Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Je l’ verujete vi u paralelne univerzume? Ponekad mi je prosto neverovatno da toliko ljudi u ovom gradu živi totalno drugačije realnosti. Doduše, da smo svi isti, nema šanse da bi bilo ovako zanimljivo. Zato i volim Beograd, imabukvalno svega!
Pankera, rejvera, šabana, manijaka, pseudo-elite, intelektualaca i naravno puno divnih ljudi. Ima i ta neka sorta poput Milene iz Pirota. Da ne bude zabune zbog moje drugarice koju već dobro poznajete, zvaćemo je po njenom nadimku –Maca.
Maca se doselila kao podstanarka kod Petre. Taman dok završi studije na jednom „čuvenom“ i vrlo popularnom beogradskom „Univerzitetu“, a posle će polako da traži zaposlenje. Ne žuri, rekla je, ionako bi volela najpre da se skući i dobrano uda. Pa sve ostalo, laganeze.
Svratila sam do Petre konačno posle dugo vremena. Taman što mi je servirala čaj i veganske kolačiće, u dnevnu sobu ušetala je Maca. U lila plišanoj „Kavali“ trenerci i zelenim čupavim papučama, sela žena ispred nas, zapalila „Eve“ i izdominirala ko uragan Irma.
– Draga da te upoznam, ovo je Milena, živeće u onoj sobi koju sam ranije izdavala. Milena je iz Pirota, ali je došla u Beograd da studira.
– Ma, šta da studiram, došla da se udam bre! Heheh, nemoj me zvati tako Mi-lena, ne volim to bre. Maca, Maca me svi zovu i na fakultet i ovako.
Ukočila sam se. Nisam mogla da pomerim pogled sa njenih obrva koje, kao da su zarobljene na njenom čelu, uporno vrištale „upomoć!“.
– Drago mi je Maco. Baš u Pitotu imam jednu bas dragu prijateljicu
– Ma koji crni Pirot, pa sad sam s Dedinje bre, haha, a lepo sam se i uklopila ovde mogu ti reći i ne vraćam se tamo! A sve imam! Moji su pravo da ti kažem, imućni prilično, otac mi je direktor jednog preduzeća, majka ima dva lokala, sestra isto, svako svoja kola i lepo im je tamo, a oni su gospoda pa umeju da uživaju za sve pare! A ja šta ću, volim Beograd, osećam se kao da sam odrasla ovde na Dedinje!
– Pa lepo baš, a na faksu kako je? Koliko imaš ispita do kraja?
– Jao, nemoj mi tu temu! Kakvi ispiti, ja sam se i prošle godine jedva izvukla. Da mi otac nije ovde u Beograd sredio kod neki svoji uticajni prijatelji iz partije, đavola bih ja položila i izašla iz te moje frustracije. Ali Petra, ženo, nemoj to majci da kažeš, to je moja i tajkova tajna, ona ne smej da sazna! A Beograd što volim, majko mila! Što jedna moja prijateljica kaže ili Holivud ili Beograd, nema treće bre! Vidi, vidi papuče što sam juče kupila, a? Je l’ ti se sviđaju? Platila sam ih papreno, 200 evrića, ali to me tatko častio. Jao, vidi koliko je sati, brišem! Idem do solarijuma, pa se vidimo kasnije, ljubim!
***
– Petra, ? Ćeš izgineš od fenseraj! Daj ženo, ’aj palimo negde da popijemo čaj na miru, sve mi ovde vrišti na rijaliti!
– Ubićeš me, ali obećala sam joj da ćemo otići do Obilićevog venca na kafu. Rešila žena da nađe muža, šta da ti kažem.
– Ma gde bre? Na Obilićevom vencu? Sada?
– A ma ne, to je, kaže, samo za „dnevnjak“, a posle se nalazi sa drugaricama pa idu do Beton hale. To ti je, ako nisi znala sada turbo-urbana lokacija za udavače. Ima svega, od Crnogoraca do Turaka.
– Pa, šta ćeš i ti da se priključiš ekipi ?
– Idemo samo sa njom na tu jednu kafu, posle ti i ja palimo na drugu stranu, a ona na svoju.
– Ubiću te!
Pola sata kasnije Maca se vratila u punom sjaju sa ogromnom kosom na glavi, u tigrastom sakou i stileto štiklama. Pogledam se u ogledalo, h&m majica od 500 dindži, farmerke i starke i čupava, malo manja kosa.
– Znaš kako, ja mislim da ćemo nas dve samo da ti pokvarimo koncept, vidiš da si se doterala, bolje drugi put da kafenišemo, ozibljno!
– Ma ne lupaj, to je još bolje tako zbog kontrasta! Ženske, uzmite ove pužiće što mi je majka poslala. Smara me s tu domaću hranu, pa svaka tri dana moram ko kreten da se cimam do autobuske stanice. A ja to ionako ništa ne jedem.
– Jaooo vidiii! Pa to je još sa onim pirotskim sirom, obožavam ga! Pa kako ne jedeš, ovo deluje baš ukusno!
– Jok! Ja to seljačko ne mirišem baš, a mnogo je kalorično, neću imati vremena sutra za teretanu. Uzmite si pužiće!
PUŽIĆI SA SIR I PEGLANU KOBASICU IZ PIROT
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. „Pužići“ se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
***
Sat vremena kasnije, našle smo se u novoj epizodi horor serijala. Ako mi nešto u ovom gradu stvara anksioznost, to je faking Obilić! Mogla bih na prste jedne ruke da izbroijim kafe popijene u tom delu grada. Međutim, ovo je bilo totalno egzotično iskutsvo. Od toliko crnogorskih đetića oko nas imala sam osećaj kao da sam u Budvi. Eto, taman još i ovo sunce granulo, ma milina!
– Ženske, ’oćemo da popijemo po neki koktel,a? Taman i da fotkamo za Insta, a? Može? I da se selfiramo, može?
– Koji crni koteli, kafa i sikter!
– Uf, pa kakve ste! Jao, jao, vidi ove macane sto do nas! Ne taj, desno, desno skroz! Gledaj onaj što ima ruku istetoviranu, e sa njim se zabavljala moja bivša cimerka, imam ga na Fejsu, sad ću da mu pošaljem poruku. Kakva mi je šminka? Je l’ mi se razlio sjaj?
– Nije, nije, top si!
– Ma ludilo, na Obiliću uvek sretnem nekog koga znam! Jao, evo ga, prilazi nam. Kako izgledam? Je l’ sam u full-u?
– Totalno!
***
Mlađani wannabe žabar, pregrejan od solarijuma, diskretno orange boje u beloj uskoj majici istetoviranih ruku i „Ken“ frizure, prilazio nam je u slowmotion fazonu. Ovo se jebeno ne dešava! Šta je ovo Jersey Shore?
– O, gde ste devojke, Maco lepoto, svetski izgledaš, nisam te prepoznao uopšte!
– Hvala, hvala, pa eto, malo sam se doterala, idem posle s nekim drugaricama i tako. Ti? Kako si? Sedi sa nama malo!
– Pa moram da palim uskoro, imam neke obaveze, ali možemo da se čujemo posle. Odakle si beše ti, izvini zaboravio sam, sve mi nešto poznato, ali nikako da se setim cele priče!
– S Dedinje!
– Haha, ma dobro, mislim, inače odakle si?
– Pa, s Dedinje bre! Išli smo zajedno na fakultet, ti si bio sa Lenom u kombinaciji nekoj! Ne sećaš se?
– A, da Lena, bravo, jeste! Da, da…Ništa, idem ja sad, svratio sam samo da se pozdravim, pa se čujemo lepa. Kisić, super si mi tako isfenirana!
– Ljuuubiiim! E tako ženske, obavila sam šta sam imala, a sad vas i ja napuštam!
– Oh, zar već?
– Da, da, pa ja pratim ovog macana već neko vreme. Završila sam sad, ostavila utisak, dominacija, haha. Ljubim vas, Petra, ženska ne čekaj me, dolazim kasno! Ako me majka bude zvala, kaži, otišla da spremam ispit kod Vesne. Ne, nemoj kod nje, kaži u biblioteku sam, učim. Opaaa, žurka, idemooo!
***
– Ode ova! Šta ćemo sad bez svog tog šarenila bokte?
– Jaooo fuck!
– Šta bi?
– Upravo me zove njena majka. Mrzim da lažem!
Halo? Jeste, jeste teta Lela, ja sam Petra, da. Aha, ok, ok preneću joj. Sutra? Sutra u 9 tačno u JKP Beogradski vodovod i kanalizacija u Deligradskoj. U redu, zapisala sam sve. Ne brinite ništa, preneću joj. Nemam pojma iskreno, ja sam u gradu, nisam je videla danas. Ok dogovoreno. Prijatno teta Lela!
– Šta je? Mala nije platila račune, a?
– Nećeš verovati ali otac joj je sredio posao, sutra treba da se javi tačno u 9 da potpiše ugovor i počne da radi. Provalili su je da je počela da se previše mangupira sa izlascima, pa su joj unapred završili neke stvari. I do kraja nedelje se seli da bude bliže firmi da ne kasni ujutro. Eto vidiš, šta ti je Jupiter u Vagi, sve se iskristališe kako treba na kraju. Bar u njenom univerzumu.
– Au. A šta nas u našem univerzumu čeka? Opet neki uragan?
– Loše finansije. Taman ovo poskupljenje struje što sledi
Ima onih perioda kada si sasvim zadovoljan sobom i svojim životom, sve nekako teče i sasvim je u redu. Ne dešava se ništa spektakularno, a opet sudelujemo u nekim predivnim jedinstvenim trenucima. U takvim periodima, ne žalim za prošlošću, ne razmišljam o budućnosti, nemam strahove. Osim ako vidim neku odvratnu bubu, pa mi iskonska jeza prožme celo telo. Ali nešto vise od toga? Ne.
Ne tražim partnera i ne maštam o princu na belom konju koji će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Jok, to ostavljam Sili, onoj koja nikad ne umire i uvek me digne.
Sa prijateljicama se već neko vreme nisam videla, Milena je zapalila u Grčku gde putuje svake godine i ostaje do septembra, Petra drži seminare češće nego inače, a Boža i Mara su svratili pre neko veče do mene.
Dok sam u susret sumraku koračala Kosovskom i udisala beogradski asfalt kao da sam tek kročila na gradsko tlo, tu negde kod Muzeja Kinoteke naleteh na starog poznanika Ljubu.
– Gle, gle, gle, da li je to moja stara nepreboljena simpatija? Kao kliše je, ali stvarno se nisi ništa promenila, zgodna, dugokosa plavuša koja i dalje mami uzdahe! Pa, gde si mala, drago mi je da te vidim. Kako si? Šta ima?
– Ljubo! Ti se, bogami, i te kako jesi promenio, na bolje! Wow, da mi nisi prišao verujem da te ne bih ni prepoznala, baš si super izgledaš, a I ta brada ti odlično stoji. Kakos i? Ti si sada, ako se ne varam psihijatar?
– Da, da, nastavio sam sa studijama ovde, pa sam se u Londonu doškolovao. Sad sam ovde otvorio privatnu ordinaciju. Nego, ako ne žuriš, hoćeš da sednemo negde na piće?
– Vrlo rado!
Ljuba je bio jedan od onih simpatija za koje se nikada nije pružila prilika da postanu nešto vise od toga. Sve je ostalo samo na, željI. kod mene i kod njega. Sudbina. Kasnije se, koliko sam čula oženio i dobio dete, pa me je ovaj pregršt komplimenata pomalo i iznenadio. Pogotovo poljubac u obraz koji je za trenutak trajao malo duže. A nije da sam želela da se prekine.
Seli smo u “Bivši bar”, naručili pivo, nepretenciozno, znamo se nas dvoje predugo. Nema potrebe da glumatamo.
– I? Ko će prvi da okreće strane pohabane biografije?
– Dame imaju prednost, ne? Hajde, evo ja ću. Završila faks, promenila dve kompanije, sada radim u malo manjem kolektivu, ali na boljoj poziciji, zadovoljna sam platom, ali kao i svi, volela bih da imam malo više slobodnog vremena i da ne vučem posao kući svakodnevno. Udala sam se, razvela, srećna sam, okružena sam prijateljima. E, da i dalje se družim sa Milenom, sećaš se nje? I otkrila sam Najdželu Loson u sebi, tako da korstim svaki dan da napravim nešto pikantno i slasno za nepce, bez kokaina, naravno. Na Dorćolu sam i dalje. I dalje ga obožavam, kao i kasne noćne šetnje Beogradom. A ti?
– Strava, mislim, ne razvod, kapiram da ti je teško pao…
– Pa, u početku, naravno, ali znaš tako je trebalo da bude, oboje smo sada mnogo srećniji i ispunjeniji, bila je to dobra odluka.
– Znaš i ja sam bio oženjen, imamo ćerkicu, Anu, ima šest godina. Naš razvod i nije protekao tako glatko, ali čini mi se da otpočetka nisu štimale neke stvari i jebiga, prelomilo se. Sada funkcionišemo ok, Ana je dobro, vikendima je kod mene, preko nedelje kod moje bivše i tako. A ja sam psihijatar koji pomaže ljudima da prebrode svoje problem na nekonvencionalan način. Organizujem različite radionice i seminare i iskreno volim svoj posao. Ne viđam se ni sa kim trenutno, iskreno malo sam više fokusiran na posao. Nego, ako nemaš pametnija posla, ima tu na ćošku jedno sjajno mesto sa različitim čokoladicama, inače moja sestra ih pravi u saradnji sa
– tom franšizom. Hoćeš da se prošetamo? Nekako mi se čini da ni ti, ni ja ne bismo imali ništa protiv malo serotonina?
– Može! Čokoladu ne odbijam, a bogami ni šetnju sa jedna takvim šmekerom. Znaš, drago mi je da smo se sreli. Izašla sam tek tako, nisam imala neki cilj, prijala mi je ova noćna atmosfera koja me je izvukla napolje.
Krenuli smo ćutke niz Vlajkovićevu. Oduvek sam volela Stari Beograd. Ne zbog ne znam kakvog prestiža, zapravo, luksuza je sve manje u tom delu grada. Alu duša Beograda se tu najbolje oseća. Svi ti naši beogradski preci koji tumaraju istim tim ulicama kojima danas šetamo. Meni je to fascinantno. Kao i predratna arhitektura koja hipnotiše I otkriva neke druge svetove, a beogradski asfalt na magičn način uvek dovede do pravog mesta. Ovog puta do veličanstvenog ukusa čokolade. Ljuba nije preterao. Bila je ono što mi je trebalo, magično.
– Uh, uz ove spajsi čokoladice, znaš šta bi išlo savršeno? Jedan dobar konjak!
– Piješ, često?
– Oookkk, gospodin Frojd progovara, jeste li već počeli sa psihoanalizom doktore?
– Naravno, od samog početka!
– I? Koju biste mi dijagnozu dali? U stvari, zanemari dijagnozu, šta nudite od terapije?
– Ne treba tebi ksanaks, valijum ili neka slična glupost. Samo ljubav. Rekao sam ti da nisam konvencioanlni psihoterapeut, ne verujem u medikamente, osim kod ozbiljnih oboljenja. Za ovo ostalo, jednostavan recept, oatarasi se pijavica koje ti crpe energiju, oteraj ih u pi*ku materinu, ne odgovaraj na pozove koje znaš da ćete isprovocirati, nauči da kažeš NE i nemoj da imaš grižu savesti od stvari koje te čine srećnom. A sad, uzmi čokoladu. Nemoj brojati kalorije, nego uživaj svim svojim čulima, kao dete!
ČOKOLADA KOJA SE NEOČEKIVANO POJAVLJUJE I REŠAVA STVAR
SASTOJCI:
– 2 dl vode
– 250 g mleka u prahu
– 500 g šećera
– 1 kašičice arome vanile
– 100 g kakaoa
– 250 g putera
– 200 g badema
PRIPREMA:
Stavite vodu da provri, dodajte mleku u prahu, kakao, šećer, vanilu i na tihoj vatri kuvajte uz povremeno mešanje, oko 15 minuta. U toplu masu dodajte maslac i na kraju seckane bademe. Izlijte masu u pliću tepsiju i odložite u frižider do sutra. Iseckjate oblike koje želite i poslužite uz omiljenu kafu ili konjak.
Prišao mi dovoljno blizu da sam mogla da osetim svaki njegov dah. Bio je savršen. Suptilan, ali tako seksi parfem, pomešan s omekšivačem. Brine o sebi. Volim to kod muškarca.
Stajala sam kao ukopana. Želela sam da me poljubi. Želela sam da pobegnem, a nisam mogla da se pomerim. Sklonio mi je kosu iza uva. Prišao mi je i šapnuo da bi voleo da me vidi ponovo. Srce je počelo da mi lupa. Aritmija. Anksioznost. Želja… Sve bih sada s njim. Odmah. A nisam htela da mu to pokažem.
Uplašila sam se, ali sam se svojski trudila da to ne primeti, zanemarivši činjenicu da je psihijatar.
Pogledala sam ga i usne su same od sebe počele da rade ono što smo se mi ustručavali.Lagano sam se izmakla i prošaputala da bih morala da pođem.
– Voleo bih da te ispratim, ako nemaš ništa protiv?
– Naravno
Ćutke smo izašli iz kafea i nastavili da koračamo pod neonskim gradskim svetlima. Bilo je buke, ali ne one koja smeta. To bio naš grad. U nekom trenutku smo se ovlaš uhvatili za ruke dok smo prepričavali dogodovštine od pre desetak godina.
Bilo je lepo. Dugo nije bilo tako jednostavno, bez spektakluranih iznenađenja, vatrometa, skupih pića, preglupo potrošenih para i muzike od koje nisi mogao da čuješ ni svoje misli. Bilo je prosto. Bilo je tiho, intimno i blisko Kao susret dva davno izgubljenja prijatelja koji su s vremena na vreme čeznuli jedno za drugim. Kao Aomame i Tengo.
Pogledali smo u nebo i videli dva Meseca.
Te srede sam morala da izađem ranije sa posla jer nisam na vreme kupila poklon za moju bratanicu koja je slavila peti rođendan. Obožavam tu malu šmizlu i tačno sam znala čime ću je ove godine obradovati.
Iskreno, ranije, dok još u modi nisu bile dečje igraonice, pomalo sam zazirala od rođendana i sličnih familijarnih okupljanja. Mali prostor, a toliko različitih karaktera sa kojima bar iz pristojnosti moraš da ostvariš, ne samo kontakt, već i da provedeš sate i sate u razgovoru sa njima. Ovako, okupe se ljudi na dva i po sata, rasporede se sami po želji, a deca imaju svoj prostor i niko te ne gazi i ne balavi po cipelama. Svima lepo!
Igraonica se nalazila na Lionu, a pošto se dečja graja čula sve do Bulevara znala sam da sam na pravom mestu.
– Tetka, tetka, dobro je da si došla, mama se već ljutila jer kasniš
– Ma, važno je da sam stigla, a donela sam i tebi i tvojoj mami poklone tako da me valjda neće previše grditi?
U tom trenutku prišla mi je sestra i poljubila me u obraz i usput me prostrelila pogledom jer sam jednom nogom zakoračila na strunjaču po kojoj se ide bez obuće.
– Nisi se valjda stvarno naljutila? Pa znaš da je gužva u gradu? – pitala sam je i brzinom svetlosti vratila nogu na parket.
– Ma nisam, znaš da je Isidora pomalo tetralna, ha, kao da nema na koga da bude. Nego kaži mi kako si ti? Kako je na poslu? Miloše!!! Miloše rekla sam ti da odeš po tortu jebote! Pa zašto nisi krenuo već?! – arlauknula je na svog muža, inače totalnog flegmana koji je bio potpuno imun na histerične ispade moje sestre.
Možda su zato imali sjajan brak, valjda uvek neko mora da ima dobar mehanizam za filtriranje. Nisam sigurna kako bi to izgledalo da je upoznala i napravila porodicu sa nekim koji je bar upola toliko naporan kao ona. Srećom, Žarko je čovek ’ladovina koji je nju najbolje kontao i jedini umeo da je smiri kad je uhvate napadi panike.
Skontala sam da ima previše posla oko organizacije gostiju pa sam se bezbižno povukla za sto. Bilo je još mesta ali pošto je sala prostrana, a meni društvo nije bilo potrebno, sela sam sama. Taman da proćaskam sa onim slatkim tipom preko Fejsa i iskuckam Mari recept za gaspačo čorbu koji mi je tražila.
– Oprostite, da li je slobodno?
Upitao me je sredovečni čikica u rolci, tek uzgred dok je nameštao stvari na stolicu i sedao preko puta mene. Pa dobro, ne moram sad da ulazim u neku priču sa njim, sve je ok.
– Naravno, samo izvolite, sedite – odgovorila sam mu i nastavila da piljim u telefon.
Ipak Kosmos je imao drugačiji plan, očigledno sam predugo bila u miru, došlo je vreme da se zakuva čorba. Sestra mi je prišla i sa sobom dovela celu familiju. Uskokovići, kako ih je predstavila nisu želeli da budu blizu buke, jer smeta „baki“. Tako da su se mama, tata, baka i stariji sin smestili za moj sto. Ništa od Fb muvanja, pogrešan trenutak očigledno.
– Sloboodno sedite ovde, neće moja sestra mariti iako, vidim, se već snašla za društvo. Mila, jesi li se već upoznala sa Lukinim tatom? – pitala me je sa širokim plastičnim osmehom.
– Pa, ne, ovaj, tek smo seli
– To je otac Isidornog druga iz vrtića, he, he, nemoj da udaviš čoveka sa svojim pričama kao što umeš, molim te – procedila je kroz zube.
Najradije bih izmislila neki važan posao i pobegla odatle, ali to nije dolazilo u obzir. Baka preko puta mene, nije se pomerala, niti progovarala. Gledala je kao hipnotisana u jednu tačku. Delovalo je kao da su je naterali da dođe ovde, mada, nije da je nisam razumela. Gospodin i gospođa Uskoković su veselo čavrljali i s vremena na vreme prekoravali svog elegantno zaobljenog sina da ne bi trebalo toliko da jede.
A Lukin tata je uporno pokušavao da bude zanimljiv i valjda, da me šarmira, šta znam.
– A Vi niste udati, ne?
– Ne ne, srećno razvedena
– Pa lepo, lepo, mislim za Vas, he,he, ne za Vašeg bivšeg. Hoćete li još vina? Sad ćemo pozvati ovu finu devojčicu što služi pićenca da nas ugosti. Možda neki zalogajčić? Vidim ove suve šljive sa slaninom izgledaju baš sočno, he, he, skoro kao Vi. Mislim lepo, ne sočno, da Vas ne uvredim.
Pomislila sam na svoju Milenu, ona bi tako uživala u ovom bizarnom prizoru i verovatno bi dobacila koji biser da dolije ulje na vatru. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Pogledala sam preko puta tužnog dečaka kog je mama Uskoković naterala da vrati suvu šljivu sa slaninom nazad u tanjir. Jadničak, umalo što nije zaplakao.
SUVE ŠLJIVE SA SLANINOM I GORGONZOLOM
SASTOJCI:
Suve šljive bez koštica
Slanina
30 g gorgonzole
Čačkalice
PRIPREMA:
Zagrejati rernu na 200 stepeni. Na mesto gde je bila koštica, staviti po komadić sira, a zatim svaku šljivu urolati u tanku slaninu i pričvrstiti čačkalicom. Poslagati šljive na pleh na koji ste stavili prethodno pek papir i staviti u rernu na desetak minuta, a zatim svaku šljivu okrenuti i peći otprilike isto toliko ili dok slanina ne bude fino hrskava. Izvaditi i staviti na ubrus da upije višak masnoće, a zatim poslužiti kao predjelo.
Krišom sam ubacila jednu šljivu u usta, bilo mi je neprijatno da to uradim pred onim malim koji bi i mene i šljivu pojeo kad bi mu samo mama dozvolila. U više navrata sam pokušala da na ljubazan način prekinem komunikaciju sa Lukinim tatom, ali nije vredelo. Žudno je želeo da mi ispriča baš sve o najstarijim izvedenicama staroslovenskog jezika i istoriji Kraljevine Srbije. Mo’š misliti.
Celu fabulu izvrsno je pratio soundtrack muzike devedesetih koju je očigledno birao neki jugonostalgičar teške kategorije. Bilo je svega, od „Sve bi seke ljubile mornare“, preko Tajči do „Ženi nam se Vukota“.
I konačno, glas razuma.
– Žarko! Pa čuješ li ti ovu muziku jebote? Daj bre učini nešto čoveče, pa blamiramo se već sat vremena. Sad! Sad Žarko, ne može kasnije! Pa treba torta da se iznese! Ne znam kako, idi reši to tamo s njima…o pobogu, stvarno sve moram sama – sestra je rešavala probleme na svoj način a ja sam iskoristila trenutak da prekinem agoniju muvanja i odem među decu. Makar ću imati mir, dok ne dođe torta.
Kako sam ustala, otišao mi šav na čarapi koja se zakačila za stolicu. Gospodin Uskoković je diskretno sklonio pogled, a klinja je umro od smeha. Debeli, sad mi te nije žao, ima da pojedem ceo oval suvih šljiva ispred tebe, pomislila sam.
Lukin tata se ponudio da pomogne, ne znam u kom smislu, ali zahvalila sam mu se i otišla u toalet da skinem čarape. Mogla bih se zakleti da sam u kabini pored čula dahtanje. A onda i prigušeni dijalog uzvrelih strasti.
– Uvek se tako naložim kad ima ljudi oko nas, nastavi, nastavi, samo nastavi molim te. Nema nikog u wc-u osim nas – čula sam ženski šapat.
Sagnula sam se i videla sestrine cipele. Fuck! Nadam se da ne prisustvujem bračnom brodolomu i da je sa njom Žarko a ne neki pimper.
U stvari, neznanje ponekad jeste blagoslov. Istrčala sam napolje i molila Bogu da ne naletim na zeta. Zgrabila sam čašu konjaka sa šanka i sljuštila je na eks. Devojke iz igraonice su pozivale goste u drugu prostoriju zbog torte, a ja sam osetila dahtanje za vratom.
– Zabrinuo sam se, mislio sam da Vam je možda pozlilo. Ipak, tri čaše vina za jednu tanananu gospođicu…puno je – rekao je kroz kez moj nepokolebljivi udvarač dok je nameštao naočare na nosu.
Sestra, bez karmina na usnama je stajala pored male šmizle i nameštala svećice na torti. Pored nje, u svom klasično blejačkom stavu, širokog osmeha stajao je i zet. Bez kravate i crvenih obraza.
Jesam li vam ikad pričala o svojoj bivšoj svekrvi? Da, da, bila sam udata i za „Njega“ i celu familiju, kako to obično biva. Bila je to jedna uzbudljiva ljubavna priča, ali kad je prestalo da bude fun, rešili smo da se raziđemo, naravno, ostali smo u ok odnosima – mošaaaa!
Šalim se naravno, priča je zapravo jeziva, ali o tome ćemo drugi put. Krenula sam na Bajlonijevu pijacu i padne mi na pamet musaka, kako sam je se uželela samo! Ali, kao i svaki put kad pomislim na musaku, stvori se i slika i Gospođe Stefanije iliti gospođe svekrve.
Udavala se šest puta i ostajala udovica četiri puta. Staložena i pritajno teatralna. Taman da zaintrigira svakog ko joj se nađe na putu. I to je njen način da sprovede šou.
Gospođa Stefanija je izgledala baš kao što vas njeno ime navodi da je zamislite, kao modernija popadija u čipkanoj košulji, punijih bokova, besprekorno iscrtanih usana crvenim ružom, koje iako nisu bile pod dejstvom botoxa, vrlo retko su čak i naznačavale osmeh. Nemojte samo da vas zavara ta činjenica, jer je i te kako imala smisla za humor, pogotovo ako je na tuđ račun. Da sam malo hrabrija, zbog njene silne dobrote i vickavosti rekla bih da je bila jedinstavena kombinacija Sersei iz Igre porestola u telu Emilije Popadić iz Boljeg života. Ali naravno ja to nikad ne bih rekla.
A i znate koliko sam emotivno vezana za Džejmija, svako dalje poređenje sa realnim likovima iz života samo bi zakomplikovalo dovoljno incestioznu situaciju.
Kada me je bivši upoznao sa svojom majkom delovala mi je potpuno rezignirano za sve što se dešava oko nje, kulturna, odmerena starija dama sa kojom nije bilo potrebe da ulazim u dublji razgovor. Međutim, situacija se malo zakomplikovala kada smo se venčali. Gospođa je odjednom bila prisutna svuda, u svakoj situaciji, događaju i metafizičkom prostoru. Kao duh Kasper. Uvek spremna da pomogne i pametno podeli svoju drevnu mudrost koju je skupljala tokom svojih 248 godina.
Nego, da se vratimo na musaku.
Bivši (zvaćemo ga Danny boy) je tog četvrtka trebalo da se vrati sa nekog poslovnog putovanja. Dogovor je bio da napravimo ručak, posle kog bismo se gnjavili po kući, bez previše garderobe i planova za narednih, bar 48 sati.
Posle pijace, presvukla sam se u običnu pamučnu majicu, zavezala kosu u rep, pustila muziku i bacila se na ljuštenje krompira. Sexy, a? Sa sve podmetnutim novinama za ljuske!
Evo ih Stonsi, pojačavam do maksimuma
Je l’ to interfon? Ma jok, pa niko ne zna da sam uzela slobodan dan, čak sam pazila da se ne izlanem pred devojkama. I pre nego što sam uspela da promenim temu u glavi, zvanično se oglasilo i zvono na vratima. Koje se u kulturnim intertvalima ponavljalo. Bez naznaka da će stati.
Gospođa Stefanija, glavom i bradom. Nisam ni stigla da je pitam otkud ona tu, već je zauzela pozu na kauču i pogledom tražila šardone na polici.
– Stefanija, nisam vas očekivala, bili ste u prolazu?
– Dušo, znam da mi se sin vraća sa puta, za sat vremena. Ja sam samo svratila da vidim treba li ti nešto, pa nastavljam dalje do Magi. Sećaš se Magi dušo? To je moja prijateljica, živi tu u blizini, dva pita sam joj bila kuma.
Sa dotičnom Magi, Gopođa me je lično upoznala, pa, sigurno desetak puta. Inače je imala paranoični strah od mišljenja okoline, pa bi često sav bonton ispoštovala po više puta. Za svaki slučaj.
– Da, znam naravno, upoznali ste nas
– Moguće, nego je l’ ti to supu kuvaš? Domaću? Ti…umeš?
– Pa umem, nema neke posebne filozofije, povrće, koje parče mesa i…
– I vegeta! Ma, vi mlađe generacije volite sve instant, ali odmah da ti kažem sve što je od starta pojačanog intenziteta na kraju se ispostavi kao – otrov!
– Zapravo sam htela da kažem, peršun
– Veza domaćeg, svežeg, nikako sušenog
– Taman posla
Stajala je u inspektorskom stavu dok je u ruci držala šardone i kao da je tražila bilo kakvu temu u kuhinji za koju bi mogla da se zakači. Izvadila je iz kutije glavicu crnog luka i započela predavanje.
– Znaš, kad sam bila tvojih godina nisam imala nikog u okolini ko bi mi odao koju tajnu ili trik da mi olakša život, sve sam sama morala da učim. A onda sam prvi put mužu napravila supu, po naninom receptu i probudila pastuva u njemu!
– O bože…
– Ne bez ovog „tajnog“ sastojka – kao da je otkrila suvu mudrost pokazala mi je hokus-pokus pokretom na glavicu crnog luka koju je presekla na pola i ostavila da se zapeče na ringli sa folijom, a kad je počela da rumeni, (glavica, ne Gospođa, to se ne dešava) ubacila ga je u lonac u kome se krčkalo meso sa povrćem.
– Tako uvek i radim, samo što možda malo kraće zapečem luk
– Hm, možda ne baš ovako, zapamti recept za buđenje pastuva u muškarcu, biće ti potreban – i digla čašu u vazduh, kao da nazdravlja.
Sipala sam i sebi čašu vina. Ovo su životne lekcije.
– Juneću supu kuvaš?
– Pileću. Sa krilcima i nogicama
– A šuplja kost?
– Krčka se. Nisam puritanka kada je reč o kombinovanju mesa u supi, samo da se ukusi fino prožimaju
– Tako ti je i u životu mila moja, sa muškarcima pogotovo. Sve je u redu dok se, kako ti kažeš, ukusi prožimaju, a onda kad se istroše arome, posle pola sata, sve te „šuplje kosti“ se izvade i bace u smeće
– I zamene nekim novim parčetom?
– Ne nužno dušo.Kad je supa fino poprimila različite ukuse,to je to. Sve te kosti su bile priprema za knedle koje dolaze na kraju
– A knedle su, u stvari glavne?
– Ništa bez knedli draga, ali ne može svaka supa da se nosi sa knedlama. Neke supe su jednostavno…obične , ne bi se snašle sa knedlama.
– Ili prefinjene da bi se služile bez knedli, ne daj bože sa rezancima! I to onim instant, iz supermarketa
– Tako je mila, vidiš kako učiš. Nije teško priznati poraz jednog pogrešnog spoja, bar ćemo biti pametniji sledeći put
– Aleluja gospođo!
Danny boy se javio da će kasniti.
„Nije važno, tu je tvoja mama, daje mi besplatne kulinarske lekcije, hvatam beleške uzbuđeno.”
„Odlično, taman nek te nauči da spremiš koh, biće ti zabavno.”
Moj bivši, za razliku od svoje majke, nije imao smisla za humor. Kad god bi mi davao ovakve savete imala sam neopisivu želju da mu bacim pitu u facu. Ili taj jebeni koh.
– Stefanija, slobodno Vi krenite ako žurite, Danny boy neće skoro, nažalost
– Da, pa izgleda da ću morati, znaš, Magi me čeka da igramo remi
– Naravno, razumem
– Nego, kad sam već tu, hoćeš da ti pomognem oko tog krompira da odeš da se malo urediš do toaleta, pre nego što ti se suprug vrati kući?
– Da se uredim? Šta mi fali?
Odmerila me je od glave do pete beizražajnog lica, pogledom koji je sekao glave.
– Ta, stara majica?
– Da i?
– Ništa, ništa, to je tvoj stil, neću da se mešam, naravno. Znaš, sa Borislavom sam, to je bio moj prvi muž, naučila da je za dobar brak najvažnije da žena drži sve konce u rukama, ne i da oni vise sa nje. Nikada me nije video bez šminke i nikada nisam sebi davala oduška da navalim na slatkiše u njegovom prisustvu. Crveni lak, crveni ruž, uvek tip top.
– Bio je on jedan srećan čovek izgleda
– Jeste i imali smo divan brak, doduše, nisam se šetala u pamučnim majicama, naravno drugo vreme je bilo. Nego, sipaj mi molim te još tog vina.
Prodinstala sam mleveno meso sa crnim i belim lukom i peršunom , posolila, dodala biber i ostavila po strani dok sam ređala krompir u nauljeni pleh za musaku.
– Mila, slobodno dodaj još malo ulja, bitno je da se na početku malo više zamasti. Ako se odmah ustrčavaš, zagorećeš brzo.
– Imaću to u vidu, a hoćete li Vi da nastavite možda?
– Vidiš, mila, posle toga, ide red krompira, red mesa, sve dok ne potrošiš sve. A dobro je dozvoliti i ponekoj ljubavnici da uskoči – namigunula mi je zaverenički dok je na par mesta dodala parče paradajza..
– Samo da su vesele boje, što bi rekao Rudolf
– Da, pa tu vedrinu i daju afere
– Paradajz?
– U ovom slučaju. Lepa je musaka, ali vremenom dosadi, pa nađemo način da je obogatimo.
– Vi biste znali najbolje, čekajte da umutim jaja za preliv, ali to mogu i sama ako žurite
– Tri jajeta i 300 ml zasoljeniog mleka i dobila si kraljevski preliv, samo ja dodam i dve tri kašike kisele pavlake. Muškarci vole te starinske masnije ukuse, ako imaš kajmak , još bolje, podstiče testosteron
– Dok nam holesterol ne pokvari žurku
– I dobro zagrej rernu, to je na tebi, da je u svakom smislu pripremiš za pečenje, to je pola posla, da znaš. Ali i živ krompir može lakše da se svari, ako je ženskoume da odvuče pažnju na pravi način. Eto, ja sad moram da krenem
– Zbog Magi
– Očekuje me…ljubi mi sina i pripazi sad na porcije, ovo je malo masnije
Ode žena. Pritajila sam se uz vrata osluškivajući korake da se uverim da je zaista otišla. Otvorila sam frižider da sipam vino i ugledala činiju sa papirićem „Za dobrodošlicu mog sina“, koh sa mlekom.
Otpila sam gutljaj šardonea i uskočila u kadu koju sam napunila vodom.
Viber-vajber.
Poruka, Danny boy.
„Moram do kancelarije, stižem tek predveče, spremi se pa možemo negde na večeru“.
Sklonila sam telefon na policu i dohvatila činiju sa kohom. Taman ide uz novu sezonu „Igra prestola“.
Kad sam bila mlađa i tek počela da izlazim, kokteli su mi bili vrhunac zadovoljstva što zbog predivnih boja, što zbog egzotičnih ukusa, a onda kako sam odrastala prestala sam da ih pijem u izlascima, uglavnom se oslanjam na vina 😉 Ali zato sam nabavila par različitih likera, tekilu i votku tako da uvek mogu da smućkam neki fini koktelčić kad mi bane društvo kući.
A totalno je zabavno!
Jedan od mojih omiljenih i koktel koji jednostavno morate da probate je magični Sky Blue. A ovaj recept u nešto bezobraznijem stilu možeš da pročitaš OVDE.
SASTOJCI:
Tekila
Cointreau
Blue Curacao
Limeta i sok od limete
Himalajska so
Led
PRIPREMA:
Uzela sam čašu za margaritu i natrljala ivice kolutićem limete, zatim sam ivice uvaljala u himalajsku so, ali ovaj korak možeš i da preskočić, mada meni se dopada spoj ovakvih ukusa. Zatim sam u čašu dodala drobljeni led. Ako nemaš jači blender umotaj led u običnu platnenu krpu i ilupaj ga tučkom za meso, recimo. Zatim sam sipala oko 40ml tekile, 10ml Blue curacao likera, 10ml Cointreau likera i sok od limete. Na kraju sam dekorisala limetom i to je to. Naravno ovo je samo poredlog posluživanja ovog koktela, možeš i da napraviš veću količinu i sipaš šotove, pogotovo ako spremaš žurku 😉
Posle specijalne joga masaže bila sam još više raspoložena za izlazak, koji nikako da se odigra jer se mali skup kod mene brzo pretvorio u old school kućnu žurku. Muzika je gruvala sa zvučnika, ljudi su dolazili, a pića i klope je polako nestajalo.
Gagi je već stigao u pratnji nove prijateljice, a ja sam insisirala da Mara pozove i Božidara, jer se već celo društvo skupilo. Sa zvučnika je gruvala muzika, a novopridošli čupavi stanar, maltezer kog sam dobila na poklon, bio je potpuno zaokupljen lopticama koje mu je Petra kupila da nas ostale ludake koji smo se zabavljali nije fermao ni pet posto.
Sećate se Gagija? Mog dragog prijatelja koji je oduvek imao loš instinkt kad su žene u pitanju? Da, pa, nije se mnogo promenio. Dok mu je karijera cvetala i uspešno je išao ka tome da kupi svoj prvi stan, njegov ljubavni život bio je u škripcu. Ponekad pomislim da je zbog uravnoteženog i moralno beskompromisnog života prosto žudeo za bilo kakvim uzbuđenjem, samo što ga je pronalazio na pogrešnim mestima i u sasvim pogrešnim ženama.
Dok mi je sa vrata prilazio noseći u rukama cveće, pažnju mi je ukrala njegova izblajhana „prijateljica“ u drečavo roze lateksu i dekolteu koji je vrištao.
– Gagi, drago mi je da si uspeo da stigneš, baš si mi ulepšao dan
– Srećan rođendan draga. Nisam ni ja bio siguran da ću stići, imao sam dosta posla danas. Nego da te upoznao, ovo je Branislava, upoznali smo se preko mog kolege Dimitrija, sećaš ga se, radili smo nekad zajedno?
– Da, da još u onoj staroj firmi, Branislava, drago mi je da si tu, želiš li nepto da popiješ možda?
– Heh, ne bi trebalo nisam baš tako „socijalna“ kad popijem, ali što da ne , jedan viski neće škoditi, je l’ se slažeš maco? – okrenula se ka Gagiju prolazeći mu prstima kroz kosu
– Brano dušo, samo budi pažljiva, znaš šta se prošli put desilo kad si preterala sa alkoholom?
– Micoooo, a znam, ali šta ćeš sad, da me do kraja života osuđuješ zbog jednog ekscesa??
Krenula sam ka kuhinji da donesem još pića, bar onog što je ostalo, a Milena mi se prišunjala iza leđa zavereničkim tonom šapnula.
– Opa vidim biće ovo jedno ludo partijanje, nego ko je šećer kog je Gagi dovukao?
– Zove se Branislava i budi fina molim te, bar dok su tu, nemoj sad da dolivamo ulje na vatru
– Ko? Ja? Ma jesi li luda! Samo ću da je pitam kod koga je radila cice, čisto ako se jednog dana odlučim da znam kod koga ne treba da idem
– Nemoj sad Milena, super je atmosfera, što da kvarimo, a i ne bih da se predugo završavamo ovde vidiš da nam nestaje, pa…svega. Jesi li rekla ostalima da idemo u taj novi klub?
– Brod, ali tamo smo za desetak minuta, opusti se…
Viber-Vajber
Još jednom. I opet.
Ovo mora da je mama, ko bi drugi spamavo sa stikerima toliko?
Ali, iznenađenje. Bio je to moj dragi „poznanik“ s kojim se nisam baš dugo čula. Dorćolski Džejmi Lanister.
„Mala samo sam želeo da ti čestitam rođendan, da preskočim sav kliše koji ti ionako ne prija, ljubim te i želim ti sve najbolje. Ako si slučajno u gradu negde, možemo da se vidimo da ti dam rođendanski poljubac ili popijemo neko piće?”
O, Džejmi, Džejmi, nevaljali dečače, uvek se pojaviš u pravom trenutku.
Što da ne, ioanko idemo u grad, a posle Arjuna, osećala sam da su mi sve čakre lepo izbalansirane i otvorene za nove pobede.
Pošto sam shvatila da će se ukoliko sama ne preduzmem nešto žurka kod mene verovatno odužiti, pozvala sam ih sve da krenemo. Milena će pokupiti Petru, Maru i Božidara, a ja ću sa Gagijem njegovim „šećerom“.
No, cica je izgleda imala druge planove.
– Ali Gagiiii, obećao si mi da ćeš mi dati da vozim!
– Molim te Branislava, pa popila si i više nego što smo se dogovorili, nije sigurno
– Kuco! Je l’ to zbog nje? Zbog nje me teraš? A šta ako te ja sad nateram da me poslušaš, a? A ti znaš da ja imam „nevaljale“ metode da dobijem ono što hoću!
Troje ne moraju da budu gužva, ali u ovom slučaju ona se već nagoveštavala, bolje da krenem sama.
– Hej ma stvarno nema potrebe, idite vas dvoje zezajte se pa se vidimo tamo na brodu, može?
– Ma, kakvi, upadaj unutra, Branislava i ja ćemo popričati kasnije, sve je pod kontrolom.
Ušla je i besno zalupila vrata i prostrelila me pogledom Baba-Vange. Razvukla kiseli osmeh, izvadila žvaku iz usta i zalepila je na menjač. Gagi je uzdahnuo i nastavio da vozi, a ja sam se pravila da odgovaram na mejlove, sklanjajući pogled od „Madam Blavacki“.
Neprijatnu tišinu prekinuo je šok sa radija koji je Branislava uključila. Kroz zavijanje Stoja je pozivala na potop splavova i pijanstvo u kome se dotična očigledno pronašla padajući u katarzični trans dok je pevušila Gagiju na uvce.
Nisam dizala glavu, znala sam da ću umerti od smeha ako budem videla Gagijevu facu.
Dok smo stigli do broda, ostatak ekipe je već bio unutra, Gagi je krenuo ka njihovom stolu, pridržavajući Branislavu, a ja sam im rekla da idem da se pozdravim sa nekim do šanka pa ću doći do njih. Lanister mi je javio da će uskoro biti tu. Svratila sam do wc-a da popravim šminku. Trema! Jebote da li je moguće? Pa ne čekam da me zaprosi, samo da se vidimo, na kratko?
Prilazim šanku, tražim ga pogledom. Nema ga. Šanker mi predlaže specijalitet kuće, kaže, dopašće mi se.
Samo da ima alkhola, potreban mi je.
SPECIJALNI SKY BLUE KOKTEL
SASTOJCI:
Tekila
Cointreau
Blue Curacao
Limeta i sok od limete
Himalajska so
Led
Posmatrala sam baju kako vešto uzima čašu za margaritu i limetom prelazi preko njenih ivica. Okrenuo je čašu i uvaljao je u so koju je sipao u tanjirić. Zatim je dodao drobljeni led, oko 2/3, a onda sipao 40ml tekile, 10 ml Blue curacao likera, 10ml Cointreau likera i sok od limete.
Boja je bila prelepa, a ja sam jedva čekala da osetim i osvežavajuću aromu koju je nagoveštavala. Ushićeno sam uzela koktel u ruke, ali i pre nego što sam uspela da srknem gutljaj, on je bio ispred mene. Lanister as himself. Kao da sam ga čekala godinama, spustila sam čašu iz ruke i bacila mu se u zagrljaj.
– Pa nije valjda da si se toliko obradovala?
– Jesam! Mnogo mi je drago što te vidim, a kao što vidiš atmosfera je prilično hipsterajska i ništa se ne dešava, osim moje ekipe koja je očigledno pod uticajem punog Meseca večeras.
– Znači, cela banda je tu?
– Plus još neki novi likovi, ali o tome ćemo drugi put
– Pazi stvarno se osećam da smo malo zalutali ovde, pogledaj sve te drvoseče oko nas, prosto mi je neprijatno što nemam bradu
– Odlično ti je tako!
Zagrlio me je i poljubio kao da je čekao pravi trenutak. A nije morao, jer svaki je bio taman. Veče je lagno prolazilo, bar za nas dvoje. Nažalost, to se nije moglo reći za Branislavu koja je na autentičan način dizala atmosferu. Ali i Marin pritisak, jer nije prestajala da očijuka sa njenim Božidarom. Milena je već našla zanimaciju, Petra se negde izgubila, a ja sam Lanisteru predložila da nastavimo ćaskanje kod mene.
Ušli smo u ulaz moje zgrade kao pijani tinejdžeri dok smo se ljubakali na svaka dva stepenika. Stavila sam ključ u vrata, ali već su bila otključana. Šta se sad dešava? Jedina osoba koja je imala ključ je…Petra! Sedela je na kauču u mraku, zatvorenih očiju u lotus položaju, dok joj je maltezer spavao u krilu.
– Sigurno spava, hajdemo u sobu, ne obaziri se na nju– šapnula sam Lanisteru koji je u šoku gledao bizarnu scenu u mom stanu.
Bacila sam stvari na pod odlučna da i ja sebi za ovaj rođendan poklonim nešto specijalno dobro, ali naše uzbuđenje prekinulo je mantranje koje je dolazilo iz dnevne sobe. I postajalo sve glasnije.
Izašli smo misleći da joj nije dobro.
– Naaam, naaam,nam,naaam. Saaat!
– Petra, dušlo, je l’ si ok?
– Šta? Izvini, izvini molim te nisam znala da ćeš se vratiti tako rano. Kod mene u stanu je haos, a i Lazar mi se javio sa nekom glupom pričom, htela sam da izbegnem svu tu negativnu energiju i svratim kod tebe na meditaciju. Evo sad ću ja da krenem…
– Ma ne moraš, samo budi malo tiša, htela sam da…
U tom trenutku vrata je besno otvorila Mara i počela da vrišti kako je znala da će se sve ovo dogoditi čim je videla „lucperdu“ koju je doveo Gagi.
– Da li znaš šta se dešavalo tamo u onom separeu? Onaj maloumni Gagi je doveo tu,tu…pojavu sa silikonima koja je momentalno zaskočila mog Božu i očigledno je nije zanimalo što njegova žena sedi pored!
– Polako Maro, smiri se, a gde je sad Gagi?
– Ma, ne zanima gde je Gagi, on je dovoljno učinio za danas. Napravila sam scenu, naravno, bila sam isprovocirana, polila sam je nekom votkom, a ona me je počupala za kosu i rekla da ne umem da se izborim za svog muškarca, zamisli molim te! Ona! Fufa iz Belog potoka! A onda nas je obezbeđenje izbacilo napolje! Boža je trčao za mnom, ali sam bila brža, sela u kola i ostavila ga tamo jer i on je kriv što je to dozvolio, Gagi je samo kukao, a ja sam u onom besu slomila štiklu, evo vidi!
Pokušavala sam da smirim situaciju i nateram Maru koja je uplakana držala polomljenu cipelu u ruci da sedne i odmori, a maltezer je uzbuđeno lajao oko nas kao da je na njenoj strani. Lanister je stajao kao ukopan i posmatrao filmsku scenu koja se odigravala ispred njega.
Odnekud su se pojavili Gagi i Milena.
– Moram da posetim terapeuta, očigledno imam duboke probleme u detinjstvu čim konstantno nailazim na ovakve žene. Ovo je sve što je ostalo od nje! Ovo! – mrmljao je Gagi dok je u ruci držao veštački nokat sa cirkonima. Branislavin, očigledno.
Milena je pevušila nešto, kao da ju je sve ovo zabavljalo dok je pretraživala kuhinjske police ne bi li našla još malo viskija. Mara nije prestajala da plače, a Miša (maltezer) je lavežom dodatno podgrevao situaciju.
– Tišina! – viknula sam, dok je Lanister polako zatvarao ulazna vrata za sobom.
Nije bilo svrhe da krenem za njim, ova scena se sigurno neće tek tako smiriti. A ne bi ni razumeo. Posle pola sata svi smo bili toliko umorni od svega da smo polegali po kauču. Donela sam veliki oval sa maminim kiflicama i ćutke upalila film. Ričard Gir i Džulija će možda malo popraviti stvar.
Obožavam rođendane i to svi oko mene znaju. Ove godine, Milena, Mara, Petra i ja pokušavale smo mesec dana da se dogvorimo da otputujemo negde zajedno, ali zbog obaveza, na kraju nismo uradile ništa. Na kraju, jedina opcija koja je bila izvodljiva jeste izlazak u grad, samo što nisam znala za tajno iznenađenje koje su mi prijateljice spremile i pre tog famoznog izlaska…
Petak, šest sati ujutru. Telefon ne prestaje da zvoni. Prvo fiksni, pa mobilni, pa Viber. Pa u krug.
– Halooo
– Draga, srećan ti najdivniji dan!
– Petra! Hvala mila, osetila sam da ćeš mi prva čestitati, ti se najranije budiš zbog tih tvojih…meditacija.
– I sve vreme sam se fokusirala na tebe! Želim ti sve ono što ti je Kosmos pripremio, a sigurna sam da te očekuje ludo putovanje
– Pa zar nismo odustali od toga?
– Ma ne to, biće prilika za takva putovanja, mislila sam na ono životno, sva energija je tu, samo treba da je iskoristiš.
– Naravno, samo prvo da popijem kafu
– A, ne, ne, danas ništa ne kuvaš, čak ni kafu. Evo me isped tvoje zgrade za pet minuta. Donosim ti poklone…
Zar nije divno imati ovakve prijatelje? Dok, sam razmišljala koliko sam srećna, u stan mi je upala Petra noseći ogromne kese i kutiju koja je delovala kao da je živa!
– Ma, čekaj da ti pomognem, ženo draga, pa nije valjda sve ovo za mene?
– Jeste! ’Ajde prvo kutiju!
Iskreno sam se bojala da ne ugledam nekog Mogvaja, jer je to upravo bilo u njenom fazonu. Ili ako je…ne daj bože…hrčak!
– Evo, ja ću ti pomoći.
Rekla je Petra dok je otvarala kutiju nespretno ukrašenu plavom mašnom. I izvadila najmedenijeg mogućeg psa na svetu! Beli fino čupavi maltezer, totalni kliše i apsolutno nedoljiv!
– Upoznaj Mišu!
– Mišu? Pa joooj, on je totalno presladak! Pa šta da radim sad sa psom, znaš da živim sama?
– A da se malo opustiš i uživaš u njegovom prijateljstvu? Sve se lepo namesti, samo nemoj da filozofiraš, vidi ga kakav je! A i ja ću ti pomagati za šetnje kad ne možeš da stigneš, danas sam svakako u tvom stanu ceo dan, ne brini za mališu. A sad da klopamo, donela sam ti tvoje omiljene vafle!
PETRINE VAFLE SA BANANAMA
SASTOJCI:
– 1 ¾ šolje brašna (šolja od 2dl)
– ¼ šolje kokosovog šećera
– ½ kesice praška za pecivo
– 2 jajeta
– 1 ½ šolja bademovog mleka
– 1 kašičice limunovog soka
– Narendana korica limuna
– 100 g maslaca
– Sveže jagode ili banane
– Slatka pavlaka ili javorov sirup
PRIPREMA:
U većoj posudi najpre pomešajte suve sastojke, znači brašno, prašak za pecivo, kokosov šećer,narendanu limunovu koru. U posebnoj činiji umutite žumanca, mleko, otopljeni maslac i limunov sok, a zatim lagano pomešajte sa suvim sastojcima, sve dok ne dobijete kompaktnu smesu. Zasebno umutite belanca, a zatim ih polako sjedinite sa smesom koju ste već pripremili. Pecite u aparatu za vafle (galete) oko 2-3 minuta i gotove servirajte uz umućenu slatku pavlaku sa svežim voćem ili prelijte javorovim sirupom.
Posle ovakvog jutra zaista mi je bilo lakše da se prepustim laganoj vožnji. Sve dok mi nije stigao bizaran SMS.
„Hi, I just want to confirm today’s session at the yoga club. Best regards Arjun.“
Šta koji đavo? Kakve sesije, joga? Arjun? Ovo mora da je Petrino maslo, to totalno liči na nju. I pre nego što sam uspela da je dobijem na telefon stigla mi je druga poruka. Ovog puta od nje.
„Verovatno ti se Arjun već javio. Devojke i ja smo smislile još jedno lepo iznenađenje za tebe! Specijalna joga tantra sesija, sigurne smo da ćeš uživati, Arjun je Bog svog umeća 😉 A mi se vidimo večeras po dogovoru…bez previše pitanja draga, opusti se i uživaj u poklonu!“
Pa, neverovatne su, ne mogu da verujem da su ovo smislile! Kakva joga, pa moram da žurim kući s posla, sad imam i onog Mišu. Sela sam u auto i dala gas. Odradiću vežbe na brzaka, čisto da njih ispoštujem. Mada nikako mi ne ide u glavu da je Milena na ovo pristala jer dobro zna da uvek žurim.
Joga klub nalazio se na Novom Beogradu, to vam je, od Starog grada kao da putujete do Niša, otprilike. Hejtujte me, ali ne volim da prelazim most, eto, pogotovo kad je špic. Dok sam ulazila u hodnik zgrade, miris pačulija i lavande omamio me je još sa vrata.
Otišla sam do svlačionice i presvukla se u helanke. Kad sam ušla u salu kod strunjače me je sačekao Indijac go do pasa, u belim lanenim pantalonama. Iskreno više je ličio kao model Toma Forda nego joga instruktor.
– Arjun?
Klimunuo je glavom uz osmeh i pokazao mi da legnem. Počećemo sa rastezanjem. Bio je prilično savitljiv za jednog muškarca. Naravno, ja ni pola tih vežbica nisam uspela da uradim kako treba. Simpatični dečkonja primetio je da se nerviram zbog svoje ukočenosti, pa se ponudio da pomogne.
– You need a massage?
Pa, Arjun, mislim u sebi, kad već pitaš, dobro bi mi došlo da mi malo izmasiraš leđa. Nije bilo potrebe da mu se obratim, klimunula sam molećivo, a on mi je uzvratio osmehom i pokazao mi da se okrenem. Ne znam kakva je ulja koristio, ali reći ću vam jedno: čovek je opasan majstor svog zanata!
Uz relaksirajuću muziku koja je dopirala sa zvučnika, ulja i njegove pokrete uplovila sam u neku nepoznatu dimenziju dok sam osećala kako mi se mišići, jedan po jedan, lagano opuštaju. S vremena na vreme bi promenio tempo, diskretno, uvodeći me u apsolutni mir. Spustio se do mojih nogu, preko butina, a onda je klizio niže…sve do stopala.
Nisam luda za stopalima i od svih bezobrazluka, to sigurno nije moj fetiš, ali Arjun je tačno znao šta radi. A ja se nisam previše opirala, bilo je vrlo specifično iskustvo koje nikako nisam želela da prekinem, ni na sekund. Pažljivo je dodirivao određene tačke na stopalima, stimulišući i oslobađajući neverovatnu energiju u meni, a onda je ubrzao pokrete. Zatvorila sam oči, a on iskoristio moju posvećenost dok me je poput šamana uvodio u katarzični trans, do samog vrhunca.
Fuuu…nisam znala šta me je snašlo!
Namaste!
Arjun mi se zahvalio i izašao iz prostorije, a ja sam nastavila da ležim na prostirci desetak minuta, ne razmišljajući ni o čemu. Samo sam postojala i bilo je tako oslobađajuće.
Posle tantra seseije, sela sam u auto i polako se vozila ka stanu gde su mi sačekale devojke.
– ’De ste žene, volim vas sve!
Milana mi je prva prišla i dodala mi čašu vina.
– Znala sam da će ti prijati masaža mala, srećan rođendan, a sad, idemo na ples, čeka nas opasno krstarenje
