Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
U Beogradu uvek tražiš nešto. Ili posao ili stan ili dečka. A ako ti fali problema, to ćeš verovatno najbrže da iskreiraš. Imam drugaricu koja često kaže, ma nismo mi žene komplikovane, samo malo dramatične jer obožavamo filmove! Jesmo, neka manje, neke više. I umemo da pretarmo ponekad. Ali svima se desi.
Zato nisam mogla da osuđujem Milenu kad mi je ispričala za incident na svadbi. Jebiga, previše sam je dobro razumela da bih joj držala slovo. Zagrljaj je bio bolja varijanta. I nutela čokoladice, uvek perfect match kod ovakvih filmova.
Nisam vam rekla, ali počela sam da trčim. Tako sam i te nedelje ustala u 6 i kad sam se vratila sa trčanja, napravila ovsenu kašu i uživala u jutru.
Iz te moje spontane meditacije prodrmalo me je zvono interfona. Opet. I opet.
Nije poštar, više deluje kao da su uterivači dugova bokte.
– Da?
– Hej, ženo, ja sam, otvaraj. Napravila sam sranje.
Milena. U sedam ujutru ako se pojavi kod mene verovatno je noćas zaglavila u gradu pa zaboravila gde je i da li je parkirala auto. Ušla je u stan u svečanoj haljini, pocepanih čarapa i razmazane šminke, sa salonkama u rukama.
– Jesi OK? Provod izgleda i nije bio neki?
– A, pazi, realno je mogao da bude. Hoćeš da nam staviš kafu?
Sličan smisao za humor nas je možda i najviše povezivao od svega i zato sam je toliko volela, jer ja kao i ja umela da svaku tragediju pretvori u komediju. I zato obe obožavamo Vudija Alena.
– Da nemaš nešto slatko? Znaš da nisam neki slatkoholičar, ali sad bi mi baš prijala neka čokolada.
– Nemam, ali ako možeš da sačekaš, tipa, pola sata napraviću ti nešto mnogo lepo, kapiram da bi ti sad dobro došlo. Ili možda prvo hoćeš rakiju uz tu kafu?
– Neka, preskočiću rakiju, možda i na neki duži period. Čekam to „nešto mnogo lepo“.
NUTELA ČOKOLADICE
Foto: Zoran Lončarević
SASTOJCI:
200 g nutele
200 g euro bloka
100 g pečenih lešnika
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euro blok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euro blok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Milena je zapalila cigaretu, srknula kafu i počela ispovest.
– Sećaš se Mladena? Počeli smo kao da dejtamo pre dva meseca, pričala sam ti o njemu?
– Konačno si se zaljubila, a to od onog nosatog umetnika nikako da se dogodi. Pa šta se desilo?
– Tip je ispao debil. Koliko god da je bio kjut, koliko god da je bio ludački sex, gotovo je.
Znaš kako sam se trudila da se ne zaljubim! Ali, to nije nešto što može da se kontroliše i pre nego što sam i skapirala šta se dogodilo, PAF! Već sam bila u oblacima. Najviše me je privuklo što je totalno opušten tip, bez nekih patoloških trauma, paranoja. Samo smo krenuli da se vozimo i sve je išlo lagano, spontano. A pored njegove velike kite, oduševila me je iskrenost. Nikad se nije ustručavao da mi kaže kako stoje stvari i kako se oseća! Jesi svesna koliko je to retko?
E tu sam se i zajebala. Pre otprilike dve tri nedelje, pomenuo mi je da treba da ide na svadbu kod dobre drugarice i pitao me da idem sa njim, kao sad smo zvanični, upoznala sam dosta njegovih bliskih prijatelja i to. Idemo da se zezamo, kaže. Ja baš i ne volim svadbe, ali bilo je onih na kojima sam se bolje provodila nego u Barutani!
Nisam bila sigurna ni hoću li iskulirati tu varijantu, međutim, pre nekoliko dana dogovaramo se gde ćemo sad za vikend i on mi kaže, e vidi u subotu ne mogu nikako jer imam tu neku svadbu kod drugarice.
Možda je trebalo nešto odmah da kažem, ali bilo mi bez veze. Šatro štitim njegovu zonu komfora, a meni neprijatno. Rešim da prećutim, iskuliram sve.
Ali đavo mi nije dao mira, kako se jebena svadba približavala, ja sam bila sve uznemirenija jer iako mi se nije ni išlo, užasno me je kopkalo zašto se predomislio i nije mene zvao.
Nismo se čuli u subotu, nisam htela da ga zovem, uzenimirila bih se još više. Pustila sam mu samo SMS da idem na masažu i da neću biti dostupna neko vreme. Sati su prolazili, nervoza u meni je rasla iz želuca sve do grla. E kad je dotle došlo, više nisam mogla da trpim!
Okrenula sam Cileta, znaš onog mog geja što mi pravi društvo kad organizujemo ona modna dešavanja. Dramatičnija je diva od mene, pa mi se nekako skroz uklapao u taj dizajn. Tebe nisam ni pomišljala da okrenem, znala sam da bi me zaustavila, a ja bih pre umrla da se nisam uverila svojim očima. Naravno, pre svadbe smo se našli kod mene, taman da mi sredi šminku i da se malo zagrejemo.
– Milena! Lažeš da si stvarno otišla nepozvala na tu svadbu?! I još si pila? Koliko si popila?
– Dovoljno da budem sigurna u to što radim. Izgledala sam strava, nego mi krivo što sam ove nove čarape iscepala…Laganeze smo izašli na Bulevar da uhvatimo taxi. Tu me je Cile oduševio jer se setio i pljosku da ponese!
***
– Uzmi lepa, taman malo da se ohrabriš vidiš da si nešto posustala!
– Jao Cile pa ti si car jebote! Ma ko je posustao, pa ne radimo ništa loše, samo idemo da im čestitamo i pokažemo ko su bičarke od stila i kako se postavljaju standardi!
– Znam maco, ja te uvek podržavam, nego, nešto razmišljam, a šta ako nas pitaju, sa čije smo strane, mladine ili mladoženjine? Šta je uljudnije da kažemo?
– Neće to niko da nas pita, uostalom odmah ćemo da nađemo Mladena da se pozdravimo
– Auuu, pa ja ne znam hoće li nas odobriti, možda bolje da se ti i ja zezamo malo dalje, kod muzike recimo?
– Ne mogu da nas ne primete, vidi kakve smo lepote, biće im drago da smo došli da dignemo atmosferu. Tebi strava stoji taj pink džemperić!
Posle nerealne sume koju smo platili taksisti za vožnju do periferije, ulazimo u zadimljenu salu koja se od šatora razlikovala samo jer je imala zidove.
Piči Ceca, zvučnici se tresu. Nije baš bilo ni gužve, a na podijumu za ples samo neki uštogljeni matorci što se klate. Posle šampanjca i konjaka malo je već počelo da mi se muti, ali Cile je kao i uvek imao neke ludačke komentare pa smo počeli da se vrištimo tu odmah pored ulaza.
E sad da li zbog toga ili što smo mnogo lepi, već su počeli da nas gledaju. I prilazi nam mlada, ta valjda Mladenova drugarica. Iskreno, pojma nemam kako se zove. Imala je užasno iritantan glas.
– Ćaoooo!!! Baš mi je drago da ste doooošlii!! Vi ste beše Markovi školski drugariii???
– Niiiismooo! Ali srećno venčanje, nadam se da će dugo trajati! Kaži mi gde je Mladen?
– Koji Mladen? A mikica moooooj!!! Evo ga prilazi! A nije mi rekao da će dovesti prijatelje?
– Nismo prijatelji, a kao što vidiš nije nas ni doveo!
Prišao mi je, crven u licu i škripeći zubima pitao me odakle ja tu.
– Šta otkud, pa zvao si me! A pošto si došao bez mene, povela sam svog +1
– Ja te zvao? To je Milena bilo pre tri nedelje! Kasnije sam shvatio da bi ipak želeo da idem sam jer sam znao da će ovde biti moja bivša pa sam htepo da izbegnem neprijatnu situaciju. Ali, očigledno da od sramote nisam mogao da pobegnem!
– Pre tri nedelje? Pa šta istekao rok trajanja? Mi smo čuli da je ovde do jaja zezanje, pa smo došli i mi malo da uživamo, popijemo po koju i da nas upoznaš sa prijateljima, mladencima, rodbinom…ne znam, možda devojkom?
– Devojka, uskoro bivša, je ispred mene, lepa i u vidno alkoholisanom i incidentom stanju. Okreni se i idi molim te! Ne blamiraj me sa svojim pederom pred mojim prijateljima! Ionako si rekla da ne voliš svadbe i da mrziš narodnjake! Odlazi!
– Ja??!! E pa volim Cecu! Daj taj mikrofon seko!Dobrodošli drugoviiii, na našu maluuu maskaradu, šampanjac otvorite, otkačimo se do daske, i da se goli skinemo ostaće nam naše maskeee!
– Ludačo! Treba ti pomoć!
– ’Ajmo sad jedna za mladence, dobrodošli drugovi na našu malu…ok, ok idemo, ionako vam je krš žurka, seljačine!
– A tebi mlada ko da je baba Slavka birala venčanicu – doviknuo je Cile dok je sa čašom u ruci istrčavao za mnom.
Tu odmah ispred sam se rasplakala, saplela i pocepala čarape. Cile je opet sredio taksi, pa smo otišli do grada, bili na još goroj žurci, pa na KPTM afteru. Posle toga sam bila još depresivnija. I eto me kod tebe na kafi.
– Au, ženo!
– Jebiga, možda sam malo preterala, a svejedno nisam dobila odogovre. Muškarci su kreteni!
– Pa jesu uglavnom, ali ni mi nismo bolje. I šta sad? Jeste se čuli posle toga?
– Ne, ali ni ne želim da ga čujem, ispao je veći šaban od svih finih koje sam ikada znala. Nego, jesu spremne te čokoladice?
– Jesu, ali pazi, užasno su adiktivne, nema šanse da te zadovolji samo jedna. Uostalom, kao i gluposti koje praviš, nikad dosta!
– A znaš kako sam lepo pevala na svadbi?
– Verujem, to ćemo jednom zajedno negde, samo bez konjaka i šampanjca, može?
Dočekala sam taj sveti, prvi dan odmora, obojila ga u crveno slovo i uredno nisam apsolutno ništa radila osim pakovanja kofera. Nikada nisam prerasla onu „putničku groznicu“, još uvek sam kao malo dete pre nego što treba da otputujem negde, a Grčkoj se pogotovo radujem. Peščana plaža, miris borovine, domaće vino, lignje i savršeno začinjena tzatziki salata! Voda mi je pošla na usta od same pomisli na njihov kuhinji, mada nije ni čudo jer nisam jela od jutros. Nego, jesam li podelila sa vama moj omiljeni recept za tzatziki? Ne? A, pa to ćemo momentalno da ispravimo, pazi sad:
TZATZIKI SALATA
SASTOJCI:
1 veći krastavac
1 šolja (2dl) grčkog jogurta
1 kašika kislele pavlake
1 čen belog luka
2 kašičlice grčkog miksa za tzatziki (ili beli luk u prahu, so, biber, sveže seckana ili suva mirođija)
PRIPREMA: Narendajte krastavac, ocedite ga od viška tečnosti i pomešajte sa jogurtom, pavlakom, belim lukom koji ste sitno iseckali i začinima. ostavite da odstoji u frižideru par sati pre služenja.
Koliko god volim svoj Beograd, volim i da odem „preko“. Čini mi se da ga kad imam mogućnosti da putujem čak i mnogo više volim. Onaj momenat kad u zoru krećem na aerodrom mi je totalno magičan i nikada mi nije mrsko ustajanje rano ako je zbog putovanja. Još bolji osećaj kada slećem na aerodrom, pogotovo neki novi, na kom do tad nisam bila.
Petra i ja, na kefalonijskom aerodromu. Uzbuđenje, level: roditelji su nas pustili da prvi put letujemo same. Nekada smo imale tradiciju da zajedno letujemo, ali obaveze, manje-više uspešne ljubavne veze i nepoklapanje godišnjih odmora su nam tu radost stavile na pauzu. Sve do danas 🙂 Milena je u Grčkoj već dve nedelje, trebalo bi da se nađemo sa njom, ali je nema.
– Petra, jesi li sigurna da si joj javila tačno vreme? Milena obično ne kasni – pitam,već uznemirena jer smo pokupile i kofere a od Milene ni traga ni glasa.
– Ma da, opušteno, samo što nije.
I kako je to rekla eto nje. Vozi se na onom čudu za kofere koje gura nasmejalni Crnja.
– Žene, ’de ste breee! U kako mi je drago da se konačno vidimo! U al’ sam nekulturna, da vas upoznam, ovo je Džoni. Džoni dragi je bio tako sladak da mi pomogne sa ovim čudom za kofere, a usput sam skontala da je totalno super! Zar nije sladak?
Petra i ja se upoznajemo sa njim, zbunjene, Džoni ne skida osmeh sa lica, ne progovara, samo klima glavom u znak pozdrava (valjda?).
– Sad sam ga upoznala, Džoni vam je inače kralj ovde na plažama Kefalonije, je’l tako Džunule, a? Mislila sam da ga povedemo sa nama, baš mi je simpatičan. Vi, jeste žive? Idemo do vile da se odmorimo pa na plažu.
I tako smo se nas tri uputile prema mestu gde ćemo biti smeštene, sa koferima, započetim pričama i Džonijem – novim prijateljem koji ništa ne razume, ali mu to ne smeta da i dalje bude nasmejan i raspoložen da nam pomogne oko svega.
Inače, ne znam da li ste primetili, lokalne bakute u Grčkoj, pogotovo u ovim selima, nisu ništa drugačije od ovih naših dežurnih žbireva. Sede ispred kuća na tremu i gledaju prolaznike, povrmeno coktajući i prevrćući očima.
Jedna se prekrstila kad smo prošli pored njene kapije. Imala je isti urokljivi pogled kao moja komšinica sa Dorćola. Nije baš da verujem u „znakove pored puta“ to je više Petrin fazon, ali od te urokljive bakice je sve krenulo. Celo ludilo koje će trajati narednih deset dana.
Petra, Milena i Džoni su ipa odlučili da idu pravo u bar. Ja sam otišla na plažu, a dogovor je bio da me posle pokupe. Jedan od razloga zbog kojih smo se odlučili baš za ovo mesto je zato što srpski jezik ne bi trebalo da čujemo uopšte za tih deset dana ili veoma retko, tako nas je bar Milena uveravala kad smo se odlučivale za aranžman jer je ona navodno već bila ovde, doduše pre sedam godina.
Trudile da izbegnemo „naše“ je zato što smo na našem poslednjem zajedničkom odmoru nalatele na neku nenormlanu ekipu iz Beograda, pa se ceo odmor pretvorio u još veću ludnicu, a kad smo se vratile kući, svima nam je bio potreban rehab.
„Plaža je prelepa, peščana, odmah tu ispred vile u kojoj ćemo biti smeštene, a naših ljudi nema uopšte! Nema ko da nas smara, uglavnom dolaze Italijani, Britanci, Rusi, ali generalno ih u ovom periodu ima malo. Uživaćemo samo tako“, rekla je Milena.
Plaža i nije bila baš impozantna, umesto peska sitniji šljunak, a naroda koliko hoćeš. Voda je sa druge strane bila apsolutno prelepa, čista, plava i prijatno topla. Namestila sam peškir na ležaljku, namazala se uljem, legla i zatvorila oči. Ovaj odmor ću stvarno iskoristiti da lepo napunim baterije. Dve sekunde kasnije, grudva peska pogodila me je u lice!
– Vera! Vera,rekla sam vam da ne trčite kod tih ležaljki! Vodiću te kući na spavanje pod hitno, jesi li čula! Ve..Vera! Ne smetaj čoveku, ne prosipaj mu pesak u torbu! Veeeraaa!
Dotična keva je urlala sve vreme pokušavajući da zavede red. Svi smo je čuli dobro, svi osim Vere koja se poput Demijana zlokobno smejala dok je peskom posipala ljude. U trenutku skapiram da sam na jebenoj Adi Ciganliji. Ispred mene tinejdžeri iz Niša, dole bliže vodi tri-četiri ekipe iz Beograda i bar dva tri roditelja koja se istovremeno nadvikuju. Pakao, moj, ne Danteov, ovaj je žešći.
Prilazi mi keva, očigledno ova najglasnija, Verina.
– Izvini molim te, strašno je nemirna, našla je tu nekog malog iz Niša, pa samo trče i smetaju ljudima. Ja sam Nataša, a ova mala šmizla što ti je proslula pesak u lice, he,he je Vera, a tamo, onaj sa slamenim šeširom što se zarumeneo sav, e to ti je Miroslav, moj muž. Ti, odakle si? Sa kim si došla? Videla sam po knjizi koju čitaš da si iz Srbije, he, he, pa reko’ da priđem da se upoznamo.
– Iz Beograda, tu sam sa prijateljima, nego sam samo ja danas na plaži (i zabole me baš i za tebe i za tvog Miroslava sa jebenim šeširom, mislim u sebi, a trudim se da budem koliko toliko ljubazna).
– Ma daaaj! I mi, iz Zemuna,ha! Pa, nemoj da budeš sama, hajde dođi kod nas! Je l’ voliš kuvani kukuruz? Kupio Miroslav kukuruza jutros u prodavnici, ja skuvala na brzaka, ima taman još dva klipa za tebe, hajde nemoj da se stidiš!
– Hvala, zaista ne mogu, ali kao da sam uzela. Pravo da Vam kažem, moram upravo da otkucam jedan važan mejl za posao pa sam malo u gužvi
– Posao? Na plaži? Juuu…A ja sam ti i zaboravila kako to izgleda, sva ta frka, žurba, stres oko posla, ma idi…da mi nije mog Miroslava…nego, poslušaj ti mene, nađi nekog dobro čoveka i bog da te vidi!
– Imaću to na umu, a sad bih stvarno trebalo…
– I ja sam nekad bila tako kao ti, borila se za neku karijeru i onda shvatim jednog dana da mi vreme prolazi, a ja se nisam ni udala, ni decu rodila, sama, ali, eto, sa platom. Ne bih mogla ni psa da nabavim jer ne bih imala kad da ga čuvam! I šta ti to znači? Ništa! A dobrog čoveka nije tako lako naći, ja da ti kažem, a-a! Pa nije to baš, odeš u grad, sedneš u kafić, a udvarači samo niču. Nema toga više, sad su svi nešto uzdržani, svako pilji u telefon i bira najbolji filer za selfi, samo od tih lajkova slaba vajda u stvarnom životu, kontaš?
– U pravu ste…
– Mog Mikija ti Fejsbuci i te gluposti ne interesuju. Ode ujutru na posao da radi i zaradi, posle se vrati kući, a meni ne bude teško posle da prinesem i odnesem, muči se on za sve nas. I Vera od druge godine ide na engleski, plaćamo skoro 6.000 mesečno, ali vredi! Ide i na balet i u školicu lepog ponašanja i na…Veeera! Pa dobro koliko puta moram da ti kažem da ne bacaš pesak na ljude! Batina ćeš dobiti! Sad ću oca da ti pošaljem! Izvini molim te, znaš kako su nestašni u ovim godinama, videćeš kad dobiješ svoje, he,he, samo prvo moraš jednog finog frajera da nađeš. I nemoj, molim te da mi persiraš više
– Poput Miroslava?
– Eh sad, ne preteruj i ti! Pa nema takvih baš puno. Nego moram da idem do ove male, udaviće onog malog Nišliju, gle šta mu radi! Neee, Vera!
Pakao. I u njemu ja.
Udahnula sam i vratila se u pozu za sunčanje. Kad ono, nema sunca. Zaklonio ga…ma, ko je to? Pomeram se, skidam naočare i ispred sebe vidim veliku rumenu glavu sa slamenim šeširom. Miroslav!
– Lepa, ako ti zatreba nešto, ali BUKVALNO bilo šta, samo mi mahni…Nataša, čak ne mora ni da vidi, ako me kontaš, he,he
Ovo se nije desilo upravo, zar ne? Ustajem sa ležaljke, kupim stvari i krećem ka baru. Sunčanje može da sačeka sutra. Za stolom, moja ekipa je postala još rasploženija i glasnija.
Milena me grli i otvara mi pivo.
– Šta je, ispeklo te sunce? Pakao je, stvarno!
– A ne, nije, upravo dolazim iz njega i više se ne vraćamo tamo…sutra ja biram plažu
– Dogovoreno!
Komšiluk. Obično nije kao u reklamama za kafu gde te vesela bakica s vremena na vreme pozove na šnenokle. Ako imaš sreće, bar nećeš imati neurotične penzose sprat ispod zbog kojih ne smeš da koristiš mikser posle pet po podne.
Osim one paklene bakute sa četvrtog koja me proklinje pogledom svaki put kada prođem hodnikom, ostale komšije skoro i da ne viđam. Ponekad mi se čini da živim u ukletoj napuštenoj zgradi, jer ih samo čujem, ponekad. Mada, nije da se žalim, odgovara mi tako. Samo nezgodno je kad ne kupim sve što mi treba u prodavnici, a istripujem se da pravim neko ludilo u kuhinji.
Jeste udarila vrućina, ali mi se užasno jelo nešto slatko, a danima već merkam neku opaku američku pitu. Sutra je mami rođus, taman da je iznenadim.
AMERIČKA PITA SA CRVENIM VOĆEM
SASTOJCI:
500 g lisnatog testa
200 g šećera
450 g crvenog voća (jagode, maline, borovnice, kupine)
1 kašika brašna
1 kesica vanillin šećera u prahu
Sladoled od vanile
PRIPREMA:
Lisnato testo razvaljajte i položite u pleh koji ste prethodno namastili. Pripremite voće, a zatim pomešajte sa šećerom i brašnom. Dobijeni fil sipajte u pleh sa testom i lepo rasporedite. Prekrijte pitu ostatkom testa i stavite je da se peče na 200 stepeni oko 30 minuta. Uz pitu možete servirati i sladoled od vanile.
Dok sam čekala da se testo odmrzne, zapalila sam cigaretu i pustila Elu da peva. Napravila sam promaju i sela pored prozora. Volim svoj Dorćol!
Preko puta, stan sa savršenom terasom od jedno 20 kvadrata. Kako je tim ljudima dobro, pogotovo sad dok je leto! Oduvek sam maštala da imam takvu terasu i da većinu dana provodim tamo.
Pali se svetlo i na terasu istrčava crni labrador. Komšinica izlazi i pali cigaretu. Bosa, zagledana u savršen pogled, okreće se prema meni i mahne mi. Uzvratim joj. Duga, gusta crna kosa, crvena haljina, nije mnogo visoka, ali savršeno skladno građena.Razmišljam kako dugo nisam videla da tu neko živi, a nemoguće da mi je promakla ovakva žena, jer je bila tako neobična.
Ulazim u kuhinju, mesim testo i onda skontam da nemam obavezni sastojak: Šećer u prahu!
Prošlo je 21, ne radi mi najbliži supermarket. I šta sad? Ne pada mi na pamet da idem do one bakute, a nešto kapiram da mi ostatak asocijalnog komšiluka ne bi ni otvorio vrata.
Pa, ništa, eto povoda da upoznam novu interesantnu komšinicu.
Prelazim ulicu, ulazim u zgradu i penjem se stepenicama do poslednjeg sprata.
Ding-dong.
Ništa.
Ma, daj! Nije valjda da neće da otvori! Sestro, opusti se, treba mi samo šećer.
Ding-dong.
Otključava vrata i pozdravlja me osmehom.
– Hej, ćao, izvini što sam ovako banula. Živim tu preko puta, malopre smo se videle na prozoru. Počela sam setila sam da pravim pitu od jabuka, ali nemam šećer u prahu. Da nemaš slučajno jednu kesicu? Vraćam parčetom pite kad bude gotova.
– Zdravo, zdravo. Ma uđi slobodno, ja sam ionako sad ustala, biću budna cele noći. Moram da završim neki rad.
Ulazim u ogromnu dnevnu sobu koja je više podsećala na umetnički atelje sa predivnim bojama.
– Wow, super ti je stan! Ti si slikarka?
– Da, jesam. Sedi, jesi li raspoložena za čašu vina?
– Može.
Simona, slikarka koja poslednjih pet godina nije živela u Srbiji, ali se vratila da proda stan. Imala je oko 45 godina i živela sama, sa Džekom, labradorom. Sat vremena kasnije i dalje smo ćaskale na podu slušajući Četa Bejkera i, kao i sve žene, dotakle se one čuvene teme, o muškarcima.
Džek se došunjao do mojih nogu i stavio mi glavu na krilo. A Simona nije prestajala sa pričama koje su postajale sve zanimljivije.
– Znaš kako, ne mislim da bi žena pošto-poto morala da bude sa nekim.
Pogotovo ne da se uda. Ako baš želi, OK, ali siliti sebe na takav korak, ma, potpuno je besmisleno. Pričala je Simona dok je teatralno palila cigaretu. U njenoj ruci izgledala je neverovatno ženstveno.
– Je l’ si imala nekog koga si baš volela?
– Imala sam, naravno. Više njih, ali jedan je baš ostavio posebno bolan trag.
– Skot! Pa šta se dogodilo?
– Ma, nije, mlad je dečko bio. Imala sam 43, a on 22. Bila sam mu treća žena sa kojom je bio. Bio je potpuno opčinjen našom vezom i mojim slikama, a meni je, naravno, imponovala njegova pažnja.
– Nikada me nisu privlačili mlađi tipovi. Tebi nije smetala razlika u godinama?
– Da znaš da i nije toliko. Bio je prilično zreo za svoje godine, a seks je bio epohlano dobar!
– Mirišem dobru priču. Pa, kako je došlo do toga?
– U pravu si, jeste bilo interesantno. Spremala sam neku izložbu za prijateljičinu galeriju i bio mi je potreban model za body art. Dečka nisam ni poznavala, javio mi se preko Akademije i došao do mog stana na probu. Nije bio stidljiv, naprotiv, bio je toliko otvoren i spontan da me je u jednom trenutku i zbunio. Kako je ušao na vrata, osetila sam njegovu energiju.
Znaš ono, sa nekim ljudima jednostavno klikneš i dok trepneš već ste povezani na neki način. Posle kraćeg upoznavanja, počeli smo da pričamo kao da se znamo sto godina. Došlo je vreme da radimo, on se skinuo i izgledao kao jebeni Apolon! Ne preterujem, videla sam više golih muškaraca nego Mata Hari, ali on je bio kao isklesan. Uzela sam četkicu i zadrhtala mi je ruka. Zamisli, posle 25 godina bavljenja ovim poslom, imala sam tremu. On je to očigledno primetio, ali se na simpatičan način potrudio da to ne pokaže.
Adrian Borda
Uspela sam da se fokusiram i počnem da radim. Ubrzo sam postala ponovo ja, u svom svetu dok radim, sve dok nisam došla do njegove muškosti. Erekcija nije baš nešto što je neobično da se dogodi u ovakvim situacijama. Zastala sam i pitala ga da li želi da stanem. Naravno, izvinio se i rekao da nastavim. Bio je vrlo kulturan.
Ustala sam i krenula ka kuhinji da sipam čašu vode, on mi se približio otpozadi i samo stajao iza mene par trenutaka. Mogla sam celim svojim telom da osetim njegovo prisustvo i drhtala sam dok sam osećala njegov dah. Želela sam ga, a on je to osetio. Nisam se okrenula, a on je počeo da me ljubi po vratu, skliznula mi je ova ista haljina koju sad imam na sebi. Nisam se pomerala, zabacila sam glavu pozadi i prepustila se njegovim poljupcima. Izvini, je l’ ti neprijatno zbog ove priče? Malo sam se zanela…
– Ne, ne nastavi.
– Nisam želela da stane, nikad. Nije žurio, nego je vodio ljubav, polako, nežno, kao da imamo sve vreme ovog sveta. Svidelo mi se. U nekom trenutku smo se našli na podu, umazani svim onim bojama i istraživali jedno drugom tela. Bilo je savršeno! I to je bio početak naše avanture koja je trajala godinu dana.
– Šta se desilo? Zašto ste prekinuli?
– Šta se obično desi… život! Frajer je dobio ponudu da ide na Aljasku i lovi losos, jer je navodno tamo to ekstra unosan biznis. Razumela sam ga, jer ovde nije mogao da nađe dobro plaćen posao, a ja sam se nakon njegovog odlaska odselila u Montreal.
– Uh… intuicija za dobru priču me nikada nije prevarila. Ali, čekaj, ostavio te je zbog lososa? Pa, kako nije skot?
– Imao je 22 godine, losos ili neka druga riba, bilo je neminovno i ja sam bila svesna toga od početka. Jebiga. E, da ne zaboravim, evo ti šećer.
– Ja sam i zaboravila zašto sam došla.
– Pa zbog dobre priče! Hajde svrati sledeće nedelje, pravim neku sedeljku, biće neki kul ljudi.
– Da znaš da hoću, a pitu ti svakako donosim ujutru.
– Čekam te.
Foto: Andrej Nihil
Izašla sam i razmišljala o Simoni, Apolonu, Aljasci i ponudi koja se ne odbija.
Ogladnela sam. Uzela sam telefon i pozvala restoran.
– Ćao, je l’ mogu da naručim nešto?
– Naravno, kažite.
– Salatu sa kruškama, orasima i dimnjenim lososom.
– Stižemo za sat vremena!
Dok sam se vraćala sa posla pre par dana, srela sam starog poznanika Garija, organizatora nekih bitnih muzičkih dešavanja, vlasnika fensi picerije, starog lisca. Nismo se videli pa, dobrih par godina i od tada je postao opasna faca u muzičkom svetu. Ako je iko mogao da dovede nekog DJ-a u Beograd, to je bio on, a nekada je bio samo smotani, slatki debeljko,panda, kako smo ga zvali, koji je rintao 24/7 u malenoj kancelariji.
Bio je čitavu deceniju s nekom ribom koja ga je na kraju šutnula zbog tog nekog zeme izbosne, a on je utehu pronašao u poslu. Dobro, i u brzoj hrani. Mnogo brze hrane. Silna krilca, pice i kojekakvi burgeri doneli su mu pozamašnih 40 kila, ali i par stotina hiljada evra. A jebiga brećala…valjda ne možeš da imaš sve.
No, pametni lisac pronašao je još jedan način da spoji posao i zadovoljstvo i otvorio piceriju koja je, uz pomoć bitnih Garijevih drugara vrlo brzo stekla popularnost. Ali iskreno, pice su brutalno dobre i opravdavaju hvalospeve.
Anyway, skroz mi je delovao ok, štaviše, baš je ostavio utisak na mene i tako se mi dogovorimo da izađemo u petak. Zovem Milenu.
– Hej ženo, šta radiš?
– ’Alo bre majmune, pa je l’ vidiš da imam prednost? Šta je bilo, imaš nešto da mi kažeš?
– Mmm… Milena? U gužvi si?
– Da, pa je…a, izgleda da sam uvek u gužvi kada sednem u kola. Ne kapiram kako neki ljudi uopšte dobiju dozvolu!
– Nemam pojma, znaš da sam ja flegma kada je volan u pitanju.
– Znam, zato i nisi uspela da naplatiš štetu što ti je onaj idiot napravio.
– A, dobro, moglo je da bude i gore. Šta radiš u petak? Hoćeš sa mnom na otvaranje nekog kluba?
– Može, što da ne, nemam ništa u planu. A sad, kad je to otvaranje?
– U petak od 22. Možeš da svratiš po mene?
– Naravno, vidimo se.
Naravno da sam znala da je pukla jer je onaj simpa dečkonja od pre neki dan ipak nije nazvao i ego joj je očigledno bio poljuljan, ali poznajući je, nisam smela ni da započnem tu temu otvoreno. Izlazak je delovao kao super ideja, za obe.
Dok smo se vozile ka tom famoznom „hit mestu” slušala sam Milenu kako uporno ponavlja kako se oseća fenomenalno i „zna da je u najboljem periodu svog života”. Oduvek sam je tako i gledala i na neki način i želela da sam malo čvršća kao ona. Ali sam znala i da je ranjiva i da tada svoje emocije uglavnom čuva samo za sebe. Ne priznaje poraz, pogotovo kada je u igru umešan i ego.
Dok smo se probijale kroz gužvu lažnih kosa, fejk tena, boho stilova i šljaštećeg hipsteraja pogledom sam uhvatila Garija i prišla sa Milenom do njegovog stola. U trenutku, Milena je uspela da se posvađa i sa konobarom.
– Ma, pazi ga kako je bezobrazan, on će meni da kaže tako? Jesi ga čula molim te? Maleni nabeđeni kelner!
– He,he, ok, draga, ’ajde sedi malo, opusti se. Da te upoznam, ovo je moj prijatelj Gari.
– Hej, ’de si? Novosađanin?
– Ćao, ćao, ne, ne nisam iz Novog Sada, tako me zovu zbog moje tamnopute pojave. Šta ćete da popijete?
– Dupli viski za mene.
Njene reči su me presekle posred stomaka. Samo da ne napravi neki skandal. U njenom slučaju, viski je obično uvertira za tako nešto. Doduše, Gariju se njen stav, iz nekog čudnog razloga, baš dopao i odmah je krenuo u napad. Pa, uvek je voleo bezobraznice…
– A da uzmemo nešto i da prezalogajimo? Ovaj klub, inače, drži moj prijatelj a za večerašnje otvaranje doveo je čuvenog šefa iz Italije.
– „Šefa”? Dobro da nije direktor. Muka mi je od direktora!
– On je kuvar! I to prokleto dobar kuvar.
– Znam šta si hteo da kažeš maco, nego nešto razmišlajm, možda bolje da preskočiš koji obrok.
Krenula je. Ipak, ni Gari nije bio lajt, već baš u svom gasu, kako samo on to ume. Počeo je da se hvališe kako je bitna faca u gradu i koliko je nula zaradio prošle godine. Jedva je uspevao da udahne vazduh između hvalospreva i oho-ho zalogaja nekih kanapea koje je trpao u usta.
Sećam se da je i ranije bio ješan, ali mi sada njegov mazohistički apetit nekako bio zastrašujuć.
Dok je svojim debelim prstićima, koji su podsećali na sarajevske ćevape, nabadao na čačkalicu i poslednje komadiće pršute i gorgonzole, nastavljao je da se hvali svojim avanturama. Kao da nas je to zanimalo.
PAKOSNE FENSI FINGERFOOD KOMBINACIJE
SASTOJCI:
100 g gorgonzola
200 g kozijeg sira sa mirođijom
200 g mocarele
100 g oraha
200 g pršute
3-4 sveže smokve
Med
Belo grožđe
Masline
PRIPREMA:
Pripremiti veliku drvenu dasku, hipsterski of kors, i nasumično poslagati komadiće sira, maslina, voća, pršute. Prelijte medom, ili ga sipajte u činijicu i poslužite sa strane. Napravite svoju kombinaciju onoga što volite, ali ni sa ovom sigurno nećete omanuti.
– Je l’ znaš da sam baš ja organizovao prvi festival kobasica u Beogradu? Sve je počelo kroz šalu dok smo sedeli u „Libri“ na Dorćolu, a kroz dva meseca smo imali i ceo biznis plan. A onda su došli sponzori i napravili smo spektakl. Je li tako, drugarice? Sećaš se kakav sam bio u tom periodu? A I tada sam imao pakleni plan!
– Sećam se, radije si sedeo kod kuće uz filmove nego blejao s prijateljima.
– Ne uz filmove! Nego sam radio. A danas sam stvorio imperiju. Lepo je biti na ovom mestu.
Pričao nam je Gari dok je „ćevapčićima” popravljao hipsterski ram cvikera na nosu. Morao je čovek da bude u fazonu. Treba bre reputaciju održati! Prema njegovim rečima, sada su mu se klinke i one „malo starije” prosto bacale u naručje.
– Jedno vreme sam patio zbog one moje, neću ime da joj spominjem, a danas sve klinke vole da dođu kod „Čika Pande”. He, he, znaš da sam oduvek bio neodoljiv za žene.
Ne, nisi, pomislila sam. Oduvek si bio „drugar”. Meda dobrica s kojim smo voleli da popijemo po koju. A sada dok sam ga gledala kako se unosi u sav taj boho hajp i podiže ruku masnih prstiju i zove konobara po treći put da donese specijalitet kuće, sticala sam malo drugačije mišljenje. I taman kad sam pomislila da više ne mogu da izdržim, nastupila je Milena.
– Ma, boli me bre uvo, debeli, za tvoje konkubine. Nego da ja tebi otkrijem nešto o muškarcima: vi ste sisice!
– Kako?
– Da, da, čuo si me. Svi ste vi kao kuuul sa tim svojim pričicama i to, ali u stvari ste seka-perse. Eto, baš sam upoznala skoro jednog tipa toliko priča, pa skoro kao ti, a od dela slaba vajda!
I pored Garijevog ciga-svoga-konja-hvali-nastupa, osetila sam potrebu da se opravdam i objasnim mu da je malo više popila.
– Nisam popila više, ali uskoro ću doći i do toga. Zamisli, samo zamisli na koga sam ja potrošila vreme! Eeeeeej! Na budalu! Kao tu nešto gitala njegove price, da bi me on iskulirao! On ! Mene!
– Milena, a da promenimo temu, nećemo sad u taj mrak…
– MRAK??? Koji mrak? Ma, meni je bre svanulo! Ja sam progledala! Od sada ne ulažem nikakve nade, ne trpim priče, ne javljam se na telefon, ne odgovaram na poruke ako neću! Pa ničije vise price neću da trpim, ni tvoje debeli!
– A da uzmemo nešto da pijemo? – Gari je uzbuđeno pokušavao da učini nešto. Ništa mu nije bilo jasno, ali je uporno pokušavao da preokrene priču u drugom pravcu, na primer u svom. Nakon što je olizao oval.
– Ma pusti, bre, tog pajsera, pa nije bio vredan tebe. Sad je pravo vreme da nađeš novog tipa. Ne znam da li sam ti pričao da sledećeg utorka ponovo idem u LA na jedna važan sastanak? Eto, možda bismo mogli…ti i ja?
– Ma, kakav bre LA, imam posla ovde čoveče! Čekaj bre, sad ću ja njega da okrenem da mu kažem sve. Neće njegova da bude poslednja!
– Čekaj, Milena, ostavi taj telefon, pa koga ćeš da zoveš sada?
– Ma, samo da mu objasnim neke stvari, neće dugo da traje.
Odustala sam. Poznavajući je, u tom stanju sam mogla i ja da izvučem deblji kraj. Otišla sam do WC-a, a kad sam se vratila, Milena je već kiptela od besa, rekla mi da mora da ide kod njega lično da mu objasni neke stvari.
Gari je sedeo i drndao telefon. Nije mi se išlo tamo. Počela je pesma, otišla sam na podujum i igrala kao da mi je poslednje veče života. Sama. I bilo je fenomenalno!
Kao jedan od najvećih fanova ovog italijanskog gurmanluka najviše mrzim kad onako ogladnela čekam i čekam dostavu maštajući o savršenom spoju dovoljno tankog, hrskavog testa i sočnog sosa sa pikantnim dodacima, a umesto toga dobijem premasnu picu sa jeftinim kečapom i testom kom kao da je prošao rok trajanja. Ništa ti tad ne znači ni što je dostava stigla relativno brzo, ni što si uštedeo koji dinar. Smuči ti se sve 🙁
Nismo u Bolonji ili Rimu, ali to ne znači da u Beogradu ne možete pojesti stvarno dobru picu, a ovo su mojih omiljenih pet mesta za hasanje pice koje preporučujem svima.
PIZZA SAINT
Mislim da na dostavu nisam čekala nikad duže od 45 minuta i apsolutno sam sigurna da nikada nisam imala nijednu primedbu ni na jednu njihovu picu 🙂 Na njihovom sajtu sam videla da imaju i paste i sendviče, ali nekako mi uvek bude žao da ne naručim baš picu. Prvi put sam je probala kod druga i to čini mi se baš Pikante koja je postala i ona koju načešće naručujem kod njih. Poseban šmek daje crni luk koji je svaki put bio dovoljno „očuvan“ i hrskav i sočan istovremeno, ali i ljutkasti sastojci koji do prave mere začine sos.
Moja preporuka ide naravno za čuvenu Pikante picu.
Extra poen je što možeš da platiš i karticom, pa ako nisi stigao da podigneš keš sa bankomata, opusti se, sve je rešeno 🙂
PICA FABRIKA
Definitivno jedno od omiljenih mesta gde vikendom volim da svratim na klopu. Za koju god picu se odlučiš, nećeš pogrešiti! Sastojci su vrlo pažljivo odabrani, uvek sveži i pametno kombinovani, ali mislim da ćeš najviše odlepiti na to božanstveno testo! Ludilo! Imaju simpatično uređen eneterijer i baštu, pa možeš da odeš i uživaš u specijalitetima i tamo, ili kod kuće. Uvek su puni i mislim da sam svaki put na dostavu čekala bar sat vremena, to im je mali „minus“.
Teška srca moram da se odlučim samo za jednu preporuku, jer imam bar tri omiljene pice kod njih, ali neka to bude upravo specijalitet kuće, Fabrika pica. 🙂
https://www.facebook.com/picafabrika/
BROOKLYN PIZZA
Vrhunska picerija koja brzo dostavlja svoje specijalitete (skoro) po celom gradu. Svoje bruklinski dobre pice peku u specijalnim pećima na drva i možda je baš u tome tajna jer im se svaki put rado vratim. Na dostavu sam čekala prosečno, manje od sat vremena, a pica je svaki put stigla topla, što bi trebalo da je uobičajeno, ali nažalost nije na svim mestima. Ako voliš ljuto, moraš da probaš neku od njihovih ekstra začinjenih gurmanluka, a ni njihovom sajtu ćeš naći ceo meni, kao i glavne sastojke svake pice. Nikako ne štede sa preukusnim sastojcima, ali možeš i da ih zamoliš i za ekstra prilog, kao što ja uvek radim ako nema rukole 🙂
Preporučujem Mamma mia picu, suptilno pikantnu i izuzetno sočnu!
https://www.facebook.com/brooklynpizzabeograd/
PIZZA MADNESS
Potpuno adekvatan naziv za ovo mesto jer lucidniji spoj perfektnog testa, svežih, ukusnih sastojaka i ekstra brze dostave sasvim opravdava njihovu reputaciju u gradu. Nikada ne štede na sastojcima, naprotiv, upozorila bih čak one koji nisu previše gladni da se radije odluče za neku light varijantu, umesto njihove popularne Madness pice koja je dosta jaka upravo zbog obilne količine sastojaka. Na na dostavu do sada nikada nisam čekala duže od 40 minuta, pa ako si vrlo gladan i ne čeka ti se na ručak predugo, ovo su prava vrata na koja možeš da zakucaš.
Moj glas ide za Pizzu Ubizzu 🙂
pizzamadness.rs
PIZZA BAR
Vračaru se zaista smeši brk i to svaki put kada se pomene vrhunska pica Ako tražiš srećno mesto sa sjajnom atmosferom gde možeš da pojedeš stvarno dobru klopu, tu je Pizza bar. Jedno stvarno sjajno iskustvo koje će te odvesti u sasvim drugu zemlju i nećeš uopšte imati osećaj da si u Beogradu, pogotovo zbog velikog broja stranaca koji imaju običaj da ovde svrate na ručak, iz dobro poznatih razloga, of course 😉
Ako do sada nisi probao čuvenu crnu picu, evo prilike da to učiniš, verujem da se nećeš pokajati. Jedina mana je što ne dostavljaju klopu na teritoriji celog grada, već samo na području Novog Beograda i Zemuna, ali možeš da se prošetaš do Vračara u Mutapovoj ukoliko ti nije daleko.
Preporučujem Calzone Chicago style picu 🙂
https://www.facebook.com/pizzabarsrbija/
Probao si klopu na ovim mestima? Podeli sa mnom tvoje mišljenje, koje po tebi zaslužuje da se nađe na ovoj listi? Odgovore ostavljaj u komentarima 🙂
Obožavam salate! Od onih tradicionalnih koje se serviraju uz svakodnevni ručak, pa do savršenih obrok salata koje mogu da zamene ručak ili večeru.
Ova bezobrazna salata je pun pogodak, kome god da je poslužiš!
Salata sa gorgonzolom predstavlja jedno pravo gurmansko otkrovenje jer je spoj ovih divnih ukusa naprosto neodoljiv! Sve sastojke možeš da nabaviš u lokalnom supermarketu, a evo šta bi sve trebalo da se nađe na tvom spisku za kupovinu.
SASTOJCI:
2 paradajza
200 g baby spanaća
1 kuvana cvekla
2 šargarepe
60 g gorgonzole
200 g crvenog luka
6 kalamata crnih maslina
1 luk
2 šake rukole
½ avokada
100 g kupusa
Sok od limuna
Maslinovo ulje
So
Šaka prepečenih iseckanih badema
PRIPREMA:
Svo povrće dobro operi, očisti i iseci, a kupus i šargarepu narendaj. Avokado, kuvanu cveklu i crveni luk takođe iseckaj i sve izmešaj u velikoj posudi. Na kraju ubaci spanać, gorgonzolu, maslinke, salatu i pečeni badem. Promešaj i začini maslinovim uljem i limunovim sokom i posoli. Ostavi salatu u frižider da se fino ohladi a zatim serviraj uz omiljeno vino.
Znate li priču o Lazaru? Svi smo imali jednog takvog u životu, a imala ga je i moja prijateljica Petra. Njegova uloga je uvek mudro argumentovana, pojavi se da nam ukaže na to ko smo, šta želimo od ljubavi i šta nikada nećemo biti.
Lazar-šaman, tako su ga zvali u tim nekim holističkim krugovima i taj nadimak zaista jeste opravdavao njegovu reputaciju – u krevetu.
O Petri sam vam pričala, to je luda, plava hipi ženska koja lebdi Univerzumom verujući da se sve dešava najbolje za nju. U svakome vidi nešto dobro, a za razliku od većine ona se ni ne trudi da bude dobra i ljubazna, to je njeno prirodno stanje i zato ne možete da je ne volite. Ni nju, ni njena Vortex ludila.
Posle promocije svoje knjige upoznala je famoznog Lazara sa kojim je posle par dejtova odlučila da krene na roadtrip Srbijom. Bez mnogo okolišanja i razmišljanja, bila je uverena da će tih 20 dana biti jedno predivno iskustvo. Iako ga nije poznavala dugo, bio je, kako kaže, užasno harizmatičan, načitan, sexy, a uz sve to i Jarac u horoskopu i po njenim uverenjima bilo je to dovoljno da se upusti u avanturu sa njim.
Putovanje se, iz opravdanih razloga završilo ranije, a večeras se, nakon njenog kratkog tizera preko Vibera, sastajemo kod mene da čujemo punu, necenzurisanu verziju. Milena je javila da će kasniti, ima dva sastanka koja bi mogla da potraju malo duže, a Mara je već krenula, ne bi li prva čula sve detalje.
Nismo u seriji i ne tešimo se šopingom. Ali spremila sam specijalnu perverznu salatu sa gorgonzolom, opasno vino koje se hladi već par sati u frižideru i naravno, bozu za Petru.
BEZOBRAZNA SALATA SA GORGONZOLOM
SASTOJCI:
2 paradajza
200 g baby spanaća
1 kuvana cvekla
2 šargarepe
60 g gorgonzole
200 g crvenog luka
6 kalamata crnih maslina
1 luk
2 šake rukole
½ avokada
100 g kupusa
Sok od limuna
Maslinovo ulje
So
Šaka prepečenih iseckanih badema
PRIPREMA:
Dok sam čekala da se oglasi zvono interfona, svo povrće sam dobro oprala, očistila i isekla, a kupus i šargarepu narendala. Avokado, kuvanu cveklu i crveni luk sam takođe iseckala i sve izmešala u velikoj posudi. Na kraju sam ubacila spanać, gorgonzolu, salatu i pečeni badem. Promešala i začinila maslinovim uljem i limunovim sokom i posula himalajskom solju. Ostavila sam salatu u frižider, taman da se ohladi kad i vino.
Stigle su i devojke. Nakon neobaveznog čavrljanja o poslu, novom mestu sa dobrom klopom u gradu i Mileninim avanturama, Petra je uzela reč.
– A šta da vam kažem, Lazar nije takva faca kao što je delovalo u početku. Sav taj entuzijazam, čarolija, ma sve je otišlo dođavola posle treće glupe fore. A znate mene, ja ni posle toga ne odustajem, ali postajalo je sve gore.
– Čekaj, čekaj, nemoj sad od treće fore, šta se dogodilo kad ste krenuli na put? – pitala sam jer sam već počela da se gubim u njenoj priči.
Uzdahnula je, otpila gutljaj boze i odlučno nastavila.
– Krenuli smo mojim trabantom, spakovala sam sokove koje sam tog jutra nacedila, napravila plej listu veče pred put, a na njemu je bilo da ponese klopu. Ali nije. Prvo sam pomislila da se uspavao, pa da nije stigao da napravi, možda je veče pre toga predugo meditirao, pa sam rekla da je sve ok. Bićemo na sokićima do ručka, nije važno. Međutim, Dasa je spavao sve vreme dok sam vozila i hrkao kao da ima ozbiljnu devijaciju nosa. Pokušavala sam u par navrata da prebacim fokus na nešto drugo, ali kad mi stvarno nije išlo, munula bih ga laktom da prestane. Tada bi ispuštao neki iritantni fijuk. Kao onaj drogirani patuljak u bajci o Snežani. I to mi verovatno ne bi toliko išlo na živce da nije nastavio da niže bisere nepristojnosti.
Moju nervozu brzo je prekinuo njegov nestašni pogled koji nije skidao sa mene. Privukao me je ka sebi. Zakočila sam, stala u stranu pokraj neke njive i pao je seks. Uh, a njegov jezik! Žene! Njim je uspevao prilično dobro da izgladi stvari. Pomislila sam da sam se unervozila jer sam umorna i da će sve biti ok kad se naspavam. Počela sam da razmišljam da je sve ovo moje potkrepljivanje nekih strahova iz prošlih odnosa i rešila da se opustim.
Uskoro smo stigli u etno selo gde je trebalo da prenoćimo i klopamo. Ostavili smo stvari u sobi i spustili se u restoran koji je mirisao na domaće specijalitete.
– Bejbe, šta ćeš da klopaš, ja sam užasno gladan. Neka rebarca u kajmaku možda, a? Ribić ispod sača zvuči seksi, aaaa?
– Znaš da ne jedem meso, ali ova proja deluje ukusno. Uzeću to i kiselo mleko.
– Srce, znaš da sam ja vegan, ali iskreno, ponekad sebi dozvolim mali cheet, he, he, nemoj nikom da kažeš. Možda bi i ti mogla da se opustiš? Ovog puta ću udovoljiti svojim hormonima, a mislim i da ćeš ti biti zahvalna na mom testosteronu, he, he.
Udovoljio je, samo tako! I to duplom porcijom ćevapa, rebarcima, telećom čorbom, šopskom salatom, palačinkama. Uz domaću dunju, naravski, kaže ne vozi, pa može da se opusti.
Došlo mi je da ga polijem tom čorbom po glavi i odem u sobu, ali nisam htela da dozvolim da me savladaju negativne misli. Sve je išlo kako treba i nisam želela da par nekih neumesnih situacija upravljaju odnosem koji smo tek počeli da gradimo. A onda je stigao konobar koji je ispred njega stavio račun. Lazar ga je diskretno pogledao krajičkom oka i nonašalantno uzeo telefon da iskucka poruku.
Neprijatnu tišinu sam prekinula kada sam izvadila karticu. Jer, neko je morao. On je svoje šmekerstvo pokazao tako što je počešao levo jaje i otišao do toaleta, ponovo.
U sobi se naravno vratio u romantični mod i počeli smo da pričamo o ekologiji, spasavanju Indije, religiji i kad sam ga pitala da krene sa mnom na put u Indiju umesto šamanskog odgovora dobila sam šamar.
– Znaš šta si ti? Ti si stub današnjeg kapitalizma. Indija? Hoćeš da glumataš hodočašće i pomažeš malim indijskim klošarima, kao da mi nemamo dovoljno dece na ulici?
Da je do tada pokazao iole smisla za humor, bila bi to verovatno samo neprijatna šala. Ali, bio je ozbiljan, hladan i kontradiktorno smešan. Kao smrt Big Laleta.
– Ma, Lazare, čekaj, kakva deca na ulici, pa ovo je nešto sasvim dru…
– Petra, Petra, znaš li ti koliko košta put u Indiju? Koliko koštaju lekarski pregledi, pa ni tamo nije ništa za džabe iako je beda. A ni jogu nećeš moći da praktikuješ na ulici bosonoga, znaš
– Znam, bila sam već
– Jesi, jesi, upravo zato što si kapitalističko nedonošče koje ne ume da ceni dinar. Ma, nisi ti kriva, svi smo, svi…zato što se tako raspiamo zato nećemo nikad ni imati. Čuj ti nju, Indija! Pa ako hoćeš draga, možemo da budemo humani i prema malim Romima kod Zelenjaka
– Romima? Pa, možemo naravno, ali Indija je svakako nešto što bi trebalo doživeti. Mislila sam da ćeš razumeti to?
– Petra bejbe, kapiram te naravno, ali moramo biti malo skromniji u svojim očekivanjima, upravo u tome i jeste ključ duhovnosti. Biti ovde, sada i živeti svoju realnost. Skromnije misli, skromnije životarenje, zapamti. ’Ajde sad polako da se ušuškamo pod jorgan, vidi kako je lepo ovde.
Bio je to prelomni trenutak kada sam htela da napravim mali „cheet“ i da iskočim iz nirvane u psihozu i ošišam mu tu dugu negovanu kosu, na keca!
Naterala sam sebe da legnem i ponadam se da će jutro zaista biti pametnije od večeri. Nije tako brzo svanulo, ali jeste bilo mudrije od prethodne noći.
Znate onaj osećaj koji vam jasno ukazuje kad nešto nije ok? Ponekad ga nesvesno prigušimo potrebama da budemo voljeni, predugo budemo sami, negrljeni i bez pažnje…Od silne želje da ponovo sretnemo ljubav opravdavamo sve ružne stvari koje nam neko uradi. Pre ili kasnije nam svane.
Znamo šta želimo i još jasnije šta ni po koju cenu nećemo.
Seoska svežina mi je samo pomogla da tu odluku donesem pre. I tako sam sama na miru popila čaj i odšetala do svojih kola. Sela, dala gas i istog trenutka osetila ogromno olakšanje u grudima. Znala sam da je sve ovo samo kontrast i da mi je upravo Lazar pokazao šta nisam i nikada neću biti. Put do Beograda bio mi je tako opušten i jedva sam čekala da se vidim sa vama i da vas zagrlim.
Nekako je veče iz apokaloptičnog scenarija lagano uplovilo u dobar vajb. Bez negative i gorčine, ali uz zasluženo dobru karmu. Na čijoj god ona strani bila…
A mi smo malo jače odvrnule bas i još jednom nazdravile za ono što jesmo!
