Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Komšiluk. Obično nije kao u reklamama za kafu gde te vesela bakica s vremena na vreme pozove na šnenokle. Ako imaš sreće, bar nećeš imati neurotične penzose sprat ispod zbog kojih ne smeš da koristiš mikser posle pet po podne.
Osim one paklene bakute sa četvrtog koja me proklinje pogledom svaki put kada prođem hodnikom, ostale komšije skoro i da ne viđam. Ponekad mi se čini da živim u ukletoj napuštenoj zgradi, jer ih samo čujem, ponekad. Mada, nije da se žalim, odgovara mi tako. Samo nezgodno je kad ne kupim sve što mi treba u prodavnici, a istripujem se da pravim neko ludilo u kuhinji.
Jeste udarila vrućina, ali mi se užasno jelo nešto slatko, a danima već merkam neku opaku američku pitu. Sutra je mami rođus, taman da je iznenadim.
AMERIČKA PITA SA CRVENIM VOĆEM
SASTOJCI:
500 g lisnatog testa
200 g šećera
450 g crvenog voća (jagode, maline, borovnice, kupine)
1 kašika brašna
1 kesica vanillin šećera u prahu
Sladoled od vanile
PRIPREMA:
Lisnato testo razvaljajte i položite u pleh koji ste prethodno namastili. Pripremite voće, a zatim pomešajte sa šećerom i brašnom. Dobijeni fil sipajte u pleh sa testom i lepo rasporedite. Prekrijte pitu ostatkom testa i stavite je da se peče na 200 stepeni oko 30 minuta. Uz pitu možete servirati i sladoled od vanile.
Dok sam čekala da se testo odmrzne, zapalila sam cigaretu i pustila Elu da peva. Napravila sam promaju i sela pored prozora. Volim svoj Dorćol!
Preko puta, stan sa savršenom terasom od jedno 20 kvadrata. Kako je tim ljudima dobro, pogotovo sad dok je leto! Oduvek sam maštala da imam takvu terasu i da većinu dana provodim tamo.
Pali se svetlo i na terasu istrčava crni labrador. Komšinica izlazi i pali cigaretu. Bosa, zagledana u savršen pogled, okreće se prema meni i mahne mi. Uzvratim joj. Duga, gusta crna kosa, crvena haljina, nije mnogo visoka, ali savršeno skladno građena.Razmišljam kako dugo nisam videla da tu neko živi, a nemoguće da mi je promakla ovakva žena, jer je bila tako neobična.
Ulazim u kuhinju, mesim testo i onda skontam da nemam obavezni sastojak: Šećer u prahu!
Prošlo je 21, ne radi mi najbliži supermarket. I šta sad? Ne pada mi na pamet da idem do one bakute, a nešto kapiram da mi ostatak asocijalnog komšiluka ne bi ni otvorio vrata.
Pa, ništa, eto povoda da upoznam novu interesantnu komšinicu.
Prelazim ulicu, ulazim u zgradu i penjem se stepenicama do poslednjeg sprata.
Ding-dong.
Ništa.
Ma, daj! Nije valjda da neće da otvori! Sestro, opusti se, treba mi samo šećer.
Ding-dong.
Otključava vrata i pozdravlja me osmehom.
– Hej, ćao, izvini što sam ovako banula. Živim tu preko puta, malopre smo se videle na prozoru. Počela sam setila sam da pravim pitu od jabuka, ali nemam šećer u prahu. Da nemaš slučajno jednu kesicu? Vraćam parčetom pite kad bude gotova.
– Zdravo, zdravo. Ma uđi slobodno, ja sam ionako sad ustala, biću budna cele noći. Moram da završim neki rad.
Ulazim u ogromnu dnevnu sobu koja je više podsećala na umetnički atelje sa predivnim bojama.
– Wow, super ti je stan! Ti si slikarka?
– Da, jesam. Sedi, jesi li raspoložena za čašu vina?
– Može.
Simona, slikarka koja poslednjih pet godina nije živela u Srbiji, ali se vratila da proda stan. Imala je oko 45 godina i živela sama, sa Džekom, labradorom. Sat vremena kasnije i dalje smo ćaskale na podu slušajući Četa Bejkera i, kao i sve žene, dotakle se one čuvene teme, o muškarcima.
Džek se došunjao do mojih nogu i stavio mi glavu na krilo. A Simona nije prestajala sa pričama koje su postajale sve zanimljivije.
– Znaš kako, ne mislim da bi žena pošto-poto morala da bude sa nekim.
Pogotovo ne da se uda. Ako baš želi, OK, ali siliti sebe na takav korak, ma, potpuno je besmisleno. Pričala je Simona dok je teatralno palila cigaretu. U njenoj ruci izgledala je neverovatno ženstveno.
– Je l’ si imala nekog koga si baš volela?
– Imala sam, naravno. Više njih, ali jedan je baš ostavio posebno bolan trag.
– Skot! Pa šta se dogodilo?
– Ma, nije, mlad je dečko bio. Imala sam 43, a on 22. Bila sam mu treća žena sa kojom je bio. Bio je potpuno opčinjen našom vezom i mojim slikama, a meni je, naravno, imponovala njegova pažnja.
– Nikada me nisu privlačili mlađi tipovi. Tebi nije smetala razlika u godinama?
– Da znaš da i nije toliko. Bio je prilično zreo za svoje godine, a seks je bio epohlano dobar!
– Mirišem dobru priču. Pa, kako je došlo do toga?
– U pravu si, jeste bilo interesantno. Spremala sam neku izložbu za prijateljičinu galeriju i bio mi je potreban model za body art. Dečka nisam ni poznavala, javio mi se preko Akademije i došao do mog stana na probu. Nije bio stidljiv, naprotiv, bio je toliko otvoren i spontan da me je u jednom trenutku i zbunio. Kako je ušao na vrata, osetila sam njegovu energiju.
Znaš ono, sa nekim ljudima jednostavno klikneš i dok trepneš već ste povezani na neki način. Posle kraćeg upoznavanja, počeli smo da pričamo kao da se znamo sto godina. Došlo je vreme da radimo, on se skinuo i izgledao kao jebeni Apolon! Ne preterujem, videla sam više golih muškaraca nego Mata Hari, ali on je bio kao isklesan. Uzela sam četkicu i zadrhtala mi je ruka. Zamisli, posle 25 godina bavljenja ovim poslom, imala sam tremu. On je to očigledno primetio, ali se na simpatičan način potrudio da to ne pokaže.
Adrian Borda
Uspela sam da se fokusiram i počnem da radim. Ubrzo sam postala ponovo ja, u svom svetu dok radim, sve dok nisam došla do njegove muškosti. Erekcija nije baš nešto što je neobično da se dogodi u ovakvim situacijama. Zastala sam i pitala ga da li želi da stanem. Naravno, izvinio se i rekao da nastavim. Bio je vrlo kulturan.
Ustala sam i krenula ka kuhinji da sipam čašu vode, on mi se približio otpozadi i samo stajao iza mene par trenutaka. Mogla sam celim svojim telom da osetim njegovo prisustvo i drhtala sam dok sam osećala njegov dah. Želela sam ga, a on je to osetio. Nisam se okrenula, a on je počeo da me ljubi po vratu, skliznula mi je ova ista haljina koju sad imam na sebi. Nisam se pomerala, zabacila sam glavu pozadi i prepustila se njegovim poljupcima. Izvini, je l’ ti neprijatno zbog ove priče? Malo sam se zanela…
– Ne, ne nastavi.
– Nisam želela da stane, nikad. Nije žurio, nego je vodio ljubav, polako, nežno, kao da imamo sve vreme ovog sveta. Svidelo mi se. U nekom trenutku smo se našli na podu, umazani svim onim bojama i istraživali jedno drugom tela. Bilo je savršeno! I to je bio početak naše avanture koja je trajala godinu dana.
– Šta se desilo? Zašto ste prekinuli?
– Šta se obično desi… život! Frajer je dobio ponudu da ide na Aljasku i lovi losos, jer je navodno tamo to ekstra unosan biznis. Razumela sam ga, jer ovde nije mogao da nađe dobro plaćen posao, a ja sam se nakon njegovog odlaska odselila u Montreal.
– Uh… intuicija za dobru priču me nikada nije prevarila. Ali, čekaj, ostavio te je zbog lososa? Pa, kako nije skot?
– Imao je 22 godine, losos ili neka druga riba, bilo je neminovno i ja sam bila svesna toga od početka. Jebiga. E, da ne zaboravim, evo ti šećer.
– Ja sam i zaboravila zašto sam došla.
– Pa zbog dobre priče! Hajde svrati sledeće nedelje, pravim neku sedeljku, biće neki kul ljudi.
– Da znaš da hoću, a pitu ti svakako donosim ujutru.
– Čekam te.
Foto: Andrej Nihil
Izašla sam i razmišljala o Simoni, Apolonu, Aljasci i ponudi koja se ne odbija.
Ogladnela sam. Uzela sam telefon i pozvala restoran.
– Ćao, je l’ mogu da naručim nešto?
– Naravno, kažite.
– Salatu sa kruškama, orasima i dimnjenim lososom.
– Stižemo za sat vremena!
Kad čujem od ljudi kako nemaju vremena da kuvaju, puno rade i obroke uglavnom naručuju, znam da su to samo opravdanja. Za savršeno ukusne obroke, slične onima koje naručuju iz fast food-a nije potrebno ništa više vremena od onog koliko bi inače čekali dostavu.
Dobra strana kuvanja je što uvek možeš i da eksperimentišeš i napraviš neku novu ludu kombinaciju. A ako baš nemaš inspiraciju, evo superlakog recepta za preukusne raviole sa gorgonzolom gotove za 15 minuta! Ovako ih ja spremam i ne postoji šansa da se omane 😉
SASTOJCI:
Pakovanje raviola sa sirom
250 ml neutralne pavlake za kuvanje
2 kašike kisele pavlake
200 g dimnjenog kačkavalja
20 g gorgonzole
3 čena belog luka
Komadić putera
Parmezan
So
Biber
PRIPREMA:
Stavila sam vodu koju sam blago posolila da proključa, a zatim ubacila raviole i kuvala oko desetak minuta. Za to vreme izrendala sam kačkavalj i pripremila ga za sos. Na malo putera prodinstala sam beli luk koji sam prethodno iseckala, dodala neutralnu pavlaku, kačkavalj, gorgonzolu, dodala so i biber i nakon dva minuta sklonila sa ringle. Do tada su ravioli već bili gotovi, ocedila sam ih od vode i ubacila u sos. Sve sam promešala i servirala uz parmezan. Dooosta parmezana 🙂
Eto, ručak/večera za 15 minuta i kladim se da će svako biti sasvim zadovoljan ekspresnim ishodom!
Proleće me nikad nije previše inspirisalo, ali ovo dugoočekivano sunce me je baš podstaklo da konačno izađem iz zone komfora i malo izađem među ljude. Znate kako, ovo bi inače bila sjajna uveritira u neki chick movie.
U tako nekom filmiću ja bih verovatno tu negde na Dorćolu upoznala Roberta Redforda koji bi me uz par šarmantnih fora i gotivan soundtrack osvojio na prvu loptu.
Ali u realnosti, ne.
Prošle nedelje izašla sam sa Milenom na otvaranje nekog novog mesta u gradu. Poklope se tako neke kockice, lepo veče, dobra ekipa, muzika i umerena količina alkohola.
I eto, stvori se jedan Marko.
Mare, totalno kul frajer. Daleko od Redforda, ali ima taj neki gradski šmek. Nije od onih napadnih, ekstrovertnih tipova Wikipedija tipova što se nadglasavaju i bajonišu. Suptilan, odmeren, visok. Taman za mene. Bio je u društvu sa Mileninom ekipom i mic po pic i skontasmo se u priči. Posle gotivne svirke, razmenili smo telefone i dogovorili da se vidimo sutradan.
Dok sam se spremala za dejt, okrenula sam Milenu.
– Živa?
– Ih! Jesi luda? Pa već sam bila na džogingu i do pijace da kupim jaja
– Ozbiljno?
– Ma lupam, jedva sam isterala nekog wannabe Džegera iz gajbe. Uvalio mi se sinoć pa nikako da ode. Šta ima kod tebe?
– Spremam se da se vidim sa onim Maretom od sinoć
– Opaaa, biće akcije Seksi, osećam ti vajb
– A sladak je, a?
– Ko? Mare dizajner? Jeste, nego…znaš, on ti je malo u Molder fazonu
– Molder?
– Ma da, ima neke fiks ideje, ali kul je tip, doduše, ja ga znam samo površno
– Je l’ mi sad nešto prećutkuješ? Nemoj to da mi radiš, pa taman sam se zavozala
– Znam, znam. Samo ti vozi, ali povuci ručnu ako zatreba, hahah, znaš već kako to ide
– Ti mi kažeš!
– Zezam se, opusti se, biće ti zabavno, sigurna sam. Nego, aj’ posle svrati do mene, taman da se ispričamo
– Važi
Poznavajući njena morning after stanja, nisam ni htela je preduboko analiziram. Divan je dan, idem na sladoled sa kul tipom, šta uopšte ima da filozofiram.
Našla sam se sa Maretom u lokalnom kafiću. Ušla sam i momentalno ga spazila u ćošku dok zamišljeno puši cigaretu. Ma, baš je bio cakan, verovatno se opet udubio u neku svoju filozofiju. Bez previše ustezanja ušli smo u priču kao da se znamo sto godina. I skontamo da smo išli u istu školu, roditelji su nam ista generacija, čak smo proče godine sa različitim ekipama letovali na Kefaloniji.
Znate ono kad se koincedencije nadovezuju, a vi u svemu tome znakove pored puta koji pokazuju da ste našli sa nekim?
– Totalno si kul, majke mi. Evo, veruj mi da i dalje ne mogu da objasnim kako sam ti prišao. Znaš ja inače retko upoznajem nove ljude po žurkama, ali ti si mi od samog starta baš bila gotivna
– Da, super je što možemo da pričamo o svemu. Iskreno, ne sećam kad sam sa nekim imala toliko zajedničkih tema. Ono, što bi moja drugarica Petra rekla, Univerzum je složio kockice
– Heh, da, moglo bi da Univerzum postoji
– Ma jok, ma ni ja ne kapiram taj Zakon privlačenja i te gluposti, ona je baš u tom gasu
– Hm, ne znam šta je to, ali sam siguran da je jedna od najvećih ljudskih obmana Svemir
– Svemir? Misliš planete, Sunčev sistem, Mesec?
– Ma, kakav Mesec. Je l’ si ti nekad videla prave slike tog Meseca, a da ih nije plasirala NASA ili neki sličan ološ? Fotošop!
Fuck. Jebem ti znakove pored puta. Konačno upoznam zanimljivog šmekera koji mi se baš dopada. A on lud. Pokušala sam da ga stavim na mute. Da ga posmatram u slowmotion stilu, dok mu šiške tako seksi zaklanjaju oči. Probala sam da ga iskuliram ovo što je upravo rekao. Menjam temu. Šta je jedan Svemir u odnosu na sve ostalo?
– E, hoćemo da uzmemo sladoled? Nisam ga jela ove godine, a sećam se da su razbijali sa ukusima prošle sezone. A imaju i neki totalno super, veganski!
PRIPREMA:
Iseckajte banane, stavite ih u plastičnu kesu i odložite u zamrzivač na par sati. Kada se dobro zamrznu, izvadite ih i spiajte u blender, dodajte jednu veliku kašiku kakao praha, a zatim sve ispasirajte. I ole, sladoled je gotov!
– Može, može. Nego, znaš, možda ćeš misliti da sam lud, ali…ja zaista ne verujem u mnoge stvari koje nam se vekovima plasiraju
– Ma, dobro, ne moramo o prokletom Svemiru
– Ne, nije samo to. Na primer, ja sam čvrsto uveren da je Zemlja ravna ploča. Ako malo zagrebeš ispod površine, skontaćeš i da postoje dobri argumenti za to
– Ravna ploča? Šta je sledeće, evolucija ne postoji i Darvin je prevarant?
– Da!
Je l’ realno da sam toliko baksuz? I taman što sam počela da padam u očajanje i razmišljam o izgovorima da zapalim, on me je uhvatio za ruku, povukao ka sebi i poljubio. I sav onaj haos odjednom je utihnuo.
U glavi mi se stvorila ona scena iz „Neki to vole vruće“ kad lik prerušen u ribu skida periku i priznaje frajeru da je on ipak nije žensko, a on mu odvrati „ma nema veze, niko nije savršen“.
I meni je u tom trenutku bilo totalno nebitno što Mare ne veruje u Darvina, Ajnštajna i Teslu. Krenuli smo u šetnju držeći se za ruke kao tinejdžeri, a meni je bilo tako dobro da sam se osetila kao Bjork u spotu „It’s oh so quiet“.
Sve dok nisu stigli nus efekti njegovog stanja bez terapije.
Krenuli smo ka klupi i taman što sam htela da sednem, on me je zaustavio, pogledao me u oči , nežno mi sklonio pramen kose sa lica i pljusnuo pitanje koje me je u trenutku raspršilo sve kratkotrajne iluzije.
– Dopadaš mi se. Baš, baš, ali pre nego što se oboje zavozamo, moram da te pitam…jesi li pelcovana?
– Šta?
– Je l’ možeš samo malo da spustiš rukav da vidim?
– Ma, jesi lud? O čemu pričaš?
– O vakcinama. Super si devojka, dopada mi se sve u vezi sa tobom. Ali iskreno, ne mogu da dozvolim da se zaljubim u tebe ako si vakcinisana. Verujem da to utiče na gene, a ako budemo planirali decu…
– Decu? Jesi normalan čoveče, izašli smo pre dva sata na kafu?
– ’Ajde, samo malo skloni košuljicu
– Da kao razlog nisi naveo pelcovanje pomislila bih da si se uzbudio, na kinky način
– Maco, prvo mi pokaži dokaz, pa možemo da se igramo koliko god hoćeš
– Mare care, bolje da ostanemo drugari, ne vredi jebi ga
– Pa da, uvek kad mi se neko baš dopadne završi se nekako tragično
– To te skorz kapiram! Hoćeš da odemo na pivo negde, drugarski?
– ’Ajmo
Dogovorili smo se da ostanemo u kontaktu, a i obećao mi je da će da mi završi dizajn za neki moj projekat na poslu.
U povratku do kuće sam svratila do Milene. Smejale smo se do suza,ali smo se obe složile da nikako nije dosadan i bezličan. Nisam u fazonu Deretića i jebi ga i dalje verujem u lekcije iz biologije, u obaveznu vakcinaciju i prava izbora. Makar zbog toga išla i pod mač, bato.
Kiša pada već treći dan. Razmišljam kako ću konačno srediti dokumenta za sutrašnji sastanak, sedam za laptop. Baguje. Restart. Restart. Ništa. Ne reaguje. Dođavola, a moram da se spremim za sutra.
Uzimam telefon sa stola i zovem mamu.
– Hej mama, ćao, kako se zove onaj dečko što ti je prošle godine sredio komp?
– Zdravo dušo. Nije to „neki” dečko, već Milankin sin! Pa, on je inženjer i mogu ti reći da je jako fin i kulturan. Sve dobro je, hvala bogu, povukao na majku, na oca ništa.
– Dobro, mama, bre, pa neću da ga muvam, samo mi treba da mi sredi komp da bih mogla da radim.
– Dobro, dobro, ja ti samo kažem da je jako fin. Ne samo da je sve ispite dao u roku, već je svojevremeno bio student generacije. I u Ameriku su ga zvali da ide, pa ti vidi, dušo.
– Mama? Broj?
– Evo zapiši 06xxxxxxxx. Kaži da si moja ćerka i puno ga pozdravi od tate i mene.
– Važi, mama.
– Naravno, lepo se ponašaj, sredi tu kuću i molim te doteraj se malo, onako kako ti znaš, ljubi te mama.
– Daj bre, pa nemoj sad da provodadžišeš, šta ti je?
– Ma ništa mama nije loše mislila, samo kažem da je Draganče jako fin
– Zdravo, mama.
Ova žena mi već pripema drugu svadbu. Čuj – „Draganče”! Ona je još gora od one lude Petre. Ne nasedam više na iste fore i „fine momke”.
Dogovim se sa Dragančetom da dođe večeras kod mene i sredi mi komp. Imam još par sati. Sutra je koleginici rođendan pa sam ionako htela da je iznenadim keksićima. Eto, taman i programera da poslužim, red je.
ŠTREBERSKI KEKSIĆI
SASTOJCI:
200 g čokolade
400 g brašna
1 kesica praška za pecivo
200 g putera
140 g šećera
1 kašičica ekstrakta vanile
2 jajeta
PRIPREMA:
U posudi posebno izmešajte suve sastojke, a u drugoj činiji vlažne. Čokoladu iseckajte na sitne komadiće. Sjedinite sve i na kraju umešajte čokoladu. Formirajte rukama kuglice i slažite ih na pek-papir u pleh. Pecite na 200 stepeni oko 15 minuta. Ostavite da se sasvim ohlade, pa služite.
Kolači gotovi, kuća sređena.
Sve je spremno, samo da mi Draganče odradi posao, pa da mogu da radim. Pustila sam Moisture na telefonu i krenula u kupatilo da operem kosu.
Zvrrrr. Zvrrrrr.
Interfon.
Šta? Pa, 20 minuta ranije? Zaboga Draganče!
Otvaram vrata. Ispred mene je stajla slika i prilika Harija Potera, sa autentičnim naočarima. Falili su mu samo plašt i magični štapić.
– Dobro veče, jeste, ja sam Dragan, evo stigao sam malo ranije. Izvinite ako sam došao u nezgodno vreme.
– Ma, ne, naravno da nisi. I molim te nemoj da mi persiraš, stvarno nema potrebe. Samo sam pet godina starija od tebe.
Harija je opet preplavilo crvenilo. Bilo mi ga je žao u jednom trenutku, ali sam istovremeno zagrizla usnu da se ne bih nasmejala. Pobegao bi jadničak od mene! A ja bih ostala sa neupotrebljivim kršom od laptopa.
– Uđi Har… ovaj, Dragane. Sedi, evo ga laptop. Reci mi, hoćeš li da popiješ nešto? Kolače, pretpostavljam, nećeš odbiti?
– Samo čašu vode, hvala Vam. Mogao bih i jedan kolač.
– Ma šta jedan, vidi kako su mali. Sama sam ih pravila tako da slobodno navali s komplimentima, ne ustručavaj se. I ,molim te, nemoj da mi persiraš, zar želiš da se osećam kao neka ženturača?
Ovog puta su mu se uši zacrvenele. Mica! Pa, on je u stvari baš meden. Gledala sam ga kako mu šiške padaju na tegle, dok je veštim prstima baratao po tastaturi. Bolje da se sklonim da ga ne bih još više zbunila. Otišla sam do kuhinje da uključim mašinu za sudove.
Skontam da mi je sijalica pregorela. Ma, Hari će to sad da sredi.
– Hej Draganče, je l’ mogu da te zamolim da mi pomogneš oko sijalice? Pregorela je, a ja nemam merdevine. Tebi ionako nisu potrebne, to ćeš čas posla.
Dok je ulazio u kuhinju, sapleo se o otirač, a ja prasnula u smeh.
– Izvini, molim te, ne smejem se tebi, nego sam se setila nekog mejla što mi je stigao od drugarice.
Nije smeo da pogleda u mene, u rukama koje su drhtale držao je prazan tanjirić .
– Izvini, ja se stvarno ne razumem u to. Nikada nisam odvrtao sijalice i, pravo da ti kažem, imam užasan strah od struje. Binarni brojevi su druga priča. Tvoj komp ću završiti za pola sata, moraću samo da restartujem ceo sistem.
Jasno. Kapiram ja da mi je odavno taj„restart” potreban.
Pospremila sam u kuhinji i otišla u dnevnu sobu. Sela sam pored njega i uzela da prelistam neke papire i pokušam da spremim bar jedan deo za sutrašnji sastanak. Hari je radio punom parom. Keva nije preterivala, stvarno jeste nadaren. S vremena na vreme, pogled bi spontano skrenuo ka njemu.
Baš je simpatičan!
– Evo, gotovo. Uspeo sam da ti sačuvam i sve podatke i instalirao sve programe koje si imala. Samo još da središ ovaj desktop, nisam hteo mnogo da diram.
– Jao, pa ti si genije, čoveče! Stvarno, baš razmišljam kako te je moja mama nahvalila, ti si stvarno odličan. Ni Džobs ti nije ravan.
Sirotan se dok je nespretno pokušavao da mi se zahvali, zagrcnuo kolačima i počeo da kašlje.
– Hvala, ali nije to ništa, stvarno. Drago mi je što sam tako lepoj devojci uspeo da pomognem.
Ma, neodoljiv je! Prišla sam mu da ga poljubim u obraz i istovremeno primetila kako ima lep parfem. Mora da sam se zadržala trenutak duže nego što sam nameravala. Iznenada me je uhvatio za ruku, povukao me prema sebi i strasno poljubio.
– Ju! Hari! Pobogu! Pa, šta to radiš?
– Ko? Izvini molim te, oprosti… trebalo bi da krenem. Izvi… jao, ma nije mi se ovo nikad desilo. Sav sam se pogubio u tvom prisustvu… Bolje da krenem…
Ustao je sa stolice i munjevitom brzinom počeo da skuplja stvari oko sebe, hrleći ka ulaznim vratima. U toj brzini ispala mu je neka fascikla sa papirima. Sagao se i počeo da ih skuplja.
Bio je tako smotan i simaptičan.
– Hej, čekaj, polako. Samo nisam očekivala ovakvu rekaciju, to je sve. Ne moraš da žuriš, čekaj da stavim kafu.
– Ma, bolje da krenem, imam i posla, i ti imaš posla i…
Prišla sam mu i dodala mu USB koji je zaboravio. Uhvatila sam ga za rukav crvene karirane košulje i skinula mu naočare koje su se zamaglile. Zaista je pravi Poter! Poljubila sam i prošla rukom kroz kosu. Uzvratio mi je. Nastavili smo da se ljubimo i seli na kauč. Kesa sa stvarima mu je ispala iz ruke, ali on nije mario.
Kao Marvelov superheroj, počeo je da skida odeću običnog smrtnika i pretvarao se u pravu zver! Brate, ovo nije Hari, ovaj ima moći jebenog Dambldora!
Posmatrala sam kako u slow motion fazonu skida košulju i otkopčava kaiš s farmerki. Vau, ti baš umeš da iznenadiš.
Više nije crveneo, tačno je znao šta radi.
Ispostavilo se da njegove spretne ruke nisu samo vešte kada su kompjuteri u pitanju. Prelazio je njima preko mojih grudi i osetila sam vrelinu kako mi prožima celo telo. Nisam želela da stane.
– Čekaj… jesi li sigu…
Ponovo me je poljubio i nastavio da me mazi po telu. Skinuo mi je bluzu jednim pokretom i legao pored mene. Pogledali smo se u oči i znali da ovo želimo oboje. Nije bilo potrebe da pričamo. Spuštao se niže, a ja se se opet nasmejala kada su me zagolicale njegove šiške po donjem delu stomaka. Nije reagovao. Nastavio je da se spušta niže. Uzdisali smo istim tempom sve brže, sve do velikog praska. U trenutku sam skontala Hokingovu teroriju svemira. Sve je bilo savršeno.
Definitivno je umeo da popravi i moju matičnu ploču i apdejtuje drajvere.
Nakon toga, više nismo žurili. Skuvala sam nam čaj i pustila muziku. Nastavili smo da se mazimo na kauču, ćuteći i smeškajući se. Ponovo su mu se zacrvenele uši, dok je stidljivo spuštao pogled s mojih golih grudi.
Verovatno ga je u pravom momentu poneo trenutak koji je maksimalno iskoristio. Zagrlio me je.
– Hej, Hari, u kakvom si odnosu sa svojom majkom?
Nisam želela da rizikujem još jednog Andreja, maminog sina.
– Sa Milankom? Ni ne viđamo se.
Kiša je ponovo počela da dobuje po krovnim prozorima u mom stanu… Dasti Springfild sa zvučnika je zvučala još bolje…
„The only one who could ever reach me
Was the son of a preacher man…”
Znate onaj osećaj u stomaku koji vam govori da nešto nije kako treba? A pri tom to nije pica koju ste sinoć smazali oko dvojke. Nije baš čest, ali kad naiđe, znate da vas ne vara.
Intuicija, uvek je treba poslušati kada se javi.
Tog petka ujutru sam kao i obično pre polaska na posao upalila komp i videla tri propuštena poziva sa skajpa od dragog Dragančeta. Sećate se Dragančeta? Onog simpatičnog Harija Potera što me je restartorvao? Pa, učinio je to ponovo, doduše, na malo drugačiji način.
Nazvala sam programera zabrinuto, da proverim da mu nije slučajno pozlilo od nekih amsterdamskih kolača.
– Hej, gde si?
– O, zdravo, pa nisam te baš očekivao…sada. Kako si?
– Još ne znam, nisam se sasvim razbudila, pijuckam prvu jutarnju. Ti? Ima li zime u Amstredamu?
– Nema, ovaj ima. Uh…ja..ja moram nešto da ti kažem
Muk. Progutam knedlu.
– Da preskočim ja onda ovu kafu i odmah sipam nešto žešće?
– Zaljubio sam se
– Bravo. Ko je srećnica?
– Dženi. Zove se Dženi i stvarno nije bilo planirano. Znamo se jako dugo, a eto, ovaj susret nijedno od nas nije moglo da predvidi. Ovakav epilog, pa, znaš, probudile su se neke potisnute emocije i…
Postalo mi je muka u sekundi. Nisam više želela da ga slušam.
– Izvini, mislim da mi neko zvoni na vrata, zvaću te kasnije
– Hej, čekaj, stani, hteo sam samo da ti objasnim! Izvini…
+++
Isključila sam kompjuter. Odaljila se od njega, duboko udahnula i otišla da se tuširam. Nisam se preterano ložla na njega, ali mi ego, naravno, jeste bio poljuljan. Čuj poljuljan, bio je polupan.
Javila sam devojkama da večeras organizujem sedeljku kod mene. Šifra: filmsko veče. Da se razumemamo, na tim „filmskim večerima” najmanje su se gledali filmovi. Najviše se pilo vino i ogovarali mušakrci. A ovog puta smo i te kako imale dobar materijal za analizu.
Milena je stigla prva. Iako sam samo u porukama nagovestila o čemu se radi, one su dobro znale da treba da donesu punu opremnu. Tri flaše vina, filmove koje nećemo pogledati i nešto slatko, što je zapravo bila hrana za utehu. Iako to niko nije smeo naglas da izgovori.
MEDENJACI ZA UTEHU
SASTOJCI:
350 grama brašna
Kesica praška za pecivo
100 grama smeđeg šećera
1 kašika meda
½ kašičice mlevenog đumbira
1/8 kašičice klinčića u prahu
130 grama putera
1 jaje
2 kašičice cimeta u prahu
PRIPREMA:
Brašno pomešati sa začinima i praško za pecivo. U posebnom sudu umutiti jaje sa otopljenim maslacem, a zatim sjediniti sa brašnom. Testo rastanjite, umotajte u foliju i odložite u frižider na dva sata. Izvadite, još jednom razvaljajte, pa modlama vadite oblike. Pecite u zagrejanoj rerni na 180 stepeni dok ne porumene.
Mara je konačno otvorila Pandorinu kutiju.
– I šta kažeš, Dženi, a?
– Pa brate, izgleda da jeste
– Ma, da nije neki Majkl, nego mu glupo da ti kaže. Meni on baš liči na takvog tipa
– Ma, nije bre
Milena je mudro ćutala, pedantno gaseći cigaretu i onda taman kada je delovalo da će nešto pametno da kaže..
– Ma, znaš šta. Ja mislim da ti treba da instaliraš Tinder
– Ja mislim da si ti dosta popila
– Ozbiljna sam! Moja prijateljica je tako našla muža
– E, pusti me tih urbanih legendi od moje prijateljice prijateljica, pa njena sestra…Uostalom, ja ni ne tražim muža
– Samo kažem. Možda nađeš samo dobru kombinaciju, a možda nađeš dobrog prijatelja
– A možda mi treba etiketa i bar-kod očajnice?
Mara je stala na Mileninu stranu i počela da vrišti kako su u današnje vreme društvene mreže potpuno zamenile ofline muvanje. Sve se dešava virtuelno, pa ako klinkete, kliknuli ste. A jedno piće nije puno izgubljenog vremena ako se pokaže da je bila loša procena.
I dok sam se nećkala, već sam skinula aplikaciju.
Posle dve čaše vina, ogovaranja Marinog Božidara i propuštenih 35 minuta Kjubrikovog remek dela, mečovala sam se sa nekim simpa dečkonjom. Kako sam to izgovorila naglas, Mara mi je otela telefon.
– A viiidiii gaa, kako je samo sladak! Pa, evo već ti je poslao i poruku
– Šta kaže?
– Ma čovek se raspisao, sve u šesnaes’! Daj, odgovori mu, evo već priča kako planira da pali za Bled sledeće nedelje.
– Ma, šta da mu kažem, pa ne znam ništa o njemu! Vidiš da ne kapiram te klinačke fore i ta virtuelna muvanja
– Koje fore bre, pa evo napisao je da ima 38 godina, razveden, ima dvoje dece, bavi se muzikom i voli životinje. Ma, ja mislim da ste vi stvoreni jedno za drugo.
– Maro, nemoj slučajno da mu odogovaraš u moje ime! Pa ne pada mi na pamet da isto veče tražim drugog frajera.
– Ali ovako ćeš se pre oporaviti. Eto, klik, gotovo
– Šta klik?
– Ništa, napisala sam mu da te doda na Fejs i da je sladak
– Maro!
– Molim i drugi put.
Devojke su ostale još nekih sat vremena, a kad je i poslednja mrvica kolačića nestala, počele smo da se razilazimo. Na kraju sam ostala sama sa upaljenim telefonom. Pripita i željna da mi neko podgreje ego, počela sam da se dopisujem sa „Giletom”.
Nakon pola sata skontala sam da je stvarno kul, da obožavamo iste filmove, oboje mislimo da je Lars von Trir sadista i smatramo da su Stonsi najbolji bend svih vremena.
„A da izađeš na pola sata da se malo prošetamo po kraju?”
Ma, dođavola, koliko može da bude loše?
I zaista je počelo lepo. „Gile” nije bio previše isfotošopiran i uživo je bio prilično sladak tip. Visok, mladolik. A onda smo počeli da pričamo.
– Odmah si mi se dopala, tačno sam osetio taj neki vajb između nas
– Vajb? Pa nismo baš toliko ćaskali
– Ma nije ni potrebno, to se…prosto oseti
Gile je bio uporan. I potpuno otvoren. I previše.
– Znaš, moram da ti priznam nešto
Jao, ne opet. Pa, brate zar sam toliki maler? Zašto baš ja?
– Majkl? Džon? Dženi?
– Šta? Ma, hteo sam da ti kažem da sam poliamoričan.
– Je l’ to zarazno?
– Pa, nadam se da jeste. Jednostavno imam previše ljubavi u sebi i često se zaljubljujem. Ponekad i dok šetam sa drugaricom ili čak drugom pored reke recimo, imam osećaj kao da su mi neki leptirići u stomaku. Toliko mi bude lepo!
Pa, da. Znala sam.
– Inače, rekao sam ti za moj status. Razveo sam se, ali mi smo i dalje veoma bliski i živimo zajedno. To ti je kao komuna gde se svi se mnogo volimo i poštujemo, bez obzira na zajedničku prošlost.
– Vi? Ko to „vi”?
– Moja žena, njena majka, prijateljica Ljiljana, naše dvoje dece, njeno troje, a tu je i Ljiljin prvi muž Dragutin. On ne živi sa nama, ali često svrati, pa bude po par dana. Nije takav haos kao što možda deluje, svi se poštujemo, veliki je stan, a i lakše je finansijski.
Televisa presenta. Previše ljubavi u tako malo prostora. Koliko god kvadrata bilo. Kako to da baš ja od svih ljudi u ovom prokletom gradu nabasam na lika iz mormonske zajednice?
– Pa, dobro, ako ti tako kažeš. Verujem da vam je lepo. Ja sam recimo, više za mono varijantu.
Eventualno stereo. Ali taj multi fazon mi je ipak skeri, izvini.
– Znam, znam, ljudi nisu navikli. Mislim, ja često putujem, tako da nismo baš stalno zajedno. Sledeće nedelje palim za Bled, pa ću tamo ostati do Nove godine. Je l’ mogu da te uhvatim za ruku?
– Samo ako obećaš da nećeš da mi gledaš u dlan
– Uhhhh…kakav vajb! Osećaš energiju?
– Hajde da prošetamo
– O, ti si, ti si tako…mislim da moram ponovo da te vidim. Ne želim više da upoznajem bilo koga na Tinderu. Izbrisaću aplikaciju i napisati ti pesmu. Haiku, ako preferiraš?
– Čekaj, polako, ko zna, možda upoznaš nekoga pa kliknete. Nemoj je brisati molim te!
– Ma ja klikćem sve vreme na tebe!
A ja sam samo osetila potrebu da legnem u svoj eko-neprijateljski krevet, pokrijem se jorganom i smirim haos u svojoj glavi. Bez mnogo avantura. Pozdravila sam se sa Giletom.
Dok sam se vraćala kući, iz nečijeg stana u Kneginje Ljubice ispratio me je Lenard Koen…
Nevermind Nevermind The war was lost The treaty signed..
Tako sam se fino ušuškala u kancelariji, a predivna kiša koja je pljušatala učinila je da budem i produktivnija nego inače. Frik sam i obožavam takvo vreme.
Sms. Jedan, drugi.
Uzimam raspali android napukolog ekrana. Štetočina sam, šta ću.
Petra.
Ah, Petra. Žena koju zaista mnogo volim. Mada, pomalo ima „problem“ sa holističkim opsesijama. I ceo svoj život bazira na nedeljnom, mesečnom i kakvom god horoskopu i naravno, natalnoj karti. Uredno prati 20-ak motivacionih govornika, praktikuje kundalini i sve što ide uz to. Duhovna žena.
Vodi me večeras na večeru i dovodi dva „fina gospodina”.
Obećala je da ćemo imati dovoljno vremena da se ispričamo i da će njih dvojica svratiti samo na kratko.
Pa, šta sad. Kad sam već preživela Vlastimira sa Medaka, mogu i jedno veče sa „dva fina gospodina koji se neće dugo zadržati”. Uostalom, ako mi je takav horoskop, what the hell!
Izlazim ispred firme i eto nje. Nemoguće je neprimetiti famozni crveni trabant iz koga se čuje „California dreamin”. Hipi stajl Petra, kao i uvek.
– Divno izgledaš. Ne čudi me, jer su ti upravo planete…
– Hej, hej! Obećala si! Bez te tvoje parapsihologije! Ne plašim se ja tog retrogradnog Marsa
– Nije Mars, Merkur je, ali za tebe nema opasnosti. Večeras su zvezde na našoj strani.
– Pusti te „Mammas and Pappas” malo jače, bolje da zamišljam Čarlija Mensona, molim te.
Otišle smo do kafića u centru i samo što smo naručile frape, kad ulaze dva frajera. Macani, nema šta. I nisu skrenuli ni levo, ni desno, već pravo za naš sto.
Jedan je bio niži, simpa dečkonja, u hipsterskom fazonu. Drugi visok, crn, preterala bih ako bih rekla da je Don Drejper, ali da je frajer, frajer je.
Onaj niži, odmah je ušao u priču i toliko podigao atmosferu u celoj kafani za pola sata da me ne bi čudilo da ga je menadžer zaposlio kao stand up komičara da stalno zabavlja goste.
Don je, sa druge strane bio u početku uzdržan, pažljivo se izražavao, pa je meni ubrzo postalo glupo da psujem, a i da palim jednu za drugom. Kao, da ostavim utisak. Bilo je kul veče, smejali smo se, opustili donekle i posle otišli kući. „Don” mi je tražio broj da bi se sutra videli nasamo.
Tako i bi.
Možda ipak ima nade u ovom predivnom sjebanom gradu upoznati nekog ko je zapravo strava tip.
Da li je do retrogradnog, čega god, ali ta sreda je ipak bila nešto konfuznija od prethodne večeri. I više nego što sam mogla da pretpostavim.
Našla sam se sa Andrejom (Donom) kod Narodnog pozorišta. Stiže on, u bebi roze košuljici, lonama kao za svadbu, još mu je samo falio ruzmarin na reveru, pa da krenemo da kitimo svatove. Ja se u trenutku osetih ko da sam propustila neku informaciju.
– Da ja nisam pomešala nešto? Idemo u pozorište?
– Ma ne, ja ne volim taj kežual stil, čovek mora da drži do sebe. Uživam kada sam onome u čemu se osećam udobno.
– Ma i ja, nego htela sam da odemo do jednog paba, večeras sviraju neki moji drugari, pa sam mislila…
– Pab? Misliš pivnica?
– Pa..da, recimo
– Uh..hajde videćemo. Morao bih samo prvo da svratim do apoteke. Nije ti problem da skoknemo do Voždovca kolima?
– Naravno da nije. Nisi bolestan valjda? Mogli smo da odložimo ovo
– Ne, ne
Ulazimo u blistavo sivi audi š#*hx6 (ne razumem se u te oznake), kožna sedišta, perfektno čist, nabudženi zvučnici, besprekoran zvuk. U trenutku sam se uplašila da sednem da nešto ne pokvarim ili ne daj bože isprljam. Bila sam ukočena poput Hokinga dok smo se vozili.
– He, he, nadam se samo da su ti čiste cipele. Znaš, ja stvarno mnogo vodim računa o ovim kolima, a imam ih već pet godina i kao što vidiš, kao nova su. Bebica moja.
Pomislila sam da će me naterati ili da se izujem ili da navučem najlon kese na noge. Srećom, pa su i moje cipele bile nove.
Ipak me je prostrelio pogledom.
Kad smo se približili Autokomandi, Andrej mi objasni da apoteku zapravo drži njegova majka i da mora da je obiđe kako bi se uverio da je dobro, jer se nije osećala najbolje proteklih dana. Što bi bilo ok, da nije nastavio priču…
– Znaš, moja majčica, to ti je jedan veliki laf, da ne zvučim neumesno. Nema šta ta žena ne ume! Ma, prava dama, perfekcionista, divna, divna žena. A krofne! E, takve nisi još jela u životu. Bože, koliko ljubavi ona daje, to je, to je…ma neverovatno!
Slušam, naizgled šarmantnog, markantnog tipa od 42 godine, uspešne karijere, kako već deset minuta priča o svojoj mami. Ma, možda je u meni problem? Pa, pobogu, on samo poštuje roditelje. Ili…?
Ipak, kako nije prestajao da pričao o Gospođi, pomislih da možda ipak imam posla sa Normanom Bejtsom. Samo da ne završimo u njegovom hotelu gde će me poslužiti sendvičima.
Nisam ušla u apoteku, sačekala sam u kolima, a on se vratio posle par minuta noseći u rukama veliki oval sa krofnama.
Brate, on je bio ozbiljan!
– Znaš, ja bih da mi ipak preskočimo taj tvoj „pab”. Hajdemo do mene, pa ću te odbaciti posle kući.
Jeste dobio par minusa, ali je strava frajer, a i princes krofne su princes krofne. Možda sam se ipak bila paranoična bez razloga.
Otišli smo do njegovog stana na Voždovcu. Nije morao da me podseti da izujem cipele. Ponovo me je prostrelio pogledom.
Stan u kome je živeo 10 godina izgledao je kao da niko nikada u njemu nije živeo. Pored ulaznih vrata ikona, sterilan nameštaj, na daljinskom najlon. Pored Meka na stolu, perfektno poređane ploče po abecednom redu.
Pušta Lajonela Ričija.
Ovaj je peder sto posto.
– Moraš da probaš krofne moje mamite.
„Mamita”? Zaboga!
PRINCES KROFNE IZ APOTEKE
SASTOJCI:
10 gotovih krofni
2 kesice pudinga od vanile
220 g putera
600 ml mleka
5 kašika šećera
Slatka pavlaka
PRIPREMA:
Puding pomešajte sa 100 ml mleka, dobro umutite, dodajte u šerpu sa šećerom i ostalim mlekom i kuvajte pet minuta. Puding ohladite, ali ga s vremena na vreme promešajte da se ne napravi korica na površini. Otopite puter i onda ga zajedno s pudingom umutite. Nafilujte krofne i ukrasite umućenom slatkom pavlakom.
– E, čekaj, samo da ti donesem poslužavnik i escajg. Sedi za sto. Nemoj molim te tu, ORGANSKI ne podnosim mrvice. Odmah mahinalno počinjem da se češem.
Ok. Veme je za žutu lampicu.
Nakon krofni, koje su, priznajem, bile sjajne, Lajonel je i dalje pevušio ljubavnu patetiku, a Andrej je seo do mene.
Hello, is it me you’re looking for?
– Vidim, namazala si večeras lak na noktima. Dopada mi se boja. Lepa ti je i frizura, ali šiške bi možda mogla drugačije da namestiš.
Care, imam i ja opsesivno-kompulzivni poremećaj, ali ti si pobedio.
A onda su na red stigle fantazije.
– Znaš, strašno mi se dopadaju tvoja stopala. Taj ris…uf, prosto se uzbudim od samog pogleda na njega.
– Heh, pa eto, nisam imala nameru da te preterano uzbudim
– Ma, nee. Pa nisam želeo da budem navalentan. Nikada ti na prvom dejtu ne bih predložio nešto kinki, kao što je… mirisanje stopala
– Stvarno? To bi radio?
– Ma, ja sam kulturan, nikada ne bih navaljivao. Ali, baš me zanima, da li su ti čiste nogice?
– Nisu. Iskreno pre dva dana sam bila na 20/44, đuskala, smorile me cipele, pa sam ih izula. Nisam se okupala od tada (lažem i čekam reakciju)
– Ma šališ se. Mada, znaš i to ima neku draž. Uh, prilično sam se uzbudio od ove priče. Još ovaj muzički opus.
Ovaj me zajebava. Nemoguće da je ozbiljan. Je l’ ovo neki scenario iz low budget pornića? Šta je ovo?
– Sad ćeš još da mi predložiš da mi umažeš prstiće na nogicama filom iz krofni tvoje mame, he,he
Muk. Andrejeva faca poprimila je onaj zastrašujuće ozbiljan stav, baš poput Bejtsa kada mu Marion Krejn sugeriše da bi trebalo da smesti kevu u ludnicu. Pomračenje svesti. Njegove, ne moje. Ja sam se u trenutku osvestila.
Crvena lampica.
– Neumesne pošalice o mojoj majci tolerisati neću, ali nikada. Petra mi je rekla da si fina i ozbiljna devojka, a ne…
Ok, Normane, polako, smiri se. Keva je carica-lavica, skapirala sam. Krofne, foot fetish i mamita ne mogu u istu rečenicu ni pod razno.
– Znaš šta Biljana, mislim da bi bilo bolje da…
– Ali, ja nisam Biljana
– E, hajde u redu je. Mislim da bi bilo najbolje da prekinemo ovo veče i da se raziđemo, dok nisi nastavila da mi vređaš porodicu. Možda bi trebalo da nađeš nekog ko je perverzan poput tebe.
– Ali, samo sam se našalila, meni se krofne zaista sviđaju
– Nisi ti dostojna Njenih krofni. Pozvaću ti taksi.
Obuvam cipele koje su stajale na posebnom podmetaču pored vrata. Izlazim iz zgrade i ulazim u taksi.
– Majstore, do Dorćola
– Opet vi, kako ste se proveli?
– Uh, kad bih vam pričala, ne biste mi verovali. Pojačajte muziku slobodno
„Jer, mama zna da kuva i mami nije problem
da usisa, da opere, da ispegla za orden.
Al’ ne shvata da od njega pravi degenerika…
on ima smisao za posao i sumu na računu
koja je velika… al’ ništa to ne vredi,
kada je keva rodila sina Edipa… jebi ga.
Ti bi da mi šapneš šta je to ljubav,
Ali ne smeš od mamice…”
Taman sam se ponadala da će jesen ove godine poraniti i da ću sve češće osećati onaj, meni omiljeni miris mokrog, trulog lišća, kad ono, iznenađenje, meteorološki promašaj.
Večeras idem da se vidim sa gospođom Marom. Udata žena, nema više vremena za nas raspuštenice i raskalašne žene.
Viber-vajber.
Uzimam telefon, kaže Mara, kasniće, ali ima iznenađenje za mene.
Ako nije spremila čokoladne krofne, pišem joj, neću se ni truditi da dolazim.
Obećava da neću zažaliti.
Okej. Milena je ionako inkognito u nekom skrovištu sa gospodinom Žapcem. Neće da prizna, ja je obožavam jer joj je neprijatno, a znam da se zacopala do ušiju.
Farmerke, starke, majica, XXL tašna i izlazim iz zgrade.
Komšinica se s unukom upravo vraća sa jutarnje liturgije iz crkve Aleksandra Nevskog, steže je pod ruku, gleda me ispod oka, a ja kapiram da već ima ceo scenario u glavi, u kome moje drugarice i ja pravimo orgije sveke noći prinoseći žrtve Svevišnjem Sotoni.
– Dobar dan, kako ste?
Okreće glavu, šapuće nešto detetu i skreće, u prvu ulicu desno.
Dolazim do Marine zgrade, penjem se na treći sprat, zadihana već na prvom, kontam da bih konačno mogla da uplatim članiranu za teretanu i pozdravim se sa pljugama, bar na neko vreme.
Otvara vrata. Opa! Novi friz, lepršava haljinica, samo su joj falile one Odri Hepbern papučice sa pufnom.
– Hajde, upadaj, Božidar nije kod kuće.
– Krofne?
– Ma, jok, jesi luda da se kuvam pored rerne po ovom vremenu? Donela mi sveki puter keksiće, taman da ti ispričam šta sam isplanirala.
Stavlja keksiće na sto, hladan nes za mene, za nju tursku. Smeška se. Sumnjam, iza ovog zavereničkog osmeha stoji neki opasan plan, po mene, razume se, ne po nju.
– Okej, hoćeš li reći o čemu se radi?
– Ma, je l’ su ti fini ovi keksići?
– Fantastični, daj recept, samo da nema ricinusa pošto ih je tvoja svekrva spremala.
PUTER KEKSIĆI MARINE SVEKRVE
100 g seckane čokolade
330 g brašna
220 g putera
1 kašičica vanila ekstrakta
100 g šećera
1 kašičica praška za pecivo
1 jaje
Čokoladu iseckati na komadiće, a od svih sastojka umesiti testo. Na kraju u testo dodati čokoladu, Pripremiti pleh na koji ste stavili pek-papir, formirati kuglice od testa i slagati jednu do druge. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni oko 10-15 minuta. Služiti ohlađene.
– Imam frajera za tebe!
Zagrcnuh se u trenutku.
– Ma, opusti se, znam da nisi u tom fazonu blajnd dejta, ali Vlastimir je divan čovek.
Šta koji đavo? Vlastimir? Pa da želim jednog takvog, nakačila bih se na Tinder.
– Daj, Maro, o’ladi. Kul sam i stvarno ne žurim da se ponovo udam, veruj mi.
– Ma, ko je pominjao udaju, ja sam samo, eto, pomislila kako biste se i i Vlastimir baš super slagali. Drži prodavnicu mobilnih telefona na Banjici, to je Božin drug i jako je drag.
U glavi mi odzvanja Đuza kako pevuši „Devojko mala“, ali to je već skrnavljenje legende, nećemo na tu stranu da idemo.
– Maro…
– Ma, večeras se viđaš sa njim i tačka! Idite na kafu makar. Oni bi baš voleo da te upozna.
– Ma i ja bih Tima Rota, al’ mi ne ide.
– Samo jedna kafa, ako je smor, više ti nikada nikog neću nabaciti.
Hajde, de. Uostalom, ime ionako ne određuje čoveka. Ni to što je privatnik na Banjici. Ni što vozi beli retro džip. Ne?
Vlastimir mi se javio popodne i rekao da će doći po mene oko 20. Super. Taman da ga iskuliram do 22, eventualno 23 i vratim se kući da nahranim mačku.
Tek što sam završila šminkanje, kada sam začula otužno iritantan zvuk sirene ispred zgrade. Ne staje. Niko ne reaguje. Verovatno se neki krelac bezobrazno parkirao, pa se bune ljudi.
Tuuuu-tuu-tuuuu…
Brate! Da li je moguće da ima toliko nekulturnih i nadobudnih kretena?
Viber-vajber.
Vlastimir.
Nakon pet idiotskih stikera lisica, smajlija i perverzne anime sa cvetićima, pita me što ne silazim i da li sam zaboravila na njega?
Okej. Vraćam se kući pre 22.
Trčim niz stepenice da me komšiluk ne bi linčovao i eventualno spalio isped Crkve kao primer ostalim grešnicama.
Ulazim u kola. Vlastimir, u punom sjaju. Bele lone, crna majica sa zlatnim „armani“ printom. Plavušan, niži rastom i frizurom, hajde da ublažim, ležernije verzije „tarzanke”. Pa da, Marine kombinacije.
Elegantno smanjuje Acu Pejovića koji zavija sa zvučnika o kurvama i rakiji od prošle noći.
– Pa, gde si bre seksi, celog života te čekam! Divna si, kao što te je drugarica opisala
– De si, Vlasto, brate, eto drago mi je da smo se upoznali.
Nakon nebitne razmene informacija, frajer mi kaže da bi trebalo samo da svratimo do njega da ostavi neke maske za telefone, pa da odemo na kolače. Vlasto, brale, razmišljam, džabe kombinuješ.
– Nemoj, molim te, da da pomisliš nešto pogrešno, ja sam ti običan dečko iz kraja. Ne mogu da nađem normalnu devojku s kojom bih opušteno mogao da cirkam čaj uveče uz filmove. Kapiraš me?
– Ne plašim se, Vlasto, samo ti vozi, u svakom slučaju tu su štikle, pa ako zatrebaju…
– Ma, ne daj bože. Jedino ako nisi imala na umu neke kinki igrice, he, he.
Ne. Niti sam za igrice, niti za ciraknje čaja sa njim.
Ulazimo u Vlastimirovu gajbu na Medaku. On mi se nespretno izvnjava zbog krša (ruku na srce, nije ga ni bilo previše) odnosi neke kutije u drugu sobu, mene nudi da sednem i pita me jesam li za sok i kolače.
– Hvala, ne mogu.
– Izvini, je l’ ti nije problem da me sačekaš bukvalno pet minuta samo da skoknem do supermarketa dok se nije zatvorio i kupim neke gluposti? Sutra putujem do mojih pa da im odnesem nešto.
– Ma jok, samo ti idi, sačekaću ovde. Biću dobra obećavam (lažem).
– Čim se vratim, idemo negde gde želiš, možemo i do splava ako si u tom fazonu.
Mislim u sebi, sine, ne da nisam u tom fazonu, već mi duša spava, a i kontam da bih i te kolače mogla da preskočim.
Kako je zatvorio ulazna vrata, nisam mogla da sputam svoju radoznalost i ne pronjuškam. Priznajem, bilo me je sramota, ali nisam mogla da se zaustavim. Otvorila sam prvu fioku ispod TV-a.
Opa, bato!
U fioci dnevne sobe očekivali biste daljinski, teftere, baterije, blokčiće, kondome, ali ne i čipkane bele ženske tange. Ne jedne, već tri para. Pored gaćica, uredno poslagan impozantan opus filmića za odrasle. Okej, ko to nema.
Samo, fora je što su ovo bili njegovi lični filmovi.
Vlastimir je izgleda imao veoma zanimljiv hobi. I to ne amaterski. „Gospodar satisfakcije”, „Meki čovek, tvrdog srca” i „Vlažne noći na Medaku 3”.
Pa, nije moguće!
Ma, dođavola, moram da vidim makar delić ovih umetničkih dela.
Pozvala sam ga da vidim da li uskoro dolazi, izvinio se, kaže, za pet minuta, red u prodavnici.
Odlično.
Uzimam disk, stavljam ga u DVD plejer, puštam.
Scena prva:
Dnevna soba, crvene zavese, zeleni kauč. Na njemu leži crnka bujnh grudi u crnom negližeu, prekrštenih nogu, na kojima je, gle slučajnosti, imala upravo one papučice sa pufnama. Čita „Plejboj“ dok se u pozadini čuje Elvisov „Suspicious minds”.
Ovo. Nije. Realno.
U sledećem trenutku u sobu ulazi Vlastimir u kožnim sado-mazo gaćicama i u takozvanoj siledžijki sa logoom Betmena.
Pevuši, polako dolazi do crnke i počinje da je maže bebi uljem po grudima.
Jebote! Ne može da bude ljigavije od ovoga, jednostavno ne može!
Vlasta, uz nespretni strptiz skida siledžijku pokazujući ljubavni tepih u prvom planu. Rasna crnka se već oslobodila viška krpica i počinju da plešu stiskavac.
Dosta. Meni i previše.
Brzinom svetlosti sam izvadila disk, vratila ga u omot i gurnula pored onih gaćica.
Izgubila sam apetit za kolače, a i za dalje njuškanje. Možda brat Vlastimir ima dobru dušu i samo suptilno nastrane ideje, ali cela priča mi nije nešto legla nakon onih Marinih keksića.
Ostavila sam mu poruku, da su me hitno zvali iz firme da nešto završim i uletela u prvi taksi.
– Dokle ćemo?
– Do Dorćola. Je l’ smem da zapalim cigaretu?
– Naravno. Da vam ne smeta muzika? Večeras je na radiju emisija o Kralju.
– Ma, ne smeta, samo vozite.
Pojačava muziku:
„We can’t go on together
With suspicious minds
And we can’t build our dreams
On suspicious minds…”
