Taman sam se ponadala da će jesen ove godine poraniti i da ću sve češće osećati onaj, meni omiljeni miris mokrog, trulog lišća, kad ono, iznenađenje, meteorološki promašaj.
Večeras idem da se vidim sa gospođom Marom. Udata žena, nema više vremena za nas raspuštenice i raskalašne žene.
Viber-vajber.
Uzimam telefon, kaže Mara, kasniće, ali ima iznenađenje za mene.
Ako nije spremila čokoladne krofne, pišem joj, neću se ni truditi da dolazim.
Obećava da neću zažaliti.
Okej. Milena je ionako inkognito u nekom skrovištu sa gospodinom Žapcem. Neće da prizna, ja je obožavam jer joj je neprijatno, a znam da se zacopala do ušiju.
Farmerke, starke, majica, XXL tašna i izlazim iz zgrade.
Komšinica se s unukom upravo vraća sa jutarnje liturgije iz crkve Aleksandra Nevskog, steže je pod ruku, gleda me ispod oka, a ja kapiram da već ima ceo scenario u glavi, u kome moje drugarice i ja pravimo orgije sveke noći prinoseći žrtve Svevišnjem Sotoni.
– Dobar dan, kako ste?
Okreće glavu, šapuće nešto detetu i skreće, u prvu ulicu desno.
Dolazim do Marine zgrade, penjem se na treći sprat, zadihana već na prvom, kontam da bih konačno mogla da uplatim članiranu za teretanu i pozdravim se sa pljugama, bar na neko vreme.
Otvara vrata. Opa! Novi friz, lepršava haljinica, samo su joj falile one Odri Hepbern papučice sa pufnom.
– Hajde, upadaj, Božidar nije kod kuće.
– Krofne?
– Ma, jok, jesi luda da se kuvam pored rerne po ovom vremenu? Donela mi sveki puter keksiće, taman da ti ispričam šta sam isplanirala.
Stavlja keksiće na sto, hladan nes za mene, za nju tursku. Smeška se. Sumnjam, iza ovog zavereničkog osmeha stoji neki opasan plan, po mene, razume se, ne po nju.
– Okej, hoćeš li reći o čemu se radi?
– Ma, je l’ su ti fini ovi keksići?
– Fantastični, daj recept, samo da nema ricinusa pošto ih je tvoja svekrva spremala.
PUTER KEKSIĆI MARINE SVEKRVE
- 100 g seckane čokolade
- 330 g brašna
- 220 g putera
- 1 kašičica vanila ekstrakta
- 100 g šećera
- 1 kašičica praška za pecivo
- 1 jaje
Čokoladu iseckati na komadiće, a od svih sastojka umesiti testo. Na kraju u testo dodati čokoladu, Pripremiti pleh na koji ste stavili pek-papir, formirati kuglice od testa i slagati jednu do druge. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni oko 10-15 minuta. Služiti ohlađene.
– Imam frajera za tebe!
Zagrcnuh se u trenutku.
– Ma, opusti se, znam da nisi u tom fazonu blajnd dejta, ali Vlastimir je divan čovek.
Šta koji đavo? Vlastimir? Pa da želim jednog takvog, nakačila bih se na Tinder.
– Daj, Maro, o’ladi. Kul sam i stvarno ne žurim da se ponovo udam, veruj mi.
– Ma, ko je pominjao udaju, ja sam samo, eto, pomislila kako biste se i i Vlastimir baš super slagali. Drži prodavnicu mobilnih telefona na Banjici, to je Božin drug i jako je drag.
U glavi mi odzvanja Đuza kako pevuši „Devojko mala“, ali to je već skrnavljenje legende, nećemo na tu stranu da idemo.
– Maro…
– Ma, večeras se viđaš sa njim i tačka! Idite na kafu makar. Oni bi baš voleo da te upozna.
– Ma i ja bih Tima Rota, al’ mi ne ide.
– Samo jedna kafa, ako je smor, više ti nikada nikog neću nabaciti.
Hajde, de. Uostalom, ime ionako ne određuje čoveka. Ni to što je privatnik na Banjici. Ni što vozi beli retro džip. Ne?
Vlastimir mi se javio popodne i rekao da će doći po mene oko 20. Super. Taman da ga iskuliram do 22, eventualno 23 i vratim se kući da nahranim mačku.
Tek što sam završila šminkanje, kada sam začula otužno iritantan zvuk sirene ispred zgrade. Ne staje. Niko ne reaguje. Verovatno se neki krelac bezobrazno parkirao, pa se bune ljudi.
Tuuuu-tuu-tuuuu…
Brate! Da li je moguće da ima toliko nekulturnih i nadobudnih kretena?
Viber-vajber.
Vlastimir.
Nakon pet idiotskih stikera lisica, smajlija i perverzne anime sa cvetićima, pita me što ne silazim i da li sam zaboravila na njega?
Okej. Vraćam se kući pre 22.
Trčim niz stepenice da me komšiluk ne bi linčovao i eventualno spalio isped Crkve kao primer ostalim grešnicama.
Ulazim u kola. Vlastimir, u punom sjaju. Bele lone, crna majica sa zlatnim „armani“ printom. Plavušan, niži rastom i frizurom, hajde da ublažim, ležernije verzije „tarzanke”. Pa da, Marine kombinacije.
Elegantno smanjuje Acu Pejovića koji zavija sa zvučnika o kurvama i rakiji od prošle noći.
– Pa, gde si bre seksi, celog života te čekam! Divna si, kao što te je drugarica opisala
– De si, Vlasto, brate, eto drago mi je da smo se upoznali.
Nakon nebitne razmene informacija, frajer mi kaže da bi trebalo samo da svratimo do njega da ostavi neke maske za telefone, pa da odemo na kolače. Vlasto, brale, razmišljam, džabe kombinuješ.
– Nemoj, molim te, da da pomisliš nešto pogrešno, ja sam ti običan dečko iz kraja. Ne mogu da nađem normalnu devojku s kojom bih opušteno mogao da cirkam čaj uveče uz filmove. Kapiraš me?
– Ne plašim se, Vlasto, samo ti vozi, u svakom slučaju tu su štikle, pa ako zatrebaju…
– Ma, ne daj bože. Jedino ako nisi imala na umu neke kinki igrice, he, he.
Ne. Niti sam za igrice, niti za ciraknje čaja sa njim.
Ulazimo u Vlastimirovu gajbu na Medaku. On mi se nespretno izvnjava zbog krša (ruku na srce, nije ga ni bilo previše) odnosi neke kutije u drugu sobu, mene nudi da sednem i pita me jesam li za sok i kolače.
– Hvala, ne mogu.
– Izvini, je l’ ti nije problem da me sačekaš bukvalno pet minuta samo da skoknem do supermarketa dok se nije zatvorio i kupim neke gluposti? Sutra putujem do mojih pa da im odnesem nešto.
– Ma jok, samo ti idi, sačekaću ovde. Biću dobra obećavam (lažem).
– Čim se vratim, idemo negde gde želiš, možemo i do splava ako si u tom fazonu.
Mislim u sebi, sine, ne da nisam u tom fazonu, već mi duša spava, a i kontam da bih i te kolače mogla da preskočim.
Kako je zatvorio ulazna vrata, nisam mogla da sputam svoju radoznalost i ne pronjuškam. Priznajem, bilo me je sramota, ali nisam mogla da se zaustavim. Otvorila sam prvu fioku ispod TV-a.
Opa, bato!
U fioci dnevne sobe očekivali biste daljinski, teftere, baterije, blokčiće, kondome, ali ne i čipkane bele ženske tange. Ne jedne, već tri para. Pored gaćica, uredno poslagan impozantan opus filmića za odrasle. Okej, ko to nema.
Samo, fora je što su ovo bili njegovi lični filmovi.
Vlastimir je izgleda imao veoma zanimljiv hobi. I to ne amaterski. „Gospodar satisfakcije”, „Meki čovek, tvrdog srca” i „Vlažne noći na Medaku 3”.
Pa, nije moguće!
Ma, dođavola, moram da vidim makar delić ovih umetničkih dela.
Pozvala sam ga da vidim da li uskoro dolazi, izvinio se, kaže, za pet minuta, red u prodavnici.
Odlično.
Uzimam disk, stavljam ga u DVD plejer, puštam.
Scena prva:
Dnevna soba, crvene zavese, zeleni kauč. Na njemu leži crnka bujnh grudi u crnom negližeu, prekrštenih nogu, na kojima je, gle slučajnosti, imala upravo one papučice sa pufnama. Čita „Plejboj“ dok se u pozadini čuje Elvisov „Suspicious minds”.
Ovo. Nije. Realno.
U sledećem trenutku u sobu ulazi Vlastimir u kožnim sado-mazo gaćicama i u takozvanoj siledžijki sa logoom Betmena.
Pevuši, polako dolazi do crnke i počinje da je maže bebi uljem po grudima.
Jebote! Ne može da bude ljigavije od ovoga, jednostavno ne može!
Vlasta, uz nespretni strptiz skida siledžijku pokazujući ljubavni tepih u prvom planu. Rasna crnka se već oslobodila viška krpica i počinju da plešu stiskavac.
Dosta. Meni i previše.
Brzinom svetlosti sam izvadila disk, vratila ga u omot i gurnula pored onih gaćica.
Izgubila sam apetit za kolače, a i za dalje njuškanje. Možda brat Vlastimir ima dobru dušu i samo suptilno nastrane ideje, ali cela priča mi nije nešto legla nakon onih Marinih keksića.
Ostavila sam mu poruku, da su me hitno zvali iz firme da nešto završim i uletela u prvi taksi.
– Dokle ćemo?
– Do Dorćola. Je l’ smem da zapalim cigaretu?
– Naravno. Da vam ne smeta muzika? Večeras je na radiju emisija o Kralju.
– Ma, ne smeta, samo vozite.
Pojačava muziku:
„We can’t go on together
With suspicious minds
And we can’t build our dreams
On suspicious minds…”
(Žena.blic.rs)
