već ima ceo scenario u glavi, u kome moje drugarice i ja pravimo orgije sveke noći prinoseći žrtve Svevišnjem Sotoni.
– Dobar dan, kako ste?
Okreće glavu, šapuće nešto detetu i skreće, u prvu ulicu desno.
Dolazim do Marine zgrade, penjem se na treći sprat, zadihana već na prvom, kontam da bih konačno mogla da uplatim članiranu za teretanu i pozdravim se sa pljugama, bar na neko vreme.
Otvara vrata. Opa! Novi friz, lepršava haljinica, samo su joj falile one Odri Hepbern papučice sa pufnom.
– Hajde, upadaj, Božidar nije kod kuće.
– Krofne?
– Ma, jok, jesi luda da se kuvam pored rerne po ovom vremenu? Donela mi sveki puter keksiće, taman da ti ispričam šta sam isplanirala.
Stavlja keksiće na sto, hladan nes za mene, za nju tursku. Smeška se. Sumnjam, iza ovog zavereničkog osmeha stoji neki opasan plan, po mene, razume se, ne po nju.
– Okej, hoćeš li reći o čemu se radi?
– Ma, je l’ su ti fini ovi keksići?
– Fantastični, daj recept, samo da nema ricinusa pošto ih je tvoja svekrva spremala.
PUTER KEKSIĆI MARINE SVEKRVE
100 g seckane čokolade
330 g brašna
220 g putera
1 kašičica vanila ekstrakta
100 g šećera
1 kašičica praška za pecivo
1 jaje
Čokoladu iseckati na komadiće, a od svih sastojka umesiti testo. Na kraju u testo dodati čokoladu, Pripremiti pleh na koji ste stavili pek-papir, formirati kuglice od testa i slagati jednu do druge. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni oko 10-15 minuta. Služiti ohlađene.
– Imam frajera za tebe!
Zagrcnuh se u trenutku.
– Ma, opusti se, znam da nisi u tom fazonu blajnd dejta, ali Vlastimir je divan čovek.
Šta koji đavo? Vlastimir? Pa da želim jednog takvog, nakačila bih se na Tinder.
– Daj, Maro, o’ladi. Kul sam i stvarno ne žurim da se ponovo udam, veruj mi.
– Ma, ko je pominjao udaju, ja sam samo, eto, pomislila kako biste se i i Vlastimir baš super slagali. Drži prodavnicu mobilnih telefona na Banjici, to je Božin drug i jako je drag.
U glavi mi odzvanja Đuza kako pevuši „Devojko mala“, ali to je već skrnavljenje legende, nećemo na tu stranu da idemo.
– Maro…
– Ma, večeras se viđaš sa njim i tačka! Idite na kafu makar. Oni bi baš voleo da te upozna.
– Ma i ja bih Tima Rota, al’ mi ne ide.
– Samo jedna kafa, ako je smor, više ti nikada nikog neću nabaciti.
Hajde, de. Uostalom, ime ionako ne određuje čoveka. Ni to što je privatnik na Banjici. Ni što vozi beli retro džip. Ne?
Vlastimir mi se javio popodne i rekao da će doći po mene oko 20. Super. Taman da ga iskuliram do 22, eventualno 23 i vratim se kući da nahranim mačku.
Tek što sam završila šminkanje, kada sam začula otužno iritantan zvuk sirene ispred zgrade. Ne staje. Niko ne reaguje. Verovatno se neki krelac bezobrazno parkirao, pa se bune ljudi.
Tuuuu-tuu-tuuuu…
Brate! Da li je moguće da ima toliko nekulturnih i nadobudnih kretena?
Viber-vajber.
Vlastimir.
Nakon pet idiotskih stikera lisica, smajlija i perverzne anime sa cvetićima, pita me što ne silazim i da li sam zaboravila na njega?
Okej. Vraćam se kući pre 22.
Trčim niz stepenice da me komšiluk ne bi linčovao i eventualno spalio isped Crkve kao primer ostalim grešnicama.
Ulazim u kola. Vlastimir, u punom sjaju. Bele lone, crna majica sa zlatnim „armani“ printom. Plavušan, niži rastom i frizurom, hajde da ublažim, ležernije verzije „tarzanke”. Pa da, Marine kombinacije.
Elegantno smanjuje Acu Pejovića koji zavija sa zvučnika o kurvama i rakiji od prošle noći.
– Pa, gde si bre seksi, celog života te čekam! Divna si, kao što te je drugarica opisala
– De si, Vlasto, brate, eto drago mi je da smo se upoznali.
Nakon nebitne razmene informacija, frajer mi kaže da bi trebalo samo da svratimo do njega da ostavi neke maske za telefone, pa da odemo na kolače. Vlasto, brale, razmišljam, džabe kombinuješ.
– Nemoj, molim te, da da pomisliš nešto pogrešno, ja sam ti običan dečko iz kraja. Ne mogu da nađem normalnu devojku s kojom bih opušteno mogao da cirkam čaj uveče uz filmove. Kapiraš me?
– Ne plašim se, Vlasto, samo ti vozi, u svakom slučaju tu su štikle, pa ako zatrebaju…
– Ma, ne daj bože. Jedino ako nisi imala na umu neke kinki igrice, he, he.
Ne. Niti sam za igrice, niti za ciraknje čaja sa njim.
Ulazimo u Vlastimirovu gajbu na Medaku. On mi se nespretno izvnjava zbog krša (ruku na srce, nije ga ni bilo previše) odnosi neke kutije u drugu sobu, mene nudi da sednem i pita me jesam li za sok i kolače.
– Hvala, ne mogu.
– Izvini, je l’ ti nije problem da me sačekaš bukvalno pet minuta samo da skoknem do supermarketa dok se nije zatvorio i kupim neke gluposti? Sutra putujem do mojih pa da im odnesem nešto.
– Ma jok, samo ti idi, sačekaću ovde. Biću dobra obećavam (lažem).
– Čim se vratim, idemo negde gde želiš, možemo i do splava ako si u tom fazonu.
Mislim u sebi, sine, ne da nisam u tom fazonu, već mi duša spava, a i kontam da bih i te kolače mogla da preskočim.
Kako je zatvorio ulazna vrata, nisam mogla da sputam svoju radoznalost i ne pronjuškam. Priznajem, bilo me je sramota, ali nisam mogla da se zaustavim. Otvorila sam prvu fioku ispod TV-a.
Opa, bato!
U fioci dnevne sobe očekivali biste daljinski, teftere, baterije, blokčiće, kondome, ali ne i čipkane bele ženske tange. Ne jedne, već tri para. Pored gaćica, uredno poslagan impozantan opus filmića za odrasle. Okej, ko to nema.
Samo, fora je što su ovo bili njegovi lični filmovi.
Vlastimir je izgleda imao veoma zanimljiv hobi. I to ne amaterski. „Gospodar satisfakcije”, „Meki čovek, tvrdog srca” i „Vlažne noći na Medaku 3”.
Pa, nije moguće!
Ma, dođavola, moram da vidim makar delić ovih umetničkih dela.
Pozvala sam ga da vidim da li uskoro dolazi, izvinio se, kaže, za pet minuta, red u prodavnici.
Odlično.
Uzimam disk, stavljam ga u DVD plejer, puštam.
Scena prva:
Dnevna soba, crvene zavese, zeleni kauč. Na njemu leži crnka bujnh grudi u crnom negližeu, prekrštenih nogu, na kojima je, gle slučajnosti, imala upravo one papučice sa pufnama. Čita „Plejboj“ dok se u pozadini čuje Elvisov „Suspicious minds”.
Ovo. Nije. Realno.
U sledećem trenutku u sobu ulazi Vlastimir u kožnim sado-mazo gaćicama i u takozvanoj siledžijki sa logoom Betmena.
Pevuši, polako dolazi do crnke i počinje da je maže bebi uljem po grudima.
Jebote! Ne može da bude ljigavije od ovoga, jednostavno ne može!
Vlasta, uz nespretni strptiz skida siledžijku pokazujući ljubavni tepih u prvom planu. Rasna crnka se već oslobodila viška krpica i počinju da plešu stiskavac.
Dosta. Meni i previše.
Brzinom svetlosti sam izvadila disk, vratila ga u omot i gurnula pored onih gaćica.
Izgubila sam apetit za kolače, a i za dalje njuškanje. Možda brat Vlastimir ima dobru dušu i samo suptilno nastrane ideje, ali cela priča mi nije nešto legla nakon onih Marinih keksića.
Ostavila sam mu poruku, da su me hitno zvali iz firme da nešto završim i uletela u prvi taksi.
– Dokle ćemo?
– Do Dorćola. Je l’ smem da zapalim cigaretu?
– Naravno. Da vam ne smeta muzika? Večeras je na radiju emisija o Kralju.
– Ma, ne smeta, samo vozite.
Pojačava muziku:
„We can’t go on together
With suspicious minds
And we can’t build our dreams
On suspicious minds…”
Dok je jul svojom sparnom večeri najavljivao vrelinu sledećeg dana, pokušavala sam da se ne oznojim po drugi put nakon tuširanja. Ustala sam, upalila klimu i u crnim čipaknim gaćicama prošetala do sofe da namažem lak na noktima.
Foto: Pixabay
Prošle su dve godine od mog poslednjeg seksa! Mislim da bi me i baba Mara, koja se hvalila svojim zdravim seksualnim apetitom, isprozivala da se nije odselila na Šri Lanku prošle godine sa onim matorcem što ga je upoznala na gerijatrijskom odeljenju.
Spuštam bočicu sa lakom, uzimam paklu i palim cigaretu. Ruka mi se trese. Da li je moguće da sam toliko prsla? Uzimam fiksni i okrećem Milenu.
– Halo, šta radiš?
– Šta je? Frka-panika, a?
– Ma, ono, kul sam. U stvari, odsekla sam se. Šta ako se ne sećam ni kako se to radi?
– Opusti se, sigurna sam da ćeš se setiti „koreografije” kad čuješ prvi bit. Jesi li spremila jaja?
– Ma jesam, izvadila sam ih pre par sati. Eno ih u kuhinji, spremna sam za puslice.
– Videćeš, pavlova torta je strava uvertira za vrelu noć. Mada sam sigurna da nećete ni stići do nje. Vino?
– Hladno ko moja bivša sveki.
– Hajde, imaš još tri sata. Umuti puslice, stavi koru da se peče, pa zovi ako treba da navijam.
Milena. Verovatno najluđi kreten kog trenutno poznajem. Nikada ne jede, ne spava, ima platu od 3.000 evra i upravo je unapređena u zamenika direktora marketinga velike kompanije. I nikada ne prestaje sa seksom. Gde god, kad god. I zapravo je mnogo ispunjenija od mene koja od razvoda tvrdim pazar.
Pre mesec dana sam na poslu dobila novog kolegu. Zgodan, visok skoro dva metra, plav. Ima neodoljiv osmeh i preseksi glas. Zapravo, prilično sam sigurna da bi samo glasom mogao da kresne pola grada.
Dorćolski fucking Džejmi Lanister. A nema švecu.
Nikada nisam bila bog-zna-kakva kuvarica, ali za kolače sam keva. Pavlova i dobro belo vino su mi nekako bila prva varijanta na umu kada sam ga pozvala kod mene.
Pavlova torta
6 belanaca
300 g šećera
1 kašičica ekstrakta vanile
700 g jagoda
600 ml slatke pavlake
Pek-papir
Odvojila sam belanca od žumanaca, umutila čvrst sneg, polako dodajući šećer. Sipala sam i kašičicu ekstrakta vanile i još jednom promešala špatulom.
U trenutku mi je poput fleša sevnula slika isped očiju, „Džejmijevih” seksi a-la drvoseča ruku kako mi brišu šlag sa brade dok mu se ruke spuštaju sve niže.
Pripremila sam veliku tepsiju na koju sam stavila pek-papir i špatulom rasporedila sneg od belanaca u obliku kruga, oko 20-ak cm u prečniku. Upalila sam rernu na 150 stepeni, navila tajmer da me podseti za sat vremena i sipala sebi čašu hladnog vina.
Pavlaka i jagode već su se uveliko hladile u frižideru, a ja sam ipak rešila da se nakon ove čaše još jednom istuširam. Apstinencija. Opasno poljulja samopouzdanje, bez obzira na pređašnje iskustvo.
Bacila sam pogled ka satu na zidu. Imam još sat vremena dok Džejmi ne stigne. Taman da nafilujem pavlovu i uvučem se u onu tesnu crnu haljinicu.
Uzela sam slatku pavlaku i umutila je u velikoj činiji. Puslica (seksi zvuči, zar ne?) je već bila gotova i ohlađena. Stavila sam na nju umućen krem, dodala seckane jagode, i stavila je frižider da se ohladi.
Zapalila sam cigaretu i pogledala svoj odraz u ogledalu.
– Opa, mačko, da li znamo?
Ona Milenina frizerka je stvarno uspela da mi napravi lokne kakve sam želela. Otpila sam gutljaj vina.
Šta da pustim od muzike? Beri Vajt? Okej, tad će definitivno skapirati koliko sam zagorela. Princ? Ma daj, pa ne vodim ga na maturu!
Ono šta mi je sledeće palo na um, neću ni da napišem.
Puštam dobrog starog Dejvisa Majlsa. On neće primiti sublimirane poruke, a mene svakako opasno loži.
Ding-dong.
Kako je prošao pored interfona???
Opet je ona luda baba sa četvrtog ostavila otvorena vrata! Nemam vremena ni za napad panike! ‘Ajde sad, šta je, tu je. Uskačem u kopiju Lobutinovih salonki, zadovoljno prolazim pored ogledala i otvaram vrata.
– Hej, uspeo si da me nađeš?
– Pa, dobro, Vračar i Dorćol nisu baš tako daleko. Mada sam uključio GPS. Nemoj samo nikome da kažeš 😉
On je takav Bog! A ja sam idiot. Na sebi je imao crnu košulju i farmerke, koje su mu tako dobro isiticale guzu. Kada mi je prišao i poljubio me u obraz, mogla bih se zakleti da mi se svaki deo tela naježio.
Nakon dva sata, par čašica šardonea, mog kikotanja na svaku njegovu „genijalnost” više nisam ni bila svesna. Ali njegovog pogleda koji se nije odvajao od mojih nogu i te kako jesam.
– Izgledaš savršeno večeras. Znam da sam ti već rekao, ali moram ti priznati da sam stvarno impresioniran.
– Pa da ti kažem nešto, Džejmi, ni ti nisi tako loš,
– Džejmi?
– Ma, ništa, nego da upalim klimu. Postalo je vruće, a htela sam da te poslužim tortom.
Povukao me je za zglob ruke prema sebi i šapnuo:
– Kome je sad do torte?
Znate onaj trenutak kada se Kosmos zaustavi? Ubrza i u isto vreme zatrese? Nisam ni ja znala, ali sam ga tad opasno osetila. I mnogo mi se dopalo.
Dva minuta kasnije, povlačio je svojim velikim rukama rajsferšlus na mojoj haljini, a ja sam osetila da su mi se bradavice ukočile od uzbuđenja.
Njegovi vlažni poljupci bili su svuda po meni, a čini mi se da je naše ujednačeno dahtanje nadjačalo i trubu Majlsa i saksofon Koltrejna.
Kakva vožnja bicikla, kakav prvi bit…delovalo mi je kao da poslednjih pet godina vodimo ljubav, svakog dana, svakog sata. Tako smo se dobro znali. I tako smo dobro osvojili Kosmos.
Sa Milenom sam se čula sledećeg dana oko tri popodne. Zvala sam ja nju. Znala je da ne bi trebalo da mene zove prva. Promuklim glasom rekla sam joj da je volim.
– Znači, bilo je tako dobro?
– Još bolje. Dođi do mene, čeka te cela pavlova.
– Cela? E, pa to miriše na dobru priču.
