Pužići sa sirom? Uvek! Jeste da je počlela sezona slava i da ne bi baš valjalo da često imati ovako gurmansku trpezu, ali volim da se počastim, ponekad, a ovi pužići sa sirom su mi jedna od omiljenih (ne)zdravijih opcija.
Mogu se naravno spremati samo sa sirom, ali desilo mi se da sam jednom prilikom u frižideru imala pirotsku peglanu kobasicu, pa sam dodala i nju. I bingo! Upravo ovaj sastojak dao je poseban šmek zbog čega sam svaki sledeći put spremala obavezno sa tom ili sličnom kobasicom.
Szper je varijanta za doručak, ne treba puno vremena ni da se napravi, ni da se ispeče, a testo se može odložiti i u friz i izvaditi po potrebi za neki naredni doručak.
SASTOJCI:
1 pakovanje lisnatog testa
150 g peglane suve pirotske kobasice
200 g ovčijeg sira
3 kašike pavlake
2 jajeta
2 kašike parmezana
PRIPREMA:
Testo se lepo razvalja oklagijom da se lepo istanji i bude spremno za filovanje. Zatim se premaže pavlakom, doda se iseckani (ili izmrvljeni) sir, parmezan i kobasica sečena na sitne parčiće. Potom se polako urola da dobije oblik bageta i iseče na parčad široku oko 1,5 cm. Pužići sa sirom se poređaju u pleh na koji se prethodno stavi pek-papir kako se ne bi testo tokom pečenja zalepilo. Na kraju pre samog pečenja, premažu se umućenim jajima. U dobro zagrejanoj rerni, peku se na 220 stepeni oko 15-ak minuta, odnosno dok ne poprime lepu boju.
Na poslednjem maskenbalu sam bila te davne 1996. i to baš sa Bakočevićem koji me je odveo na taj ludi kućni party…
Šaljim se bre, pa nisam baš toliko matora! Iskreno ispreskakala sam i taj KST period rok svirki i maskenbala za Halloween party, imala sam neku drugu ekipu u to vreme koja je radije vikend provodila na nekim nenormalnim žurkama u SKC-u, ali bez maski nažalost. I to je bilo dovoljno skeri.
Mada sam kao dete baš zavidela američkim klincima koji imaju tako strava praznik, jednako magičan kao što je kod nas recimo Nova godina. A ti maskenbali kad porasteš dobiju valjda skroz drugačiju konotaciju. Ono, tad skroz pustiš taj svoj alterego da poludi, izađe i izdominira scenom, ceo fazon. Dozvoliš unutrašnjem psihopati/drolji/perverznjaku da bar na to jedno veče iznese haos iz tebe.
I to može da bude jako zabavno, ali i zastrašujuće u zavisnosti jesi li samo gost/prolaznik ili Psihopata lično.
Ove godine nisam planirala ništa, osim da izađem malo ranije s posla da svratim do mame da uzmem vanilice što je spremila za mene. Al’ ne lezi vraže, kreću poruke, frka-panika, vidim ja koliko je sati i da od moje mirne večeri sa vanilicama neće biti ništa.
– Halo, mala? Jesi gotova sa poslom? Šta radiš?
– Milena, ćaos, nisam još, ali spremam se polako da zapalim pa idem do mame po vanilice. Šta ste smislite?
– Uuuu, vanilice! Obožavam, pogotovo one od tvoje keve! Pozdravi je puno!
– Šta mi se šlihtaš? Je l’ imaš neki plan?
– E, pa ima neki privatni party na Vračaru, Halloween maskendbal, ali skroz je super ekipa, nema smarača
– Ma, čim ti to tako meni naglašavaš…
– Jok, opusti se ženo. Došla bih ja sa Petrom po tebe večeras oko 21h, je l’ ti to odgovara?
– Nisam stvarno planirala, pogotovo maskenbal. Nisam ni spremila nikakav kostim
– Jao, ma je l’ ti stvarno misliš da će svi da se svi da maskiraju kao deca u vrtiću? To je samo fore radi! Mada, ja sam svoju baš namenski spremila za ovo i bićeš oduševljena!
– Hajde, može onda. Samo nećemo nešto da ginemo dugo? Dva, tri sata i to je to?
– Da, da, pa kao i uvek
Znala sam ja dobro da je ona za ovu žurku znala odavno, nego voli da me uhvati tako na prepad pa da ne mogu da je odbijem. Doduše, sa njom je provod i kad ostanemo kod kuće da gledamo filmove, a mislim da do sada koliko se znamo još nikada nismo ni jedan odgledale zajedno do kraja.
Milena je baš gotvila Halloween i mislim da svake godine ode na bar jedan maskenbal, to joj je apsolutna tradicija koju svake godine maksimalno ispoštuje. Kad kažem maksimalno mislim da je Milena u Beogradu kao Hajdi Klum na svakoj Halloween holivudskoj žurci. Uvek ima gotivnu ideju, nabijenu seksepilom, na granici bizarnog, smelog i Vlastimirove porno fioke. A, ne, u stvari, nećemo tamo da idemo…
Ogladneh bre od silne priče! Nego, jesam li vam rekla koji je tajni sastojak maminih vanilica? Slušaj ovako:
SASTOJCI:
200 g masti (to je tajni sastojak!)
500 g brašna
1 žumance
1 celo jaje
4 kašike šećera
Sok od 1 limuna
OSTALI SASTOJCI:
1 ulupano belance za umakanje
50 g mlevenih oraha
Džem
Vanilin šećer
PRIPREMA:
Kaže mama da se vanilice spremaju isključivo sa mašću, kakav puter, kakvi bakrači. I samo tako mogu da budu onako meke i da se tope pod nepcem . Još ako imate i domaći džem u špajzu, ma milina! Dakle, mast se dobro umuti mikserom, doda se žumance, jedno jaje, šećer i sok od limuna. Kad se i to sve lepo sjedini, sipa se brašno, a potom zamesi testo. Kad se razvuče, trebalo bi da bude debljine oko ½ cm i tada se mogu kalupom ili staklenom čašicom, vaditi vanilice. Svaka se najpre umoči u ulupano belance i pospe mlevenim orasima, a potom se poslažu u pleh na koji je stavljen pek papir. Vanilice se peku na 200 stepeni oko 15 minuta, da ostane bele. Kad budu gotove, uvaljuju se u prah ćećer i spajaju džemom.
A moja maska? Jedino na šta sam uvek mogla da se oslonim u ovakvim neočekivanim trenucima su moji verni očnjaci. Plus crna haljina, bleđi puder i crveni ruž. Ništa maestralno, shame on me, ali zgodna vampirka uvek prolazi. I ostajem pri stavu da su vampiri jebeno najseksepilnija natprirodna bića, čuješ li me Aleksandre Skarsgarde? (javi mi se u DM)
*Viber-vajber
Stigle su. Čujem ja, čuju i komšije i verovatno ceo Dorćol. Dovršvam vino, uzimam kožnu jaknu i krećem.
– Ma šta je to, jeste li vas dve zamenile identitete? Petra? Ako je tačno da kostim za Halloween ima veze sa alter egom, onda da se ponovo upoznamo?
– Mogu i ja valjda jednom da budem sexy medicinska sestra? Šta me koji đavo analiziraš sad!
– Možeš naravno i mogu ti reći da ti prilično dobro stoji! A Vi? Speak of the Devil…Časna sestro…Tereza? Možete li me uputiti na sveštenika koji je noćas zadužen za praštanje i pomilovanje?
Evo i Milene za volanom. U odori časne sestre, do grla zakopčane, pobegle iz manastira, sa pljugom u levom uglu usana namazanih drečavo crevenim ružem. I Stonsima u zvučnicima.
Namignula mi je i pojačala stvar do kraja.
– Idealno. Znaš kad ćemo na Vračaru da nađemo slobodan parking?
– Ma radni dan je opusti se. Evo, uguraću se odmah iza ove Mečke.
– Koji broj zgrade tražimo?
– 13 buahahha. E da u stvari nisam ti rekla da te vodimo na jedan satanistički obred, ali ne brini i dalje je kul ekipa
– Pazi kad verujem da ne bi ni bila loša ekipa, bar bih čula neke nove gluposti, ovako se iz izlaska u izlazak sve ponavlja
– Evo nas, otvoreno je, idemo na treći sprat
I evo nas. U Tipičnom starogradskom saloncu, punom kurvi, monstruma, političara i veštica. Za mix pultom, Tramp vrti ploče. Čak nije ni loš.
– Ne zezaj da ima i punča?! Pa, mi smo ‘ladno upale na totalno beverlihilstički party čoveče! Dajte ‘vamo nekog Dilana!
– Nek donese duplo odmah, da se ne vraća posle opet
– Jaooo, čoveče, ne,ne, ne
– Milena šta ti je bre? Ženo, pa zakačila ti se odora za šarku na vratima!
– Vidiš onog debelog Drakulu?
– Ovog što nosi pivo?
– Ne, bre, nije to Drakula,ovaj iza njega
– Aha. Ko ti je taj?
– Ma pusti, smuvali smo se na nekom otvaranju kluba, posle me juruo sto godina. Nisam mogla čoveku da objasnim da ne želim ništa s njim!
– E? Ti nisi mogla da objasniš?
– Uporan bre ko stenica. Jaooo, evo ga, ma ne vredi
Debeljko nam je prišao nonšalantno glumeći da lebdi nad zemljom. Nespretno se teatralno poklonio i obrio vinjak.
– Jao, jao, istvarno sam smotan! Milena, video sam te pa sam samo hteo da ti se javim, nisam baš hteo da napravim scenu
– Zdravo, zdravo
– Doneću drugi vinjak, šta vi pijete?
– Ma, jok ne treba, ionako nije bio naš, samo smo stale ovde.
– Neprijatno mi je! Drakule ne rade ovakve stvari. Pogotovo pored dražesnih ljupkih i tako čistih bića iz Hrama Nebeskog. Milena, blistaš!
– Jaooo, je l’ opet počinješ? I sad ću ja da opet budem kučka koja ne ume da se ponaša, je l’ da?
– Ne, ne, nipošto! Evo odlazim kod svog prijatelja Mihajla. To je onaj maskiran u zombija kod prozora što puši.
– Pa, možda da nas upoznaš sa njim? Glupo je da tamo stoji sam! Milena, gde je Petra sa tim pićem?
– Idem da je potražim pa ćemo se naći već, kasnije i „nasamo“
– Opet se naljutila na mene. A ja sam kriv, mislim da sam je jedno vreme možda prečesto zvao. Je l ‘ti pomenula mene možda? Nekada?
– Nemoj da se opterećuješ, Milena nije loša, samo ima malo nezgodnu narav. Pusti je, ona će ti se već javiti ako bude htela. Možda ponekad grubo odreaguje…
– U pravu si, ja ću malo da se povučem. Ali i dalje mislim da je tako divna! E da vas upoznam, ovo je Mihajlo, moj prijatelj.
Zombi ne samo da je izgledao mrtvo, već je tako i delovao u svakom smislu. Hladan stisak ruke i još ledeniji pogled. Pozdravio se, klimnuo glavom. Ćuti.
– A kaži mi, je l’ vi znate čija je ovo žurka, pošto ja nisam ni stigla da pitam Milenu kod koga zapravo idemo u goste?
– Kod Stankovića nekog
– Stanković?
– Pa, da, tako sam čuo. To je Mihajlovog druga poznanik, preko njega smo i došli.
Okrećem se ka Zombiju, ali odustajem od pitanja pri prvom susretu pogleda. I dalje bulji od mene, bez naznaka da je prešao u svet živih.
Žurka se zahuktava, gajba je već puna ljudi, a Petra je našla društvo pored WC-a odakle se nije pomerila otkad je stigla. I često su te ekipice što ih pokupiš na žurci pored toaleta umele da budu kul. A ja sam nekako nesvrstano i dalje levitirala po žurci, sa pivom u ruci, povremeno pokazivajući očnjake ako zatreba.
– Milena? Gde si ženo, nisam te videla sat vremena
– Ma imala sam neku prepirku sa onim bivšim. Opet me je blokirao! Pa dobro da li to tebi deluje normalno, ‘ajde kaži mi!
– Pusti ga dođavola, eno Draki jedva čeka da porazgovara sa tobom. Sa MIhajlom nemoj ni da pokušavaš, taj ti je mrtav, bukvalno.
– Je l’ i tebe smorio ovaj mali debeli?
– Nije, nije, kul je mališa
– E, vidi šta sam nam donela, samo za nas dve, pošto Petra ne pije
“Majka Tereza” suptiln pomera odoru sa butine i iz haltera vadi pljosku sa švajcarskim Absentom.
– Ti si car!
– I to ozbiljan, zar ne? ‘Aj živeli!
Samo što smo nazdravile, počelo je komešanje u dnevnoj sobi uz zvuk policijske sirene koja se čula sve jače.
– Murija, murija! Gasi muziku!
Milena i ja smo se pogledale u zbunu, eksirale piće i unezvereno tražile objašnjenje naokolo.
– Ma, šta je ovo sad?
– Nemam pojma, evo je i Petra
– Jao, moramo da bežimo!
– Kako da bežimo? A žurka?
– Čula sam da se klinac čija je gajba bavi nekom nelegalnom preprodajom tarantula. Traže ga već neko vreme, evo sad sam čula priču tamo kod sobe, svi beže da ih ne uhvate kao svedoke!
– Ma kakve svedoke, ne znam ni kod koga smo na gajbi! Tarantule kažeš? Jao, pa sigurno ih ima i u kući! Milena, tutanj! Šta ako su nam se uvukle u jakne!
– ‘Alo, Bejbi Džejn, smirela! Pa nije se bavio preprodajom dlakavih paukova da bi gađao goste na žurci, znaš ti koliko to košta?
– Ne želim ništa da znam! Znaš kad ćemo uspeti da izađemo, policija je stigla već, gotove smo!
– Ne bih da paranoišem, devojke, ali neki ljudi su se zaglavili u liftu kako izgleda! Šta ćemo sad?!
Milenin debeljko nas je pozvao kod terase kod koje je stajao sa Mihajlom.
– Kod Zombija i Drakija, brzo!
– Devojke pređite ovde, to je isto njegov stan, nema nikog, otključano je. Silazimo dole, pa kroz podrum i na drugoj strani ulice smo
– Je ‘ l me zajebavaš? Kako to misliš samo da “preskočimo terasu” pa kroz katakombe i tu smo?
– Milenice, molim te, ako Mihajlo kaže tako, onda je to to! A mi nemamo vremena, doći će i pohapsiće nas sveee!
– Preskači Milena, misli samo na sve te paukove i pandure!
Preskočile smo terasu, Mihajlo mi je dao ruku i pomogao mi da pređem u drugi stan. Ćutke, ali efikasno, ko u marincima.
Žive nismo bile dok nismo ušle u kola.
– Gas, gas! Jao Milena, šta ako nas spaze da smo pobegle, ispašće još gore!
– Ćuti, niko nas nije video. Petra, pogledaj je l’ neko iza nas?
– Sve je čisto, palimo! Čoveče, kakav film, a? Osećam se ko u Indijana Džonsu!
– Kreten mali! Pa kako to pravi žurke ako je traženi kriminalac?
– Preporodavac, nije to baš isto. Nego, vidi je l’ ostalo još onog apsenta da malo osvežimo glasne žice? Uf, preznolijila sam se od ove jurnjave!
– Nema apsenta, ali ima kod mene nekog vina.
– Dorćol onda, samo da stavimo tačku na ovaj horror.
– Aleluja
Osim što izgleda super instagramično, zeleni smuti uglavnom nije uopšte ukusan. Uostalom, možete li zamisliti da na prazan stomak ujutru popijete mešavinu svežeg spanaća, kelja, kupusa i sličnih „monstruma“?
Međutim, nakon što sam isprobala puno kombinacija, našla sam jednu koja je totalni bingo, jer je dovoljno slatka (a bez dodatog šećera), sasvim je pitka i moglo bi se reći i ukusna.
Kod ovakvih sokova glavna fora je pomešati povrće sa bar jednom voćkom, a idealno je ukombinovati citruse i zrelu bananu i takva varijanta stvarno dobro zamaskira ukus ispasiranog povrća.
Njegovo Veličanstvo Kelj
SASTOJCI:
1/2 pomorandže
3 kriške pomela
2 kriške pomorandže
1 šaka svežeg spanaća
1/2 kašičice cimeta
1/2 limuna
1 kašičica rendanog svežeg đumbira
1 šolja kelja
1/2 zrele banane
Par pekanskih oraha
PRIPEMA:
Sve sastojke, dobro oprati, po potrebi očistiti i staviti u blender, dodati oko 1/2 šolje vode i ispasirati. Ostaviti sok da malo odstoji, pre konzumacije. Preporuka je upotrebljavati cejlonski cimet, ali ako je do ukusa i ovaj običan će biti sasvim OK. Pekan orasi koji su dosta skupi mogu se zameniti i običnim, domaćim, a od citrusa može se koristiti bilo koje voće. Ja sam trenutno u kući imala i pomelo pa sam i njega dodala, ali se ukus ne menja puno ako se koristi samo pomorandža ili grejp 🙂
Nutela praline! Nije da sam baš izmislila toplu vodu ili neki drugi neverovatno invetivni slatkiš, ali da postoji nagrada za neodoljivost, bez lažne skromnosti dobio bi bar zlatnu medelju! Uopstalom, znaš kako kažu, lepoti je u jednostavnosti, nema potrebe da previše komplikujemo 😉
SASTOJCI:
200 g nutele ili bilo kog sličnog krema
200 g eurobloka (ili neku sličnu čokoladicu)
100 g pečenog mlevenog lešnika
Papirne korpice i/ili silikonski kalupi
PRIPREMA:
Lešnike sam samlela na krupnije, iseckala euroblok, a nutelu stavila u šerpicu na tihu vatru da se polako topi. Kada se rastopila, dodala sam euroblok i na samom kraju pečene lešnike. Sve promešala i sipala u papirne korpice koje sam imala u kuhinji. Posle 15-ak minuta sam ih stavila u frižider da se lepo stegnu.
Mimosa kugle! Znate ono kad prvi put vidite neki kolač i tačno znate da ćete ga zavoleti i pre nego što prvi zalogaj stavite pod nepce? E, to! Inspiraciju da i sama napravim ovaj neodoljivi italijanski slatkiš sam dobila kada sam ga prvi put probala u Amaretti Pasticceria Italiana poslastičarnici. I da, bila je to ono prava ljubav na prvi zalogaj 🙂
Sam proces pripreme traje malo duže, ali se zaista isplati. Samo, ako i vama kao i meni dolaze gosti, odmah se oprostite od varijante da vam ostane nešto i za sutra,
SASTOJCI:
TESTO:
5 jaja
3 kašike šećera
3 kašike oštrog brašna
3 kašike belog brašna
1 kesica praška za pecivo
Rendana kora jednog limuna
VANIL KREM:
9 žumanaca
1 celo jaje
1 l mleka
180 g šećera
3 vanil šećera
80 g gustina
+
1 konzerva ananasa
100 g pečenog lešnika
PRIPREMA:
Umutila sam posebno žumanca, a posebno belanca. Šećer sam umutila sa žumancima, a onda polakos sjedinila sa snegom od belanaca. Brašno sam pomešala sa praškom za pecivo i polako dodavala u smesu od jaja mešajući špatulom lagano kako testo ne bi splasnulo. I na kraju dodala rendanu koricu limuna.
Sipala sam testo u pleh za mafine i u zagrejanoj rerni na 170 stepeni peklaoko 15 minuta. Nakon toga, ako su kolači fino pečeni, ostavite ih da se malo prohlade, taman toliko da mogu da se filuju.
Žumanca sa celim jajetom sam umutila i pomešala sa šećerom i gustinom, a zatim sve polako dodala u proključalo mleko. Vratila sam fil na ringlu i mešala par minuta dok se puding nije fino zgusno i to je to. E sad samo treba sačekati da se bar malo prohladi da biste s tim kremom mogli da filujete kolače.
Svaki kolač se preseče na pola, stave se komadići ananasa, nafiluje kremom, a zatim se obe strane spoje i cela kugla se opet premaže filom i na kraju pospe pečenim lešnicima.
Voilà!
I da, ovo je stvarno jedan od onih kolača kome je užasno teško odoleti i nema šanse da pojedete „samo jedan“. But, who cares 😉
Znate kako kažu, o bivšima – sve najbolje, samo da je daleko. Lagala bih kad bih rekla da baš nikada nisam imala neke traumatične raskide, ali sa bivšim mužem sam se razišla u prilično ok odnosu. Čak smo i nazdravili nekim stvarno finim vinom što je jednom prilikom doneo iz Francuske. Meni samo bilo krivo što i njegova mama nije tu. Ono, čisto da je poslužim nekim kolačima i izljubim ko da mi je rođena. Bilo mi je nekako draže što se razvodim od nje, nego od njega.
To se dogodilo pre tri godine. Istog dana me je unfriend-ovao na Fejsu i više se nismo videli. Do juče.
I onda se dogodilo. Na jednoj jedinoj ulici najmanjeg mesta.
Dok sam ja pokušavala da dohvatim novčanik koji je bio na dnu torbe, Milena mi je dodala giros i izgovorila prililčno bolestan crnjak.
– E, a znaš šta bi sad stvarno bilo ludo, da od svih ljudi naletimo na tvog Đorđa!
– Ju, jezik pregrizla!
– Pa, ne bih da ga grizem, ali, evo ga. I ide ka nama, sa nekom debelom.
I kao u nekoj izlizanoj američkoj komediji, ja se kao Kejt Hadson umazana od cacikija, raščupane neuredne kose sa kineskom trakom oko glave okrećem u slow motion stilu i molim boga da propadnem u zemlju. Odmah. Sad.
Od svih jebenih ljudi na svetu. On.
– Aloha žene ili kalispera! Zar ovo nije nemoguć scenario? Od svih žena, ja na nekom prokletom grčkom ostrvu koje je i bog zaboravio naletim na svoju bivšu!
– Isto sam pomislila…od svih, svih ljudi, eto tebe sa…?
– Ovo je Dijana, moja, pa sada već vevrenica, he, he. Di, ovo je moja bivša supruga i drage bivše prijateljice, Milena i Petra i…njihov drug?
– Džoni
– Da, zvani Džoni
Dok sam papirnom salvetom brisala tek započetu večeru Milena je uskočila u klinč, tek da bude zanimljivije.
– Pa gde si bre Đole, long time no see. Kako bre bivše prijateljice, pa znaš da sam te od svih njenih frajera najviše gotivila, nego si nam ti nešto nestao. Ja pomislila da ti nije možda mama zabranila da se družiš sa nama nevaljalima?
– E, da, mama te je pozdravila i zamolila, ako se ikad otrezniš, da joj vratiš one japanske figurce što si joj maznula sa slave
– Taman sam hteo da budem Džek i predložim da krenete sa nama na piće, ali mislim da bi ti alkohol u ovom trenutku samo škodio.
Iako bih u situaciji u kojoj ja nisam jedan od glavnim aktera verovatno umrla od smeha, samo sam se ukočila sa verovatno naglupljim izrazom lica ikada. A onda je kao sos na kebab uletela i Petra.
– Hej Đole, super izgledaš, mislim oboje izgledate. Šta mislite da možda preskočimo alkohol i odemo negde kasnije na večeru svi zajedno? Nama je ovo poslednje veče, vraćamo se sutra za Beograd, a i Džoni, naš prijatelj bi sigurno uživao da upozna još novih ljudi iz Srbije, a?
– Pa, znaš kako mila, već je kasno i mi smo mislili da sutra ujutru ipak ustanemo malo ranije, ali ako se smire strasti, možda bismo mogli nešto da organizujemo u Beogradu.
– Kad si ti u priči, teško da bi moglo da bude kul – dobacila je Milena.
Imala sam osećaj da su u tom nekom trenutku svi očekivali od mene neku reakciju. Bilo koju osim ove gde samo nemo posmatram scenu koja se odigravala ispred mene. A ja nikako nisam mogla da smislim ništa pametno, pa sam rekla nešto glupo.
– Mi smo već uzeli da klopamo, ali večera u Beogradu zvuči kao mnogo bolji plan. Baš se otvorilo jedno simpatično mesto kod nas na Dorćolu
– Da, verujem da je odlično za evociranje preljepih uspomena – dodala je Milena prostrelivši me pogledom.
– Devojke, uvek je zadovoljstvo videti vas, kapiram da ćemo se bolje snaći u isplaniranom susretu sledeći put. Mi se vraćamo u nedelju pa se dogovaramo za večeru. Milena, ako ne budeš mogla potpuno ćemo razumeti! Vidimo se mala! – zagrlio me je i ovlaš poljubio u obraz, kao da to radimo svakog dana.
– Vidimo se Đole!
Nije sačekala ni da se lepo odmaknu Milena je već krenula da nas šamara, kako treba.
– Pa vas dve guske niste normalne! Petra ti bi i na to tvoje treće oko progovorila! Šta ga zoveš koji đavo, baš je i njoj sad do slušanja njegovih lovačkih priča i to u društvu ove njegove debele sirene! A ti mala? I ti bolje da si ćutala, realno. Šta ti je trebalo da zoveš ovog skota? Pa zar ti je stvarno do druženja sa njim?
– Milena, smiri strasti. Nije mi do druženja, ali mi tek nije do svađe. Napala si ga kao da se sve desilo juče maltene, baš je bilo neprijatno i glupo!
– A nije se desilo juče, a? Hoćeš da te podsetim šta se nije desilo juče? Nije se desilo da je uvek bio ledeno hladni arogantni seronja koji je to usavršio dok ste bili u braku do te mere da te čak ni kad si imala saobraćajku nijednom nije posetio u bolnici. Bože moj, čovek je imao službeni put u Tokio koji nije smeo da propusti. Nije se desilo juče ni kad je milion i jednom stao na stranu svoje mame i izblamirao te pred svim tvojim prijateljima i kad se napio za Božić. Da, nije juče izbegavao seks sa tobom šest meseci, ali je pumpao ego na svakom kompanijskom sastanku i radije svake noći pijančio sa mačo –kretenima ne bi li i sam postao partner u firmi nego bio sa tobom. Nije bilo juče, ali drugarice ne zaboravljaju tvoje nervne slomove zbog njega.
Petra me je nespretno zagrlila.
– Izvini, u pravu je Milena, stvarno nije trebalo da ga pozovem sa nama, zbunila sam se, baš je glupo ispalo. A dobro, realno mu je grozna ova njegova „vevernica“
– Ma, daj sve je ok, Petra stavrno, ne tripujte se oko gluposti. Nije baš idealan scenario za kraj letovanja, ali šta nas briga. Milena, mene sve ovo uopšte ne pogađa, jedino mi je krivo što sam ih ovako musava srela. I vidi mi kosu! A i „vevernica“ nije ni debela ni ružna realno. Možda neki plus sajz eventualno. Ma neka ih, super su tako zajedno
Džoni nas je sve vreme posmatrao zbunjeno i predložio nešto što nam je očigledno svima bilo potrebno.
– You wanna drink something Greek?
– Pa dobro Džoni, znači oženićeš me sa takvim smislom za akciju! ’Ajmo žene Džoni nas vodi na piće!
I stvarno nas je odveo u jednu skroz simpatičnu tavernicu kod Kostasa koji je šatro specijalno za nas pripremio opasne koktele. Kaže, za nas Srbe uvek mora da ima neko posebno iznenađenje i posebne cene.
SANTORINI SUNRISE
SASTOJCI:
2 kriške crvenog grejpfruta
4 listića nane
2 kašičice grčkog meda od pomorandže
60 ml uza
90 ml svežeg soka od grejpfruta30 ml Kamparija
PRIPREMA:
U visokim čašama promešajte komadiće grejpa, leda, meda i nane. Po želji dodajte još drobljenog leda, sipajte uzo, zatim sok od grejpa i na kraju kampari. Dekorišite listićima nane i kriškom grejpa i uživajte.
Možda jeste šarena laža za „srpske cene“ ali Kostas sigurno nije preterivao kada nam je obećao nešto posebno. Da li zbog toga što nam je stvarno bio potreban ovako neki predah, ali ona neprijatna energija se prilično povukla.
– A gde si se ti Milena setila Gospođe majke baš sad? Kad se samo setim njenih lupetanja…evo diže mi se dijafragma ko da zna o čemu mislim
– Gospođa je možda bila gadna sveki, ali brate ja sam uživala da cirkam sa njom. E, a je l’ znaš da me je molila da joj dam telefon onog domara što mi je popravljao svetlo na gajbi?
– Pa kad ste stigle i do njega?
– A, pa to je posebna priča, drugi put ćemo o tome. Nego, jesi videla kako su mu zasijale oči kad su vam se oh, pogledi tako sudbinski sreli, hahah
– Ne lupaj molim te! Kako to misliš „zasijale“? Pa videla si da je i zvanično predstavio Dijanu. Ma u stvari šta je uopšte padam na te tvoje provokacije…
– Ne lupam, znaš ti dobro na šta ja mislim.Sigurno da nije primetio ni te tvoje ogrubele pete ni suvu kosu. A „vevrenica“ može da ide samo do te titule i nigde dalje.
– Opet lupaš i aj’ molim te da promenimo temu, bar do Beograda, ok?
– Ja ću darling biti najsrećnija ako tako bude.
Pošteno ušljokani Britanci za susednim stolom lumpovali su uz pivo i rokenrol, a krupna Grkinja im je opet udovoljila i pojačala još malo muziku. Ja sam do ove večeri uživala u moru i Kefaloniji i svim malim glupostima sa najboljom ekipom na svetu. I baš mi nije trebalo da sretnem tog skota. I tu njegovu novu ženu. I da opet vidim njegov osmeh. Pravim se da slušam Mileninu priču, klimam glavom dok ispijam još jedan Santorni Sunrise. I još se smeškam, onako, u sebi.
Sada smo samo Bouvi i ja tu. I on me totalno razume.
Ima onih perioda kada si sasvim zadovoljan sobom i svojim životom, sve nekako teče i sasvim je u redu. Ne dešava se ništa spektakularno, a opet sudelujemo u nekim predivnim jedinstvenim trenucima. U takvim periodima, ne žalim za prošlošću, ne razmišljam o budućnosti, nemam strahove. Osim ako vidim neku odvratnu bubu, pa mi iskonska jeza prožme celo telo. Ali nešto vise od toga? Ne.
Ne tražim partnera i ne maštam o princu na belom konju koji će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Jok, to ostavljam Sili, onoj koja nikad ne umire i uvek me digne.
Sa prijateljicama se već neko vreme nisam videla, Milena je zapalila u Grčku gde putuje svake godine i ostaje do septembra, Petra drži seminare češće nego inače, a Boža i Mara su svratili pre neko veče do mene.
Dok sam u susret sumraku koračala Kosovskom i udisala beogradski asfalt kao da sam tek kročila na gradsko tlo, tu negde kod Muzeja Kinoteke naleteh na starog poznanika Ljubu.
– Gle, gle, gle, da li je to moja stara nepreboljena simpatija? Kao kliše je, ali stvarno se nisi ništa promenila, zgodna, dugokosa plavuša koja i dalje mami uzdahe! Pa, gde si mala, drago mi je da te vidim. Kako si? Šta ima?
– Ljubo! Ti se, bogami, i te kako jesi promenio, na bolje! Wow, da mi nisi prišao verujem da te ne bih ni prepoznala, baš si super izgledaš, a I ta brada ti odlično stoji. Kakos i? Ti si sada, ako se ne varam psihijatar?
– Da, da, nastavio sam sa studijama ovde, pa sam se u Londonu doškolovao. Sad sam ovde otvorio privatnu ordinaciju. Nego, ako ne žuriš, hoćeš da sednemo negde na piće?
– Vrlo rado!
Ljuba je bio jedan od onih simpatija za koje se nikada nije pružila prilika da postanu nešto vise od toga. Sve je ostalo samo na, željI. kod mene i kod njega. Sudbina. Kasnije se, koliko sam čula oženio i dobio dete, pa me je ovaj pregršt komplimenata pomalo i iznenadio. Pogotovo poljubac u obraz koji je za trenutak trajao malo duže. A nije da sam želela da se prekine.
Seli smo u “Bivši bar”, naručili pivo, nepretenciozno, znamo se nas dvoje predugo. Nema potrebe da glumatamo.
– I? Ko će prvi da okreće strane pohabane biografije?
– Dame imaju prednost, ne? Hajde, evo ja ću. Završila faks, promenila dve kompanije, sada radim u malo manjem kolektivu, ali na boljoj poziciji, zadovoljna sam platom, ali kao i svi, volela bih da imam malo više slobodnog vremena i da ne vučem posao kući svakodnevno. Udala sam se, razvela, srećna sam, okružena sam prijateljima. E, da i dalje se družim sa Milenom, sećaš se nje? I otkrila sam Najdželu Loson u sebi, tako da korstim svaki dan da napravim nešto pikantno i slasno za nepce, bez kokaina, naravno. Na Dorćolu sam i dalje. I dalje ga obožavam, kao i kasne noćne šetnje Beogradom. A ti?
– Strava, mislim, ne razvod, kapiram da ti je teško pao…
– Pa, u početku, naravno, ali znaš tako je trebalo da bude, oboje smo sada mnogo srećniji i ispunjeniji, bila je to dobra odluka.
– Znaš i ja sam bio oženjen, imamo ćerkicu, Anu, ima šest godina. Naš razvod i nije protekao tako glatko, ali čini mi se da otpočetka nisu štimale neke stvari i jebiga, prelomilo se. Sada funkcionišemo ok, Ana je dobro, vikendima je kod mene, preko nedelje kod moje bivše i tako. A ja sam psihijatar koji pomaže ljudima da prebrode svoje problem na nekonvencionalan način. Organizujem različite radionice i seminare i iskreno volim svoj posao. Ne viđam se ni sa kim trenutno, iskreno malo sam više fokusiran na posao. Nego, ako nemaš pametnija posla, ima tu na ćošku jedno sjajno mesto sa različitim čokoladicama, inače moja sestra ih pravi u saradnji sa
– tom franšizom. Hoćeš da se prošetamo? Nekako mi se čini da ni ti, ni ja ne bismo imali ništa protiv malo serotonina?
– Može! Čokoladu ne odbijam, a bogami ni šetnju sa jedna takvim šmekerom. Znaš, drago mi je da smo se sreli. Izašla sam tek tako, nisam imala neki cilj, prijala mi je ova noćna atmosfera koja me je izvukla napolje.
Krenuli smo ćutke niz Vlajkovićevu. Oduvek sam volela Stari Beograd. Ne zbog ne znam kakvog prestiža, zapravo, luksuza je sve manje u tom delu grada. Alu duša Beograda se tu najbolje oseća. Svi ti naši beogradski preci koji tumaraju istim tim ulicama kojima danas šetamo. Meni je to fascinantno. Kao i predratna arhitektura koja hipnotiše I otkriva neke druge svetove, a beogradski asfalt na magičn način uvek dovede do pravog mesta. Ovog puta do veličanstvenog ukusa čokolade. Ljuba nije preterao. Bila je ono što mi je trebalo, magično.
– Uh, uz ove spajsi čokoladice, znaš šta bi išlo savršeno? Jedan dobar konjak!
– Piješ, često?
– Oookkk, gospodin Frojd progovara, jeste li već počeli sa psihoanalizom doktore?
– Naravno, od samog početka!
– I? Koju biste mi dijagnozu dali? U stvari, zanemari dijagnozu, šta nudite od terapije?
– Ne treba tebi ksanaks, valijum ili neka slična glupost. Samo ljubav. Rekao sam ti da nisam konvencioanlni psihoterapeut, ne verujem u medikamente, osim kod ozbiljnih oboljenja. Za ovo ostalo, jednostavan recept, oatarasi se pijavica koje ti crpe energiju, oteraj ih u pi*ku materinu, ne odgovaraj na pozove koje znaš da ćete isprovocirati, nauči da kažeš NE i nemoj da imaš grižu savesti od stvari koje te čine srećnom. A sad, uzmi čokoladu. Nemoj brojati kalorije, nego uživaj svim svojim čulima, kao dete!
ČOKOLADA KOJA SE NEOČEKIVANO POJAVLJUJE I REŠAVA STVAR
SASTOJCI:
– 2 dl vode
– 250 g mleka u prahu
– 500 g šećera
– 1 kašičice arome vanile
– 100 g kakaoa
– 250 g putera
– 200 g badema
PRIPREMA:
Stavite vodu da provri, dodajte mleku u prahu, kakao, šećer, vanilu i na tihoj vatri kuvajte uz povremeno mešanje, oko 15 minuta. U toplu masu dodajte maslac i na kraju seckane bademe. Izlijte masu u pliću tepsiju i odložite u frižider do sutra. Iseckjate oblike koje želite i poslužite uz omiljenu kafu ili konjak.
Prišao mi dovoljno blizu da sam mogla da osetim svaki njegov dah. Bio je savršen. Suptilan, ali tako seksi parfem, pomešan s omekšivačem. Brine o sebi. Volim to kod muškarca.
Stajala sam kao ukopana. Želela sam da me poljubi. Želela sam da pobegnem, a nisam mogla da se pomerim. Sklonio mi je kosu iza uva. Prišao mi je i šapnuo da bi voleo da me vidi ponovo. Srce je počelo da mi lupa. Aritmija. Anksioznost. Želja… Sve bih sada s njim. Odmah. A nisam htela da mu to pokažem.
Uplašila sam se, ali sam se svojski trudila da to ne primeti, zanemarivši činjenicu da je psihijatar.
Pogledala sam ga i usne su same od sebe počele da rade ono što smo se mi ustručavali.Lagano sam se izmakla i prošaputala da bih morala da pođem.
– Voleo bih da te ispratim, ako nemaš ništa protiv?
– Naravno
Ćutke smo izašli iz kafea i nastavili da koračamo pod neonskim gradskim svetlima. Bilo je buke, ali ne one koja smeta. To bio naš grad. U nekom trenutku smo se ovlaš uhvatili za ruke dok smo prepričavali dogodovštine od pre desetak godina.
Bilo je lepo. Dugo nije bilo tako jednostavno, bez spektakluranih iznenađenja, vatrometa, skupih pića, preglupo potrošenih para i muzike od koje nisi mogao da čuješ ni svoje misli. Bilo je prosto. Bilo je tiho, intimno i blisko Kao susret dva davno izgubljenja prijatelja koji su s vremena na vreme čeznuli jedno za drugim. Kao Aomame i Tengo.
Pogledali smo u nebo i videli dva Meseca.
Gaspaćo, osvežavajuća hladna supa potiče iz Španije, ali se danas priprema svuda u svetu. Nema kuvanja, izuzetno je zdrava jer su svi vitamini sačuvani i služi se dobro ohlađena što je čini idealnom za predstojeće leto i vrućine koje slede.
Kao i kod pripreme bilo kog jela, važan je kvalitet namirnica, ali ovde još bitniji jer su ukusi, kako nema termačke obrade sirovi i samim tim intenzivniji. Pa bi bilo super da izbegneš supermarkete i ako imaš mogućnosti prošetaš do pijace i probaš da nabaviš domaće povrće.
Postoje različite varijacije na temu ovog jela, a ovo je moja.
SASTOJCI:
1 kg zrelog domaćeg paradajza
1 veća crvena paprika
1 veća zelena paprika (babura)
1 krastavac
1 glavica crnog luka
3 čena belog luka
1/2 avokada
1 1/2 šolja vode
1 kašičica balzamiko sirćeta
1/2 šolje kvalitetnijeg maslinovog ulja
1 kašičica aleve paprike
So
Biber
Prstohvat kumina
PRIPREMA:
Pored toga što je zaista fenomenalnog ukusa, super je jer se pravi u blenderu, a ne na šporetu što prilično uštedi vreme. Povrće sam iseckala na veće komade i sve stavila u blender. Začinila i sipala vodu i ulje i na kraju ispasirala. Uz Gaspaćo se tradicionalno služi prepečeni hleb, a ga ga obično natrljam belim lukom i maslinovim uljem pa ga prepečem u rerni, a onda ga nekad izlomim da liči na krutone ili samo serviram gotove parčiće uz činiju sa supom.
Gaspaćo se uvek dobro uhladi pre služenja, a neki u blender dodaju i kockice leda, ili ih služe u činiju sa supom, uz krutone i sitno seckano povrće.
Može da se dekoriše i rukolom koja daje poseban šmek ovom sjajnom jelu.
Supa, prava domaća, nažalost sve je ređe na mom stolu, pogotovo radnim danima. Ali desi se ponekad, ako sam kod kuće vikendom i nemam previše posla da odem do pijace, kupim sve sastojke i stavim supu da se lagano krčka. I toliko je dobra da deluje kao da leči sve fizičke i duševne boli i ko bi rekao da je po receptu jedne svekrve 😀
Prvo i osnovno pravilo —> pijaca! Sve sastojke kupuješ na pijaci, nikako po supermarketima jer tada ni ukus neće biti onakav kakav očekuješ.
SASTOJCI:
350g rozbratne
Šuplja kost
Veza zeleni
1 srednji koren celera
Koren peršuna
1 glavica crnog luka
Sušeni mešani začin
So
Biber
10 kašika griza
1 jaje
Veza svežeg peršuna
List kupusa
Seksi u kuhinji
PRIPREMA:
Kad spremam pileću supu isto ubacim šuplju kost, samo umesto rozbratne stavim krilca i pileći vrat i obavezno nogice koje možda deluju grozno ali daju savršen ukus! Ovog puta, juneća supa, znači rozbratna kupljena u mesari gde sam i pride dobila šuplju kost koja se upravo koristi za ovu namenu.
Ubacila sam rozbratnu i kost u lonac sa vodom i stavila da proključa, zatim smanjila temperaturu ringle na srednju i ubacila očišćeno povrće. Glavicu luka, sa ljuskom, sam dobro oprala, presekla na pola i stavila na foliju, pa na ringlu da se malo zapeče i ubacila u lonac, dodala i jedan list kupusa. Poklopila sam, smanjila temperaturu i ostavila da se krčka tri-četiri sata.
Knedle se spremaju lako, 10 ravnih kafenih kašićica griza pomešaš sa jednim jajetom, umutiš i ostaviš desetak minuta. Smesa bi trebalo da se razvlači kao recimo, žvaka. Zatim zagreješ kašićicu u vreloj supi i polako vadiš knedlice i spuštaš u supu. Eto, cela filozofija!
Pred kraj sam dodala sitno seckani peršun, so i biber.
Gotova i spremna da leči sidu! (to drugi kažu za moju supu, ne ja)
Vafle poslužuju se širom sveta u različitim varijantama, a većina nas ih poznaje kao „galete” ili bakine kolače, Zapravo belgijske vafle spremaju se na malo drugačiji način, a ja sam ih prvi put spremila na ovaj i apsolutno nemam nameru da ga menjam, jer su zaista izvrsne.
SASTOJCI:
– 1 ¾ šolje brašna (šolja od 2dl)
– ¼ šolje kokosovog šećera
– ½ kesice praška za pecivo
– 2 jajeta
– 1 ½ šolja bademovog mleka
– 1 kašičice limunovog soka
– Narendana korica limuna
– 100 g maslaca
– Sveže jagode ili banane
– Slatka pavlaka ili javorov sirup
PRIPREMA:
U većoj posudi pomešala sam suve sastojke, znači brašno, prašak za pecivo, kokosov šećer,narendanu limunovu koru. U posebnoj činiji umutila žumanca, mleko, otopljeni maslac i limunov sok, a zatim lagano pomešala sa suvim sastojcima, sve dok nisam dobila kompaktnu smesu. Zasebno sam umutila belanca, a zatim ih polako sjedinila sa smesom koju sam već pripremila. Pekla u aparatu za vafle (galete) oko 2-3 minuta i gotove servirala uz umućenu slatku pavlaku sa svežim voćem. U frižideru sam imala banane i jagode pa sam njih koristila, ali možeš i da izostaviš voće i preliješ ih recimo javorovim sirupom ili medom.
