Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Je l’ verujete vi u paralelne univerzume? Ponekad mi je prosto neverovatno da toliko ljudi u ovom gradu živi totalno drugačije realnosti. Doduše, da smo svi isti, nema šanse da bi bilo ovako zanimljivo. Zato i volim Beograd, imabukvalno svega!
Pankera, rejvera, šabana, manijaka, pseudo-elite, intelektualaca i naravno puno divnih ljudi. Ima i ta neka sorta poput Milene iz Pirota. Da ne bude zabune zbog moje drugarice koju već dobro poznajete, zvaćemo je po njenom nadimku –Maca.
Maca se doselila kao podstanarka kod Petre. Taman dok završi studije na jednom „čuvenom“ i vrlo popularnom beogradskom „Univerzitetu“, a posle će polako da traži zaposlenje. Ne žuri, rekla je, ionako bi volela najpre da se skući i dobrano uda. Pa sve ostalo, laganeze.
Svratila sam do Petre konačno posle dugo vremena. Taman što mi je servirala čaj i veganske kolačiće, u dnevnu sobu ušetala je Maca. U lila plišanoj „Kavali“ trenerci i zelenim čupavim papučama, sela žena ispred nas, zapalila „Eve“ i izdominirala ko uragan Irma.
– Draga da te upoznam, ovo je Milena, živeće u onoj sobi koju sam ranije izdavala. Milena je iz Pirota, ali je došla u Beograd da studira.
– Ma, šta da studiram, došla da se udam bre! Heheh, nemoj me zvati tako Mi-lena, ne volim to bre. Maca, Maca me svi zovu i na fakultet i ovako.
Ukočila sam se. Nisam mogla da pomerim pogled sa njenih obrva koje, kao da su zarobljene na njenom čelu, uporno vrištale „upomoć!“.
– Drago mi je Maco. Baš u Pitotu imam jednu bas dragu prijateljicu
– Ma koji crni Pirot, pa sad sam s Dedinje bre, haha, a lepo sam se i uklopila ovde mogu ti reći i ne vraćam se tamo! A sve imam! Moji su pravo da ti kažem, imućni prilično, otac mi je direktor jednog preduzeća, majka ima dva lokala, sestra isto, svako svoja kola i lepo im je tamo, a oni su gospoda pa umeju da uživaju za sve pare! A ja šta ću, volim Beograd, osećam se kao da sam odrasla ovde na Dedinje!
– Pa lepo baš, a na faksu kako je? Koliko imaš ispita do kraja?
– Jao, nemoj mi tu temu! Kakvi ispiti, ja sam se i prošle godine jedva izvukla. Da mi otac nije ovde u Beograd sredio kod neki svoji uticajni prijatelji iz partije, đavola bih ja položila i izašla iz te moje frustracije. Ali Petra, ženo, nemoj to majci da kažeš, to je moja i tajkova tajna, ona ne smej da sazna! A Beograd što volim, majko mila! Što jedna moja prijateljica kaže ili Holivud ili Beograd, nema treće bre! Vidi, vidi papuče što sam juče kupila, a? Je l’ ti se sviđaju? Platila sam ih papreno, 200 evrića, ali to me tatko častio. Jao, vidi koliko je sati, brišem! Idem do solarijuma, pa se vidimo kasnije, ljubim!
***
– Petra, ? Ćeš izgineš od fenseraj! Daj ženo, ’aj palimo negde da popijemo čaj na miru, sve mi ovde vrišti na rijaliti!
– Ubićeš me, ali obećala sam joj da ćemo otići do Obilićevog venca na kafu. Rešila žena da nađe muža, šta da ti kažem.
– Ma gde bre? Na Obilićevom vencu? Sada?
– A ma ne, to je, kaže, samo za „dnevnjak“, a posle se nalazi sa drugaricama pa idu do Beton hale. To ti je, ako nisi znala sada turbo-urbana lokacija za udavače. Ima svega, od Crnogoraca do Turaka.
– Pa, šta ćeš i ti da se priključiš ekipi ?
– Idemo samo sa njom na tu jednu kafu, posle ti i ja palimo na drugu stranu, a ona na svoju.
– Ubiću te!
Pola sata kasnije Maca se vratila u punom sjaju sa ogromnom kosom na glavi, u tigrastom sakou i stileto štiklama. Pogledam se u ogledalo, h&m majica od 500 dindži, farmerke i starke i čupava, malo manja kosa.
– Znaš kako, ja mislim da ćemo nas dve samo da ti pokvarimo koncept, vidiš da si se doterala, bolje drugi put da kafenišemo, ozibljno!
– Ma ne lupaj, to je još bolje tako zbog kontrasta! Ženske, uzmite ove pužiće što mi je majka poslala. Smara me s tu domaću hranu, pa svaka tri dana moram ko kreten da se cimam do autobuske stanice. A ja to ionako ništa ne jedem.
– Jaooo vidiii! Pa to je još sa onim pirotskim sirom, obožavam ga! Pa kako ne jedeš, ovo deluje baš ukusno!
– Jok! Ja to seljačko ne mirišem baš, a mnogo je kalorično, neću imati vremena sutra za teretanu. Uzmite si pužiće!
PUŽIĆI SA SIR I PEGLANU KOBASICU IZ PIROT
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. „Pužići“ se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
***
Sat vremena kasnije, našle smo se u novoj epizodi horor serijala. Ako mi nešto u ovom gradu stvara anksioznost, to je faking Obilić! Mogla bih na prste jedne ruke da izbroijim kafe popijene u tom delu grada. Međutim, ovo je bilo totalno egzotično iskutsvo. Od toliko crnogorskih đetića oko nas imala sam osećaj kao da sam u Budvi. Eto, taman još i ovo sunce granulo, ma milina!
– Ženske, ’oćemo da popijemo po neki koktel,a? Taman i da fotkamo za Insta, a? Može? I da se selfiramo, može?
– Koji crni koteli, kafa i sikter!
– Uf, pa kakve ste! Jao, jao, vidi ove macane sto do nas! Ne taj, desno, desno skroz! Gledaj onaj što ima ruku istetoviranu, e sa njim se zabavljala moja bivša cimerka, imam ga na Fejsu, sad ću da mu pošaljem poruku. Kakva mi je šminka? Je l’ mi se razlio sjaj?
– Nije, nije, top si!
– Ma ludilo, na Obiliću uvek sretnem nekog koga znam! Jao, evo ga, prilazi nam. Kako izgledam? Je l’ sam u full-u?
– Totalno!
***
Mlađani wannabe žabar, pregrejan od solarijuma, diskretno orange boje u beloj uskoj majici istetoviranih ruku i „Ken“ frizure, prilazio nam je u slowmotion fazonu. Ovo se jebeno ne dešava! Šta je ovo Jersey Shore?
– O, gde ste devojke, Maco lepoto, svetski izgledaš, nisam te prepoznao uopšte!
– Hvala, hvala, pa eto, malo sam se doterala, idem posle s nekim drugaricama i tako. Ti? Kako si? Sedi sa nama malo!
– Pa moram da palim uskoro, imam neke obaveze, ali možemo da se čujemo posle. Odakle si beše ti, izvini zaboravio sam, sve mi nešto poznato, ali nikako da se setim cele priče!
– S Dedinje!
– Haha, ma dobro, mislim, inače odakle si?
– Pa, s Dedinje bre! Išli smo zajedno na fakultet, ti si bio sa Lenom u kombinaciji nekoj! Ne sećaš se?
– A, da Lena, bravo, jeste! Da, da…Ništa, idem ja sad, svratio sam samo da se pozdravim, pa se čujemo lepa. Kisić, super si mi tako isfenirana!
– Ljuuubiiim! E tako ženske, obavila sam šta sam imala, a sad vas i ja napuštam!
– Oh, zar već?
– Da, da, pa ja pratim ovog macana već neko vreme. Završila sam sad, ostavila utisak, dominacija, haha. Ljubim vas, Petra, ženska ne čekaj me, dolazim kasno! Ako me majka bude zvala, kaži, otišla da spremam ispit kod Vesne. Ne, nemoj kod nje, kaži u biblioteku sam, učim. Opaaa, žurka, idemooo!
***
– Ode ova! Šta ćemo sad bez svog tog šarenila bokte?
– Jaooo fuck!
– Šta bi?
– Upravo me zove njena majka. Mrzim da lažem!
Halo? Jeste, jeste teta Lela, ja sam Petra, da. Aha, ok, ok preneću joj. Sutra? Sutra u 9 tačno u JKP Beogradski vodovod i kanalizacija u Deligradskoj. U redu, zapisala sam sve. Ne brinite ništa, preneću joj. Nemam pojma iskreno, ja sam u gradu, nisam je videla danas. Ok dogovoreno. Prijatno teta Lela!
– Šta je? Mala nije platila račune, a?
– Nećeš verovati ali otac joj je sredio posao, sutra treba da se javi tačno u 9 da potpiše ugovor i počne da radi. Provalili su je da je počela da se previše mangupira sa izlascima, pa su joj unapred završili neke stvari. I do kraja nedelje se seli da bude bliže firmi da ne kasni ujutro. Eto vidiš, šta ti je Jupiter u Vagi, sve se iskristališe kako treba na kraju. Bar u njenom univerzumu.
– Au. A šta nas u našem univerzumu čeka? Opet neki uragan?
– Loše finansije. Taman ovo poskupljenje struje što sledi
U Beogradu uvek tražiš nešto. Ili posao ili stan ili dečka. A ako ti fali problema, to ćeš verovatno najbrže da iskreiraš. Imam drugaricu koja često kaže, ma nismo mi žene komplikovane, samo malo dramatične jer obožavamo filmove! Jesmo, neka manje, neke više. I umemo da pretarmo ponekad. Ali svima se desi.
Zato nisam mogla da osuđujem Milenu kad mi je ispričala za incident na svadbi. Jebiga, previše sam je dobro razumela da bih joj držala slovo. Zagrljaj je bio bolja varijanta. I nutela čokoladice, uvek perfect match kod ovakvih filmova.
Nisam vam rekla, ali počela sam da trčim. Tako sam i te nedelje ustala u 6 i kad sam se vratila sa trčanja, napravila ovsenu kašu i uživala u jutru.
Iz te moje spontane meditacije prodrmalo me je zvono interfona. Opet. I opet.
Nije poštar, više deluje kao da su uterivači dugova bokte.
– Da?
– Hej, ženo, ja sam, otvaraj. Napravila sam sranje.
Milena. U sedam ujutru ako se pojavi kod mene verovatno je noćas zaglavila u gradu pa zaboravila gde je i da li je parkirala auto. Ušla je u stan u svečanoj haljini, pocepanih čarapa i razmazane šminke, sa salonkama u rukama.
– Jesi OK? Provod izgleda i nije bio neki?
– A, pazi, realno je mogao da bude. Hoćeš da nam staviš kafu?
Sličan smisao za humor nas je možda i najviše povezivao od svega i zato sam je toliko volela, jer ja kao i ja umela da svaku tragediju pretvori u komediju. I zato obe obožavamo Vudija Alena.
– Da nemaš nešto slatko? Znaš da nisam neki slatkoholičar, ali sad bi mi baš prijala neka čokolada.
– Nemam, ali ako možeš da sačekaš, tipa, pola sata napraviću ti nešto mnogo lepo, kapiram da bi ti sad dobro došlo. Ili možda prvo hoćeš rakiju uz tu kafu?
– Neka, preskočiću rakiju, možda i na neki duži period. Čekam to „nešto mnogo lepo“.
NUTELA ČOKOLADICE
Foto: Zoran Lončarević
SASTOJCI:
200 g nutele
200 g euro bloka
100 g pečenih lešnika
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euro blok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euro blok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Milena je zapalila cigaretu, srknula kafu i počela ispovest.
– Sećaš se Mladena? Počeli smo kao da dejtamo pre dva meseca, pričala sam ti o njemu?
– Konačno si se zaljubila, a to od onog nosatog umetnika nikako da se dogodi. Pa šta se desilo?
– Tip je ispao debil. Koliko god da je bio kjut, koliko god da je bio ludački sex, gotovo je.
Znaš kako sam se trudila da se ne zaljubim! Ali, to nije nešto što može da se kontroliše i pre nego što sam i skapirala šta se dogodilo, PAF! Već sam bila u oblacima. Najviše me je privuklo što je totalno opušten tip, bez nekih patoloških trauma, paranoja. Samo smo krenuli da se vozimo i sve je išlo lagano, spontano. A pored njegove velike kite, oduševila me je iskrenost. Nikad se nije ustručavao da mi kaže kako stoje stvari i kako se oseća! Jesi svesna koliko je to retko?
E tu sam se i zajebala. Pre otprilike dve tri nedelje, pomenuo mi je da treba da ide na svadbu kod dobre drugarice i pitao me da idem sa njim, kao sad smo zvanični, upoznala sam dosta njegovih bliskih prijatelja i to. Idemo da se zezamo, kaže. Ja baš i ne volim svadbe, ali bilo je onih na kojima sam se bolje provodila nego u Barutani!
Nisam bila sigurna ni hoću li iskulirati tu varijantu, međutim, pre nekoliko dana dogovaramo se gde ćemo sad za vikend i on mi kaže, e vidi u subotu ne mogu nikako jer imam tu neku svadbu kod drugarice.
Možda je trebalo nešto odmah da kažem, ali bilo mi bez veze. Šatro štitim njegovu zonu komfora, a meni neprijatno. Rešim da prećutim, iskuliram sve.
Ali đavo mi nije dao mira, kako se jebena svadba približavala, ja sam bila sve uznemirenija jer iako mi se nije ni išlo, užasno me je kopkalo zašto se predomislio i nije mene zvao.
Nismo se čuli u subotu, nisam htela da ga zovem, uzenimirila bih se još više. Pustila sam mu samo SMS da idem na masažu i da neću biti dostupna neko vreme. Sati su prolazili, nervoza u meni je rasla iz želuca sve do grla. E kad je dotle došlo, više nisam mogla da trpim!
Okrenula sam Cileta, znaš onog mog geja što mi pravi društvo kad organizujemo ona modna dešavanja. Dramatičnija je diva od mene, pa mi se nekako skroz uklapao u taj dizajn. Tebe nisam ni pomišljala da okrenem, znala sam da bi me zaustavila, a ja bih pre umrla da se nisam uverila svojim očima. Naravno, pre svadbe smo se našli kod mene, taman da mi sredi šminku i da se malo zagrejemo.
– Milena! Lažeš da si stvarno otišla nepozvala na tu svadbu?! I još si pila? Koliko si popila?
– Dovoljno da budem sigurna u to što radim. Izgledala sam strava, nego mi krivo što sam ove nove čarape iscepala…Laganeze smo izašli na Bulevar da uhvatimo taxi. Tu me je Cile oduševio jer se setio i pljosku da ponese!
***
– Uzmi lepa, taman malo da se ohrabriš vidiš da si nešto posustala!
– Jao Cile pa ti si car jebote! Ma ko je posustao, pa ne radimo ništa loše, samo idemo da im čestitamo i pokažemo ko su bičarke od stila i kako se postavljaju standardi!
– Znam maco, ja te uvek podržavam, nego, nešto razmišljam, a šta ako nas pitaju, sa čije smo strane, mladine ili mladoženjine? Šta je uljudnije da kažemo?
– Neće to niko da nas pita, uostalom odmah ćemo da nađemo Mladena da se pozdravimo
– Auuu, pa ja ne znam hoće li nas odobriti, možda bolje da se ti i ja zezamo malo dalje, kod muzike recimo?
– Ne mogu da nas ne primete, vidi kakve smo lepote, biće im drago da smo došli da dignemo atmosferu. Tebi strava stoji taj pink džemperić!
Posle nerealne sume koju smo platili taksisti za vožnju do periferije, ulazimo u zadimljenu salu koja se od šatora razlikovala samo jer je imala zidove.
Piči Ceca, zvučnici se tresu. Nije baš bilo ni gužve, a na podijumu za ples samo neki uštogljeni matorci što se klate. Posle šampanjca i konjaka malo je već počelo da mi se muti, ali Cile je kao i uvek imao neke ludačke komentare pa smo počeli da se vrištimo tu odmah pored ulaza.
E sad da li zbog toga ili što smo mnogo lepi, već su počeli da nas gledaju. I prilazi nam mlada, ta valjda Mladenova drugarica. Iskreno, pojma nemam kako se zove. Imala je užasno iritantan glas.
– Ćaoooo!!! Baš mi je drago da ste doooošlii!! Vi ste beše Markovi školski drugariii???
– Niiiismooo! Ali srećno venčanje, nadam se da će dugo trajati! Kaži mi gde je Mladen?
– Koji Mladen? A mikica moooooj!!! Evo ga prilazi! A nije mi rekao da će dovesti prijatelje?
– Nismo prijatelji, a kao što vidiš nije nas ni doveo!
Prišao mi je, crven u licu i škripeći zubima pitao me odakle ja tu.
– Šta otkud, pa zvao si me! A pošto si došao bez mene, povela sam svog +1
– Ja te zvao? To je Milena bilo pre tri nedelje! Kasnije sam shvatio da bi ipak želeo da idem sam jer sam znao da će ovde biti moja bivša pa sam htepo da izbegnem neprijatnu situaciju. Ali, očigledno da od sramote nisam mogao da pobegnem!
– Pre tri nedelje? Pa šta istekao rok trajanja? Mi smo čuli da je ovde do jaja zezanje, pa smo došli i mi malo da uživamo, popijemo po koju i da nas upoznaš sa prijateljima, mladencima, rodbinom…ne znam, možda devojkom?
– Devojka, uskoro bivša, je ispred mene, lepa i u vidno alkoholisanom i incidentom stanju. Okreni se i idi molim te! Ne blamiraj me sa svojim pederom pred mojim prijateljima! Ionako si rekla da ne voliš svadbe i da mrziš narodnjake! Odlazi!
– Ja??!! E pa volim Cecu! Daj taj mikrofon seko!Dobrodošli drugoviiii, na našu maluuu maskaradu, šampanjac otvorite, otkačimo se do daske, i da se goli skinemo ostaće nam naše maskeee!
– Ludačo! Treba ti pomoć!
– ’Ajmo sad jedna za mladence, dobrodošli drugovi na našu malu…ok, ok idemo, ionako vam je krš žurka, seljačine!
– A tebi mlada ko da je baba Slavka birala venčanicu – doviknuo je Cile dok je sa čašom u ruci istrčavao za mnom.
Tu odmah ispred sam se rasplakala, saplela i pocepala čarape. Cile je opet sredio taksi, pa smo otišli do grada, bili na još goroj žurci, pa na KPTM afteru. Posle toga sam bila još depresivnija. I eto me kod tebe na kafi.
– Au, ženo!
– Jebiga, možda sam malo preterala, a svejedno nisam dobila odogovre. Muškarci su kreteni!
– Pa jesu uglavnom, ali ni mi nismo bolje. I šta sad? Jeste se čuli posle toga?
– Ne, ali ni ne želim da ga čujem, ispao je veći šaban od svih finih koje sam ikada znala. Nego, jesu spremne te čokoladice?
– Jesu, ali pazi, užasno su adiktivne, nema šanse da te zadovolji samo jedna. Uostalom, kao i gluposti koje praviš, nikad dosta!
– A znaš kako sam lepo pevala na svadbi?
– Verujem, to ćemo jednom zajedno negde, samo bez konjaka i šampanjca, može?
Dočekala sam taj sveti, prvi dan odmora, obojila ga u crveno slovo i uredno nisam apsolutno ništa radila osim pakovanja kofera. Nikada nisam prerasla onu „putničku groznicu“, još uvek sam kao malo dete pre nego što treba da otputujem negde, a Grčkoj se pogotovo radujem. Peščana plaža, miris borovine, domaće vino, lignje i savršeno začinjena tzatziki salata! Voda mi je pošla na usta od same pomisli na njihov kuhinji, mada nije ni čudo jer nisam jela od jutros. Nego, jesam li podelila sa vama moj omiljeni recept za tzatziki? Ne? A, pa to ćemo momentalno da ispravimo, pazi sad:
TZATZIKI SALATA
SASTOJCI:
1 veći krastavac
1 šolja (2dl) grčkog jogurta
1 kašika kislele pavlake
1 čen belog luka
2 kašičlice grčkog miksa za tzatziki (ili beli luk u prahu, so, biber, sveže seckana ili suva mirođija)
PRIPREMA: Narendajte krastavac, ocedite ga od viška tečnosti i pomešajte sa jogurtom, pavlakom, belim lukom koji ste sitno iseckali i začinima. ostavite da odstoji u frižideru par sati pre služenja.
Koliko god volim svoj Beograd, volim i da odem „preko“. Čini mi se da ga kad imam mogućnosti da putujem čak i mnogo više volim. Onaj momenat kad u zoru krećem na aerodrom mi je totalno magičan i nikada mi nije mrsko ustajanje rano ako je zbog putovanja. Još bolji osećaj kada slećem na aerodrom, pogotovo neki novi, na kom do tad nisam bila.
Petra i ja, na kefalonijskom aerodromu. Uzbuđenje, level: roditelji su nas pustili da prvi put letujemo same. Nekada smo imale tradiciju da zajedno letujemo, ali obaveze, manje-više uspešne ljubavne veze i nepoklapanje godišnjih odmora su nam tu radost stavile na pauzu. Sve do danas 🙂 Milena je u Grčkoj već dve nedelje, trebalo bi da se nađemo sa njom, ali je nema.
– Petra, jesi li sigurna da si joj javila tačno vreme? Milena obično ne kasni – pitam,već uznemirena jer smo pokupile i kofere a od Milene ni traga ni glasa.
– Ma da, opušteno, samo što nije.
I kako je to rekla eto nje. Vozi se na onom čudu za kofere koje gura nasmejalni Crnja.
– Žene, ’de ste breee! U kako mi je drago da se konačno vidimo! U al’ sam nekulturna, da vas upoznam, ovo je Džoni. Džoni dragi je bio tako sladak da mi pomogne sa ovim čudom za kofere, a usput sam skontala da je totalno super! Zar nije sladak?
Petra i ja se upoznajemo sa njim, zbunjene, Džoni ne skida osmeh sa lica, ne progovara, samo klima glavom u znak pozdrava (valjda?).
– Sad sam ga upoznala, Džoni vam je inače kralj ovde na plažama Kefalonije, je’l tako Džunule, a? Mislila sam da ga povedemo sa nama, baš mi je simpatičan. Vi, jeste žive? Idemo do vile da se odmorimo pa na plažu.
I tako smo se nas tri uputile prema mestu gde ćemo biti smeštene, sa koferima, započetim pričama i Džonijem – novim prijateljem koji ništa ne razume, ali mu to ne smeta da i dalje bude nasmejan i raspoložen da nam pomogne oko svega.
Inače, ne znam da li ste primetili, lokalne bakute u Grčkoj, pogotovo u ovim selima, nisu ništa drugačije od ovih naših dežurnih žbireva. Sede ispred kuća na tremu i gledaju prolaznike, povrmeno coktajući i prevrćući očima.
Jedna se prekrstila kad smo prošli pored njene kapije. Imala je isti urokljivi pogled kao moja komšinica sa Dorćola. Nije baš da verujem u „znakove pored puta“ to je više Petrin fazon, ali od te urokljive bakice je sve krenulo. Celo ludilo koje će trajati narednih deset dana.
Petra, Milena i Džoni su ipa odlučili da idu pravo u bar. Ja sam otišla na plažu, a dogovor je bio da me posle pokupe. Jedan od razloga zbog kojih smo se odlučili baš za ovo mesto je zato što srpski jezik ne bi trebalo da čujemo uopšte za tih deset dana ili veoma retko, tako nas je bar Milena uveravala kad smo se odlučivale za aranžman jer je ona navodno već bila ovde, doduše pre sedam godina.
Trudile da izbegnemo „naše“ je zato što smo na našem poslednjem zajedničkom odmoru nalatele na neku nenormlanu ekipu iz Beograda, pa se ceo odmor pretvorio u još veću ludnicu, a kad smo se vratile kući, svima nam je bio potreban rehab.
„Plaža je prelepa, peščana, odmah tu ispred vile u kojoj ćemo biti smeštene, a naših ljudi nema uopšte! Nema ko da nas smara, uglavnom dolaze Italijani, Britanci, Rusi, ali generalno ih u ovom periodu ima malo. Uživaćemo samo tako“, rekla je Milena.
Plaža i nije bila baš impozantna, umesto peska sitniji šljunak, a naroda koliko hoćeš. Voda je sa druge strane bila apsolutno prelepa, čista, plava i prijatno topla. Namestila sam peškir na ležaljku, namazala se uljem, legla i zatvorila oči. Ovaj odmor ću stvarno iskoristiti da lepo napunim baterije. Dve sekunde kasnije, grudva peska pogodila me je u lice!
– Vera! Vera,rekla sam vam da ne trčite kod tih ležaljki! Vodiću te kući na spavanje pod hitno, jesi li čula! Ve..Vera! Ne smetaj čoveku, ne prosipaj mu pesak u torbu! Veeeraaa!
Dotična keva je urlala sve vreme pokušavajući da zavede red. Svi smo je čuli dobro, svi osim Vere koja se poput Demijana zlokobno smejala dok je peskom posipala ljude. U trenutku skapiram da sam na jebenoj Adi Ciganliji. Ispred mene tinejdžeri iz Niša, dole bliže vodi tri-četiri ekipe iz Beograda i bar dva tri roditelja koja se istovremeno nadvikuju. Pakao, moj, ne Danteov, ovaj je žešći.
Prilazi mi keva, očigledno ova najglasnija, Verina.
– Izvini molim te, strašno je nemirna, našla je tu nekog malog iz Niša, pa samo trče i smetaju ljudima. Ja sam Nataša, a ova mala šmizla što ti je proslula pesak u lice, he,he je Vera, a tamo, onaj sa slamenim šeširom što se zarumeneo sav, e to ti je Miroslav, moj muž. Ti, odakle si? Sa kim si došla? Videla sam po knjizi koju čitaš da si iz Srbije, he, he, pa reko’ da priđem da se upoznamo.
– Iz Beograda, tu sam sa prijateljima, nego sam samo ja danas na plaži (i zabole me baš i za tebe i za tvog Miroslava sa jebenim šeširom, mislim u sebi, a trudim se da budem koliko toliko ljubazna).
– Ma daaaj! I mi, iz Zemuna,ha! Pa, nemoj da budeš sama, hajde dođi kod nas! Je l’ voliš kuvani kukuruz? Kupio Miroslav kukuruza jutros u prodavnici, ja skuvala na brzaka, ima taman još dva klipa za tebe, hajde nemoj da se stidiš!
– Hvala, zaista ne mogu, ali kao da sam uzela. Pravo da Vam kažem, moram upravo da otkucam jedan važan mejl za posao pa sam malo u gužvi
– Posao? Na plaži? Juuu…A ja sam ti i zaboravila kako to izgleda, sva ta frka, žurba, stres oko posla, ma idi…da mi nije mog Miroslava…nego, poslušaj ti mene, nađi nekog dobro čoveka i bog da te vidi!
– Imaću to na umu, a sad bih stvarno trebalo…
– I ja sam nekad bila tako kao ti, borila se za neku karijeru i onda shvatim jednog dana da mi vreme prolazi, a ja se nisam ni udala, ni decu rodila, sama, ali, eto, sa platom. Ne bih mogla ni psa da nabavim jer ne bih imala kad da ga čuvam! I šta ti to znači? Ništa! A dobrog čoveka nije tako lako naći, ja da ti kažem, a-a! Pa nije to baš, odeš u grad, sedneš u kafić, a udvarači samo niču. Nema toga više, sad su svi nešto uzdržani, svako pilji u telefon i bira najbolji filer za selfi, samo od tih lajkova slaba vajda u stvarnom životu, kontaš?
– U pravu ste…
– Mog Mikija ti Fejsbuci i te gluposti ne interesuju. Ode ujutru na posao da radi i zaradi, posle se vrati kući, a meni ne bude teško posle da prinesem i odnesem, muči se on za sve nas. I Vera od druge godine ide na engleski, plaćamo skoro 6.000 mesečno, ali vredi! Ide i na balet i u školicu lepog ponašanja i na…Veeera! Pa dobro koliko puta moram da ti kažem da ne bacaš pesak na ljude! Batina ćeš dobiti! Sad ću oca da ti pošaljem! Izvini molim te, znaš kako su nestašni u ovim godinama, videćeš kad dobiješ svoje, he,he, samo prvo moraš jednog finog frajera da nađeš. I nemoj, molim te da mi persiraš više
– Poput Miroslava?
– Eh sad, ne preteruj i ti! Pa nema takvih baš puno. Nego moram da idem do ove male, udaviće onog malog Nišliju, gle šta mu radi! Neee, Vera!
Pakao. I u njemu ja.
Udahnula sam i vratila se u pozu za sunčanje. Kad ono, nema sunca. Zaklonio ga…ma, ko je to? Pomeram se, skidam naočare i ispred sebe vidim veliku rumenu glavu sa slamenim šeširom. Miroslav!
– Lepa, ako ti zatreba nešto, ali BUKVALNO bilo šta, samo mi mahni…Nataša, čak ne mora ni da vidi, ako me kontaš, he,he
Ovo se nije desilo upravo, zar ne? Ustajem sa ležaljke, kupim stvari i krećem ka baru. Sunčanje može da sačeka sutra. Za stolom, moja ekipa je postala još rasploženija i glasnija.
Milena me grli i otvara mi pivo.
– Šta je, ispeklo te sunce? Pakao je, stvarno!
– A ne, nije, upravo dolazim iz njega i više se ne vraćamo tamo…sutra ja biram plažu
– Dogovoreno!
Zvao se tako jednostavno, Darko Vitanovski. Mirisao je na ustajali duvan, zelenu Maliziu i ponekad vutru, koju je vešto krio od svoje majke, već uspešnih 38 godina. Živeo je na 27. spratu solitera na Konjarniku i bio samo jedan običan, povučeni komša.
Foto: Andrej Nihil
No, on je igrao jednu, ne baš tako važnu, ali zanimljivu ulogu u Marinom životu, pre nego što je upoznala Božu, sadšnjeg muža.
Sećam se tog, varljivog leta, kao da je bilo juče. Svratila je kod mene na klopu i partiju remija. U našem slučaju, to se obično oduži do kasnih sati, naravno, uz neke jake priče.
– E mala, sećaš se onog mog komše Darka? Živi u kuli do moje? Ma, znaš ga bre, pričala sam ti da mu je keva glavni žbir u kraju!
– Ček, ček…onaj ćelavi, sa svetlim očima? Sećam se nešto kroz maglu, što?
– Pa nemam pojma, eto, nešto razmišljam. Kakav ti je on frajer? Imala sam skoro jednu bizarnu situaciju.
– Jesi ozbiljna? Sa njim?
– Pa jesam, mislim,’ajde budimo realne možda nije kandidat za udaju, ali…
– Maro! Kakav kandidat, pa čovek je retard, jesi mi ti sama pričala da je jedina osoba koju znaš da se predozirala od marihuane! Da je ustondiran kad god ga vidiš!
– Eto, vidi nje, odmah osuđuje, odmah „da niste“ kakvo ti je to uopšte pitanje? E, a domaćice kad već zoveš goste idi pazi da ti ne izgori sve to što si pripremila na ringli, vidi tamo ti se nešto dimi u kuhinji!
Voda je provrela za špagete. Znala sam da skreće sa teme, uvek je to radila kad joj je zbog nečega neprijatno. Iskulirala sam priču i došunjala se do kuhinje i u ključalu vodu ubacila testeninu. Uvek sam volela taj miris obične kuvane testenine. A i u mojoj kuhinji, takva uvertira bila je sjajan početak za neku ekspanziju.
BOLONJEZE NA SEXY NAČIN
SASTOJCI:
350 g špageta
350 g mešanog mlevenog mesa
500 ml paradajz sosa
1 manji paradajz
4 veća čena belog luka
1 glavica crnog luka
Šaka svežeg peršuna
Maslinovo ulje
So
Biber
Parmezan
½ čaše crnog vina
1 kašićica suvog celera
1 kašičica suvog majorana
1 kašičica suvog origana
PRIPREMA:
Posoljenu vodu stavila sam na ringlu da proključa. Za to vreme bacila sam se na pripremu sosa. Crni luk i beli luk iseckala na sitno i zajedno ubacila u tiganj da se dinsta na maslinovom ulju. Poklopila sam i nakon par minuta, dodala mleveno meso. Za musaku i bolonjeze uvek biram mešano meso, bude nekako sočnije. Viljuškom sam dobro izdrobila meso dok se dinsta da bi bilo što sitnije, a sosa kasnije kompaktniji. Voda je provrela, ubacila sam špagete. Posle 15-ak minuta, meso se fino prodinstalo, pa sam dodala crno vino i opet poklopila puštajući arome da se fino upoznaju. Špagete su nakon desetak minuta bila al dente, Procedila sam, istuširala hladnom vodom i ostavila u cediljki. Sos je bio spreman za paradajz koji sam iseckala i ubacila, kao i paradajz sos. Začinila sam i svim ostalim suvim začinima i dodala sveži peršun koji sam sitno iseckala. Na kraju sam pomešala pastu i sos. Miris je opijao, a parmezan je jedva čekao da ukrasi jelo u tanjirima.
Ostatak vina sam donela na sto i sipala Mari čašu. Nisam progovarala. Otišla sam i pojačala radio (aha, još uvek ga slušam!), Eta Džejms je imala nešto važno da nam ispriča.
– Izvini, ako si osetila da te prozivam zbog komše, nisam imala pojma da se nešto dešava između vas
– Ma…ne dešava se. Jeste retard, veći nego što možeš da zamisliš, nego sam se ja istripovala. Čak, znaš ne bi mi smetalo da smo se kresnuli ili nešto, već činjenica da sam uopšte pomislila da bi, eto, tu nešto moglo da bude. I sad ću sve da ti ispričam, ali neka to, molim te, ne ide dalje od ove sobe, ok?
Klimnula sam glavom, Mara je otpila gutljaj, a onda i sve što je ostalo u čaši.
– Nemam pojma, dugo sam bila sama i iskreno počelo je da me smara to što sam samo ove godine bila na četiri svadbe, a da pored sebe nisam imala čak ni dečka koga bih povela kao pratnju. Evo dok tebi sad ovo pričam, ja racionalizujem, ali tada mi nije bilo baš sve tako kristalno jasno. Srela sam Darka, baš pet minuta nakon što sam videla njegovu kevu kako drži predavanje nekim klincima na stepeništu u ulazu. Sećam se da sam u sebi pomislila kako sam se uvek grozila takvih smarača, dežurnih Mileva koje su svuda imale oči i uši i uvek davale savete, svuda i svima.
Darko je imao slušalice u ušima, izvadio ih je i pozdravili smo se. Nismo se videli dugo, pa smo se lako zapričali o nekim svakodnevnim glupostima, a ni ja nisam imala pametnija posla, pa smo seli na klupu tu kod zgrade.
Iskreno, nisam ga poznavala baš najbolje, Znali smo se na ćao-ćao. Da je loš frajer, nije! Ali nisam imala pojma kakav život vodi, kakvi su mu planovi, kad je imao poslednju dugu vezu, ma znaš, sve to.
Nije prošlo 20 minuta, kad eto ti Drinke, Daretove keve. Šparta tu oko nas, vidim je, vidi je i on, ali ne reaguje.
– Darko! Darko, molim te da posle odeš i kupiš u prodavnici sardine, sutra je post. Jesi li me čuo? Zdravo Maro, kako su ti roditelji, kako ti je majka, nešto je bolesna bila?
– Dobar dan teta-Drinka. Ma, virus neki, prehlada, sve su ok, hvala.
– Dobro dušo, pozdravi ih sve. Darko! Molim te poslušaj me i idi posle po sardine!
– Hoću kevo, nemaš frke.
I ništa, nastavio je da mi priča o Weltschmerzu, opušteno paleći ko zna koju pljugu. A znaš kakva sam ja, poludela bih da mi se mama uopšte javila dok sam na ulici sa nekim tipom i razgovaram. Tako se nekako smotano i nedorečeno završio taj naš prvi susret, posle smo se viđali nasumčno danima i prošle nedelje kaže on meni kako se sprema neka oluja, pa da ne blejimo napolju da svratim kod njega. Kaže, Drnika nije kod kuće.
Jebote. Osetila sam se kao u gimnaziji kad sam se viđala sa jednom dečkom koji je živeo sa bakutom, koja me nikako nije volela. Kad kad ode negde do pošte ili Dom zdravlja po lekove, ja tad svratim kod njega da pijemo razblaženi sok od višnje i slušamo Nirvanu. Samo, tad sam imala 18 godina.
27. sprat. Veliki svetao hodnik, ispred njegovih ulaznih vrata džungla od biljaka. Drinka pazi na cveće.
Ulazim kod njega. Prvi put. Kaže, ne moram da se izuvam. Stan ima sigurno sto kvadrata, čist, lepo raspoređenih prostorija, doduše sa starim nameštajem, ali vrlo uredan.
– Hajdemo kod mene u sobu. E vidi, ovde ti je cela moja kolekcija diskova, pa ako ti se nešto sviđa od muzike, slobodno ćapi. Hoćeš kolu? Hoćeš da dunemo?
– Hvala ti neću. Ali, kafu bih mogla?
– Uff, to najbolje kad Drnika dođe, ja sam sve one 2u1 popio, mislim da ih keva nije opet kupila.
– Aha, pa dobro.
Ustala sam sa fotelje i prošetala po sobi dok je on nameštao komp. Na polici, knjige, neke sa faksa, očigledno njegove sestre koja je strudirala sociologiju, do pola izgoreli indijski štapići, rizle i zelena Malizia. Čoveče. Kakav timemachine. Ja zaboravila da je to ikad postojalo.
– Hoćeš da pustimo neki film, zavalimo se tu malo, izblejimo ovo ono?
– Pa, nije da imam pametnijeg posla. Nego, kad ti se Drinka vraća sa posla?
– Tek oko 18h, sedi, opusti se.
– Darko, izvini, nemoj da se ljutiš, moram da te pitam, a jesi razmišljao da se možda osamostališ, u smislu odvojiš od tvojih, započneš neki svoj posao, nešto?
– Kako misliš?
– Pa, lepo. Da imaš svoj stan
– Ali…imam, evo ga!
– Da, ali ovo je tvoja soba
– A to misliš, kao da živim sam? Ma jok, pa koji će mi to u životu! Zamisli, jebote, onda bih morao da radim, ali ozbiljno. Znači svakog dana od 9 do 17, pa i duže.
Pa da još plaćam stan, pa račune, pa da se bavim svim tim glupostima oko kuće u koje se he,he ni ne razumem. Ovako, keva sve završi, meni kul, zapalim buksnu, imam svoj mir. Drinka pravi ozbiljno dobre sendviče! Matora…pa znaš šta znači živeti sam! Koji je to standard…ma jok, pa ovo je Srbija o čemu pričamo…
– Ali, mogao bi super da zarađuješ, praviš sajtove čoveče!
– Jaooo, ma znaš kad sam poslednji napravio? Pre dva meseca, iskreno smaraju me svi ti rokovi I ljudi koji traže da nešto cinculiram. Rešio sam da sam sebi dam malo duži godišnji odmor, ha, ha.
Grohotom se smejao dok je u jednoj ruci držao džoint, a u drugoj pivo. Ironija života. Mog, ne njegovog. Njemu je bre super. I u tom trenutku, kad sam se i ja od muke počela da smejem sa pivom u ruci, u sobu upada njegova keva!
– Darko! Šta radiš to Darko? Na šta bre ovo liči! Kakav je to razvrat o MOJOJ kući! Šta bi ti otac rekao da te vidi, sram, da te sram bude! Da si odmah, ali momentalno ustao i ispratio „gošću“ i da te više nikad nisam videla sa njom. A da znaš, ovome ćemo još pričati. I spremi se da daš urin na test. Sutra ga nosim u Drajzerovu!
Pogledala me je prodornim, gotovo urokljivim svetlim očima i obratila mi se ledenim glasom.
– A ti, fufice, napusti našu rezidenciju. I kaži majci da mi se više ne javlja ni u prolazu. Tuđu decu kvari, a ne moju, doviđenja!
Iako sam bila svesna koliko je scenario zapravo bio komičan, bilo mi je užasno neprijatno. Darko je samo gledao u pod skidajući noktima neku prljavštinu sa svog stola. Reč nije rekao.
Izašla sam ćutke, skoro trčeći, pa se još saplela o krparu ispred vrata.
– Jao bre Maro, pa da li je moguće, čekaj a zamisli da je cela situacija bila malo više lajt, pa da ste se Dare i ti skontali. Opušteno bi za sveki imala Drinku koja bi ti kuvala kafu ujutru!
– Pregrizi jezik. Ne tražim više tipove, ovo je bio sasvim jasan znak da ukočim i okrenem se sebi i svojoj karijeri.
– Moguće…ko zna…
Dve nedelje kasnije upoznala je Božidara. I da, bili su totalno smešni, kao i sada u braku. I vole se više od bilo kog para koji poznajem.
Ima onih perioda kada si sasvim zadovoljan sobom i svojim životom, sve nekako teče i sasvim je u redu. Ne dešava se ništa spektakularno, a opet sudelujemo u nekim predivnim jedinstvenim trenucima. U takvim periodima, ne žalim za prošlošću, ne razmišljam o budućnosti, nemam strahove. Osim ako vidim neku odvratnu bubu, pa mi iskonska jeza prožme celo telo. Ali nešto vise od toga? Ne.
Ne tražim partnera i ne maštam o princu na belom konju koji će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Jok, to ostavljam Sili, onoj koja nikad ne umire i uvek me digne.
Sa prijateljicama se već neko vreme nisam videla, Milena je zapalila u Grčku gde putuje svake godine i ostaje do septembra, Petra drži seminare češće nego inače, a Boža i Mara su svratili pre neko veče do mene.
Dok sam u susret sumraku koračala Kosovskom i udisala beogradski asfalt kao da sam tek kročila na gradsko tlo, tu negde kod Muzeja Kinoteke naleteh na starog poznanika Ljubu.
– Gle, gle, gle, da li je to moja stara nepreboljena simpatija? Kao kliše je, ali stvarno se nisi ništa promenila, zgodna, dugokosa plavuša koja i dalje mami uzdahe! Pa, gde si mala, drago mi je da te vidim. Kako si? Šta ima?
– Ljubo! Ti se, bogami, i te kako jesi promenio, na bolje! Wow, da mi nisi prišao verujem da te ne bih ni prepoznala, baš si super izgledaš, a I ta brada ti odlično stoji. Kakos i? Ti si sada, ako se ne varam psihijatar?
– Da, da, nastavio sam sa studijama ovde, pa sam se u Londonu doškolovao. Sad sam ovde otvorio privatnu ordinaciju. Nego, ako ne žuriš, hoćeš da sednemo negde na piće?
– Vrlo rado!
Ljuba je bio jedan od onih simpatija za koje se nikada nije pružila prilika da postanu nešto vise od toga. Sve je ostalo samo na, željI. kod mene i kod njega. Sudbina. Kasnije se, koliko sam čula oženio i dobio dete, pa me je ovaj pregršt komplimenata pomalo i iznenadio. Pogotovo poljubac u obraz koji je za trenutak trajao malo duže. A nije da sam želela da se prekine.
Seli smo u “Bivši bar”, naručili pivo, nepretenciozno, znamo se nas dvoje predugo. Nema potrebe da glumatamo.
– I? Ko će prvi da okreće strane pohabane biografije?
– Dame imaju prednost, ne? Hajde, evo ja ću. Završila faks, promenila dve kompanije, sada radim u malo manjem kolektivu, ali na boljoj poziciji, zadovoljna sam platom, ali kao i svi, volela bih da imam malo više slobodnog vremena i da ne vučem posao kući svakodnevno. Udala sam se, razvela, srećna sam, okružena sam prijateljima. E, da i dalje se družim sa Milenom, sećaš se nje? I otkrila sam Najdželu Loson u sebi, tako da korstim svaki dan da napravim nešto pikantno i slasno za nepce, bez kokaina, naravno. Na Dorćolu sam i dalje. I dalje ga obožavam, kao i kasne noćne šetnje Beogradom. A ti?
– Strava, mislim, ne razvod, kapiram da ti je teško pao…
– Pa, u početku, naravno, ali znaš tako je trebalo da bude, oboje smo sada mnogo srećniji i ispunjeniji, bila je to dobra odluka.
– Znaš i ja sam bio oženjen, imamo ćerkicu, Anu, ima šest godina. Naš razvod i nije protekao tako glatko, ali čini mi se da otpočetka nisu štimale neke stvari i jebiga, prelomilo se. Sada funkcionišemo ok, Ana je dobro, vikendima je kod mene, preko nedelje kod moje bivše i tako. A ja sam psihijatar koji pomaže ljudima da prebrode svoje problem na nekonvencionalan način. Organizujem različite radionice i seminare i iskreno volim svoj posao. Ne viđam se ni sa kim trenutno, iskreno malo sam više fokusiran na posao. Nego, ako nemaš pametnija posla, ima tu na ćošku jedno sjajno mesto sa različitim čokoladicama, inače moja sestra ih pravi u saradnji sa
– tom franšizom. Hoćeš da se prošetamo? Nekako mi se čini da ni ti, ni ja ne bismo imali ništa protiv malo serotonina?
– Može! Čokoladu ne odbijam, a bogami ni šetnju sa jedna takvim šmekerom. Znaš, drago mi je da smo se sreli. Izašla sam tek tako, nisam imala neki cilj, prijala mi je ova noćna atmosfera koja me je izvukla napolje.
Krenuli smo ćutke niz Vlajkovićevu. Oduvek sam volela Stari Beograd. Ne zbog ne znam kakvog prestiža, zapravo, luksuza je sve manje u tom delu grada. Alu duša Beograda se tu najbolje oseća. Svi ti naši beogradski preci koji tumaraju istim tim ulicama kojima danas šetamo. Meni je to fascinantno. Kao i predratna arhitektura koja hipnotiše I otkriva neke druge svetove, a beogradski asfalt na magičn način uvek dovede do pravog mesta. Ovog puta do veličanstvenog ukusa čokolade. Ljuba nije preterao. Bila je ono što mi je trebalo, magično.
– Uh, uz ove spajsi čokoladice, znaš šta bi išlo savršeno? Jedan dobar konjak!
– Piješ, često?
– Oookkk, gospodin Frojd progovara, jeste li već počeli sa psihoanalizom doktore?
– Naravno, od samog početka!
– I? Koju biste mi dijagnozu dali? U stvari, zanemari dijagnozu, šta nudite od terapije?
– Ne treba tebi ksanaks, valijum ili neka slična glupost. Samo ljubav. Rekao sam ti da nisam konvencioanlni psihoterapeut, ne verujem u medikamente, osim kod ozbiljnih oboljenja. Za ovo ostalo, jednostavan recept, oatarasi se pijavica koje ti crpe energiju, oteraj ih u pi*ku materinu, ne odgovaraj na pozove koje znaš da ćete isprovocirati, nauči da kažeš NE i nemoj da imaš grižu savesti od stvari koje te čine srećnom. A sad, uzmi čokoladu. Nemoj brojati kalorije, nego uživaj svim svojim čulima, kao dete!
ČOKOLADA KOJA SE NEOČEKIVANO POJAVLJUJE I REŠAVA STVAR
SASTOJCI:
– 2 dl vode
– 250 g mleka u prahu
– 500 g šećera
– 1 kašičice arome vanile
– 100 g kakaoa
– 250 g putera
– 200 g badema
PRIPREMA:
Stavite vodu da provri, dodajte mleku u prahu, kakao, šećer, vanilu i na tihoj vatri kuvajte uz povremeno mešanje, oko 15 minuta. U toplu masu dodajte maslac i na kraju seckane bademe. Izlijte masu u pliću tepsiju i odložite u frižider do sutra. Iseckjate oblike koje želite i poslužite uz omiljenu kafu ili konjak.
Prišao mi dovoljno blizu da sam mogla da osetim svaki njegov dah. Bio je savršen. Suptilan, ali tako seksi parfem, pomešan s omekšivačem. Brine o sebi. Volim to kod muškarca.
Stajala sam kao ukopana. Želela sam da me poljubi. Želela sam da pobegnem, a nisam mogla da se pomerim. Sklonio mi je kosu iza uva. Prišao mi je i šapnuo da bi voleo da me vidi ponovo. Srce je počelo da mi lupa. Aritmija. Anksioznost. Želja… Sve bih sada s njim. Odmah. A nisam htela da mu to pokažem.
Uplašila sam se, ali sam se svojski trudila da to ne primeti, zanemarivši činjenicu da je psihijatar.
Pogledala sam ga i usne su same od sebe počele da rade ono što smo se mi ustručavali.Lagano sam se izmakla i prošaputala da bih morala da pođem.
– Voleo bih da te ispratim, ako nemaš ništa protiv?
– Naravno
Ćutke smo izašli iz kafea i nastavili da koračamo pod neonskim gradskim svetlima. Bilo je buke, ali ne one koja smeta. To bio naš grad. U nekom trenutku smo se ovlaš uhvatili za ruke dok smo prepričavali dogodovštine od pre desetak godina.
Bilo je lepo. Dugo nije bilo tako jednostavno, bez spektakluranih iznenađenja, vatrometa, skupih pića, preglupo potrošenih para i muzike od koje nisi mogao da čuješ ni svoje misli. Bilo je prosto. Bilo je tiho, intimno i blisko Kao susret dva davno izgubljenja prijatelja koji su s vremena na vreme čeznuli jedno za drugim. Kao Aomame i Tengo.
Pogledali smo u nebo i videli dva Meseca.
Gaspaćo, osvežavajuća hladna supa potiče iz Španije, ali se danas priprema svuda u svetu. Nema kuvanja, izuzetno je zdrava jer su svi vitamini sačuvani i služi se dobro ohlađena što je čini idealnom za predstojeće leto i vrućine koje slede.
Kao i kod pripreme bilo kog jela, važan je kvalitet namirnica, ali ovde još bitniji jer su ukusi, kako nema termačke obrade sirovi i samim tim intenzivniji. Pa bi bilo super da izbegneš supermarkete i ako imaš mogućnosti prošetaš do pijace i probaš da nabaviš domaće povrće.
Postoje različite varijacije na temu ovog jela, a ovo je moja.
SASTOJCI:
1 kg zrelog domaćeg paradajza
1 veća crvena paprika
1 veća zelena paprika (babura)
1 krastavac
1 glavica crnog luka
3 čena belog luka
1/2 avokada
1 1/2 šolja vode
1 kašičica balzamiko sirćeta
1/2 šolje kvalitetnijeg maslinovog ulja
1 kašičica aleve paprike
So
Biber
Prstohvat kumina
PRIPREMA:
Pored toga što je zaista fenomenalnog ukusa, super je jer se pravi u blenderu, a ne na šporetu što prilično uštedi vreme. Povrće sam iseckala na veće komade i sve stavila u blender. Začinila i sipala vodu i ulje i na kraju ispasirala. Uz Gaspaćo se tradicionalno služi prepečeni hleb, a ga ga obično natrljam belim lukom i maslinovim uljem pa ga prepečem u rerni, a onda ga nekad izlomim da liči na krutone ili samo serviram gotove parčiće uz činiju sa supom.
Gaspaćo se uvek dobro uhladi pre služenja, a neki u blender dodaju i kockice leda, ili ih služe u činiju sa supom, uz krutone i sitno seckano povrće.
Može da se dekoriše i rukolom koja daje poseban šmek ovom sjajnom jelu.
Kad sam bila mlađa i tek počela da izlazim, kokteli su mi bili vrhunac zadovoljstva što zbog predivnih boja, što zbog egzotičnih ukusa, a onda kako sam odrastala prestala sam da ih pijem u izlascima, uglavnom se oslanjam na vina 😉 Ali zato sam nabavila par različitih likera, tekilu i votku tako da uvek mogu da smućkam neki fini koktelčić kad mi bane društvo kući.
A totalno je zabavno!
Jedan od mojih omiljenih i koktel koji jednostavno morate da probate je magični Sky Blue. A ovaj recept u nešto bezobraznijem stilu možeš da pročitaš OVDE.
SASTOJCI:
Tekila
Cointreau
Blue Curacao
Limeta i sok od limete
Himalajska so
Led
PRIPREMA:
Uzela sam čašu za margaritu i natrljala ivice kolutićem limete, zatim sam ivice uvaljala u himalajsku so, ali ovaj korak možeš i da preskočić, mada meni se dopada spoj ovakvih ukusa. Zatim sam u čašu dodala drobljeni led. Ako nemaš jači blender umotaj led u običnu platnenu krpu i ilupaj ga tučkom za meso, recimo. Zatim sam sipala oko 40ml tekile, 10ml Blue curacao likera, 10ml Cointreau likera i sok od limete. Na kraju sam dekorisala limetom i to je to. Naravno ovo je samo poredlog posluživanja ovog koktela, možeš i da napraviš veću količinu i sipaš šotove, pogotovo ako spremaš žurku 😉
